Povodom ovogodišnjeg Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama (25. novembar), RAI — javni televizijski servis u mojoj rodnoj zemlji, Italiji — emitovao je snimak u kome se ženama objašnjava kako da se, na visokim štiklama, senzualno kreću kroz supermarket. Za one sasvim bespomoćne, prikazan je i tutorijal o tome kako se podižu predmeti sa poda, daju se predlozi kako se to radi sa određenom dozom sugestivnosti, a da pritom ne izgledate kao “propalica”.

Bilo bi uzbudljivo da ne izaziva gađenje. Koja bi to žena, usred pandemije, koja mora da balansira između sve većeg broja nesrazmenih obaveza u porodici i društvu, otišla u supermarket na visokim štiklama, u mini-suknji i sa željom da proživi fantaziju o bekstvu iz “Viktorijinih tajni” sa samo jednim ciljem, a to je da muškarci obrate pažnju na nju dok hrli da kupi panettone pre policijskog časa? Koja bi to žena, nakon slučajnog ispuštanja pakovanja mascarpona, mahnito pohitala na Jutjub da potraži tutorijale o tome kako se podižu stvari sa poda?

Vulgarnost poruke i uvredljivi tajming, koji je italijanski javni servis izabrao da bi prikazao ovaj “priručnik za bračno sposobne devojke” u stilu pedesetih godina prošlog veka, pokrenuli su žestoku raspravu u Italiji. Političari, feministi, aktivisti i komentatori suprotstavili su se ovom srednjovekovnom užasu, potencirajući da je nasilje nad ženama ukorenjeno u kulturi i da se protiv njega treba boriti tako što ćemo se usprotiviti represivnim narativima koji ustupaju prostor shvatanju da su opipljiviji oblici nasilja prihvatljivi. Toga dana, dok se ovo dešavalo na internetu, tri žene su ubijene od ruke svojih partnera.

Farbanje sveta narandžastom bojom — ali samo 16 dana

Svake godine se 25. novembra obeležava početak 16 dana aktivizma protiv rodno zasnovanog nasilja i traje do 10. decembra. Šesnaest dana aktivizma je period kada, pod okriljem Ujedinjenih nacija, regionalne i državne vlade, kao i nevladine organizacije, organizuju kampanje za buđenje svesti o nasilju nad ženama. Šesnaest dana aktivizma je, najverovatnije, najveća usaglašena inicijativa za buđenje svesti o rodno zasnovanom nasilju (RZN), pa bi tako ovaj datum trebalo čuvati i slaviti. Međutim, ovo razdoblje stvara i zanimljivi paradoks.

Dok institucije daju podršku rodnoj ravnopravnosti tako što svoje zgrade “farbaju u narandžasto”, dele objave i organizuju kampanje za buđenje svesti, one pritom usmeravaju pažnju na pojedinca i društvo, čime se sugeriše da je RZN prvobitno kulturne prirode i da se protiv njega moramo boriti kulturološkim sredstvima. Premda je to makar delimično tačno, institucije i pojedinci nisu jedno te isto i ne mogu se spominjati naizmenično.

Iako pojedinci mogu i treba da doprinesu borbi protiv RZN-a tako što će menjati kulturu, institucije nemaju samo sredstva, već i pravno obavezujuću dužnost da deluju u realnom svetu, da sprečavaju nasilje nad ženama tamo gde i kada kultura — i pojedinci — to ne mogu. Neprekidna potreba za kampanjama za buđenje svesti protiv RZN-a i 16 dana opredeljeno za te potrebe svake godine, predstavljaju prvi i prevashodni dokaz za to da institucije nisu uspele da upotrebe sopstvenu vlast da bi ispunile svoju dužnost i zaštitile žene.

Neuspeh je oličen i u tome što u školama ne postoji sistematsko i rodno osetljivo obrazovanje o ljudskim pravima. Ako bi se to uvelo, kampanje za buđenje svesti, kao što je 16 dana aktivizma, postale bi suvišne. Paradoks je u tome što institucije zagovaraju promenu kulture, jer one same po sebi imaju sredstva da deluju pomoću vlasti koju poseduju, a ne kroz kulturu.

Umesto da pokreću diskusije o svojoj moći i onome kako je koriste, institucije troše novac i reči da bi skrenule pažnju na pojedinca; pojedinca koji nije ni podjednako spreman ni jednako odgovoran da reaguje na endemsko nasilje nad ženama. Da pojednostavimo stvari: iako su sve ove inicijative povodom 16 dana aktivizma protiv rodno zasnovanog nasilja svakako za pohvalu, one sebe ograničavaju jer deluju isključivo u teorijskoj — ili kulturnoj — ravni, a ne u stvarnom svetu u kome živimo.

Žene na svojim telima osećaju konkretni neuspeh institucija koje su zauzeli muškarci i žene sa pravim imenima i prezimenima; osećaju da institucije nisu ispunile svoje obaveze koje ne mogu da budu prenete na drugoga ili da se generališu. Kao rezultat toga, mnoge inicijative, koje daju prednost kulturi, a ne moći i vlasti, gotovo neizostavno zanemaruju jedinu radnju koje žene moraju da obave da bi se oslobodile represije: da uklone one koji trenutno vladaju i koji su dužni i vlasni da ukinu ovu pojavu, kao i da imenuju kompetentne feministe na njihovo mesto.

Vlast protiv kulture

Nesumnjivo je da su nasilje nad ženama i njihova diskriminacija kulturološke prirode. Štaviše, mogli bismo reći da su ove pojave samo posledica kognitivnog nedostatka: muškarci neprestano ponižavaju i zlostavljaju žene, jer su lično ubeđeni da one to zaslužuju ili pak da oni, kao muškarci, imaju pravo na vlast i prevlast. Iz ovoga sledi da su obrazovanje i odgovarajuća zastupljenost u politici i medijima od presudnog značaja u borbi protiv spomenutog fenomena.

Međutim, svi koji se bore za rodnu ravnopravnost ne bi nikada trebalo da zaborave da nasilje nad ženama i njihova diskriminacija nisu stvar kulture, već moći i vlasti. Odvratan tutorijal koji je emitovan pred milionima žena i muškaraca širom Italije nije samo posledica toksične kulture. U pitanju je rezultat višegodišnjeg zauzimanja visokih pozicija u italijanskoj državnoj televiziji od strane političkih stranaka koje predvode muškarci, a kojima su stranački interesi draži od različitosti i novinarske stručnosti i strogosti.

To je u toj meri zastupljeno da je, nakon suspenzije programa zbog nezadovoljstva javnosti, RAI sledećeg dana prikazao stariju epizodu iste televizijske reklame — na temu brusthaltera. U ovoj reklami učestvuju brojni polugoli modeli u donjem vešu i “stručnjak za brusthaltere” koji deli predloge za upotrebu.

To ne znači da su inicijative koje promovišu promene kulture beskorisne. Ipak, one se često sprovode u režiji organizacija civilnog društva (OCD) koje, sa malim sredstvima i neadekvatnom državnom pomoći, hrabro preispituju rodne stereotipe, obrazuju mlade i druge na temu različitosti i ljudskih prava, što je i te kako potrebno; oni zahtevaju da institucije preuzmu odgovornost. To će reći da su, u Italiji, kao i bilo gde drugo na svetu, ove inicijative nedovoljne i usamljene da bi mogle da ostvare trajne promene.

Učinkovitost ovih aktivnosti se, u stvari, oslanja na podršku — ili makar blagonaklonost — institucija. Njihov doseg je umnogome ograničen zbog nestabilnog finansiranja većine OCD-a, kao i usled neujednačenosti u vremenu i prostoru. Jednostavnije rečeno, tvrdim da postoje razlozi zbog kojih smo pre više decenija obrazovanje prepustili državi, jer je ona jedini aparat koji može svima da garantuje pristup znanju i slobodama. Organizacijama civilnog društva treba prepustiti da rade ono što treba da rade: da nadgledaju rad državnih vlasti, a ne da ih odmene.

Inače, zbog nužde, a ne sa namerom, oni koji imaju pristup prekopotrebnom i adekvatnom obrazovanju, sa naglaskom na poštovanje ljudskih prava, biće ponajviše isti oni kojima je ono komparativno manje potrebno. A to su oni u prestonici ili u gradovima, oni koji su društveno i politički angažovaniji, oni koji imaju sredstva da “uživaju” u vannastavnim aktivnostima — ukratko, oni koji već imaju makar neka sredstva da ustaljene norme dovedu u pitanje.

Od suštinskog je značaja da u borbi za oslobođenje žena zagovaramo promene u kulturi. Ipak, trebalo bi uvek da zna da, ukoliko želi da stvori svet koji je sistematski, održivo, demokratski ravnopravan, ona mora da obezbedi kognitivne alatke za oslobođenje uma i tela svih ljudi — bez obzira na klasu, generaciju, geografsku lokaciju ili rasu. Ona mora da zameni one na vlasti koji trenutno ne žele da iskoriste tu moć da bi zadovoljili pravdu. Ona sebe ne može da ograniči na spoljnu kritiku, koliko god bila potrebna i prosvećena.

Politika i vlast 

Kao neko ko je rođen odmah nakon implozije političkog poretka u Italiji nastaloj posle Drugog svetskog rata (kraj takozvane Prve republike), a baš na vreme da doprinesem berluskonizaciji italijanske politike, smatram da mogu da razumem makar delić razočaranja, nesigurnosti i odbojnosti koju mnogi progresivni, principijelni i talentovani aktivisti, umetnici i stručnjaci iz civilnog društva na Kosovu osećaju prema politici koju njihova zemlja vodi. Iskreno ne znam kako bi neko mogao da gaji drugačiji stav od ovoga.

Ipak, posmatrajući moje i iskustvo drugih država, tvrdim da ovo osećanje razočaranosti ili “desencanto” nije neželjena posledica aktuelne kosovske politike. Upravo suprotno, ovo je, verovatno, jedan od njenih krajnjih ciljeva. Političari na vlasti najbolje znaju da će, sve dok njihova pozicija vlasti nije predmet preispitivanja, oni moći da koriste upravo tu vlast da očuvaju svoj status — gomilajući još veću količinu povlastica, resursa i vlasti.

Dok obavljaju performativne gestove čiji je cilj da se ulije nada u to da bi situacija ubuduće mogla da se poboljša, oni se svim silama upiru da odbrane status kvo svega značajnog i smislenog. Koristeći moć koju samo oni upotrebljavaju kao oružje ili neodoljivi šarm, oni neumoljivo brišu svaki pokušaj preispitivanja njihove pozicije na izborima.

Da sve bude još gore, ne možemo da previdimo nasilje s kojim se žene suočavaju kada pokušaju da dođu na vlast. Žene su svuda u svetu izložene takvom zlostavljanju i uznemiravanju da to muškarci ne mogu da pojme, a kamoli da to sami prožive. To često škodi njihovom mentalnom zdravlju, njihovoj porodici, privatnosti, njihovom ugledu i njihovim telima. Iako su ovi toksični, rasprostranjeni obrasci ponašanja zasigurno rezultat duboko ukorenjenih patrijarhalnih kulturnih normi, smatram da bi to trebalo da posluži kao dodatni dokaz da ova bolesna kultura ne postoji u vakuumu i da se ne razmnožava tamo, već da postoji u formi kulture koja hirurški precizno štiti vlast od onih koji bi da je iskoriste za opšte dobro.

Manje kulture, više vlasti

Kao što je izvrsna političarka Sersej Lanister (Cersei Lannister) — iz poznate televizijske serije Igra prestola — pojasnila muškarcu koji je nespretno i snishodljivo pokušavao da joj objasni da je “znanje moć”; znanje nije moć, “moć je moć”. Iako bi feministi iz civilnog društva trebalo da nastave da pomažu svoje zajednice organizovanjem kulturnih i zagovaračkih akcija, kao i aktivnosti koje služe za praćenje političkih dešavanja, ne treba da zaborave da je “moć uvek moć”.

Ovi feministi iz civilnog društva trebalo bi među sobom da pronađu vizionarke koje su dovoljno hrabre ili pak dovoljno lude da se s vlašću bore tako što koriste svoju moć — a onda i da ih podrže. Treba da upotrebe svoj glas i položaj i da se okupe oko tih žena, da ih zaštite od pakosnih napada koji će zasigurno uslediti. Njima treba podrška zajednice koja je dovoljno jaka da može da zada poslednji udarac patrijarhalnoj vlasti.

U suprotnom je teško utvrditi kako će trajne promene da se dese ako se za njih zalažemo samo “sa spoljne strane”, dok oni koji imaju vlast, koji su vidljivi u javnosti, poseduju novac i resurse, koji pišu zakone i predvode institucije, koji su prisutni u medijima i okupljaju narod — ostanu tamo gde jesu. Podjednako je teško uvideti zašto bi se vlastodršci odrekli nesrazmerne moći i povlastica u kojima uživaju — i koje instrumentalizuju — samo zato što je organizovana neka tamo kulturna inicijativa.

Verovatnije je da će ih iskoristiti da skrenu pažnju sa zlostavljanja i da dodatno učvrste vlast.

Kultura je od ključnog značaja. Ipak, čovek ne može pomoću kulture da se bori protivu vlasti. Žene nemaju pravo da žive u kulturi bez patrijarhata koju su im podarili barjaktari patrijarhata na vlasti. Žene imaju pravo da žive u kulturi bez patrijarhata koju su same sebi podarile, a to se čuva na samo jedan način: sistematskim zauzimanjem pozicija vlasti. Alternativa tome jeste da budemo beskonačno zaglavljeni u odnosu između gospodara i roba, gde će principijelni ljudi uvek morati da preklinju one na vlasti da rade ono što bi već trebalo da rade — iscrpljujući svoje vreme i snagu, i na kraju se odričući istinske emancipacije.

Čim poništimo patrijarhalne predstave o tome da ženama nije mesto u hodnicima vlasti i moći, i da se održive i demokratske promene mogu ostvariti bez zauzimanja pozicija vlasti, tada moramo da se pozabavimo još težim zadatkom. U spoljnoj borbi za ženska prava, gde su resursi oskudni i žena mora da odbija udarce patrijarhalne vlasti i kulture, solidarnost među feministima je od presudnog značaja.

Feminizam se ne tiče samo žena

Ipak, pravi feministi i prave feministkinje uvek bi trebalo da budu svesni da svaki feminizam koji nije intersekcijske prirode ne samo da nije feminizam, već je oličenje opasnog i izopačenog oblika patrijarhalnog tlačenja. To bi uvek trebalo da imaju na umu; dok se suprotstavljaju patrijarhatu na otvorenom, treba i da nemilosrdno iskorene sve koji iznutra miniraju borbu za ravnopravnost .

Na diskusiji koju je organizovalo K2.0, svetski poznata feministkinja Mona Eltahavi (Eltahawy) briljantno je ove prikrivene sabotere u borbi za ravnopravnost nazvala “pešadijom patrijarhata”; u pitanju su ljudi koji su dovoljno bliski patrijarhalnoj vlasti da od nje imaju neku korist, premda istovremeno pripadaju populaciji koja je, u globalu, žrtva tlačenja koje patrijarhat proizvodi.

Eltahavi daje primer zapadnjačkih belkinja koje, iako žrtve patrijarhata kao i ostale kategorije žena, na svetskom planu često ometaju istinski feministički progres — na štetu crnkinja, žena koje ne žive na Zapadu, koje nisu hrišćanke, transrodne osobe, kvir ili siromašne — pa tako koriste svoje privilegije da bi održale pozicionu superiornost nad ostalima. One su izdale rodnu solidarnost — neretko zarad klasne solidarnosti i u dosluhu sa patrijarhatom; one učvršćuju strukturu patrijarhata koji i njih same tlači, iako ne podjednako nasilno.

U sadašnje doba imamo gomilu primera ove pešadije patrijarhata. Oni se upuštaju u te aktivnosti ne nužno zato što imaju pogrešnu percepciju, već upravo zato da bi zaštitili svoje vrhovne pozicije u kraljevstvu potlačenih. Mogli bismo da spomenemo belkinje iz SAD, od kojih je većina ponovo glasala za predsednika koji neprestano primenjuje principe patrijarhalne represije.

Možemo navesti i sve glasniji aktivizam takozvanog TERF-a (radikalni feministi koji negiraju postojanje transrodnih žena). Njihovu definiciju žestoko odbacujem, jer ne postoji negiranje transrodnih žena, već samo transfobija; transfobi se ne mogu smatrati feministima. Transfobija, kao i sva lica patrijarhata, nije nimalo radikalna — već konzervativna forma. 

Kao što to dokazuje spona između Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama i Svetskog dana ljudskih prava, vrednosti feminizma prevazilaze borbu za ravnopravnost žena. Kako su godine prolazile, feminizam je evoluirao i sada je oličenje širokog, participativnog i demokratskog fronta za eliminaciju svih oblika patrijarhata koji proganjaju žene, ali i LGBTIQ+ osobe, siromašne, crnce, osobe koje ne žive na Zapadu ili u EU, one koji nisu hrišćani, osobe sa invaliditetom, i tako dalje.

Patrijarhat na nekom nivou tlači i muškarce, a među njima i cis homoseksualce. Feministi, pravi feministi, razumeju da žene, iako majorizovane, nisu isključive žrtve tlačenja; shvatile su da je represija drugih manjina rezultat identičnog patrijarhalnog sistema koji prvenstveno tlači žene. Uviđaju i da žene nisu monolitna grupa, pa tako razne grupe žena bivaju podvrgnute različitim slojevima represije; ovi slojevi se prepliću i neke žene ugrožavaju više od drugih.

Zato, ako će borba za ravnopravnost žena da se okonča pobedom, onda se sve ove bitke moraju voditi istovremeno. Na primer, sve dok su ženskasti (femme) gej muškarci i transrodne žene žrtve tlačenja zbog rodnog izraza ili identiteta, dotle se cis žene neće osloboditi konzervativnih normi koje im ugrožavaju bezbednost i slobodu.

Razlog za to je što one razumeju da su ova dva fenomena samo dve strane istog novčića. Naime, patrijarhalni pojmovi onoga što žena jeste i onoga što joj je dozvoljeno da bude. Kao posledica toga, one su izgradile i u kontinuitetu branile solidarnost u svim grupama koje patrijarhat tlači; u pitanju je solidarnost koja ne briše brojne identitete i različita iskustva, već ih, upravo suprotno, održava i obogaćuje.

Tlačiteljevi saučesnici

Iz tog razloga, svi koji se bore za rodnu ravnopravnost treba da se paze onih koji koriste članstvo u potlačenoj grupi, kao što su žene, da iznutra oslabe, pokvare ili trivijalizuju borbu za pravdu. Ovi samoproglašeni feministi zarazili su i Kosovo. Zbog neznanja i relativnih privilegija, oni zagađuju vode koje pravi feministi pročišćuju.

Sa sedištem u Prištini, svojevrsna pešadija patrijarhata nudi izgovor onima koji se protive emancipaciji žena i pomaže im da učvrste svoja uverenja; što je još gore, oni daju svima na vlasti (koji ne upotrebljavaju svoju moć na korist istinske ravnopravnosti) sjajnu priliku da skrenu pažnju sa svoje nesposobnosti tako što će podržati ovaj lažni feminizam, lišen svakog značaja i transformativne moći.

Kao što je Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) vešto kazala: “Tlačitelj ne bi bio tako snažan da nema saučesnike među potlačenima.” Povremeni “feministi”, koji ponekad dolaze iz inostranstva, upuštaju se u izdaju samo iz jednog jedinog razloga: da budu vidljiviji u javnosti. Svi pravi feministi treba da se zavetuju da će im to zadovoljstvo stoički poreći, primenjujući princip damnatio memoriae i gurajući ih u zaborav koga se đavolski boje, ali koji bez ikakve sumnje zaslužuju.

Primer fenomena “izdajstva” u feminizmu ogleda se u reakciji nekih samoproglašenih branilaca žena na vest da će Grad Priština uložiti u izgradnju prvog skloništa za kvir osobe na Kosovu. Oni tvrde da — s obzirom da žene stradaju od nasilja u svojim domovima — malobrojne dostupne resurse nije trebalo ulagati u ublažavanje posledica nasilja nad LGBTIQ+ osobama.

Ako na trenutak po strani ostavimo činjenicu da žene čine dobar deo LGBTIQ+ zajednice, niko ko istinski razume da su ženska prava isto što i ljudska prava — i da žene ne zaslužuju slobodu zato što su žene, već zato što svi bezuslovno zaslužuju slobodu — ne bi tvrdio da vredi žrtvovati živote nekoliko LGBTIQ+ osoba samo zato što veći broj žena strada od ruke patrijarhata.

Istinske feministkinje i istinski feministi, homoseksualci i heteroseksualci, cis i transrodne osobe — svi moraju da usvoje sledeći nepokolebljiv stav: ako poredite ko je više a ko manje potlačen, onda se ne borite ni za čiju slobodu. Zato bi trebalo da se zavetuju da će istrebiti ove lažne progresivce, pročistiti pokret od svih infiltriranih elemenata i organizovati se da stvore dovoljno veliki sociokulturni prostor koji će omogućiti da dovoljan broj njih dođe na poziciju vlasti. Kao što izreka kaže: “Ako nisi za stolom, onda si na stolu.”

Naslovnica: Snimci ekrana sa kanala RAI2, ilustracija Kosova 2.0.