“Hoću slobodno da se šetam”, reče mi prijateljica pre neki dan.

Nikad mi nije palo na pamet da samostalni izlazak napolje može za nekoga da bude veličanstveni san, a kamoli da može da se pretvori u nesavladivi izazov. Kada sam čula tu rečenicu, to jest, kada sam čula ovu želju moje prijateljice, zastala sam na trenutak i pomislila na sve aktivnosti koje uzimamo zdravo za gotovo i koje su sve stvari nama uobičajene, a drugima nepristupačne.

Moja prijateljica je htela sama da hoda ulicama. Moj slepi prijatelj je hteo da se šeta ulicama Prištine bez pratioca i bez straha. To je bila njegova želja – svakodnevna aktivnost koju većina nas preduzima bez imalo razmišljanja.

Osobe sa invaliditetom suočavaju se sa toliko mnogo poteškoća da su njihove želje ponekad ograničene na samo one osnovne, kao što je slobodna šetnja kroz grad. Putevi nisu prilagođeni njima. Trotoari – uski, zapusteli, često blokirani kolima – diskriminišu. To primorava ljude poput mog prijatelja da odustanu od svojih želja i da im sloboda izmakne.

Diskriminatorski trotoari

Ovaj kratak razgovor me je motivisao da se više zainteresujem za rešenja ovog problema. Jedno od ovih potencijalnih rešenja oličeno je u taktilnim trotoarima, kojih retko gde ima u Prištini. Ovi trotoari su sačinjeni od posebnog materijala koji pomaže osobama sa oštećenim vidom da se orijentišu, što zatim ulice čini manje opasnim i pristupačnijim. Čini se kao rešenje koje deluje neznatno, ali bi ono za nekoga kao što je moj prijatelj moglo da se izjednači sa slobodom.

Trotoari su i dalje preuski, a ivičnjaci previsoki. Svaki dan, dok putujem na posao, hodanje ulicama postaje problematično. Izložena sam stalnoj opasnosti od padanja ili sudara sa kolima kada moram da zakoračim na cestu jer je neko blokirao trotoare.

Umesto da služe za potrebe pešaka, naši trotoari predstavljaju parking mesta, prostore koje koriste obližnje radnje i ko zna čemu još služe. Oni ne ispunjavaju svoju svrhu. Zamislite šta to znači za osobe sa invaliditetom. One se tako lišavaju prava na slobodu kretanja, osnovnog ljudskog prava.

Zamislite samo kretanje osobe sa oštećenim vidom ili nekoga u invalidskim kolicima. Trotoari predstavljaju tek početak. Zamislite kada bi osoba u invalidskim kolicima htela da obavi neki uobičajeni posao, kao što je izlazak iz kuće i odlazak na kafu sa prijateljima. Međutim, ovaj čin za njih nije uobičajen. Sem trotoara, koji kao da su svakim danom sve uži, ni kafić verovatno nema rampu za invalidska kolica. Kada ova osoba poželi da ode na posao ili u prodavnicu, ili bilo gde drugde, ove aktivnosti za nju mogu biti izuzetno problematične.

Koliko često ste viđali dve-tri osobe kako pomažu nekome u invalidskim kolicima da uđe u prodavnicu, kafić ili instituciju? Šta se dešava kada takvih ljudi nema u blizini? Ne treba dozvoliti da se osobe sa invaliditetom oslanjaju na prolaznike za pomoć. Oni bi trebalo da imaju jednak pristup javnim površinama.

Šta ako osoba u invalidskim kolicima mora da ode po dokument u javnu instituciju? Ili ako želi da glasa? Ili šta ako joj je samo potrebno da izađe i zatraži informacije?

Ako ista ta osoba mora da potraži pomoć u javnim ustanovama, onda je mala verovatnoća da će moći da uđe, jer državne institucije nisu pristupačne. To je diskriminacija. U stvari, čak je i lift u Skupštini Kosova zadužen za prevoz osoba sa invaliditetom tek nedavno popravljen.

Izveštaj objavljen 2020. u izdavaštvu organizacije HANDIKOS pokazuje da Kosovo ispunjava tek 6,5% međunarodnih standarda kada je u pitanju pristupačnost za osobe sa invaliditetom. Isto to važi za brojne škole, uprkos tome što je školovanje osnovno pravo.

Moj prijatelj ne sanja krupne snove; samo traži da mu se prava poštuju. Hoće da mu javni prostor pripada tačno onoliko koliko pripada i svima drugima. Ako se ovaj jednostavni uslov ispuni, možda bi se tako njemu pomoglo da ispuni svoje snove, one krupnije. To je promena kojoj se očajnički nadam na Kosovu: javni prostor dostupan svima.

Naslovna ilustracija: Arrita Katona / K2.0.