U Praškoj ulici, u samom centru Zagreba, stoji 13 žena u krvavim belim haljinama i majicama. Krv na njihovoj beloj odeći asocira na žene koje su počinile abortus ofingerom, na šta su u prošlosti često bile prisiljene. Njih 13 stoje podignutih pesnica uvis ispred mase pobornika zabrane abortusa koji marširaju u Hodu za život.

Iz mase se čuju uvrede upućene aktivistkinjama: “četnikuše”, “srpske kurve”, “lezbe”, “ubojice dece“, dok masa peva pesme Marka Perkovića Thomsona, pevača poznatog po nacionalističkim istupima.

Od kada su konzervativci počelu organizovati “Hod za život”, feministkinje u Zagrebu im se suprotstavljaju, braneći ono za što vjeruju da je osnovna sloboda svake žene. Foto Jadran Boban, zahvaljujući Ženska mreža Hrvatska.

Ipak, 13 žena stoji odlučno nasuprot ove mase. U jednom trenutku, skoro kao spas, dolazi policija. One znaju šta sledi i sedaju na tlo. Policajci prilaze i jednu po jednu podižu i unose ih u marice. One se ne opiru, ali ne spuštaju ni pesnice.

Rezultat je policijska prijava protiv aktivistkinja Autonomne ženske kuće (Autonomous Wome’s House) zbog kršenja javnog reda i mira, jer njihov skup nije bio prijavljen. Ipak, feministkinje koje su 25. maja ove godine učestvovale u protestu “Pravo na izbor” veruju da su privedene jer su stale nasuprot pobornicima grupe “Hod za život”.

Na isti način aktivistkinje se organizuju širom Hrvatske, izlaze na ulice i bore se za pravo da donose odluke o svom telu.

I sve se to dešava u Hrvatskoj, zemlji koja je članica Evropske unije i koja bi trebalo da bude uzor ostalima u regionu.

Tradicija iz Jugoslavije

Balkan je kroz istoriju bio mesto na kom je patrijarhat stajao kao prepreka ostvarenju brojnih ljudskih prava i nalagao politike manipulacije ženskim telom.

Svetli period je bio doba Jugoslavije u kojoj je sistem promovisao jednakost žena i poštovanje prava svih. U tom duhu, pravo na abortus zakonski je regulisano još 1952, ali je ipak to bila jedina medicinska procedura unutar zdravstvenog sistema koja se naplaćivala.

Jak feministički pokret u Jugoslaviji izvojevao je i da 1974. godine pravo na abortus postane ustavna kategorija. Sličnu odrednicu u ustavu u tom trenutku imale su još samo tri države u svetu.

Godine 1978. na snagu je stupio i “Zakon o zdravstvenim merama za ostvarivanje prava na slobodno odlučivanje o rađanju dece”, koji je u većini zemalja nastalih nakon raspada još na snazi. No, sve češći su glasovi onih koji smatraju da ovaj zakon mora biti promenjen i to na štetu žene.

Zakon definiše da se prekid trudnoće može izvršiti do isteka desete nedelje od dana začeća, a nakon toga se može izvršiti samo po odobrenju komisije. Ipak, u novije vreme, u većini novonastalih država, doktori su dobili pravo da, ako se to protivi njihovim moralnim načelima, odbiju da izvrše abortus. Istovremeno se pojačavaju glasovi onih koji se protive ovakvim zakonskim rešenjima i traže potpunu zabranu.

Sa feminističkog i ljudskopravaškog ugla gledanja, zabrana abortusa je negiranje prava odlučivanja ženama, te se smatra direktnim pokazivanjem mržnje prema njima. Ta mizoginija je vrlo vešto prikazana u ekranizovanom delu književnice Margaret Atvud “Sluškinjina priča” koja ilustruje distopijski rezultat godina života u mržnji i predstavlja sumirano izdanje svih primera ukidanja ženskih prava, sa akcentom na reproduktivna prava.

Serija je postala deo borbe za prava na slobodu odlučivanja žena u celom svetu, pa i regiji. U Hrvatskoj, gde su glasovi onih koji se protive abortusu trenutno najglasniji, feministkinje su prošle godine organizovale performans “Sluškinje ustaju za ratifikaciju Istanbulske konvencije”, upozoravajući na sve veći uticaj neokonzervativnih glasova i na institucionalno nasilje kome su žene izložene.

Istanbulska konvencija, dokument koji je iniciralo Vijeće Evrope 2011. godine, da bi potom dobio podršku feministkinja širom sveta, izričito osuđuje nasilje nad ženama. Ultrakonzervativne grupe u Hrvatskoj, koje imaju široku podršku u vlastima i crkvi, bile su protiv ratifikacije konvencije, i čak su organizovali potpisivanje peticije. Feminističke grupe su odgovorile ulažući dodatni napor i pozivajući na ratifikaciju da bi, pod pritiskom EU, Hrvatska to i uradila 2018. godine.

Borbe za pravo na abortus vode se i u drugim zemljama regiona, dok se glasovi konzervativaca čuju sve glasnije kako u medijima, tako i u školama, zdravstvenim ustanovama.

Na Kosovu, kao i generalno u patrijarhalnim društvima kakav je celi region, glavna vrlina žene smatra se majčinstvom. Istovremeno, smatra Leonida Molićaj (Molliqaj), istraživačka novinarka na pitanjima ženskih prava, potpuno se negira žena kao seksualno biće i njeno pravo da odlučuje o svojim reproduktivnim pravima.

Nedostatak prostora u javnosti u kom bi se govorilo o ženskim reproduktivnim pravima dovodi do toga da nemali broj žena i ne ide na redovne ginekološke preglede. Razlozi su kako postojeća stigma, tako i siromaštvo. Nezaposlene žene i one u ruralnim područjima naročito su žrtve ovakvih ideja.  

Ipak, zakon koji je bio na snazi u Jugoslaviji preneo se i na novu državu i žene imaju pravo na abortus do desete nedelje trudnoće. Nakon tog perioda je dozvoljeno u slučajevima silovanja, incesta, komplikacija koje mogu da naruše zdravlje žene ili utiču na fetus, te uz obavezno odobrenje posebne komisije.

U praksi, stanje je drugačije.

Molićaj kaže kako se, uprkos zakonskoj regulativi staroj nekoliko decenija, prekid trudnoće u kosovskom društvu i dalje povezuje sa moralom i ženskom čašću.

Oni koji čekaju na konsultacije o abortusu u Prištini mogu se suočiti sa moralizirajućim posterima koji opisuju ovaj čin kao “najrazorniju stvar na svetu”. Na fotografiji zahvaljujemo Preportr.

“Međutim, činjenica da se abortus smatra nemoralnom intervencijom ne utiče na to da ga žene ne sprovode, već da nalaze načine da se to uradi u što većoj tajnosti, što direktno ugrožava njihove živote, kao i u slučajevima uzimanja kontraceptivnih pilula bez konsultacije sa doktorom i abortusi na klinikama bez licenci,” upozorava Molićaj.

Negativan stav prema ženama i abortusu vidljiv je u javnoj sferi. Tako žene koje dolaze zbog abortusa u neke od bolnica u Prištini mogu videti i postere sa natpisom „Abortus je najrazornija stvar na svetu“ i „Zločin koji počini rođena majka“, stoji u izveštaju o stanju reproduktivnih prava na Kosovu.

Generalno gledano, priča o seksualnom i reproduktivnom zdravlju u kosovskom društvu je tema koja ostaje iza zatvorenih vrata. To se ogleda i u činjenici da ne postoji obavezno seksualno obrazovanje.

Feminističke borbe

Istovremeno, primetno je da institucije polako prepoznaju značaj reproduktivnog zdravlja, dok feministkinje, među kojima i Molićaj, insistiraju na odgovornosti Ministarstva zdravlja za narušavanje osnovnih ženskih prava na Kosovu.  

Susedna Severna Makedonija je naučila lekciju o tome da je drastično smanjenje prava žena moguće “preko noći”. Naime, u toj je zemlji uveden zakon koji praktično onemogućava bezbedan i dostupan prekid trudnoće i to na način da su žene bile prisiljene da duže vreme čekaju odobrenja komisije. U krajnjoj liniji, taj period čekanja je u nekim slučajevima dovodio do ugrožavanja zdravlja.

Borba feministkinja dovela je do toga da se pre par meseci usvoji niz zakonskih mera kojima se ukida prisilno i obavezno savetovanje, kao i čekanje na odobrenje za abortus. Izmene omogućavaju ženi da abortus izvede do 12. n ne 10. nedelje trudnoće, a nakon toga u slučaju posebnih okolnosti koje mogu uticati na zdravlje žene ili deteta, ili ako je trudnoća rezultat silovanja. Takođe je moguće izvršiti abortus kasnije ako je žena suočena sa teškim životnim okolnostima.

U tim posebnim slučajevima, saziva se komisija u kojoj sede doktori i socijalni radnici. Žene imaju pravo i žalbe na odluke komisije. Novim odrednicama, abortus bi trebalo da je moguće izvršiti i u domovima zdravlja.

Dok je restriktivni zakon bio na snazi, zabeleženo je smanjenje broja abortusa u okviru državnih klinika, ali se zato povećao broj odlazaka radi ove medicinske procedure na Kosovo i jug Srbije.

Restriktivni zakon u Severnoj Makedoniji dobio je podršku sa vrha vlasti u Srbiji. Predsednik Aleksandar Vučić je tako istakao “makedonski model” kao pozitivan primer, poručivši da bi želeo da i žene u Srbiji slušaju otkucaje srca deteta.

Iako nema zabrane abortusa u Srbiji, zvanična politika – koja je bliska idejama Srpske pravoslavne crkve (SPC) kada je reč o abortusu – javno promoviše “natalitetne mere”, pa su prošle godine otvorili javni konkurs za slogane za povećanje nataliteta. U kratkom roku, na konkurs koji je raspisalo Ministarstvo kulture, pristiglo je ukupno 1.002 predloga.

Istovremeno, SPC porukama u javnosti već više od dve decenije radi i na stvaranju atmosfere zabrane dostupnosti informacija o reproduktivnom zdravlju. Tako je pod ovim uticajem povučen paket mera koji se bavio seksualnim obrazovanjem, a koji je Vlada prvobitno odobrila.

Crkveni velikodostojnici ne prezaju ni od javne diskvalifikacije žena koje se s njima ne slažu i to rade, kaže Jelena Višnjić, jedna od osnivačica BeFema, feminističkog kulturnog centra, osporavanjem prava na vlastito telo i izbor.

“To je paradigma konzervativnog, nacionalističkog delovanja, ali i vrednosna matrica koju koristi desnica i koja je zajednička različitim društvenim sistemima”, zaključuje Višnjić.

Ona podseća i kako je u poslednje vreme pitanje abortusa vraćeno u skupštine mnogih zemalja, što je, smatra, samo potvrda da živimo u društvima koja su duboko tradicionalna i konzervativna.

“U slučaju Srbije, to je direktna posledica militarizma, nacionalizma, ratova i narastajućeg uticaja crkve. U Evropi, to je rezultat jačanja desničarskih ideologija i prisustva konzervativnih partija u parlamentima”, zaključuje Jelena Višnjić.

Problematični narativi

Sledbenike konzervativnih ideja kada je reč o ženskim pravima Višnjić prepoznaje među članovima stranke Dveri, ultrakonzervativne organizacije koja u okviru svog političkog programa ima sekciju “Žena će spasiti Srbiju”.  

Posledice širenja ovakvih ideja već su vidljive.

U zdravstvenom sistemu Srbije pristup ginekologa podrazumeva da žene u fertilnom periodu na prvom mestu moraju da imaju decu, te u skladu s tim doktori neretko dele netražene savete kako žene trudnoćom mogu da poprave svoje zdravlje.

Iako zakonski gledano abortus u Srbiji i dalje spada u zdravstvenu zaštitu, ukoliko se radi o “nemedicinskim razlozima” procedura se plaća. U državnim klinikama cena se kreće između 150 i 200 evra, u zavisnosti od anestezije, a u privatnim od 200 do 400 evra, u zavisnosti od metode.

Problematični narativi usmereni ka ženama uočeni su i u zapažanjima Komiteta Ujedinjenih nacija za eliminaciju diskriminacije žena (CEDAW) za Srbiju 2019. Godine.

Višnjić podseća kako Komitet preporučuje da se preduzmu sve neophodne mere protiv antirodnog diskursa i njegovog negativnog uticaja na postignuća države u oblasti prava žena.

“Oni uočavaju promovisanja krajnje konzervativne ideje o tradicionalnoj porodici, sa ženama koje se prvenstveno smatraju majkama, što je pogoršano nacionalnom kampanjom za podsticanje rađanja i usvajanjem Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom”, čvrsta je u svom stavu Jelena Višnjić referirajući se na zakon iz 2009. godine koji je dobio amandmane tokom 2017. i 2018.

Ovaj zakon povećava finansijsku podršku za roditelje, glavni instriment za politiku koja promovirara podizanje nataliteta, politika koju feministkinje oštro kritikuju.

Ona dodaje da kampanje za povećanje nataliteta ne bi ni trebale postojati, “jer je pitanje majčinstva lična odluka svake žene”.

Uticaj iz susednih zemalja preneo se i na Bosnu i Hercegovinu. Međutim, kako politički, tako je i po ovom pitanju BiH razjedinjena.

Ženska prava se razlikuju zavisno od toga na kom delu žene žive, odnosno da li u Republici Srpskoj ili Federaciji BiH koja ima deset kantonalnih jedinica kojima vladaju različite političke opcije.

Udruženje blisko Katoličkoj crkvi u Bosni i Hercegovini jedno je od onih koja promoviraju zabranu abortusa. Foto: Mlado sunce.

Razlike su velike – bilo da je u pitanju mogućnost ostvarivanja prava na prekid trudnoće, medicinski potpomognuta oplodnja (žena iz RS-a ima pravo na veći broj besplatnih postupaka medicinski potpomognute oplodnje nego žena u Federaciji) ili porodiljska naknada (porodiljske naknade su različite u entitetima, a u BiH svaki kanton posebno propisuje mogućnost ostvarivanja i visinu naknade).

U delu zemlje u kom je na vlasti Hrvatska demokratska zajednica (HDZ), konzervativna desničarska stranka koja često provodi slične politike kao njena sestrinska partija u Hrvatskoj, zabeleženi su pokušaji nametanja zabrane.

O tome najbolje govore bilbordi sa natpisom “Ne daj me majko” koje su aktivisti udruženja “Mlado sunce”, bliskog delu Katoličke crkve u toj zemlji, postavili u februaru ove godine u Širokom Brijegu, Mostaru i Čitluku. Nakon postavljanja bilborda usledile su molitve ispred bolnica.

Stigmatizacija žena

Zakonodavstvo kojim se regulište pitanje abortusa u BiH je ostalo nepromenjeno od Jugoslavije, iako mu se konyervativni glasovi sve više protive. U Sarajevu se abortus može obaviti tek u retkim privatnim klinikama i u Univerzitetskom kliničkom centru. U svakom slučaju, ta usluga se plaća.

Na privatnim klinikama abortus je velika siva zona i pravila se razlikuju. Neke klinike čak i ne postavljaju pitanje o odmaklosti trudnoće, dok za prvu proceduru ide do 250 evra. U javnim institucijama cena se kreće od  80 do 130 evra.

Istovremeno, diskurs prema kom je majčinstvo najveća svetinja i obaveza zavladao je u medijima, uz prateći mizogini ton za sve ostale teme koje se dotiču žena, njihovih prava i tela. Selma Badžić iz Centra za ženska prava Zenica, kaže da, ako je žena politički aktivna, javna osoba, mlada, obrazovana, često joj se spočitava kakva je majka, pitanjima o tome ko se brine o deci, zašto ne rađa više od jednog deteta.

“Tako se zadire duboko u intimu, pravo izbora svake osobe, ali i fizičke mogućnosti da može zatrudnjeti,” smatra Badžić, te primećuje kako medijske napise često prati lavina komentara, kako na samim novinskim portalima, tako i na deljenim sadržajima na društvenim mrežama, “što doprinosi širenju konzervativnih, stereotipnih stavova i govora mržnje protiv žena u bilo kojoj sferi njenog života”.

Poseban atak na reproduktivna prava u BiH predstavlja velika količina senzacionalističkih medijskih naslova “o strahu od bele kuge”, među kojima se provlače i tvrdnje o opasnosti od abortusa kao uzročnika te bele kuge.

Na taj način se još jednom sva krivica za stanje u državi svaljuje na žene. Istorija uči kako ukidanje osnovnog prava na slobodu, izbor, kao i kontrolu nad sopstvenim telom i životom, ide u paketu sa tim.

“Kontekst i vrlo sklisko tlo dodatno se pogoršava sa prenosom pro-life politika iz susjednih zemalja”, upozorava Badžić i dodaje kako edukacija o reproduktivnom i seksualnom zdravlju i pravima, seksualnosti, u školama ostaje tabu tema.

Ovakav stav ona vidi kao nešto što je u suprotnosti sa prihvaćenim Ciljevima održivog razvoja, dokumenta Ujedinjenih nacija kojim se države potpisnice obavezuju da će raditi na, pored ostalog, ukidanju neravnopravnosti polova.

“Umjesto toga, djeca imaju časove vjeronauke i nastavu bez ostavljanja previše prostora ili poticaja za razvijanje kritičkog razmišljanja i stvaranja/zauzimanja vlastitog stava”, Badžić izražava svoju zabrinutost.

“Vjerski događaji, datumi i okupljanja koriste se za propagiranje da muškarci moraju vratiti svoju ulogu ‘glave kuće’ i ženu staviti ‘gdje joj je i mjesto’ – u kući, da pere, kuha, rađa, i brine o djeci”, kaže.

Strategija protiv ženskih prava

Ipak, scene kao one iz Praške ulice, koje nisu ni retke, pokazuju da se možda najdrastičnija kampanja dešava u najmlađoj zemlji članici EU, u Hrvatskoj.

Zakon je isti i prenesen je iz Jugoslavije. Ipak, konzervativne struje koje su pod uticajem crkve odavno su fokusirane baš na pravo žene da slobodno odlučuje.

Paola Zore iz Platforme protiv urušavanja reproduktivnih prava (Odbrani pravo na izbor), koju čini grupa aktivistkinja orijentisanih na ženska reproduktivna prava, tvrdi kako su se “napadi” na žene i njihova tela posebno intenzivirali u poslednjih pet-šest godina. Do njihovog jačanja, smatra, dolazi sa pojavom novih međunarodno umreženih i finansiranih grupa koje koriste različite nove strategije borbe za zabranu pobačaja.

“Poput Hoda za život, koji se organizira četvrtu godinu zaredom, molitvi pred bolnicama i slično. Sve ovo dovelo je do jačanja stigme vezane za pobačaj, te iako prema istraživanjima javnosti još uvijek preko 60% građana podržava legalan pobačaj, ta brojka je u devedesetima bila nešto veća”, kaže Zore.

Ona dodaje kako je u praksi abortus u Hrvatskoj sve teže dostupan, dok sve veći broj žena koje ga žele uraditi odlazi u susedne zemlje.  

Javni govor u Hrvatskoj, kada je reč o abortusu, takođe je sve agresivniji prema ženama. Mediji se neretko fokusiraju na pitanje abortusa kroz diskurs o početku života začećem, pravo na život od začeća, govori se o “pobačaju kao ubojstvu”, napadajući žene, ali i medicinsko osoblje koje radi abortuse.

Osim što ovakav diskurs potpuno isključuje žene i njihovo pravo na odluku o prekidu trudnoće, javljaju se i grupe koje pružaju podršku trudnim ženama, uz uslov da zadrže trudnoću.

Zore pojašnjava i kako abortus u Hrvatskoj košta između 200 i 400 evra, a cena iz godine u godinu raste i razlikuje se od bolnice do bolnice, “čime se stvara mogućnost da se one ponašaju kao tržišni subjekti i da same određuju cenu”.

Ta vrlo visoka cena je način na koji se utiče na žene da donesu odluku o abortusu, ali ono što je veći problem jeste to što medicinsko osoblje sve češće koristi pravo na prigovor savesti, prema nekim istraživanjima čak njih 60%, dok u čak pet bolnica svi zaposleni doktori imaju priziv savesti i abortusi se uopšte ne obavljaju. Aktivistkinje u ovom polju imaju i saznanja o doktorima koji abortuse obavljaju za dodatni novac u privatnim praksama, što je ilegalno.

“Ova brojka liječnika koji se pozivaju na priziv savjesti je rasla u posljednjih nekoliko godina i očekujemo da će i dalje rasti”, skeptična je Zore.

“Medicinsko osoblje priziv savjesti koristi ne samo u slučaju pobačaja na zahtjev, nego i u slučaju nekih postupaka vezanih za medicinski-potpomognutu oplodnju, te nekih dijagnostičkih postupaka u trudnoći”, kaže ova aktivistkinja.

Paola Zore ukazuje i na još neke primere kršenja prava na abortus, kao što su nedostupnost medikamentoznog pobačaja, naplaćivanje dijagnostičkih postupaka koji bi trebalo da su besplatni, manipulacija informacijama vezanim za pobačaj, odbijanje obavljanja pobačaja posle desete nedelje u slučajevima kada je trudnoća posledica silovanja ili kada su u pitanju teže malformacije ploda koje su nespojive sa životom i slično.

U Hrvatskoj je pokrenuto i pitanje ustavnosti zakona koji definiše abortus, nakon čega 2017. godine, Ustavni sud dao rok za donošenje novog, koji je nedavno istekao.

Aktivistkinje u Hrvatskoj se plaše da bi novi zakon mogao uvesti niz prepreka za abortus. Ujedno očekuju i jače kampanje kojima će se vršiti pritisci na žene, medicinsko osoblje i javnost, te razaranje uslova za ostvarivanje prava na abortus kroz pravo na priziv savesti i povećanje cena abortusa.

Aktivisti koji se zalažu za pravo na izbor pojačali su svoje aktivnosti usled pritisaka za zabranu abortusa u Hrvatskoj. Foto: Jadran Boban, zahvaljujemo Ženskoj mreži Hrvatske.

Grupe koje se protive abortusu poslale su svoj predlog novog zakona, dok lobiraju za strožija pravila. Feministikinje su uradile svoje predloge, također.

Dok čekaju odgovor, feminističke grupe kao što je Autonomna ženska kuća, koja je organizovala i ovogodišnji kontra-protest koji se održao 25. Maja, pokrenule su niz kampanja.

Druge grupe rade slične stvari, uključujući protest Crveni otpor, pozivajući one koji ih podržavaju da se usprotive konzervativnim nastojanjima za nametanje restrikcija.

Hod za slobodu je njihova akcija koja je prvi put organizovana 2018. godine u Rijeci.

Hod za život, akcija nasuprot koje stoje, praksa je uvezena iz SAD, ali postoji i u drugim zemljama u svetu gde se pokušavaju umanjiti ženska prava. Organizatorke Hoda za slobodu u Hrvatskoj žele da okupe saveznike i ukažu na povezanosti napada na reproduktivna prava sa drugim društvenim procesima, poput jačanja fašizma i istorijskog revizionizma, napadima na javna dobra i slično, kako pojašnjava Marinela Matejčić iz inicijative Građanke i građani Rijeke.

“S druge strane, Građanke i građani Rijeke, kao inicijativa koja obuhvaća niz pojedinaca i pojedinki te članica i članova civilnog sektora, prepoznaje kontinuirane napade na ženska prava kao važan aspekt borbe, ali i širi kontekst urušavanja ljudskih prava u zemlji, koje i adresira kroz svoje javne istupe i druge komunikacije”, objašnjava Matejčić.

Trenutno i feministkinje, ali i pobornici jačeg regulisanja pristupa abortusima, pokušavaju uticati na donošenje novog zakona. I jedni i drugi su uputili svoje predloge Saboru i Vladi. Dok aktivisti i oni koji ih podržavaju stavljaju akcenat na prevenciju i naglašavaju pravo žene na izbor.

Na kraju, može se reći da, dok su društva u državama regiona razjedinjena po nekim političkim pitanjima, kada su u pitanju životi i prava žena, lako nalaze poveznice.K

Naslovna fotografija:  Jadran Boban, zahvaljujući Ženskoj mreži Hrvatske.