U detalje | Umetnosti

Iza empatičnog objektiva

Piše - 21.10.2016

Prištinska izložba holandskog fotografa nadahnuta vlastitom porodičnom prošlošću.

Posle pet godina provedenih dokumentujući priče ljudi sa Kosova, Vilem Poelstra se vratio na Kosovo ovog meseca da bi izložio svoj fotografski rad koji je tekao sporo. U okviru projekta “For Hanna, Future Stories From the Past”, koji je izložen u centru Prištine, holandski dokumentarni fotograf je opisao uticaj rata na Kosovu na živote običnih građana.

Ogromni šareni portreti i oni crno-beli prikazuju kosovske Albance i Srbe — koji su, na ovaj ili onaj način, žrtve rata — privukli su mnoge prolaznike na prištinskom Trgu Skenderbeg tokom deset jesenjih kišnih dana (7-16. oktobra). Oko portreta su se nalazile sirove crno-bele slike koje opisuju događaje iz nedavne kosovske prošlosti, kao što su protesti i izborni dani.

“To što se izložba nalazi ispred skupštine ne predstavlja politički stav”, Poelstra je izjavio za K2.0 dok je njegov rad bio postavljan dan pre otvaranja izložbe. “Mislim da je ovo jedno od najboljih mesta za izložbu u Prištini, jer je ovaj bulevar jedan od najprostranijih. Ono što je važno kod ove izložbe jeste što je ona napravljena tako da se nalazi vani i razlog tome jeste što će biti viđena od strane ljudi koji inače ne idu u muzeje, galerije ili slično. Dakle, ljudi koje ne zanima fotografija vide to, a kada vide subjekt, oni su radoznali — mislim da je to jedan od razloga zašto želim da se izložba nalazi vani.”

majlinda-hoxha-willem-poelstra-for-hanna-future-stories-from-the-past-10-2016-4

Poelstra, čiji je rad uglavnom analogan i neuređivan, proveo je prošlih četiri godina putujući između Holandije i Kosova. Posle tako dugog procesa izgradnje rada, on je izuzetno zahvalan stanovnicima Kosova koji su mu pomogli na tom putovanju.

“Jedan od razloga jeste taj što mi je dosta ljudi odavde pomoglo i ja sam hteo da to ovde za njih organizujem, ali sam i za ljude fotografisao, jer su mi ti ljudi pričali, ‘Da, želimo da nas fotografišete’”, kaže Poelstra. “Jer, kako su rekli, ‘Dobro je da ispričaš našu priču’, a kada ste dokumentarni fotograf, onda to i želite da prikažete.”

majlinda-hoxha-willem-poelstra-for-hanna-future-stories-from-the-past-10-2016-6

Jedno otkriće iz prošlosti njegove porodice je nateralo Poelstru da dokumentuje dešavanja sa Kosova, prenevši svoju prošlost do naroda ove mlade države: godine 2011, posle očeve smrti, dok je čistio kuću sa svojom sestrom, pronašao je kutiju na kojoj je pisalo: “Za Vilema”.

“Mislim da je to što mi je otac ostavio kutiju bio njegov način da kaže, ‘Znam šta radiš. Znam da si dokumentarni fotograf i sa ovim možeš nešto da napraviš’”, kaže Poelstra.

Kutija je sadržala istorijske dokumente i slike koji su pokazali da je njegov otac, Albert, proveo četiri godine tokom Drugog svetskog rata volonterski radeći u kompaniji za lokomotive u Berlinu, a koja je prevozila Jevreje u koncentracione logore. On je pronašao i pisani rodoslov svoje majke, Hane, koja je preminula nekoliko godina ranije: Prateći tragove, on je otkrio da je gotovo cela porodica njegove majke pobijena u Nemačkoj koju su okupirali nacisti. Njegova baka je izgubila svojih četvoro sestara u ratu, a ukupno 93 člana porodice.

“Malo šta sam znao o tome”, Poelstra je rekao Kosovu 2.0, prisećajući se da su njegovi roditelji bili srećni zajedno i da se prošlost retko kada raspravljala u porodičnim razgovorima. “Zamislite samo da, dve godine posle rata i nakon četiri godine rada u Nemačkoj, počnete da se zabavljate sa Jevrejkom; dakle, shvatio sam da moja baka nikada nije volela moga oca, nikada nije bila zadovoljna njime. Moja baka je bila svesna toga, ali je tek mali broj porodice preostao. Stvar je u tome što nikada nisu o tome razgovarali.”

Godinu dana posle smrti Poelstrinog oca, Festival fotografija Breda u Amsterdamu je najavio temu “empatije” za tu godinu. Kustosima festivala se dopala priča Poelstrinih roditelja, pa su ga pitali da o tome naprave priču.

“Imao sam priču, slike, dokumente i sve od mojih roditelja. Ali sam hteo da napravim nove fotografije”, rekao je. “Pomislio sam da ne mogu da se vratim u prošlost, pa me je intuicija naterala da krenem da pričam o Kosovu, jer su ovde, na Kosovu, porodice i dalje suprotstavljene jedne drugima. Kada su se u Jugoslaviji desile devedesete… oduvek me je pogađala činjenica da su svi bili međusobno prijatelji, a da je sve odjednom nestalo. Dakle, pronašao sam mnoge sličnosti sa mojom situacijom u porodici i zato sam otišao da završim projekat.”

Izložba njegovog prvog niza fotografija sa Kosova na Bredi 2012, “For Hanna, Future Stories From the Past”, na kraju je postala prvi deo njegovog šireg projekta; on se kasnije vratio na Kosovo da bi nastavio da radi na dokumentaciji o posleratnoj situaciji na Kosovu.

Fotografije dozivaju

Poelstrina karijera u fotografiji je nastala kao rezultat jednog preokreta. Godine 2000, on je pao sa balkona kuće i slomio kičmu na tri mesta. Posle duge i nestalne karijere kao profesionalnog plivača, operativnog rukovodioca u industriji nafte i gasa, kasnije i posla u oblasti komunikacija, Poelstrin proces oporavka je zahtevao od njega da odstupi od svakodnevnih naprezanja njegovog prethodnog posla.

Jednog dana je pogledao dokumentarac o poznatom indijskom fotografu, koji se zove Ragu Rai, a koji ga je inspirisao da svoju putanju promeni i krene putem fotografije. “Mislio sam da je njegov način rada vrlo kul, pa sam pomislio da, možda, i ja treba time da se bavim”, prisećao se Poelstra. “Tog istog dana, poslepodne, sve sam to proverio na Internetu i zakazao sam sebi termin za nešto što je izgledalo kao probni kurs, koji se dešavao tri meseca kasnije, da bih video da li sam talentovan ili ne. Vratio sam se u školu, što nije lako, pogotovu kada ste stariji.”

“Rekli su mi da nikada nisu videli da je bol ovako zabeležen na fotografiji.”

Godine 2005, on je završio osnovne studije na Akademiji fotografije u Amsterdamu sa svojim prvim serijalom fotografija, tematika je bila amsterdamska služba hitne pomoći. Serijal, prikazan u brojnim časopisima, objavljen je u knjizi 2008. izdavačke kuće Šilt pablišing, a nakon čega je serijal doživeo solo izložbu u galeriji Melkveg u Amsterdamu.

“Mislim da je potrebno i malo sreće”, on je rekao. “U prethodnih šest meseci, kako bih položio ispite, uspeo sam da uđem u ambulantna kola, pa sam na kraju napravio projekat o hitnoj pomoći u Amsterdamu i to sam upotrebio kao svoju temu za ispite. Kada sam sve to izložio na ispitima, jedan od najvećih časopisa u Holandiji me je pozvao sledećeg dana i rekao, ‘Hoćemo ove slike u našem časopisu, jer tako nešto još nismo videli’.”

Poelstra je putovao 75 puta sa hitnom pomoći, tokom osmočasovnih i noćnih smena. Iako mu je medicinsko osoblje dosta pomoglo tokom oporavka od njegovih povreda kičme, posle nekoliko poseta je odlučio da uslika ambulantna kola na osnovu iskustava pacijenata. Na kraju projekta, Amsterdamske gradske arhive otkupile su 18 njegovih fotografija. “Rekli su mi da nikada nisu videli da je bol ovako zabeležen na fotografiji”, priseća se on.

U oblasti ovih i drugih crno-belih dokumentarnih fotografija, Poelstra je četvorostruki dobitnik nagrade za srebrnu kameru, što je nagrada holandskih novinara za dokumentarnu fotografiju.

Povratak na Kosovo

Poelstra mnogo svoga uspeha duguje “sreći” koju je imao što je radio sa “sjajnim timom”, jer se veći deo njegovog rada sprovodi zahvaljujući udelu drugih: asistenata, pisaca, istoričara, dizajnera i antropologa.

“Radim sa naučnicima kako bih definisao svoj rad… da bih dobio informacije koje bi, takođe, trebalo da budu ispravne”, kaže Poelstra, stavljajući svoj tim u prvi plan. Njegov tim je bio u procesu otkrivanja portreta mladića sa šalom oko vrata. “To je Nikola, Srbin iz Severne Mitrovice, koji ima rak grla zbog uranijuma koji je NATO koristio u bombardovanju”, objasnio je on, dodajući da je Severna Mitrovica prvo mesto koje je posetio na Kosovu 2012.

“Nije da samo gledam osobu i odlučujem da li je vrlo fotogenična. Ne, saslušam priču, pa pomislim: 'To je priča koja staje u moj projekat, na meni je da li mogu da napravim fotografiju.'”

Iako radi sa velikom grupom ljudi tokom priprema za izložbu, on više voli da je sam dok radi na svom istraživanju. Ne kontaktira sa lokalnim novinarima ili fikserima koji bi mu pomogli da se susretne sa ljudima ili da zakaže sastanke.

“Novinari rade svoj posao, a ja svoj. Dakle, ja radim sa ljudima, kao što je Erebljina Eljezaj koja mi pomaže dosta, koja je došla na moju prezentaciju u Dit’ e Nat’ i ja sam pomislio da je ona osoba koja može dosta toga da ispravi”, rekao je, prisećajući se kako je ovu mladu građanku Kosova sreo prvi put. “Samo sam je pitao, ‘Možemo li zajedno da popijemo kafu?’, a ona mi i dalje pomaže i to je lepo s njene strane; ljudi vas upoznaju sa drugima, pa vam ljudi pomažu, a razlog zbog koga pomažu jeste što i sami žele da ispričaju svoju priču.”

Između 2012. i 2016, Poelstra je bio na Kosovu osam puta, ponekad i na dva meseca. Za to vreme je posetio brojna mesta i sela od severa do juga. Odlazio bi u nepoznata mesta, razgovarao sa običnim narodom, slušao njihova iskustva, živote i priče, pa je tako nalazio one koje je hteo da fotografiše.

majlinda-hoxha-willem-poelstra-for-hanna-future-stories-from-the-past-10-2016-2

“Nije da samo gledam osobu i odlučujem da li je vrlo fotogenična. Ne, saslušam priču, pa pomislim: ‘To je priča koja staje u moj projekat, na meni je da li mogu da napravim fotografiju’”, rekao je on. “Drugo pitanje bi bilo: ‘Da li mogu da fotografišem tu osobu?’ Treba dosta hrabrosti da bi vam neko dozvolio da ga fotografišete.”

Na kraju projekta, Poelstra je uspeo da dokumentuje priču jednog para koji se zajedno borio u Oslobodilačkoj vojsci Kosova, da dokumentuje priče parova iz mešanih brakova, osoba koje imaju doživotne telesne povrede kao posledice rata, porodice nestalih ljudi i raseljene osobe kao ishod rata i promena odnosa moći.

“U suštini, svi su žrtve”, kaže Poelstra. “Mislim da su obični ljudi žrtve i ja znam kakva je politička situacija ovde i ne želim da zalazim u tu političku situaciju — to nije na meni. Hteo bih da ispričam priče naroda. Na svima ostalima jeste kako će na to gledati.”

Poelstrina izložba je prikazala širok spektar iskustava koji su deo kolektivnog sećanja kosovskih Albanaca i Srba: albanski i srpski spomenici su postavljeni jedni pored drugih, portreti ljudi su postavljeni jedni pored drugih uz efekat sumornosti, groblja i ulice.

majlinda-hoxha-willem-poelstra-for-hanna-future-stories-from-the-past-10-2016-3

On ističe da je upotreba kontrasta deo umetničkog izraza a ne namera da se uravnoteže iskustva dvaju strana. “Ja radim kontraste, a na ljudima je… ako pogledate sliku i ako je ja pogledam, onda postoji drugačija konotacija”, rekao je. “Biće raznih reakcija, jer sve zavisi od toga kakav ste život imali, kakva vam je prošlost.”

Kada je reč o roditeljima, Poelstra je primetio da ljudi ne razgovaraju mnogo o prošlosti, ratu i svojim traumama iz rata — loša iskustva se često guraju pod tepih u krugu porodice.

“Mislim da je vrlo teško… nema priče o tome”, rekao je on. “Mislim da, ako želite da doprete do svoje traume, morate da je izložite, morate o njoj da pričate da biste nastavili dalje sa životom.”

Poelstra planira da osnuje fondaciju, da očuva svoj rad, ali i da pomogne fotografima, piscima i novinarima koji žele da se bave takozvanim usporenim radom pravljenja fotografija ili usporenim novinarstvom koji zahteva ekipu ljudi i dugotrajno istraživanje. “Projekti poput ovog koštaju mnogo novca, ali mediji ne žele da plate za to, pa sami morate da ih finansirate, pa je zato i dobro osnovati fondaciju i raditi ovakve projekte kakve mi radimo”, Poelstra je kazao.

U međuvremenu, Poelstrina publika bi uskoro mogla da dobije knjigu koju on sprema, a koja sadrži sve slike koje je uslikao na Kosovu i koje nije mogao da prikaže na svojoj izložbi.K

Fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.