U detalje | Ljudska Prava

Kosovska borba protiv trgovine ljudima

Piše - 04.12.2018

Problemi opstaju ispod radara, uprkos pojačanom radu.

Kako se približava kraj godine i vlasti počinju da prave procenu i upoređuju svoje podatke od prošle godine, direktorat Kosovske policije nadležan za istraživanje trgovine ljudima ponosan je na napredak koji je ostvario.

U stvari, čini se da bi 2018. godina mogla da bude najbolja dosad.

Kako je policija dosad identifikovala 15 osoba, ni u jednoj godini nije bilo manje žrtava trgovine ljudima zvanično identifikovanih na Kosovu nego sada. Kao što je slučaj sa statistikama o krivičnim delima, umanjeni broj prijavljenih slučajeva može da nastane usled mnogih činilaca, kao što su niži stepen rada policije, kriminalci koji bolje umeju da izbegnu otkrivanje ili čak promene u metodama izveštavanja.

Ipak, ovo odeljenje uporno tvrdi da, u ovom slučaju, broj žrtava — koji je prepolovljen u odnosu na broj identifikovanih žrtava u istom periodu prošle godine, i 100 odsto niži nego u periodu od pre jedne decenije — predstavlja uspešnu priču i nagoveštaj fenomena da uspevaju da obrade ovu tematiku.

Bez obzira na to kako se podaci tumače, ove brojke ne upućuju na jednu stvar: Kosovo se i dalje bori kada je u pitanju istrebljenje trgovine ljudima.

K2.0 se bavi fenomenom trgovine ljudima na Kosovu, od promene profila žrtava do aktuelne borbe da se procesuiraju počinioci i da se pokuša reintegracija žrtava u društvo.

Fenomen u pokretu

Slično drugim fenomenima na Kosovu,  podaci o trafikingu postoje samo za period koji je usledio neposredno posle rata 1999. Usred atmosfere obnove i uspostavljanja agencija UN-a i međunarodnih misija, globalno pitanje kriminala odmah je postalo predmet ozbiljne zabrinutosti u mesecima i godinama koje su usledile nakon prestanka neprijateljstava.

Izostanak zakonodavne infrastrukture, krhke vlasti i institucije, i gotovo nepostojeća vladavina prava, učinili su da Kosovo postano plodno tle za trafikante da obavljaju svoj opaki zanat.

Do januara 2000, trgovina ljudima je već prepoznata kao problem kako je Kosovo postalo glavno odredište za žene i devojčice žrtve prisilne prostitucije.

Razne međunarodne ljudskopravaške organizacije, poput UNIFEM-a i Amnesti internešenela (Amnesty International), počele su da dižu uzbunu, pa je tako tokom više godina nakon 1999. stalno naglašavano kao predmet zabrinutosti koji bi morao da bude obrađen. Aktivisti i organizacije u više navrata su isticali da je široko rasprostranjeno prisustvo međunarodne zajednice generisalo visoku potražnju u industriji seksa; na primer, organizovana prostitucija je prijavljivana na lokacijama u blizini veće koncentracije trupa NATO-KFOR.

Žene i devojke su, uglavnom, poticale iz istočnoevropskih zemalja, kao što su Moldavija i Ukrajina, na Kosovo su ih dovodili lokalni trafikanti koji sarađuju sa organizovanim kriminalnim grupama u zemljama porekla. Pored lokacija u blizini međunarodnih misija, barovi, restorani i klubovi bili su neretko mesta u kojima su trafikovane žene primoravane na prisilnu prostituciju.

U izveštaju Amnesti internešenela iz 2004, koji sadrži nalaze do kojih se došlo na osnovu intervjua sa žrtvama trgovine ljudima, pruža se uvid u život žrtava sve vreme: iako su neke žene otete ili primorane, mnoge su započele svoja putovanja iz svojih domovina na dobrovoljnoj osnovi, verujući da će poslovi koji su im nuđeni, obično u Zapadnoj Evropi, da im omoguće da prekinu siromaštvo ili pobegnu od nasilja ili zloupotreba. Tokom putovanja shvatile su da posao nije onakav kakav im je obećan; dokumenta su im oduzeta, a ponekad su prebijane ili čak silovane.

Riza Murati, koja predvodi Direktorat Kosovske policije za istragu trgovine ljudskim bićima, kaže da je proglašavanje kosovske nezavisnosti 2008. doprinelo promenama prirode trafikinga.

Ona kaže da, čim je Kosovo počelo da primenjuje vizni režim za građane nekih stranih država, te kako su građani susednih zemalja i oni u Istočnoj Evropi postepeno počeli da stiču viznu liberalizaciju — omogućujući im da se slobodnije kreću ka Zapadnoj Evropi — Kosovo je postalo manje privlačno kriminalnim mrežama koje su preusmerile svoj fokus prema EU.

“Trend trgovinom ljudskim bićima menja se na globalnom nivou na način na koji se žrtve iskorišćavaju u zavisnosti od ekonomskog razvoja ili promena u toj zemlji, bilo u pogledu prevencije ili primene zakona i kažnjavanja trgovaca”, kaže Murati. “Zatim oni [trgovci] pronalaze nova sredstva.”

"Trafikanti su shvatili da je trgovati u zemlji lakše i usmerili su se prema kosovskim ženama."

Teuta Abraši (Abrashi), Centar za zaštitu žrtava i prevenciju trgovine ljudima

U slučaju Kosova, unapređenje zakonodavnog okvira i pooštravanje kontrole na granicama dovelo je do toga da trafikanti pronađu nove žrtve — iz same zemlje; u proteklih nekoliko godina, građani Kosova činili su većinu žrtava, zbog čega je Kosovo od ‘zemlje odredišta’ za žrtve trafikinga postalo ‘zemlja porekla’. Iako, Murati objašnjava da je Kosovo ostalo i jedno i drugo u očima međunarodne zajednice, jer je identifikovanje samo jedne žrtve trafikinga iz inostranstva dovoljno da bi se Kosovo i dalje označavalo kao ‘zemlja porekla’.

Centar za zaštitu žrtava i prevenciju trgovine ljudima (PVPT) skoro dve decenije radi na zaštiti preživelih žrtava trafikinga koje su seksualno izrabljivane; od 2000. ova NVO im pruža sklonište i rehabilitacione usluge.

Istorija ove organizacije sama po sebi ilustruje promene u trendovima trafikinga na Kosovu. Do 2008, ona je radila kao zatvoreno sklonište — sa velikim bezbednosnim kontrolama i bez pristupa spoljnih faktora — te je pomogla preživelima koji su, uglavnom, ostajali skriveni tamo dok se njihova dokumentacija ne uredi, dozvoljavajući im da se vrate u svoje domovine.

Međutim, zamenica direktora, Teuta Abraši, kaže da su građani Kosova od 2008. činili više od 90 odsto žrtava, zahtevajući da ova organizacija promeni svoj pristup. Nova situacija je stvorila potrebu za podršku preživelima na duži period i značila je da će se organizacija preobraziti u poluzatvorenu organizaciju, sa i dalje visokim bezbednosnim merama, ali sa blago manje strogim pravilima o pristupu. Dok su inostrane žrtve imale tendenciju povratka svojim kućama nakon što završe papire, lokalcima koji nisu imali nigde da odu trebali su duži programi za oporavak i rehabilitaciju.

“Ova promena podvlači tragičnu notu o tome da je Kosovo postalo zemlja porekla”, kaže Abraši. “Trafikanti su shvatili da je trgovati u zemlji lakše, da ne moraju da ulažu mnogo novca da pridobiju dokumenta za inostranstvo, i usmerili su se prema kosovskim ženama.”

Statistika Kosovske policije pokazuje da je trgovina ljudima u poslednje vreme usredsređena na interni trafiking kriminalnih grupa na Kosovu, dok se broj žrtava iz istočnoevropskih zemalja, uključujući Moldaviju, Rusiju i Bugarsku, smanjio od 2007.

Abraši i Murati objašnjavaju kako se većinom žrtava na unutrašnjem planu trguje radi seksualnog izrabljivanja, ali da i dalje postoji mali broj žena iz inostranstva koje su prisiljene da se prostituišu.

"Niz masažnih salona ima neophodnu radnu dozvolu -- i masaže su u ponudi -- ali se ispostavilo da iza njih stoje slučajevi trgovine ljudima."

Riza Murati, Kosovska policija

Žene i devojčice jesu podložne trgovini seksom u privatnim domovima i stanovima, kao i u noćnim klubovima, dok su masažni saloni najrasprostranjeniji novi trend.

U međuvremenu, deca sa Kosova, kao i iz Albanije i drugih susednih zemalja, primorana su da prose. Deca iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice posebno su ugrožena od prisilnog rada, obično u formi prošenja na ulici i pranja vetrobranskog stakla pored semafora. Murati naglašava da grubi društveno-ekonomski uslovi — koji posebno pogađaju manjinske zajednice — teraju roditelje da pošalju svoju decu na ulice.

Kada je u pitanju seksualna eksploatacija, Murati kaže da korupcija u vladi stvara okruženje koje omogućuje neke zločine trafikinga i da su potrebnije strože kontrole kada se licenciraju određeni biznisi.

“Prostitucija nije legalna. Ipak, postoji niz masažnih salona koji imaju neophodnu radnu dozvolu — i masaže su u ponudi — ali se ispostavilo da iza njih stoje slučajevi trgovine ljudima”, kaže Murati. “To je izazov za nas, jer postoji biznis kome je omogućeno da funkcioniše, ali koji sprovodi nezakonite radnje. A nije ih mali broj.”

Murati kaže da izostanak snažnijih preventivnih kontrola nadležnih vlasti i inspektora ima tendenciju smanjenja intervencija u korist retrospektivnih radnji policije, ograničavajući njihovu sposobnost da budu efikasni.

Murati i Abraši kažu da je tipični profil žrtve trgovine ljudima na Kosovu danas ovakav: devojčica, obično mlađa od 18 godina, koja je primorana na prostituciju. To je suprotno od tipičnog profila, u ranijim godina, žrtava iz inostranstva, koje su, prema njihovim informacijama, imale oko 20 godina u najvećem broju slučajeva.

“Kada imate manje od 18 godina, lakše upadate u zamku prevare i manipulacije”, kaže Murati.

Odgovor institucija

Iako su se karakteristike i trendovi trgovine ljudima promenile na Kosovu u poslednjim godinama, jedna stvar je zadržala kontinuitet. Kada je reč o borbi protiv ovog problema, Kosovo se oduvek nalazi u kategoriji 2 (Tier 2) Stejt departmenta (State Department) SAD.

Drugim rečima, ono i dalje ima poteškoće u borbi protiv trafikinga.

Kao što je slučaj sa drugim zemljama u toj kategoriji, kao što su Ekvador, Grčka i Kambodža, kosovska vlada je procenjena kao zemlja koja ne primenjuje minimum standarda za eliminisanje trafikinga, ali je uložilo znatne napore u tom pravcu.

U poređenju sa drugim zemljama širom sveta, Kosovo je samo na korak od država iz prve kategorije u kojoj se nalaze zemlje poput Finske, Argentine i Estonije, koje u potpunosti ispunjavaju minimum standarda predočenih u američkom Aktu za zaštitu žrtava trafikinga (TVPA). Ipak, procenjuje se da Kosovu ide mnogo bolje nego Rusiji, Venecueli, Iranu i drugim državama iz treće kategorije, za koje se smatra da nisu uložile bilo kakav napor u borbi protiv trafikinga.

Na Zapadnom Balkanu, Albanija, Makedonija i Srbija pozicionirane su zajedno sa Kosovom u drugoj kategoriji, dok su Crna Gora i Bosna i Herceogvina pozicionirane niže na nečemu što nazivaju Listom za nadzor (Tier 2 Watch List); u ovim zemljama, apsolutni broj žrtava teških oblika trafikinga smatra se vrlo značajnim ili se značajno povećava.

Međunarodni izveštaji o nadzoru i stručnjaci koji rade u ovoj oblasti upućuju na to da su primena zakona od policijskih jedinica koje se posebno bave trgovinom ljudima na Kosovu i kreiranje koordinisanih mehanizama od strane nadležnih institucija od proglašenja nezavisnosti 2008. doveli do unapređenja borbe institucija po ovom pitanju.

Državno telo za borbu protiv trgovine ljudima, na čijem je čelu Ministarstvo unutrašnjih poslova, sada okuplja predstavnike nadležnih ministarstava i nevladinih organizacija, doprinoseći razvoju mehanizama i akcionih planova koji utvrđuju svrhu svakog člana u borbi protiv trgovine ljudima.

Prema izveštaju Stejt departmenta objavljenog 2018, policijske snage su uhapsile 28 osoba osumnjičenih za trafiking 2017. i 10 osoba osumnjičenih za “korišćenje seksualnih usluga žrtve trafikinga”; prethodne godine, brojevi su iznosili 62 i 18. Podnesena je 21 krivična prijava tužilaštvu za trafiking 2017, a 31 godine 2016.

Ipak, čini se da je pravosuđe ona institucija koja prekida ovaj lanac.

Uprkos tome što Krivični zakon Kosova propisuje kazne od pet do 12 godina zatvora za trafiking, postoje rasprostranjene kritike na domaćem i međunarodnom planu zbog niskih kazni koje su izrečene od strane sudova osuđenim trgovcima ljudima.

Posmatrači kažu da je nespecijalizovanost većine tužilaca i sudija rezultirala niskim kaznama ili time da su slučajevi pretvarani u manje zločine, posebno kada su u pitanju slučajevi u kojima se javlja emocionalna kontrola ili psihološka prinuda žrtava.

Američki Stejt department je primetio da je u najnovijem periodu izveštavanja– između 1. aprila 2017. i 31. marta 2018. — jednom trafikantu izrečena petogodišnja kazna zatvora i kažnjen je novčano u iznosu od 5.000 evra, ali je 14 trgovaca ljudima osuđeno na kazne između 18 meseci i tri godine i sedam meseci, dok je sedmoro trafikanata osuđeno na suspendovane kazne, a sedmoro je novčano kažnjeno u iznosu od između 600 i 3.600 evra.

Kao što je slučaj sa postupcima za druge zločine, u kosovskim sudovima postoji veliki broj nerešenih slučajeva trgovine ljudima; u izveštaju Stejt departmenta se navodi da se ovaj broj ne smanjuje; 88 slučajeva trafikinga ostala su 2017. otvorena iz prošlih godina. U međuvremenu, 29 trafikanata je osuđeno 2017, a 24 prošle godine.

Slaganje delića

Izlazak iz sveta seksualnog izrabljivanja i obnove života onih koji su preživeli trgovinu ljudima može da potraje vrlo dugo i može da bude vrlo naporan proces; on počinje u trenutku u kom se žrtva identifikuje.

Kada je reč o Kosovu, postoje dva skloništa koja pružaju usluge onima koji su preživeli trafiking u oblasti seksualnog izrabljivanja, dok jedno pruža utočište deci žrtvama prisilnog rada.

Jedno od ova dva skloništa jeste Privremeni objekat sigurnosti (POS), za koje Abraši objašnjava da služi kao privremeni smeštaj za trafikovane osobe koje su bile žrtve seksualnog izrabljivanja, a za koje se smatra da su u opasnosti. Vlasti obično zahtevaju od preživelih da imaju policijsku pratnju kada su izvan prostorija POS-a dok sudski postupak traje i zahtevaju odobrenje tužioca i Kosovske policije ukoliko žrtve trajno napuštaju POS.

"One su traumatizovane i treba provesti dosta vremena sa njima. Makar da ih ubedite da one nisu krive."

Teuta Abraši, Centar za zaštitu žrtava i prevenciju trafikinga ljudima

Kada se opasnost po trafikovanu osobu koja je bila žrtva seksualne eksploatacije svede na srednji ili niski nivo — obično nakon uspešnog zadržavanja počinilaca — onda se premeštaju u NVO kojom, zajedno sa drugima, rukovodi Abraši.

“Čim policija proceni da više nije u opasnosti, da su trgovci uhapšeni i nakon što se mreža razotkrije, tada ta devojka ili žena mora da bude rehabilitovana ili reintegrisana u društvo”, kaže Abraši.

“Kada neku osobu prodaju i kupuju više puta i kada je izrabljivana na najužasnije načine, onda možete da zamislite kako se ta osoba oseća”, rekla je ona. “One su traumatizovane i treba provesti dosta vremena sa njima. Makar da ih ubedite da one nisu krive. Da imaju pravo da žive kao i svi ostali.”

Nakon podvrgavanja programu rehabilitacije, sa tek malim brojem šansi za zapošljavanje i velikim mogućnostima da će biti stigmatizovani kod kuće i odbačeni od svojih porodica i zajednica, mnoge žrtve imaju neizvesnu budućnost.

Abraši objašnjava činjenicu da profil žrtava koje sve češće potiču sa Kosova zahteva dodatne institucionalne napore za stvaranje uslova za dugoročnu integraciju, od obrazovnog sektora do centara za stručno osposobljavanje, jer mnoge preživele žrtve treba prihvatiti u školama ili im treba pomoći da razviju veštine kroz različite obuke.

Ona objašnjava kako je njena organizacija napravila sheme za zapošljavanje u saradnji sa lokalnim firmama, bilo je uspeha i neuspeha. Neki poslodavci su zloupotrebili saradnju, prema njenim rečima, iako 97 žena i devojčica trenutno učestvuje u ovim programima.

Programi za reintegraciju se i dalje ipak suočavaju sa drugim značajnim izazovima, kako zbog visoke stope nezaposlenosti na Kosovu i manjka resursa, gde PVPT mora da alocira svoja sredstva da bi platio za profesionalne kurseve.

Ova organizacija ima svoje finansijske poteškoće.

Kao NVO koju je licenciralo Ministarstvo rada i socijalne zaštite (MRSZ) da bi pružala socijalne usluge, PVPT ima pravo na finansiranje od vlade. Ipak, prošle godine se desio pad u visini finansija koje ministarstvo obezbeđuje za one NVO koje vode skloništa, gde je 152.870 evra alocirano za zaštitu žrtava, a u poređenju sa 171.010 godine 2016.

Abraši naglašava da su skloništa kojim rukovode NVO izveštavala o tome da je vladino finansiranje nedovoljno i kaže da proces često rezultuje problemima u prilivu novca jer MRSZ zahteva da se podnose aplikacije za finansiranje na svakih šest meseci, stvarajući jaz u finansiranju sve dok se aplikacije ne procesuiraju i odobre.

Na primer, januara 2018, usled budžetskih odlaganja, vlada je morala da alocira fond za hitne slučajeve za skloništa koja nude usluge žrtvama trgovine ljudima i žrtvama porodičnog nasilja.

Adilje Šaćiri (Adile Shaqiri), visoki zvaničnik MRSZ-a, kaže da je vladi teško da obezbedi potpunu podršku za skloništa koja vode NVO dok rade u svojstvu nevladinih organizacija i naglašava da nijedna žrtva trafikinga neće da bude ostavljena bez skloništa koje joj je potrebno tokom dvadesetčetvoročasovnog radnog vremena državnog skloništa.

“Ministarstvo finansija ima pravilo o javnom finansiranju nevladinih organizacija i svaka organizacija mora da prođe kroz proces selekcije”, rekla je ona. “Dakle, dok se to odvija, treba da prođe neko vreme. Ipak, vlada je uvek alocirala sredstva za hitne slučajeve ako je to neophodno.”

Abraši, s druge strane, kaže da ovakva situacija nije održiva.

“Vlada mora da ima budžetsku liniju za pomoć centrima. Uvek se suočavamo sa istom stvari i moramo da pronađemo ad-hok rešenje”, rekla je ona, ističući da skloništa koja vode NVO često moraju da se oslone na sredstva stranih donatora kako bi preživela. “Umesto da dobijemo podršku u januaru, mi je dobijemo na proleće i u opasnosti smo da moramo da zatvorimo sklonište.”K

Uređivao Džek Bučer (Jack Butcher).

Naslovna fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

 

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.