Jedan na jedan | Obrazovanje

Mara Šćepanović: “Univerzitet će se osloboditi kada se oslobodi Crna Gora.”

Piše - 29.10.2019

Redefiniramo akademsku zajednicu (5) - fizičarka iz Crne Gore govori o jedinoj svijetloj tački obrazovanja i razlozima za mrak u toj zemlji.

Upitana o stepenu demokratije u njenoj rodnoj Turskoj, književnica Elif Šafak (Shafak) nedavno je u jednom intervjuu upozorila kako je nedostatak nezavisnosti u akademskoj zajednici, pored ostalog, jedna od komponenti “oštećene i uništene” demokratije. 

Pogled na ostatak Balkana, kada je riječ o demokratiji i akademskoj zajednici, pokazuje da je situacija slična. U cijelom regionu, univerziteti se suočavaju sa istim problemima i izazovima: zloupotrebom od političkih elita, upitnim kvalitetom obrazovanja, oportunizmom akademske zajednice, nedostatkom etike, te takozvanim “odlivom mozgova”. 

Sa željom da istražimo šta se dešava, K2.0 je razgovarao sa nekim od najznačajnijih intelektualaca/ki u regionu. Naši sagovornici/e, univerzitetski profesori i profesorice iz sedam zemalja, složili/e su se oko toga da akademska zajednica na Balkanu nije nezavisna. 

U petom dijelu našeg serijala “Redefiniramo akademsku zajednicu”, K2.0 razgovara sa fizičarkom Mara Šćepanović, redovnom profesoricom Prirodno-matematičkog fakulteta (PMF) Univerziteta Crne Gore (UCG) u Podgorici. Ona je bila među profesorima koji su se našli na udaru Rektorata 2016. Godine zbog zalaganja za nezavisnost fakulteta.  

Profesorica Šćepanović govori o svojim studentima i studentkinjama koje opisuje kao rijetku svijetlu tačku na državnom univerzitetu, ali i o problemima sa Rektoratom, te tvrdi kako u toj državi nema naučne ali ni bilo koje zajednice  osim partijsko-interesne.

Fotografija: Boris Pejović / K2.0.

K2.0: Kao razlog zbog kojeg ste odlučili da se aktivnije uključite u javnu debatu o stanju u našem društvu isticali ste Jesenjinove stihove: “Nemoj da ti bude svejedno, od toga se čovjek nikad ne oporavi.” Zbog tih stihova, kažete, odlučili ste da vam ne bude svejedno. Šta vas je “prelomilo” da istupite i počnete da se ponašate netipično za redovnog profesora, odnosno profesoricu, na crnogorskom univerzitetu?

Mara Šćepanović: Prelomilo me je ono što se dešavalo na Prirodno-matematičkom fakultetu (PMF) 2016. godine. Ta količina osionosti, drskosti i arogancije koju smo osjetili iz Rektorata bila je kap koja je prelila čašu. 

Tad nam se desilo prvi put da ne postoji apsolutno nikakva komunikacija između jednog fakulteta i Rektorata. Rektorat smo do tada doživljavali kao menadžment koji bi trebalo da nas uvezuje i omogući uslove za rad. Međutim, 2014. godine su se promjenila pravila i tadašnja rektorka se hvalila da su postali prvi integrisani univerzitet u ovoj regiji. 

Meni je to bilo malo smiješno jer je drugi i jedini integrisani univerzitet u ovoj regiji univerzitet u Novom Pazaru. Jednostavno su htjeli da onemoguće profesore koji bi se možda pobunili i pokazali nešto malo akademskog integriteta, da su imali mogućnosti to da urade. Međutim, oni su prosto promijenili pravilnike i pravila igre i sve odluke su se donosile u Rektoratu.

A Jesenjina sam posle pronašla kada sam pristala da kažem nekoliko riječi za Mladena Bojanića kada je bio kandidat za predsjednika Crne Gore 2018. godine. Ovo je bila politika univerziteta koja me je interesovala i za to mi nije trebao Jesenjin. Ali trebao mi je da bih se obratila ljudima koji mi nisu studenti ili kolege. 

Mislim da sam u tom periodu vidjela Mladen Bojanića kao nekog ko bi mogao mirnom tranzicijom da nas prebaci u neko normalnije društvo.

I od tad ste počeli da se ne ponašate tipično za profesora, odnosno profesoricu Univerziteta Crne Gore, koji su pasivni i nema ih u javnom životu?

Okidač je bilo ono što nam se dešava u javnom životu. Moj glas se mogao čuti u okviru ustanove i tu smo mogli nešto da izmjenimo. Tako da nije bilo potrebe da se to iznosi dalje. 

Međutim, 2016. godine, kad je počela reforma, glas nam se nije mogao čuti i moralo se reagovati. Sad se vidi da je sve što je rađeno 2016. godine bilo promašaj i polako se mijenja.

Šta zapravo zamjerate Univerzitetu prema kojem ste tako jako kritični?

Ne prema Univerzitetu, prema Rektoratu koji vodi politiku. Univerzitet je loš jer su sve odluke na Rektoratu koji je apsolutno postao autonoman od svojih fakultetskih jedinica. Odluke donose sami, mi im služimo samo da ih sprovodimo.

I kakve su posljedice?

Kažem vam, zakone izvrgavaju ruglu po svim osnovama. Sve je bilo… kako da kažem, a da ne budem vulgarna… sve nam je bilo izrežirano. 

Izrežirana nam je bila scena. Osjećala sam se kao da gledam pozorišnu predstavu. Dobili smo kulise, zakoni su bili kulise, šta je iza kulisa nikom nije bilo važno. Ni ko će da izvodi nastavu, koju nastavu, u kojim učionicama, sa kojim učilima… 

Prosto je bilo jasno da je sve šminka i da je reforma izrežirana. Rektorka je oko sebe skupila ljude koji su htjeli veći politički uticaj ili da se probiju u svijet politike, i uspjeli su to da izguraju.

Fotografija: Boris Pejović / K2.0.

A gdje su bili univerzitetski profesori?

Oni su bili marginalizovani zato što se sve odluke donose u Rektoratu i mi apsolutno nemamo mogućnost da reagujemo. Sasvim slučajno smo saznavali stvari, a imali smo dva predstavnika u Senatu. Senat vam dođe kao Skupština, a Upravni odbor kao vlada, Rektor kao predsjednik države, a predsjednik Upravnog odbora kao predsjednik vlade. Bukvalno tako funkcionišemo. 

Ministarstva su im razni odbori kojima nagrađuju ljude za koje znaju da će neke njihove odluke da sprovedu. Osnovna odluka koja je štetna je integrisani Univerzitet zbog čega je Rektorat postao potpuno autonoman. Postao je ono što bi univerzitet trebalo da bude prema spolja.

Kontrola kvaliteta nastave se sprovodi tako što studentima damo da popune formular u kojem se potvrđuje da je u to vrijeme na tom mjestu držan čas.

I tada su sa tim integrisanim sistemom fakulteti prestali da se pitaju. Mi više saradnika ne možemo da zaposlimo ako nemamo njihovu saglasnost. 

Naš kolega koji je doktorirao u Japanu kod najboljeg svjetskog stručnjaka iz teorijske fizike čvrstog stanja godinu dana nije mogao da dobije odobrenje da kao običan saradnik u nastavi ovdje radi zato što mu je na diplomi pisalo da je doktorant politehničkih nauka, jer je to politehnički univerzitet. Samo je trebalo neko da izgugla naslov jednog njegovog rada i da vidi gdje taj čovjek objavljuje. 

Tamo sjede ljudi koji ne znaju, koji neće da znaju i koji znaju ali iz nekog razloga ćute, ali nije mi jasno koji bi to razlog bio osim nekog sistema ucjene. Mislim da smo dotakli dno, iako su rezultati na papiru drugačiji jer smo skočili za hiljadu mjesta na nekoj webometerics listi, šta god to značilo. 

Ali to je sve tužno da tužnije ne može biti. Kontrola kvaliteta nastave se sprovodi tako što studentima damo da popune formular u kojem se potvrđuje da je u to vrijeme na tom mjestu držan čas. I to je kontrola.

Moj sav jed je usmjeren prema Rektoratu… oni su sve poklopili, ugušili sve.

 

Ko su oni? Ili mislite da jedan čovjek [Duško Bjelica, predsjednik Upravnog odbora UCG], bez političke pozadine sve drži u svojim rukama i sam odlučuje?

Ima on političku pozadinu. Onaj smiješni sukob između njega i bivše rektorke Radmile Vojvodić je sukob dvije frakcije unutar Demokratske partije socijalista [vladajuće partije čiji je lider Milo Đukanović, predsjednik Crne Gore, prim. M.C.] i u partiji je odlučeno da ona ode. 

Ne znam može li gore od ovoga jer kad god sam rekla da ne može, bilo je. Ali mislim da će Univerzitet da se oslobodi onog trena kad se oslobodi Crna Gora.

Mladima zamjerate što su pasivni? Tvrdite da njihovog glasa nema.

Pa i nema. Kad ih je bilo osim 1941, [vrijeme kada je počela borba protiv fašizma] ? U revolucionarnom, pokretačkom smislu? Nikad. 

Ja predajem fiziku, nešto što se predaje slično na Islandu i Japanu, ali kroz sve to ih pokušavam učiti da razmišljaju svojom glavom.

Mladost bi trebalo da karakteriše bunt. A ovdje se bunt završi tako što meni sin zalupi vrata kad izlazi iz kuće. Bunt je tamo gdje vam može biti, a tamo gdje ne može manji su od makovog zrna.

U Crnoj Gori nisam vidjela da su se nakon 1941. studenti bunili. Ni studenti ni ostali, ali mi ipak stalno studentima pripisujemo “oni će”. Neće. Neće zato što ih mi na pravi način ne edukujemo. 

Ja predajem fiziku, nešto što se predaje slično na Islandu i Japanu, ali kroz sve to ih pokušavam učiti da razmišljaju svojom glavom. Ja mislim da su čak i naši studenti bili najbrojniji na ovogodišnjim protestima i to baš zahvaljujući nama, profesorima. Nisam vidjela pravnike i ekonomiste zato što oni u odjelima i štiklama idu na fakultet. Kad ih takve vidim, sve mi je jasno.

Sada već gotovo redovno javnost potresaju afere koje su uzrokovane plagiranjem naučnih radova, na svim nivoima. Prvi značajniji je bio slučaj tadašnje ministarke nauke, a sadašnje ambasadorke Crne Gore u Rimu Sanje Vlahović, a sada je to slučaj vanredne profesorice na Pravnom fakultetu koju sumnjiče da je plagirala specijalistički rad studenta kojem je bila mentorka. Zašto nam se to dešava i zašto nam je to prihvatljivo?

Ja ću sad da kažem jeres: naučne zajednice nema ni u tragovima. Naučna zajednica ne postoji i prosto nijedna druga zajednica u Crnoj Gori ne postoji osim partijsko-interesne zajednice. I onda sve ostalo što se dešava potpuno je normalno i ne može se očekivati ništa drugo. 

Moj jedini odgovor na vaše pitanje je – naučna zajednica ne reaguje zato što ona ne postoji.

Fotografija: Boris Pejović / K2.0.

Ovo što se sada dešava na Pravnom fakultetu mi se ne dopada jer je lično, neko je “tipovao” tu profesoricu jer ne postoji baza specijalističkih radova, pa je taj rad mogao da bude upoređen sa njenim. Pošto je ona “tipovana”, mogu da vjerujem da, ako je uradila jednom, uradila je i više puta, a ako je uradila jednom naučila je od nekog da se to tako radi. A taj neko je učio sve one ostale, tako da mogu da zamislim šta se dešava na Pravnom fakultetu. 

Postoji baza magistratura i doktorata, ali ne i specijalističkih radova i to znači da je ovaj postupak direktno usmjeren protiv nje, što mi se ne sviđa. Više bih voljela da je plod neke baze podataka, a kad bi se izbacile te baze, onda bi citati bili interesantni.

Pošto se do naučnih zvanja dolazi i preko plagijata, mislite li da ima lažnih diploma?

Lažnih diploma ima, prosto nema razloga da ih nema. Da li je to kada neko ode do nekog privatnog fakulteta, izvede profesora na ručak i za jedan dan položi šest ispita? To nije falsifikat, to je prava diploma, profesori stoje iza toga i opet kažem da je u našem društvu to normalno jer nema druge zajednice sem partijsko-interesne. Ništa drugo.

Čini mi se da privatni Univerzitet Donja Gorica (UDG), čiji je jedan od osnivača predsjednik države Milo Đukanović, zauzima sve značajnije mjesto i to na štetu Univerziteta Crne Gore. Imaju savremeniji pristup nastavi, više se posvećuju studentima, imaju novije programe i čini mi se da više nema ni onog animoziteta javnosti prema tom Univerzitetu? Imate li uvid u to kakve kadrove oni proizvode? Jesu li privatni univerziteti konkurencija UCG ovakvom kakav jeste?

UDG neće pokvariti sjajnu djecu, oni će i dalje biti odlični i odatle će izaći sa desetkama i sa znanjem, ali sa desetkama će izaći i neko ko je pročitao skriptu od 50 stranica. O tome se radi. 

Znate li nekog ko je obnovio godinu na UDG? Je li moguće da su tamo baš toliko sjajni studenti? 

Znam ljude koji, nakon što tamo završe magistarske studije, dođu kod nas, ali doktorske opet tamo upišu jer im ovdje niko nije posvetio ni minimalnu pažnju. 

Tamo imaju veliki broj saradnika, možda 200-300, a platu primi mjesečno možda 30 profesora, ostalo su honorarci i oni moraju da poklanjaju više pažnje svojim studentima. Prvo, jer ih ima manje, a drugo, jer su ucjenjeni, jer neće ni taj honorar dobiti. Treće, njih ne štiti ne kolektivni ugovor i lako će se dati otkaz nekome ko ne radi požrtvovano sa studentima. Kod nas većinom otaljavaju obaveze i to je naš problem. 

Je li UDG doprinio akademskoj zajednici? Radi li bolje ili lošije od onoga što smo očekivali od njih?

Kadrovi UDG se zapošljavaju u ministarstvima, ali u normalnoj državi, po mom mišljenju, državni fakulteti bi trebalo da obrazuju državne službenike. Ako bankari zapošljavaju, onda mogu da biraju, ali sad naše banke sigurno neće zaposliti kadrove privatnih fakulteta. 

Većina onih koji sjede po kafićima u odjelima su službenici sa privatnih univerziteta. U ministarstvima imate oko 30 odsto onih koji rade i oni su sigurno završili državni univerzitet, i imate 70 odsto ovih “šetača” koji će posle tuđi rad negdje prezentovati jer ih tamo uče prezentacijama.

Sa čime ima UCG da se pohvali? Ima li naučnog rada na fakultetima?

Naučnog rada formalno ima. Možete da objavljujete koliko hoćete, i ja znam da ga na PMF ima, imamo dvoje ljudi u CERN-u, jedan je počeo magistarski, treći doktorat, još jedan fizičar nam je u Njemačkoj, radi doktorat, četvrti fizičar je sad dobio stipendiju za doktorske studije. Fizičari i matematičari su nam sjajni, programeri nisu toliko sjajni jer oni jako dobro zarađuju i onda im je naučni rad gubljenje vremena. 

Mojim fakultetom se ponosim, ako je ostalo neko zdravo jezgro, to je moj fakultet koji se sada i ne batrga previše. Studente sa prve tri godine osnovnih studija PMF – sa svih smjerova možemo dalje da šaljemo u svijet. I šaljemo ih i to tako da ne ide samo onaj ko neće. Pogotovo, fizičare. K

Naslovna fotografija: Boris Pejović / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.