Rediteljka Bljerta Zećiri (Blerta Zeqiri), producent Krešnik Beriša (Kreshnik Berisha) i njihovi glumci uspeli napraviti jedan od najboljih igranih filmova u poslednje vreme i to u koprodukciji BunkerFilma, Kinematografskog centra Kosova i Narodnog kinematografskog centra Albanije. Film “Martesa” (“Brak”) je jedinstven u smislu da je redateljka oprezno i vešto učinila da se dve protivurečne stvarnosti, koje prevazilaze Kosovo i odražavaju neiskreni suživot društava na Balkanu: unutrašnja realnost i spoljna realnost koje se šire na dva različita vremenska perioda, susretnu.

“Martesa” nije (samo) film o LGBT zajednici. U stvari, takva tvrdnja bi umanjila stepen elastičnosti ovog filma. Kao prvo, reč je o filmu koji se bavi društvima koja imaju zastarele tradicije, gde patrijarhat preovladava, o slabim državama koje ne štite individualno i ne prihvataju individuu kao takvu. Glavni sukob u ovom delu nije zabranjena ljubav između dvaju naroda — u ovom slučaju, između dvojice muškaraca koji poznaju jedan drugog duže vreme — već više licemerje i nasilje celokupnog društvenog sistema.

Photo: Screenshot from „Martesa“.

Bekim (Aljban (Alban) Ukaj)), mladić koji će se uskoro oženiti Anitom (Adrijana Matoši (Adriana Matoshi)), ženom koju je upoznao u kafiću i s kojom je proveo veselu noć ispijajući alkohol i flertujući. Sve je moralo da bude u skladu sa šablonskim karakteristikama organizovanja ovog para: bela haljina, spisak zvanica, neizvesnost po pitanju odabira smeštaja za novu kuću, sve dok se Noli (Genc Salihu) ne pojavi. Noli, Bekimov bivši ljubavnik i prijatelj, potvrđuje da ga i dalje voli, uprkos tome što su razdvojeni godinama. On uzburkava mirne vode.

Bekim je zabrinut za to kako će njegova porodica i društvo reagovati nakon što saznaju koji je njegov rodni identitet. Ali, pre svega, on se boji sebe. Dakle, njegov izbor je da se krije i suzbija svoja osećanja, prigrljujući muški model maskuliniteta koji mu ne pripada: nezavisnost, otvorenost uma, heteroseksualnost, savremenost i sloboda. On bira bezbednost pre slobode, očaj i komfor pre ljubavi, strah pre hrabrosti, podređenost pre ljudskog dostojanstva i konformizam pre sreće; za razliku od Nolija koji je spreman da ga pljuju i šutiraju na ulici, ali se nikada neće pomiriti da potčini svoje muško i čovečno dostojanstvo.

Zećiri uspeva da razotkrije socijalnu kompleksnost društva u jednom okviru: 10 godina posle rata, sve je za naše protagoniste krenulo nabolje. Imaju hranu na stolu, ne preti im se kada izađu iz svoje kuće da bi otišli na neko mesto, niko im ne preti oružjem… Sada sami sebe zlostavljaju.

Spoljni rat se zamenjuje unutrašnjim ratovima. Ironična, ali podjednako zanimljiva, jeste Nolijeva opaska upućena Bekimu kada se grle na proleće 1999, što je vreme kada se kuće dižu u vazduh i Albanci masovno napuštaju svoje domove. On kaže da je srećan, uprkos okolnostima u kojima se njihova sreća odvija. U stvari, zbog nje se osećaju krivima, jer zdrav razum diktira da sreća ne može da postoji paralelno sa ratom, jer rat izaziva strah i smrt. Ali, kao rezultat rata, on pronalazi skonište u Bekimovom zagrljaju, pokazujući da svetlo postoji i u mraku i da ovo svetlo nije ni u kom smislu greška. Ljubav nije greška. Greška je skrnaviti i mrzeti ljubav.

Uz inteligentni osećaj za ironiju, Zećiri uspeva da homogenizuje patrijarhalni mentalitet koji je ukorenjen na Balkanu, kada Noli kaže da jedina stvar koja može da okupi Srbe i Albance u tim uslovima jeste briga o ljudima poput njih, naime, njihova ljubav prema ljudima homoseksualcima. Bekim potvrđuje ovu opasku. Uzdiše i kaže da bi u vreme rata i mira, čak i njegova majka, osoba koja ga je rodila, nasilno reagovala prema njemu. Ovaj iskreni dijalog je ključan za celi film: stvorena je umetnička pukotina u nacionalističkom i patrijarhalnom zidu.

Od ove tačke dalje, film više nije kinematografska drama. Sada ima novostečene nadležnosti. On neposredno postaje delo obrazovnog i političkog karaktera. Istorija nas je naučila da je ljubav snažnija od mržnje i da može da se ujedini na bolji i pravedniji način. Ona pravi prostor za sve ljude.

Ovih dana, države poput Kosova, Srbije i Albanije teže pridruživanju evropskoj porodici, uprkos krizama. One veruju da je ujedinjenje jedina stvar koja ne samo stvara toleranciju i mir, već kreira i više mogućnosti za rešavanje problema zajedno i brže, jer budućnost pripada svima, pa kao takva ne može da bude negirana nikome. Kosovo i Srbija, uprkos svojim nerešenim pitanjima, više nisu u ratu. One su više u sukobu sa unutrašnjim društvenim vrednostima.

Kao takvu, na “Martesu” se može gledati kao na pozivnicu da se samoanaliziramo, da načimo da postoji više stvari koje ujedinjuju homoseksualca i heteroseksualca, bilo da su Albanci ili Srbi, nego što je stvari koje ih razjedinjuju. Sada imamo zajednički rat protiv sistema koji izrabljuju i pohlepnih vlada koje nije briga za nas, uprkos seksualnoj orijentaciji ili uverenjima kojima se rukovodimo, ili našoj civilizovanosti. Stvari u kojima se razlikujemo od naših vlada jesu krupnije i ozbiljnije od nepostojećih razlika za koje tvrdimo da postoje među nama.

U ovoj prizmi, prošlost i rat nemaju narativni uticaj na film, što nam pomaže da razumemo dinamiku odnosa između tema. Ali oni igraju jedinstvenu simboličku ulogu, gde je cilj da razumemo aktuelna vremena analizirajući prošlost (posmrtni ostaci Anitinih ubijenih roditelja tek treba da se donesu u njenu kuću, što nas podseća na to da ne možemo da napredujemo a da prethodno ne zalečimo rane iz naše prošlosti).

Štaviše, film obiluje simboličkim elementima koji se suprotstavljaju humanoj strani publike, zbog čega je čine saosećajnijom, jer je orijentisana ka pravom problemu: kulturi nasilja i institucionalizovanoj nepravdi. Kada se Noli nađe u gradskom komesarijatu, policajci se pretvaraju da ne čuju muškarce koji koriste govor mržnje nad njima, jer nasilje na Balkanu počinje od države, onda se širi na društvene strukture — što je domino efekat.

Štaviše, ima dugih iritantnih vizuelnih elemenata, kao što je trenutak u kom se Bekim vraća na venčanje u lisicama, a nakon što gradska policija odluči da mu pravi društvo kako bi potvrdila da nije slagao u izjavi datoj njima, pošto je pritvoren zbog prekoračenja brzine, posebno na taj dan. On odlazi do svoje supruge u lisicama, ali njega, u stvari, nevidljivi lanci straha koje proizvodi društvo drže vezanog. Ovaj brak je licemerni veo njegovog života koji je on uklonio lažući sebe i druge, uz iluziju da će ga ovi uslovi zaštititi. Kakvu vam zaštitu laži mogu pružiti? One ne štite; one prosto odgađaju uništenje i čine ga intenzivnijim.

Photo: Screenshot from „Martesa“.

S druge strane, Anitina staromodna haljina, koju nosi u svojim adolescentskim godinama, može da se posmatra ne samo kao haljina koja je skrojena zbog estetike stila 21. veka ili zbog duhovne povezanosti između majke i ćerke, već i kao nesalomivi most koji je povezuje sa tradicijama. Slično tome, haljina ih uvodi u ova vremena, održava neprekinuti konac koji ih povezuje sa (ne)ukinutim normama prošlosti, gde je uloga žene u braku da opslužuje supruga i rađa decu.

Ako bih kritikovala film, onda bih kritiku usmerila na to što je Anita ostavljena na margini i zato što se film nije dovoljno usredsredio na njen položaj u ulozi koju ona igra: udaje se za muškarca koji je ne voli, koji brak koristi na egoističan način, kako bi poboljšao svoj imidž u javnosti. Anita i Noli su u čamcu, ali su oboje gubitnici u nepravednoj borbi, još pre Bekima. Ovo služi kako bi se analizirala pozicija žena, a da se pritom LGBT osobe ne isključe, u našim društvima — patrijarhat utiče na sve njih na jedinstven način i pričinjava im štetu.

Ipak, film uspeva da napravi odraz toga kako se naše ličnosti emancipuju samo na površini, kao što se to dešava i društvu u celini. Njima se dozvoljava da budu umereno savremeni. To znači da imaju mogućnost da fantaziraju ili isprovociraju slobodu, ali ne i da je prigrle. Njihova emancipacija ne sme da preispita arhaične norme koje su protivne ljudima. Svaki korak van okvira ovog vrtloga je u pratnji zlonamernog tračarenja i oštrih stavova koji degradiraju animalne susrete. Noli je naš primer vrednosti slobode u ovim okolnostima. On je u pravu, slobodan je, ali trpi i posledice rata u kom se borio za slobodu.

“Martesa” je, pre svega, sasvim originalan film. Priroda komunikacije između ličnosti je ono što čini da se Genc Salihu izdvoji u svom prvom glumačkom nastupu. On je izvanredan. Ovo je sve ishod njegove saradnje sa talentovanim Ukajem i talentovanom Matoši. Način na koji glume i briga koju pokazuju prema svojim likovima, istorijat i samo pitanje za koje su bili dovoljno hrabri da ga prenesu na albansku i inostranu publiku, jeste ono što je kruna ovog braka. Ovo delo može da se predstavi kao lokalni proizvod, a da ne izgubi ni gram univerzalnosti koju održava. Film je osvojio dve prestižne nagrade na Međunarodnom filmskom festivalu u Talinu (Estonija) i nominovan je za tri druge nagrade.

Zećiri (Zeqiri) ne nudi rešenja u filmu. On ostaje delo koje opisuje trenutnu situaciju sa neobuzdanom iskrenošću. Na ovo bi moglo da se gleda kao na nešto ograničavajuće, ali bi možda s druge tačke gledišta delovalo kao plemenito. Ne postoji recept za promene. Mi stvaramo promene postavljajući pitanja. To je posebna nit koja prožima “Martesu”.

Fotografija: Snimak ekrana.

Na primer, socio-ekonomski stepen kom naši likovi pripadaju neizbežno ostavlja utisak. Oni predstavljaju mikroburžoaziju. Finansijska sigurnost im dozvoljava da manevrišu kroz život s lakoćom (Noli odlazi da bi otišao u državu u kojoj su ljudi otvorenijeg uma, gde ga ne zlostavljaju i ne preziru kao na Kosovu, ili barem ne u toj meri. U međuvremenu, Bekim dobija priliku da učini isto ili da nastavi da živi na Kosovu).

Ali šta znači biti gej i siromašna osoba na Kosovu (ili u Albaniji)? To je kada nemate priliku da pobegnete od patrijarhalnog društva i preovlađujuće homofobije? Kada ne možete da avionom pobegnete kada situacija postane nepodnošljiva? “Martesa” ne nudi rešenja, već otvara konstruktivnu raspravu koja teži pronalasku rešenja.

Na kraju krajeva, ovaj film nam pomaže da uvidimo zajedničke stvari više nego različitosti; on nas tera da porazmislimo o sopstvenoj drutšvenoj poziciji, umesto o našoj intimnosti i vodi nas ka našoj humanoj strani koju represivni sistemi pokušavaju da unište. Tako se nadam da će se “Martesa” prikazivati na univerzitetima, ne samo u bioskopima.

Naslovna fotografija: Snimak ekrana.