Kada je kosovsko Ministarstvo zdravlja otvorilo konkurs za doktore-volontere, koji se spremaju za hitne situacije u vezi sa pandemijom kovida 19, student medicine na poslednjoj godini studija, Gent Jakupi, prijavio se među prvima.

Sa grupom drugih zdravstvenih radnika, smešten je u prištinski Studentski centar. Od 18. marta, spavaonice za studente u ovom centru opredeljene su za karantinski prostor, gde će ljudi za koje se sumnja da su zaraženi novim koronavirusom biti izolovani 14 dana.

Ovo je bilo prvo iskustvo u Jakupijevom doktorskom angažmanu. “Rekao sam sebi: ‘Sad je trenutak; radiću posao za koji sam se spremao tokom šest godina studija’”, priseća se.

Kao član lekarskog tima, dvaput dnevno je pregledao pacijente u karantinu, u potrazi za simptomima kovida 19.

Inicijalno radno iskustvo u prvim redovima borbe protiv pandemije nije bilo lagodno za ovog dvadesetpetogodišnjaka, jer kaže da su izostanak organizacione strukture, strah od zaražavanja i pritisak ljudi koji su se opirali karantinu učinili njegov posao izuzetno zahtevnim. Uprkos ovim izazovima, uspeo je da istovremeno izbalansira posao i studije.

Novokvalifikovani doktor Gent Jakupi kaže da je “poražavajuće” što na Kosovu ne može da pronađe posao, dok njegovi stariji roditelji moraju da rade. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Zatim je, u maju, kriva novozaraženih kovidom 19 počela da se zaravnjuje i kosovska vlada je krenula da ublažava brojne mere ograničenja koje su 60 dana bile na snazi. Krajem meseca je doneta odluka da se u Studentskom centru zatvori objekat za potrebe karantina.

Time je označen kraj Jakupijevog rada na određeno u svojstvu volontera-doktora. Završio je studije, diplomirao u junu, ali je otada nezaposlen.

To nije nikoga iznenadilo, jer je savršeno dobro poznavao zdravstvo i znao da se kosovskim mladim lekarima malo šta nudi. Međutim, ne može da sakrije svoje razočaranje.

“Poražavajuće je to što gledam roditelje kako rade u poznim godinama, dok ja — mlađi a i sa svom ovom snagom — sedim kod kuće”, kaže mladi doktor.

On je samo jedan od 600 nezaposlenih lekara na Kosovu. Kao što je slučaj sa mnogim njegovim kolegama, sumorna perspektiva kada je reč o zaposlenju u njegovoj branši učinila je da se okrene drugoj, manje poželjnoj opciji: odlasku iz zemlje.

‘Ovde nema prilika za nas’

Jakupi trenutno pohađa privatne časove nemačkog jezika sa grupom doktora koji, takođe, planiraju da napuste državu. Kaže da je put u Nemačku zajedničko rešenje mnogih studenata medicine.

“Ima nas 10 učenika na časovima [nemačkog jezika]. Šestoro nas je doktora i jedna je medicinska sestra. Svi planiraju vrlo brzo da odu”, kaže on. “Ovde nema prilika za nas.”

Predsednik Kosovske lekarske komore (KLK), Pljeurat (Pleurat) Sejdiu, kaže da sve veći broj doktora i drugih zdravstvenih radnika napušta zemlju. Prema Sejdiuovim rečima, između 2018. i sredine 2020, 286 doktora je dobilo potvrdu o bonitetu (eng. certificate of good standing), dokument koji je neophodan za zaposlenje u državama-članicama EU.

Kako svake godine na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Prištini diplomira oko 300 doktora, Sejdiu kaže da visoka brojka obrazovanih zdravstvenih radnika koji napuštaju zemlju stvara ozbiljne probleme po budućnost zdravstva, koje već i samo grca u problemima. Naglašava da su visoka stopa nezaposlenosti obrazovanih zdravstvenih radnika, loši radni uslovi i niske plate među glavnim razlozima zbog kojih lekari odlaze sa Kosova.

“Svaki doktor koji ode s Kosova ostavlja prazninu u zdravstvu, posebno kada imamo u vidu prosečnu starost zaposlenih doktora, koja iznosi 51 godinu”, kaže on.

Jakupi je saglasan sa tim da na Kosovu nema mnogo mogućnosti za zaposlenje doktora opšte prakse kao što je on, dok su specijalizacije retke; pa čak i kada ih ima, često su neplaćene.

Ministarstvo zdravlja je ove godine otvorilo novi konkurs za specijalizaciju oko 1.000 doktora opšte prakse, ali je predviđeno da država finansira samo polovinu ovih pozicija. Prethodni konkurs je objavljen 2016.

Portparol u ministarstvu, Faik Hoti, kaže da se glavni uzrok četvorogodišnje pauze u objavljivanju konkursa za specijalizaciju odnosi na ograničena budžetska sredstva, ali napominje i druge činioce, kao što su nepostojanje odgovarajućeg kadrovskog plana u zdravstvu — koji treba da se dovrši do 2021. — i česte promene političkog osoblja u resornom ministarstvu.

Hoti kaže da su budžetska ograničenja jedan od razloga zbog kojih je polovina otvorenih pozicija za specijalizaciju samofinansirajuća. “Kada bismo imali veći budžet, država bi finansirala sve specijalizacije”, kaže on.

Međutim, što se mnogih mladih doktora tiče, među njima i Jakupija, samofinansiranje prosto nije opcija.

“To znači da ste i dalje student”, rekao je. “Provedete šest ili sedam godina na medicinskom fakultetu koji vam roditelji plaćaju, a sada ćete da budete finansijski teret porodici još četiri godine ili pet godina. [To znači] da ste skoro pola svog života proveli kao student, bez ikakvih prihoda.”

U međuvremenu su posledice na terenu — u kosovskom zdravstvu — već opipljive.

Manjak kvalifikovanog osoblja postao je očevidan u prvom letnjem talasu kovida 19, kada su regionalne bolnice na Kosovu podigle crvenu zastavicu zbog nedovoljnog broja zdravstvenih radnika koji bi zbrinuli brojne pacijente zaražene koronavirusom. Vučitrnska bolnica u julu nije imala nijednog infektologa i samo jednog pulmologa, iako su prostorije posebno prilagođene potrebama pacijenata zaraženih kovidom 19.

Sefedin Mućaj (Muçaj), prodekan Medicinskog fakulteta Prištinskog univerziteta i epidemiolog na Narodnom institutu za javno zdravlje (NIJZ), kaže da su kosovske regionalne bolnice imale problem sa manjkom doktora raznih specijalizacija, poput epidemiologa, mikrobiologa i infektologa; što su sve zdravstveni radnici od ključnog značaja u borbi protiv kovida 19.

Višegodišnja besparica

Iako je pandemija ogolila strukturne probleme, na Kosovu je javna tajna da je zdravstveni sistem godinama ignorisan.

Ilir Hodža (Hoxha), zdravstveni radnik sa specijalizacijom, koji predaje na prištinskom Hemajrer koledžu (Heimierer College) i na američkoj medicinskoj školi u Dartmutu, kaže da nedovoljno finansiranje predstavlja jedan od glavnih uzroka aktuelne situacije u zdravstvu.

“Zbog malog BDP-a, ulaganje u zdravstvo je manje nego u drugim zemljama”, kaže i dodaje da Kosovo godišnje troši oko 8% svog budžeta na zdravstvo. “Tih 8% se prevodi na oko 250 miliona evra utrošenih godišnje na zdravstvo, što je najniže u regionu.”

Kosovski budžet namenjen zdravstvu, a koji se, uglavnom, puni kroz poreze, tek delimično zadovoljava potrebe stanovništva kada je u pitanju zdravstvena zaštita. Tehnički gledano, većina zdravstvenih usluga u javnom sektoru na Kosovu pruža se besplatno, sem nekih manjih doplata koje pokrivaju pacijenti. Međutim, situacija u realnosti je takva da oko 40% troškova pokrivaju sami pacijenti, i to direktnim plaćanjem.

Hodža kaže da su dostupnost i pristupačnost zdravstvenih usluga pod znakom pitanja.

“Glavni problem je sadržan u tome što većina zdravstvenih usluga nije dostupna”, kaže on. “Čak i kada su dostupne, morate da idete na privatnu kliniku ili čak u inostranstvo, ali su troškovi za to visoki.”

Kosovsko zdravstvo je nastradalo zbog višegodišnjeg lošeg upravljanja i nedovoljnih ulaganja, dok građani na svojoj koži osećaju posledice. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Nedovoljna i neodgovarajuća medicinska oprema očigledan je problem i u doba pandemije kovida 19; kada su prvi slučajevi zaraženih virusom zabeleženi u martu, na celom Kosovu je bilo dostupno tek 95 respiratora. Pored toga, kosovsko tužilaštvo istražuje slučaj u kom je nekoliko pacijenata zaraženih kovidom 19 preminulo nakon problema sa opremom za snabdevanje kiseonikom nastalog u junu, i to na Univerzitetskom kliničkom centru Kosova (UKCK).

U međuvremenu, studija iz 2018. procenjuje da 80% kosovskih domaćinstava godišnje troši novac na lekove, farmaceutske proizvode, medicinske uređaje i pomagala, na dijagnostičke i ambulantne usluge, što je, formalno gledano, pokriveno sredstvima iz javnog sistema zdravstvene zaštite. Oni koji ne mogu da priušte ove usluge, ostaju nezbrinuti.

Ovaj problem je naglašen u najnovijem godišnjem izveštaju Evropske komisije o Kosovu.

“Visoki stepen siromaštva podrazumeva da oko jedne petine stanovništva ima vrlo ograničen pristup zdravstvenoj zaštiti”, navodi se u izveštaju. “Pristup osnovnoj zdravstvenoj zaštiti jeste besplatan, ali se troškovi dijagnostičkih usluga i lekova ne refundiraju.”

Besomučna prošlost i neizvesna budućnost

Kosovski zdravstveni sistem vuče korene iz doba Jugoslavije, kada je Kosovo bilo autonomna pokrajina u okviru socijalističke federacije. U periodu posle Drugog svetskog rata, značajno je porastao broj dostupnih zdravstvenih usluga, zbog čega je, u globalu, unapređeno zdravlje stanovništva.

Prema istorijskim podacima iz knjige Olivera Šmita (Oliver Schmitt), “Kosovo: kratka istorija centralnobalkanske teritorije”, pre 1945. godine, Kosovo je imalo samo 21 doktora i 390 bolničkih kreveta u svim svojim zdravstvenim ustanovama, dok je sedamdesetih godina imalo skoro 500 doktora i više od 3.000 kreveta.

Prosečni životni vek je, takođe, u tom periodu produžen, sa 47 godina (1952) na 61 godinu (1968). Međutim, to je ipak bilo ispod proseka u odnosu na jugoslovenske republike, u kojima je prosečni životni vek iznosio 66 godina.

Svaki pozitivan pomak u jugoslovenskom zdravstvu ozbiljno je narušen ratovima i sukobima koji su pratili raspad države. To se posebno osetilo na Kosovu, gde je kontinuitet javnog zdravstvenog sistema — kao i druge oblasti javnog života — stavljen na jednodecenijsko čekanje, zbog čega je najviše propatilo većinsko stanovništvo kosovskih Albanaca.

Nakon što je u martu 1989. Miloševićev režim ukinuo kosovsku autonomiju, srpska vlada je preuzela kontrolu nad kosovskim zdravstvom i zatvorila Medicinski fakultet Prištinskog univerziteta. Obrazovanje Albanaca moralo je da se improvizuje, pa je stvoren paralelni sistem po privatnim kućama i podrumima, dok su studenti medicine često potajno išli u Albaniju da bi stekli praktično iskustvo.

Više od 60% zdravstvenih radnika albanske nacionalnosti — oko 2.400 članova zdravstvenog osoblja — dobilo je otkaz ili napustilo svoje radno mesto zbog mera koje je uveo zvanični Beograd. Da bi se, u međuvremenu, zadovoljile potrebe stanovništva za zdravstvenom zaštitom, Albanci su organizovali volonterski paralelni zdravstveni sistem pod nazivom Društvo Majke Tereze, koji je bio funkcionalan do kraja rata 1999.

Po završetku devedesetih godina, Kosovo i druge države nastale iz ruševina Jugoslavije podvrgnule su se reformama infrastrukture u zdravstvu, s ciljem modernizovanja sistema. Međutim, ove reforme su u većini zemalja bile trome, rezultirajući većim nezadovoljstvom sistemom.

Današnja zdravstvena zaštita širom regiona asocira nas na duge liste čekanja, neefikasne sisteme i korupciju, pa tako većina regionalnih bolnica na Kosovu strada zato što doktori napuštaju devastirano zdravstvo u potrazi za boljim prilikama u inostranstvu.

Oko 300 doktora svake godine napusti Srbiju, dok Lekarska komora Bosne i Hercegovine tvrdi da je samo u 2018. iz te zemlje otišlo 267 lekara. Sličan trend prisutan je i u Severnoj Makedoniji, kao i u susednoj Albaniji, odakle svake godine ode više od 200 doktora.

Zbog svega ovog, broj doktora koji rade u praksi u balkanskim državama najniži je u Evropi.

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), u relativnom smislu, Albanija ima najniži broj lekara na evropskom kontinentu, to jest 128 doktora na 100.000 stanovnika. Bosna i Hercegovina ih ima 188, Crna Gora 234, Severna Makedonija 280 i Srbija 307. Radi poređenja, države-članice EU imaju, u proseku, 369 doktora na 100.000 stanovnika.

Kada pričamo o budućnosti kosovskog zdravstva — za šta SZO ne pruža uvid u detaljne podatke — novokvalifikovani lekar Gent Jakupi zvuči pesimistično. On kaže da ćemo se, zbog trenda odlaska doktora, naći u situaciji da budemo bez dovoljnog broja medicinskog osoblja koje treba da zadovolji potrebe stanovništva.

Ako sve prođe po planu, Jakupi će u ovo vreme sledeće godine raditi u nemačkoj bolnici. Ipak, kaže da nije zamišljao takvu budućnost kada se 2013. upisao na Medicinski fakultet.

“Ne želimo da odemo iz države”, podvlači. “Ali smo na to primorani.”K

Naslovnica: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.