Godina 2016. je bila još jedna godina puna govora kosovskih lidera koji pokušavaju da se prikažu kao promoteri multikulturalne države koja jemči jednaka prava svima, iako institucije na čijem su oni čelu nisu uspele da pruže bolji životni standard kosovskim građanima. Bila je ovo još jedna godina u kojoj je bilo izazova za mnoge građane, posebno one ugrožene, jer su imali problema da ostvare svoja osnovna prava, od zdravstvenog osiguranja, preko obrazovanja, do zapošljavanja.

Očekuje se da će kosovska vlada uskoro finalizovati sveobuhvatnu strategiju i akcioni plan o ljudskim pravima koji će poslužiti kao osnovni dokument sa konkretnim koracima koje relevantni činioci treba da preduzmu da bi promovisali i unapredili ljudska prava svih građana Kosova. Ova strategija mora da stupi na snagu 2017, iako je tačno vreme nejasno. Ali, imajući u vidu kako je malo postignuto u prethodnim godinama sa raznim strategijama koje su usredsređene na određene grupe i ljude, teško da će nova strategija da ulije novu nadu, osim ako politički predstavnici ne pokažu pravu volju u sprovođenju iste.

Kako se ova godina približava kraju, K2.0 sumira pitanja u vezi sa ljudskim pravima koja su bila deo javne debate na Kosovu 2016, ali koja ipak nisu dobila dovoljno pažnje i fokusa.

Bol porodica nestalih raste

Nade hiljada porodica nestalih osoba na Kosovu razbijene su preko leta, nakon potvrde da na kampusu Univerziteta u Prištini nema nikakve masovne grobnice. Iskopavanja, koja je naredio specijalni tužilac Kosova, počela su u julu, a nakon što su pojedini svedoci izjavili da se na travnatom području oko univerziteta nalazi masovna grobnica kosovskih Albanaca ubijenih u ratu 1999.

Sedamnaest godina posle rata i dalje nema odgovora za porodice od oko 1.650 ljudi koji su nestali, a 2016. je još jedna godina u kojoj se njihova nada nastavlja, ali i bol i agonija. Broj osoba koje su nasilno nestale do kraja rata smanjen je kako su prolazile godine, uglavnom zbog stalnog otkrivanja masovnih grobnica — brojka se smanjila za oko 6.000. Bilo kakvo postojanje masovne grobnice povećava nade porodica nestalih koje bi, možda, mogle da pronađu svoj mir.

Pitanje nestalih osoba nikada nije bilo na dnevnom redu dijaloga između Kosova i Srbije u Briselu, uprkos tome što su organizacije civilnog društva i porodice nestalih osoba zahtevale da ovo pitanje bude deo pregovora. Aktivisti za ljudska prava su pomenuli da postoji nevoljnost da se otkriju informacije, posebno sa srpske strane, jer bi se tako inicirao proces istrage i procesuiranja onih koji su uključeni u ubistva, ili bi se tako prikrili tragovi premeštanjem tela.

Edita Tahiri, kosovska ministarka za dijalog, rekla je u oktobru da se o ovom pitanju nije diskutovalo u Briselu, jer je Evropska unija zahtevala spiskove nestalih osoba, a ni Srbija ni Kosovo nisu dostavili iste.

Posle oštrih kritika aktivista za ljudska prava — niz organizacija poseduje kompletan spisak nestalih osoba — Tahiri je odmah protivurečila svojoj prvobitnoj izjavi. Ona kaže da je Kosovo dostavilo listu nestalih osoba Evropskoj uniji, ali tvrdi da se dijalog nije nastavio zato što Srbija nije bila spremna da dostavi spisak lokacija na kojima se nalaze nestale osobe.

Kosovski predsednik Hašim Tači je ove godine, prvi put, rekao da će insistirati na tome da se pitanje nestalih osoba pokrene u Briselu. Na Međunarodni dan za ljudska prava, 10. decembar, britanski ambasador na Kosovu, Ruari O’Konel je izjavio da britanska ambasada i kosovska vlada pokreću projekat radi jačanja kapaciteta kako bi se pitanje nestalih osoba efikasnije i efektivnije rešavalo.

Dok porodice nestalih i dalje čekaju vesti i dalji razvoj situacije, njihove odavno otpočete muke društvo i institucije su polako počeli da zaboravljaju. Visoki pritisak kosovskih institucija će im, barem, uliti malo nade u vezi sa sudbinom njihovih voljenih.

Još ništa za žrtve seksualnog nasilja u ratno vreme

Porodično nasilje i seksualno zlostavljanje, venčanje dece, visoka diskriminacija pri zapošljavanju i u imovinskim pravima, i tako dalje i tako dalje. Diskriminacija nad ženama na Kosovu nije samo fenomen prisutan u porodici i na tržištu rada, već se širi i na pravosuđe, policiju i socijalne usluge. Godina 2016. je samo bila još jedna godina u kojoj se nije pokrenula inicijativa koja bi se ozbiljno pozabavila pitanjem veće zastupljenosti ravnopravnosti za žene na Kosovu.

Postoji oko 20.000 žena na Kosovu koje su preživele seksualno nasilje u vreme rata. Kada su proteklog februara na snagu stupili propisi da se uspostavi nezavisna komisija koja bi verifikovala položaj preživelih od seksualnog nasilja u vreme rata, hiljade preživelih je imalo velike nade da su blizu ostvarivanja svog prava na reparaciju.

Aktivisti za ljudska prava su stalno isticali da bi plaćanje reparacija za preživele od seksualnog nasilja smanjilo nepoverenje koje mnogi osećaju. Tek je u 2015. Parlament uložio izmene i dopune Zakona o pravima civilnih žrtava kojim se priznaju žrtve seksualnog nasilja u vreme rata za civilne žrtve rata.

Arban Abraši, ministar rada i socijalnih pitanja — što je ministarstvo odgovorno za uspostavljanje komisije u skladu sa novim propisima i pružanje podrške istoj — stalno je izjavljivao da će proces verifikacije početi uskoro. Ipak, ispostavilo se da termin “uskoro” predstavlja sasvim nepoznat period, jer komisija, čak i krajem 2016. godine, nije još uspostavljena, iako su predstavnici javnih institucija postavljani kao članovi ove komisije na jesen.

Funkcionalizacija komisije će verovatno početi 2017; on će uliti tek malo nade za ostvarivanje prava na reparacije za preživele. Proces verifikacije i identifikacije bi mogao da ima uticaj na inkluziju grupa koje nikada nisu našle svoje mesto u kosovskoj javnoj sferi o seksualnom nasilju u vreme rata: preživeli od seksualnog nasilja u vreme rata iz redova manjinskih zajednica.

Tolerantni u javnosti, homofobični u privatnosti

U 2016. je bilo najveće vidljivosti lezbijskog, gej, biseksualnog, transrodnog i međupolnog (LGBTI) pokreta na Kosovu do sada. Najnoviji marš ponosa LGBTI, koji se održao treću godinu zaredom na Međunarodni dan protiv homofobije, transfobije i bifobije, privukao je pažnju aktivista, građana, vladinih predstavnika i različitih visokoprofilnih međunarodnih ličnosti. Predsednik Hašim Tači je i sam bio prisutan, tvrdeći da “svaki građanin na Kosovu, bez obzira na etnicitet, rod ili pol, uživa ista jednaka prava”.

Tači je govorio o kosovskom ustavu, ali ravnopravnost koju je pomenuo retko kada postoji u samoj LGBTI zajednici. Slično tome, vidljivost aktivizma LGBTI osoba, od marša do drugih aktivnosti, nije povećala vidljivost u javnom domenu.

Pravne garancije o kojima govori Tači osporene su od strane aktivista koji tvrde da iako istopolne brakove garantuje Ustav, Porodični zakon Kosova podriva ustav definišući brak kao čin spajanja muškarca i žene.

Praznina između javnih proklamacija i zakulisnih uverenja koja podrivaju institucionalnu podršku ponovo je promaljala svoju ružnu glavu. Uprkos Tačijevoj poruci inkluzije, njegov kolega iz PDK-a i predsedavajući Skupštini Kosova, Kadi Veselji je uhvaćen kako opisuje vodeću opozicionu ličnost, Aljbina Kurtija, kao homofobična uvreda “peder”, u nizu procurelih prisluškivanih razgovora koje je objavio novinski portal Insajderi na leto.

Na prvoj regionalnoj LGBTI konferenciji održanoj u oktobru, koju su ugostili Vlada Kosova i Udruženje za jednaka prava LGTBI osoba na Zapadnom Balkanu i u Turskoj (ERA), naglašeno je da LGBTI osobe na Kosovu pate od najvišeg oblika diskriminacije u regionu.

Aktivisti su istakli da je jedini minimalni napredak ostvaren u oblasti sudskih slučajeva u koje su uključene LGBTI osobe. Dve gej osobe su napadnute na svom radnom mestu ove godine. Ovo je bio prvi napad na Kosovo koji je procesuiran na sudu, uprkos tome što je 18 napada na LGBTI osobe prijavljeno Kosovskoj policiji od kraja rata. Međutim, Osnovni sud u Uroševcu nije uzeo u obzir da su motivi napada povezani sa seksualnom orijentacijom žrtava.

Najverovatnije je da 2017. neće biti drastičnih promena po pitanju LGBTI zajednice. Ipak, nedavni razvoj situacije sugeriše da se mora nastaviti diskusija po pitanju intervencije od strane pravosuđa i primene zakona. Otkako je prvi izveštaj o transrodnim osobama objavljen u decembru, trebalo je takođe preusmeriti debatu na specifične izazove s kojima se suočavaju transrodne osobe.

Nove strategije, stari stavovi

Nova, dugoočekivana Strategija za integraciju Roma, Aškalija i Egipćana 2017-2021 je bila konačno predstavljena u svom finalizovanom obliku u novembru. Godine 2015, kada je vlada, zajedno sa relevantnim akterima, inicirala proces pravljenja nacrta nove strategije, oni su planirali za period 2016-2020. Ipak, ove godine nisu uspeli da ga finalizuju, a kamoli da ga primene.

U 2016. nije bilo ničega neočekivanog za ove tri ugrožene zajednice, koje i dalje žive na margini društva. Kosovski lideri su nastavili sa svojom suvoparnom retorikom o “naporima da ostvare inkluziju Roma, Aškalija i Egipćana”. Ipak, ovogodišnje otkriće prisluškivanih razgovora je pokazalo da, kada je reč o sticanju političkih poena u Briselu i u očima međunarodne zajednice, politički lideri ove zemlje se ne stide toga da instrumentalizuju najmarginalizovanije zajednice.

Podrugljivi ton i uvredljivi izrazi koje su Grabovci i Veselji koristili u prisluškivanom razgovoru o poseti Veseljija koja je organizovana sa delegacijom sastavljenom od predstavnika manjina, otkrili su izrabljivački pristup koji imaju visoki zvaničnici Kosova.

Činjenica da kosovske institucije i njeni lideri nisu pokazali pravu volju za inkluziju Roma, Aškalija i Egipćana najbolje se prikazuje rezultatima prošle strategije (2009-2015).

Izveštaji o monitoringu sugerišu da čak i sedam godine posle primene, strategija nije uspela da poboljša živote triju zajednica. Romi, Aškalije i Egipćani se i dalje suočavaju sa mnogim izazovima u ostvarivanju svojih osnovnih ljudskih prava — između ostalog — zdravstvo, zapošljavanje, pravosuđe i socijalna davanja, kao i njihova zastupljenost u javnim institucijama i procesu donošenja odluka jesu oblasti u kojima su oni ograničeno zastupljeni. Kako bi dostigla svoje ciljeve, nova strategija planira intervencije u samo četiri oblasti: prosveta, zapošljavanje i socijalna pitanja, zdravstvo i stanovanje.

Kako se obrazovanje smatra glavnom alatkom za osnaživanje ugroženih zajednica, kosovske institucije prvo moraju da reše problem visokog stepena izostanka i ispisivanja iz škole Roma, Aškalija i Egipćana. Borba protiv diskriminacije u učionicama bi bio dobar početak.K

Ilustracije: Majljinda Hodža / K2.0.