„Poljubio sam pod i zahvalio Bogu da su mi deca dobro istog trenutka kada smo ovde ušetali nakon deportacije“, rekao je Mirsad Pućoli za Kosovo 2.0, upirući prstom u svoje prljavo dvorište u Kosovu Polju.

Pućoli je građanin Kosova iz redova aškalijske zajednice koja je, zajedno sa Romima i Egipćanima (RAE), i dalje među društveno najisključenijom i najmarginalizovanijom zajednicom, koja se i najviše diskriminiše na Kosovu. „Svakoga dana se borim da bih prehranio decu, ali ne planiram da se ponovo otisnem na put ka EU, barem ne posle sveg onog poniženja kroz koje smo prošli od strane [mađarske] policije… Oni su nas tretirali kao životinje.“

Ulazna vrata su poluotvorena, ali je i to bilo dovoljno da bi se videli nehumani uslovi Pućolijeve kuće koja liči na malenu kutiju u koju je njegova porodica zgužvana na malom prostoru. U ovom segregisanom, zaboravljenom susedstvu pogođenom siromaštvom, preživljavanje zavisi od radnog dana. Bez sigurne budućnosti, Pućoli je zgrabio šansu kada je otišao iz države tokom poslednjeg talasa kosovskih imigranata koji odlaze iz ekonomskih razloga i traže azil u EU.

Prošlog oktobra, držeći dvojicu svojih sinova od tri i jedne godine, Pućoli i njegova partnerka Vezire Azemi su se otisnuli na zloglasnu putanju kosovskih nedokumentovanih imigranata ka Mađarskoj. Nakon putovanja od Prištine do Subotice autobusom, prešli su granicu između Srbije i Mađarske, da bi ih uskoro uhapsila i zadržala mađarska policija.

Ono što se sledeće desilo je bilo kao u filmu „Zlatni san“ (eng. Golden Dream), u kom imigranti beže od siromaštva u Gvatemali i prolaze kroz svaku zamislivu teškoću na svom putovanju do SAD. Ali, narušavanje ljudskih prava imigranata nije ograničeno na daleku granicu između Meksika i Sjedinjenih Država; takva povreda ljudskih prava se dešava svakodnevno na granicama ovog regiona.

Amnesti internešenel je početkom ovoga meseca objavio izveštaj o povredama prava izbeglica i migranata unutar evropskih granica. Izveštaj je zasnovan na istraživanju sprovedenom između jula 2014. i marta 2015, kao i na intervjuima sa više od 100 izbeglica i migranata. Njihova svedočenja otkrivaju šokantne uslove s kojima se suočavaju oni koji putuju dobro utabanom maršrutom Zapadnog Balkana.

Hiljade izbeglica, tražilaca azila i migranata – uključujući decu – koji se upuste u opasno putovanje Balkanom pate od nasilja, zlostavljanja i iznude od ruke vlasti i kriminalnih bandi, navodi se u izveštaju. Njih je na sramotan način izneverio sistem za migraciju i azil koji funkcioniše u EU.

Tretirani kao psi

Nalazi izveštaja su poznati Pućoliju. Nakon što je uhvatila njega i njegovu porodicu, mađarska policija je uzela njihovu torbu i sve izbacila. Policija je svojim čizmama šutirala hleb i hranu koju je našla u torbi. „To je bila hrana za našu decu… Ko radi takve stvari?“, kaže Pućoli.

Policija ih je odvela u zatočenički centar koji liči na zatvor, odvajajući Pućolija od Azemijeve i njihove dece po dolasku. U izveštaju Amnestija se pominje da bi, prema međunarodnim standardima, zadržavanje trebalo da bude korišćeno samo kao poslednje sredstvo, i samo onda kada se pojedinačni slučaj može opravdati kao potreban i srazmeran. Deca, uključujući maloletnike bez pratnje, nikada ne bi trebalo da budu zadržavana, jer to nikada nije u njihovom najboljem interesu.

„Nakon što smo prispeli u taj zatvor, policija nas je potpuno skinula da bi nas pretražila. Čak su mi uzeli i pertle“, kaže Pućoli.Azemi je rekla da su i žene bile podvrgnute skidanju odeće, istakavši kako je to posebno bilo ponižavajuće ženama imigrantima koje su bile pod tradicionalnim velom.

Degradirajući i neljudski tretman je nastavljen tokom njihovog boravka u zatočeničkom kampu, gde su postavljeni u male sobe koje su delili sa mnogim drugim imigrantima. Policija bi, jednom dnevno, bacila flašu vode (jednu flašu vode za sve ljude u sobi) i kriške hleba; ako bi dohvatili malo hleba, mogli bi da jedu. „Bacali bi nam hleb kao što se koske bacaju psima“, kaže Pućoli. „Ako uhvatite hleb, onda vam je to sve što ćete pojesti celoga dana.“

Pućoli kaže da je, u jednoj prilici, pokušao da napusti sobu i potraži vodu. Ali pre nego što je uspeo da načini nekoliko koraka oko svog vrata je osetio nečije ruke. Kada je pogledao nagore, video je trojicu policajaca koji ga drže.
Pućoli se seća kako je u drugom incidentu video mladog građanina Kosova iz Mitrovice koji traži cigaretu. Policajac je odgovorio na agresivan način a mladić je opsovao na albanskom. Pućoli misli da je prevodilac preveo te reči policajcu. „Pre nego što ste rekli piksla, policajac je zgrabio mladića, odvukao ga napolje i počeo da ga tuče tako žestoko da se ovaj onesvestio i tamo ležao nekoliko sati.“

Kosovo 2.0 je kontaktiralo sa mađarskim Ministarstvom unutrašnjih poslova sa zahtevom za komentar. Međutim, uprkos tome što su poslali informacije o tome da su dobili naš zahtev, to ministarstvo nije odgovorilo na isti.

Amnesti primećuje da oni koji ulaze u Mađarsku na neregularan način – bivaju rutinski zadržavani, često u prenatrpanim i degradirajućim uslovima, ili ih pak policajci zlostavljaju. Iako se većina zadržanih tražilaca azila kasnije pusti u otvorene centre za prihvat, oni za koje se smatra da bi mogli pobeći – ostaju u zatvoreničkim centrima.

Gruša Matevžić, pravnica mađarskog Helsinškog komiteta, je već razgovarala sa Kosovo 2.0 o tom pitanju. „Kada traže azil, oni se šalju ili u otvoreni prihvatni centar, gde imaju slobodu da izađu, ili u zatvorenički centar za azilante, gde su zadržavani. Vrlo je nejasno videti kuda ko ide – ne postoji jasni šablon.“

Pućoli i njegova porodica su nakon nekoliko dana preneseni u izbeglički kamp u Bičku (Bicske), u blizini Budimpešte. Međutim, njihov zahtev za azil je odbijen. Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) savetuje da posebne grupe, uključujući članove RAE zajednice, ne bi trebalo da budu vraćeni na Kosovo usled diskriminacije i progona s kojima se suočavaju u zapošljavanju, obrazovanju, zdravstvu i stanovanju.

Ipak, Amnesti ističe da je procedura za azilante u Mađarskoj takva da se sastoji iz spiska odbijanja zahteva, bez pojedinačne procene o bezbednosnim potrebama. Prema Amnestijevom izveštaju, skoro svi zahtevi za azil u Mađarskoj od strane kosovskih građana su odbijeni kao očigledno neosnovani; 99,4 odsto u 2014. i 100 odsto u 2013. Od ukupnog broja od 21 453 zahteva za azil u Mađarskoj 2014. godine, samo je 21 zahtev odobren i tim aplikantima je dodeljena privremena zaštita; azil je izdat za 240 ljudi – oko jedan odsto ukupnog broja aplikacija.

Nakon 22 dana u otvorenom kampu u Bičku, Pućoli i Azemi su pobegli sa svojom decom u Trajskirhen u Austriji, gde su takođe tražili azil i bili odbijeni. Nekoliko dana kasnije, ukrcani su na avion i deportovani na Kosovo.

Pogrešna imigraciona politika EU

Iako je Mađarska pod posebnom istragom zbog neljudskog tretmana migranata, tražilaca azila i izbeglica, ona nikako nije jedina evropska država koja nije ispunila međunarodne standarde. Na makedonskoj granici sa Grčkom i na srpskoj granici sa Makedonijom, izbeglice su stalno izložene rutinskim potiskivanjima unazad, zlostavljanju od strane graničnih policija i iznudi od strane švercera, izveštava Amnesti. Umesto bezbednosti i sigurnosti, nedokumentovani imigranti i nedokumentovane izbeglice se i dalje suočavaju sa time da ih vlasti zadržavaju, pa se dešava da pripadnici MUP-a izrabljuju ili zlostavljaju iste te ljude koristeći svoj autoritet da bi tražili mito.

Početkom ove godine, dok je radio za francuske novine Le Monde, kosovski fotoreporter, Ferdi Limani, posetio je staru ciglanu u severnom srpskom gradu Subotici, koja je pretvorena u izbeglički kamp. U intervjuu za Kosovo 2.0 on je pričao o užasnim uslovima za izbeglice koje su preživele hladnoću i glad iz dana u dan samo zahvaljujući meštanima – i posebno lokalnom svešteniku – koji su tim izbeglicama svakodnevno donosili hranu. „Srpska policija nam je tražila novac kako nas ne bi maltretirala i kako bi nas ostavila na miru“, rekao je jedan pedesetogodišnji Sirijac Limaniju.

Amnesti izjavljuje da je rastući broj migranata i izbeglica koje prolaze balkanskom rutom (broj iregularnih prolazaka na srpsko-mađarskoj granici je povećan za 2500 procenata od 2010. godine) posledica šireg neuspeha politika EU u vezi sa migracijama i azilom, primetivši da je reč o pitanju nad kojim Srbija i Makedonija nemaju kontrolu. Postavljanjem primarne odgovornosti za procesuiranje zahteva za azil na prvu zemlju ulaska u EU, i ograničavajući bezbedne i legalne prostorije za ulazak, stavljen je neidrživ pritisak na spoljne granice EU, kao i na susedne države.

Šan Džouns (Sian Jones), istraživačica Amnesti internešenela i koautorka nedavnog izveštaja, objasnila je za Kosovo 2.0 da su, pod migracionom politikom EU, i posebno u pristupnim državama kao što je Srbija ili državama kandidatima kao što je Makedonija, države obavezne da poboljšaju svoje granične kontrole. Ovo bi moglo značiti nedozvoljavanje ljudima da ostanu unutar EU, ali bi ova radnja trebalo da bude primenjena samo sa odgovarajućim garancijama. „To bi trebalo da rade na legalan način – jer su potiskivanja unazad nezakonita – propisanim procesima, kao što su nalozi za deportaciju“, kaže Džouns. „U svakom trenutku bi trebalo da omoguće tražiocima azila da se registruju za azil, ili da ulože žalbu na deportaciju. Potiskivanja unazad ne obuhvataju bilo koju od ovih garancija.“

Džouns takođe smatra da EU treba više da podrži države na obodima EU da poboljšaju svoje sisteme za azilante i druge mere. „Skinite teret s pleća ovih država tako što ćete dozvoliti uspešnim tražiocima azila kojima je dat azil u Mađarskoj ili Italiji, na primer, da putuju u druge države EU, gde možda imaju porodicu ili podršku duboko ukorenjene zajednice iz svoje zemlje“, kaže Džouns.

„Države-članice EU bi mogle da povećaju broj humanitarnih mesta za prijem ili da pruže humanitarne vize za izbeglice, ili bi pak mogle da mnogo olakšaju izbeglicama koje imaju članove porodice u državama EU da im se pridruže kroz ‘porodično spajanje’.“

Nazad na Kosovo, iskustva ponižavajućeg zadržavanja i deportacije se ne zaboravljaju lako, smatraju Pućoli i njegova porodica. Ali, iako je primoran da se vrati na iste degradirajuće uslove za koje je smatrao da je ostavio za sobom, Pućoli je barem zahvalan što ima bezbedan – mada improvizovan – krov nad glavom. To je sitna milostinja, imajući u vidu njegovu muku na putu ka EU, ali sve dok se ljudima kao što je Pućoli ne daju veće šanse da postanu gospodari svoje sudbine, to je barem nešto za šta mogu da se drže u životu.K