Prvo. Biti devojka/žena i svirati u bendu je retkost. Drugo. Biti devojka/žena i svirati u death-metal bendu još veća je retkost. A ako pet devojaka/žena same osnuju bend, onda imamo jedinstvenu pojavu. 

Ta pojava možda nije tolika atrakcija u nekim drugim koordinatnim sistemima, ali u onom balkanskom, prožetom patrijarhatom, izaziva pažnju. Žene iz benda Nemesis to znaju i na svakom koraku ukazuju na taj problem. One utiru put nekim drugim devojčicama da sutra i same uzmu bubanj, gitaru, bas ili neki drugi instrument koji, po balkanskim uzusima, nije primeren devojčicama. 

Ovo je priča o njima i to sa njima. 

Ima ih pet. Frontvumenka je Sanja Drča, na gitarama su Aleksandra Petrović i Tijana Milivojević, na basu Biljana Sovilj i na bubnju Selena Simić. Retko ćete ih videti svih pet, osim ako nije proba ili svirka, jer Aleksandra i Biljana ne žive u Beogradu. Stoga je K2.0 pričao sa preostalom trojkom. 

Nakon pet godina postojanja, krajem 2018. godine, izašao im je i prvenac: „The War Is On“, i video-singl “Dead End”. Nemesis je bend koji često svira, posebno po festivalima, pa je objavljivanje albuma zaokružilo jednu fazu u njihovom razvoju.

Nemesis postoji već nekoliko godina koje su proveli u živim svirkama po regionu. Photo: Zahvaljujemo grupi Nemesis.

K2.0: Rekao bih da imate pomalo old-skul pristup ako pričamo o vašoj angažovanosti i tom odnosu prema albumu koji izlazi nakon pet godina postojanja. To ujedno govori i o vašoj posvećenosti. Bez obzira na to što živimo u vremenu kad sami albumi više nisu toliko bitni za bendove, vama to, u neku ruku znači, baš zato jer je zaključenje jednog perioda delovanja? 

Selena: Da, to je svakako kraj jedne ere, da se izrazim dramatično. I početak nove. Zašto toliko kasnimo sa albumom? Zato što smo imale previše svirki, previše smo bile koncertno angažovane i nismo imale trenutak da sednemo i kažemo da su sve pesme gotove i da snimamo album. Čak i sad, kad ih poslušamo, možemo da kažemo da nisu gotove, ali tako možemo da teramo stvari unedogled, do bolesnog perfekcionizma. Rešile smo da ga izdamo i mislim da smo našle najboljeg izdavača, sasvim sigurno, koji postoji u regionu – „Grom records“, totalni andergraund. Osoba koja vodi tu kuću nas maksimalno podržava. 

Tijana: Ako uzmete taj raspon od pet godina, to nije samo pet godina pripremanja albuma. Nemesis je počeo kao kaver-bend, menjao je postavu, članice benda i tek pre neke dve godine počele smo da radimo na našoj muzici. A dve godine nije ni malo, dok smo mi skapirali šta ćemo i kako ćemo. 

Ali albumi danas nisu primarni. Dobar deo izvođača svoje albume daje na besplatno preuzimanje. Time sebi otvaraju vrata za neke nove nastupe. Vama, sa druge strane, nastupi nisu ni problem. Ionako ste se nasvirale do izlaska albuma. 

Selena: Što se samog tog poteza za izdavanje albuma tiče, mi pre svega želimo da imamo to nešto za sebe. Nešto što će da ostane nama, našim porodicama u nekoj fioci, da znamo da smo to mi uradili. Kao neko ko napiše knjigu, pa plati da mu se to uradi. Tako i mi volimo da imamo neki CD. 

Pored toga, iskreno verujemo da neki uzak krug publike koji nas sluša, a koji isto ima taj old-skul pristup, voli da ima fizičko izdanje albuma. To je jedini razlog zašto se nismo skroz okrenule ovom digitalnom mejnstrimu. Verujemo da postoji određeni broj publike koji želi fizičko izdanje, koji imaju one police sa diskovima i želimo da se nađemo na tim policama. 

Tijana: Ne samo to, nego ćemo izdati i ploču. Koliko verujemo u to izdaćemo i ploču. 

Ko je uticao na to da uzmete prvi instrument u ruke i da li je to bio onaj koji trenutno svirate?

Tijana: Što se mene tiče – jeste. Prvi instrument je bila gitara. A ko je imao uticaj? Ne mogu da kažem da je neko imao konkretan uticaj. Roditelji koji su slušali tu vrstu muzike, diskovi koje sam imala, bendovi koje sam slušala… to me podstaklo da sviram. 

Selena: U mom slučaju je drugačije. Ja sam prvo u nižoj muzičkoj školi svirala klavir, kao sva dobra deca, dobrih roditelja. Kasnije su me iz te škole izbacili. Nikad nisam htela da idem u muzičku školu i na klavir, solfeđo… Javila mi se ogromna želja da sviram bubanj, uprkos svima i svemu. Upisala sam i srednju muzičku školu, džez bubnjeve, što nema veze sa ovim sa čim se sad bavim. To mi je delovalo kao nešto što je super za mene.

Sanja: Ja sam se ovde sasvim slučajno našla. Ja pevam, ali nikad mi to nije bio plan. Kao mala sam bila samouka, svirala sam sintisajzer, pa sam kasnije htela da naučim da sviram gitaru, međutim to nije baš sjajno prošlo. I onda sam otišla na jednu svirku. Sasvim slučajno je mikrofon išao po publici i došao je do mene i ja sam krenula da grolujem. Tu me čula naša gitaristkinja i pitala me da li imam bend i, ako hoću, da napravimo zajedno. Tako sam počela. Nisam planirala. 

Jako mi je bilo teško u početku. Otpevala sam po tri pesme i onda izgubim glas, jer nisam znala tehniku. Kad smo se sve skupile i kad sam videla da od ovoga može nešto i da bude i onda sam gledala neke tutorijale da naučim da pevam da ne ostanem bez glasa.

Nemesis je počeo kao kover bend, da bi 2019. Najavili prvi samostalni album. Foto: Zahvaljujemo grupi Nemesis.

Nikad nisam želela da budem frontvumen. Uvek sam želela da budem u pozadini, da sviram bas, prateći vokal eventualno, ali desilo se. Ali uvek kažem da sam ja ovde slučajno. Svidelo mi se i ostala sam. 

Da li je bend nastao baš tako, slučajno? 

Selena: Da, baš slučajno. Aleksandra je nju startovala na nekoj svirci, a Sanja je meni poslala poruku preko Fejsbuka. U tom trenutku imam šest bendova u kojima sviram i u životu želim sve osim još bendova. I ona mi šalje poruku: „Ej, ćao, videla sam te da sviraš sa tim i tim bendom. Ja hoću da napravim svoj bend i mi bismo bili Arch Enemy tribjut.“

Samo da nije spomenula Arch Enemy, nikad ne bih pristala. U tom trenutku, to mi je omiljeni bend i od prvog dana, otkako sam počela da sviram bubnjeve, sve što sam želela je da imam ženski bend koji svira i zvuči kao Arch Enemy (švedski melodic-death-metal bend, koji isto ima pevačicu). 

Samo da nije pomenula taj bend, rekla bih da je dobra i slatka i da nemam vremena nimalo. Nađem se s njom, a ona dovede Aleksandru, gitaristkinju. I ja gledam i mislim: „Dve ribe, pa to je to!“ I rekoh, hajde mi da nađemo još dve devojke i da napravimo skroz ženski bend. I njima se ta ideja dopala. I tako se rodio Nemesis.

Tijana: I ja sam tu kao slučajost i Bilja je došla kao slučajnost. Kao osoba koju sam videla na Fejsbuku, kao osobu koja drži bas gitaru i tako smo je pitali: „Hoćeš da sviraš baš u Nemesisu?“ 

Bend je možda nastao kao slučajnost, ali sve ostalo oko samog benda nije. Od nastupa, ozbiljnosti pristupa, pa do albuma? 

Tijana: U sve je uloženo mnogo truda i mnogo cimanja, što bi mladi rekli. Mnogo svega. 

Selena: Ako radiš bilo šta u životu, što u krajnjoj instanci nije nimalo profitabilno, osim ispunjenja ličnih motivacija, to nije nešto što možeš da radiš dugotrajno na jednom nivou, a mi to ipak radimo. I stvarno smo zajedno prošle kroz mnogo toga i bile u najvećim kanalima koje bilo ko može da zamisli. 

Nekako smo se održale, jer nas je bend pretvorio, pre svega u prijateljice, a onda u saradnice koje se pomažu na svim mogućim nivoima. 

Ono što je kod nas simptomatično, da smo sve, kad smo bile, male gledale muške bendove i htele da budemo kao oni. Mi smo sve bile male devojčice koje su jednog dana htele da se popnu na binu i da rade te silne zabavne stvari i da nam drugi ljudi tapšu. Mislim da smo donekle u tome uspele. Ako ne ovde, onda sasvim sigurno u Bugarskoj. Mi tamo sviramo češće nego u Srbiji i ti koncerti su neverovatni, neverovatno posećeni. Sviramo najveće festivale koji postoje za ovu vrstu muzike, dolazi gomila ljudi, svi nas vole, daju nam besplatno da jedemo i da pijemo, da spavamo u hotelu. Sve nam daju. 

Da li vam je taj bunt i želja da razbijete stereotipe, po kojima je samo muškarcima dozvoljeno bilo da budu na bini i da se dobro zabavljaju, bila osnovna motivacija?

Selena: U mom slučaju je bilo baš to. Zašto samo dečaci mogu da budu na bini i poznati, zašto samo dečaci mogu da sviraju bubanj? Ja baš želim to iskustvo i hoću ja da budem ta koja će da bude na bini.

Ne želim stereotipna ženska iskustva devojke nekoga iz benda ili nešto tako sekundarno. Hoću ja da budem glavna faca, da sviram bubanj u bendu na bini, na velikim festivalima i da mi onako one vatre pršću iza glave. 

Tijana: I ja sam bila dete i jedino sam htela da stanem na binu i da budem nešto slično kao muški gitaristi, ali i da budem žena koja svira gitaru u metal bendu. Nebitno da li će tu biti pet žena, tri ili će ostalo biti muškarci. Samo sam htela da stanem tamo, da sviram gitaru, da budem ja ta koja ima te pokrete. 

Iako sam žena, kakve veze to ima? Hoću da skinem Džejmsa Hetfilda (James Hetfield), neke od idola. Zašto ja ne bih mogla? Uvek je bilo da žena svira klasiku, sedi kući. Doduše, u mojoj porodici nije toliko, ali kad se izađe van kuće, uvek su mi govorili da ću da sviram klasičnu, akustičnu gitaru. Htela sam da sviram sa ljudima ali uvek su ti bendovi već zvali nekog muškarca. Samo sam htela da izađem sa još ljudi i da sviram to što volim i želim. 

Sanja: Kao što sam rekla, nikad nisam htela da budem frontvumen, ali sad sam se već zaglavila. Meni je žena bila idol. Angela iz Arch Enemy-ja. Ja sam gledala i slušala nju kako peva i kako se ponaša na bini, koju energiju ima. I rekla sam, OK, ako ću već ovo da radim, hoću da budem kao ona. 

Nisam baš imala neku podršku od mojih roditelja. Pitali su me: „Šta se ti dereš na one ljude? Deda ti se prevrće u grobu, kako mi ljudima da kažemo ovo, kako ono, pa što se ne ponašaš kao žensko?“ Ali, mene je to isprovociralo i onda sam im rekla: „E, sad ću još jače, još više da se derem na te ljude koje ne znam.“

Tijana: Jeste. To je motivacija od ljudi koji kažu: „Ma, hajde, molim te.“ Zbog njih sam u Nemesisu. 

Selena: Naša motivacija za postojanjem vodi korene iz nekog inata. Nažalost, taj inat jeste mizogin i šovinistički. Dođu, pa mi kažu: „A ti kao sviraš bubanj? Ma nemoguće. A, sviraš ko muško, svaka čast. Ovo nisam video u životu. Ti si cirkus, bela mečka.“ 

Ponekad se stvarno osetimo kao cirkus zato što smo pet žena. Ljudi ne mogu da shvate da žene mogu da rade nešto van mešanja šerpe, sviranja klasične muzike. Ne mogu da skapiraju da žene mogu da budu besne, jer žena kad je besna, ona je nenormalna, šizofrenična, treba da se leči. Postoje silni izumi kroz istoriju za torturu žena, jer one nisu normalne. 

Tijana: Čudno je ljudima da shvate. I reći će da ima mnogo dobrih muzičarki. Sviraju različitu muziku. Ali njima je fascinantno zašto smo se opredelile za death-metal. To je najfascinantnije. Zato što to želimo, zato što to slušam ceo život i zašto ja to ne bih svirala!

Nego, ima jako puno razloga, pa i previše razloga da bi neko svirao death-metal, bilo muško ili žensko i previše razloga da bi bile besne, ako sagledamo gde i kako živimo. I teško da nakon svega možeš sa apsolutnom smirenošću da uzmeš violinu ili klavir i odsviraš nešto. A kad pričamo o tom besu, besu zbog nepravde, možemo da se nadovežemo na samo ime, koren imena benda Nemesis, kao boginje pravde. 

Selena: Sasvim sam sigurna da postoje neki ljudi koji dođu kući, sviraju violinu i uživaju u tome što im je život dao, ali nas pet ovde… Zašto nas i sad, dok razgovaramo, nema pet, nego samo tri? Jer jedna živi u Badovnicima, to je jedno selo kod Šapca, na graničnom prelazu sa Bosnom. Živi sa tri mačke, dva kučeta i 750 kokošaka, a druga živi u Novom Sadu kao podstanarka, jer tamo ima posao. Samo je Sanja pevačica iz Beograda. Mi smo sve ostale iz provincije. 

Beogradska metal scena je bila uvek elitistička, neblagonaklonjena provincijalcima, a još manje provincijalkama. Mislim da smo, nažalost, jedine trenutno. Ali osim toga, mi stvarno, kad dođemo kući, osećamo tu nepravdu. 

Kad smo pričale o imenu Nemesis. To jeste pesma našeg omiljenog benda (Arch Enemy) koji je isto dosta buntovan, dosta pravedan u svojim tekstovima i imaju pevačicu i naša omiljena pesma jeste bila Nemesis. Kasnije smo istraživale da je Nemesis grčka boginja pravde koja ide sa onim vagicama i meri ko je koliko dobar. 

Ne mislimo da možda mi znamo da merimo ko je koliko dobar, ali znamo da osetimo kad neko nije. Tako da naše ime i naši tekstovi svakako odražavaju bunt koji osećamo, a ne znamo kako bismo ga drugačije iskazale a da to bude legalno. 

Tu vidim i nastavak delovanja kroz Rok kamp za devojčice. Pokušavate te stavove sa kojima idete kroz život da prenesete i na mlađe generacije. Već tri kampa su prošla, tri generacije devojčica. Koja je bila vaša motivacija ulaska u tu priču? 

Selena: Ja bih pre svega rekla da mi nismo same u tome, niti smo mi inicijatorke tog projekta. Glavna osoba jeste Tatjana Nikolić koja se već godinama bavi afirmacijom ženskog stvaralaštva u Srbiji.

Pored živih nastupa, djevojke iz Nemesis uključene su i u ideju Rock kampa za djevojčice koji se održava već treću godinu. Foto: Zahvaljujemo grupi Nemesis.

Ja sam se tome priključila, jer sam ja bila ta devojčica kojoj je trebao Rok kamp za devojčice, neko mesto gde mogu da sviram instrument koji želim bez ikakvog osuđivanja, gde mogu, u krajnjoj instanci, da probam da sviram bilo koji instrument koji mi se dopada i da upoznam druge devojčice koje razmišljaju kao ja, slušaju sličnu muziku. Moj put ka uključivanju je bio sasvim logičan, a Tijana je tu došla na moj poziv, jer sam znala da se i ona tako oseća. 

Mi smo u našim gradovima bile neke čudakinje, neke nenormalne devojčice. Ja sam bila i sektašica, narkomanka i ovakva i onakva. Samo zato što sam htela da sviram bubanj. I baš zato želimo da učestvujemo u Rok kampu za devojčice, kako nijedna devojčica nikad ne bi imala iskustvo kakvo smo mi imale. 

Tijana: Tako je. To prvo krene u osnovnoj školi. Ti, kao, sviraš gitaru. Ti si već frik ili štogod. U srednjoj se to nekako popravi, možda imaš neki identitet, ti si već nešto što sviraš nešto, ali ne mora da znači. 

Poenta je što u tim malim sredinama nikad ne možeš da nađeš bend. Uglavnom se prave muški bendovi. Traže gitaristu, basistu, bubnjara, eventualno pevačicu. Moja sreća, ili nesreća, štogod, jeste da nisam pevačica. U tim sredinama za te neke rok bendove traže likove da sviraju, jer iz nekog razloga nemaju poverenja u žene. Samo sam htela da promenim to. Ja sam devojka koja sad svira u Nemesisu i mislim da sam jako uspešna u tome. Zašto neka druga devojka tako ne bi mogla, ako ima priliku!?

Selena: I ovo nije priča o tome da mi devojčice želimo da budemo oni dečaci. Ne! 

Tijana: Mi devojčice želimo da budemo ove devojčice, da budemo ovo što jesmo sada. Mi smo zato tu sada da imaju sa kim da se identifikujemo i one treba da postanu nešto sa kim će se neke druge devojčice identifikovati. 

Selena: Želimo da uradimo da ne moraju da se identifikuju sa dečacima na bini, nego da mogu da vide žene na bini koje su besne, agilne, koje su energične, autorke su pesama i osećaju ih na svim mogućim nivoima bez da razmišljaju da, ako sam žena, ne mogu da stanem ovako ili onako.  

Tijana: To hoćemo da promenimo. Ja sviram isto kao i taj neki Dino, Aleksandar. Nije bitno kako izgledamo već kakvu muziku pravimo i kako sviramo. K

Naslovna fotografija: Zahvaljujemo grupi Nemesis.