Najčešće ponavljana anegdota iz detinjstva moga brata odnosi se na incident kada je udario ženu u redu pred sobom, uzviknuvši ‘Papuć, u šta si se ogrnula to! Smrdiš!’

Pokušao je da izgovori reč ‘mađup’ (magjup), što je pogrdan naziv za osobu iz romske zajednice. Svaki put kada ovu anegdotu ispriča gostima, osmesi blešte na sve strane. Kada su meni ispričali ovu anegdotu, i ja sam se smejala, jer nisam razumela ozbiljnost konteksta. Da budem sasvim iskrena, jedan duži vremenski period mislila sam da je ‘mađup’ jedini ispravni naziv za ljude iz romske zajednice.

Oduvek sebe smatram širokogrudom osobom. Nije mi bilo stalo do toga odakle je neko, koja mu je boja kože, da li je siromašan ili bogat. Što se mene tiče, svi zaslužuju istu šansu i svi su ravnopravni.

Iako sam oduvek gajila misao o tome da je romska zajednica nekako drugačija od svih ostalih, uvek sam se držala na nekoj distanci. Duže vreme nisam bila svesna svog internalizovanog rasizma ili sopstvene snažne predrasude prema ovoj zajednici, a kako ne verujem u rasne razlike u čovečanstvu.

Nakon mnogo godina, shvatila sam da je moja nit razmišljanja isprekidana. Izuzetno sam se protivila diskriminaciji bilo kog naroda, ali ljude iz romske zajednice nisam smatrala delom ‘nekog naroda’.

Kasnije sam shvatila koliko je to suludo, pa sam počela aktivno da se protivim kada bi ljudi iznosili rasističke opaske na račun romske zajednice. Ispravljala sam ljude kada su koristili uvredljive termine da bi označili Rome. Međutim, i dalje sam imala zamućenu sliku o tome ko su, u stvari, Romi. U mom umu, cela ova zajednica prošla je golgotu siromaštva, suočavajući se sa ekstremnim siromaštvom i institucionalnom diskriminacijom.

Nedavno se pojavio članak u kome je izneta priča jedne hrabre Romkinje koja je u Beogradu svedočila protiv počinilaca koji su je silovali tokom rata 1999. Kada je stigla na Kosovo posle davanja iskaza na sudu, vlasti su je protokolarno zaobišle i ignorisale, a ona je preminula nekoliko godina kasnije.

Institucionalizovana diskriminacija doseže i oblasti koje nisu nužno toliko očigledne kao ovaj primer. U radu sa organizacijom GAIA Kosovo naučila sam da se romska zajednica na Kosovu pati i u smislu lokacije na kojoj je smeštena, a to je nepravda u oblasti životne sredine. Setite se romskoga komšiluka u Plemetini koji se nalazi u dvorištu elektrane na ugalj. Oni udišu sva isparenja iz ove elektrane, a da pritom ne uživaju sasvim (ili uopšte) u blagodetima električne energije.

Za one koji ne znaju šta je nepravda u oblasti životne sredine, ovo je definicija iz udžbenika: Nepravda iz oblasti životne sredine predstavlja neravnopravnu izloženost crnačkih ili siromašnih zajednica zagađenju. Uz sve posledice koje idu uz tu izloženost (na primer, zdravstveni problemi, nemogućnost obrađivanja zemlje, itd).

Tokom ovogodišnjeg Romskog samita saznala sam da postoje mnogi drugi problemi s kojima se ova zajednica i dalje suočava u 2019. godini. Jedna od stvari koja me je najviše pogodila odnosi se na to da mladi ljudi iz ove zajednice internalizuju rasizam na koji su naišli kod drugih.

Prema rečima nekih panelista, mnogi zreli mladi iz romske zajednice nisu hteli da budu njeni pripadnici. Oni su internalizovali stav neroma, pa su na svoju kulturu gledali kao na nešto nazadno, neželjeno i inferiorno.

To me je posebno zbunilo, jer smo se, dok smo odrastali u Holandiji kao izbeglice različitih kulturnih korena, moji prijatelji imigranti i ja suočavali sa diskriminacijom. Međutim, mi je nismo internalizovali. Upravo suprotno, držali smo se svoje kulturne baštine, preispitujući stavove koje su oni drugi imali prema nama. U stvari, diskriminacija na koju smo naišli delimično je oblikovala naš ‘imigrantski’ identitet.

Pitala sam jednu panelistkinju zašto se zreli, mladi ljudi iz romske zajednice tako osećaju. Ona mi je objasnila da je to ponajviše zato što tu internalizaciju sprovode i uticajni ljudi u njihovom životu; na primer, njihovi roditelji. Ona mi je rekla da je ambicija njenih roditelja bila da ona postane frizerka.

Što se mene tiče, ovaj primer jasno pokazuje da diskriminacija koja se vrši protiv ove zajednice čini da njeni pripadnici ograničavaju svoje ambicije. Sigurna sam da tu postoje mnogo izraženije nijanse nego što ja to ovde predstavljam; ne želim da upoređujem svoje iskustvo kao izbeglice u Holandiji sa životom ovdašnje romske zajednice.

Tokom održavanja samita, jedan panelista je spomenuo da bi trebalo da proslavimo naše sličnosti, umesto da razmišljamo o našim razlikama. Iako to možda ne deluje kao revolucionalna ideja, meni je ona zazvučala kao vrlo moćna alatka. Naglašavajući naše razlike, u nekom smislu ostavljamo prostor za razvoj diskriminacije.

Oslanjamo se na ono što smo slušali bez razumevanja, na ono što smo učili bez preispitivanja, pa etikete na račun drugih koristimo tek onako, samo zato što su oni drugačiji od nas. Zato verujem da ćemo, ako počnemo da naglašavamo naše sličnosti, ustanoviti da nismo stranci jedni drugima. U svom uvodnom govoru, Aljbin (Albin) Kurti je rekao da njemu niko nije stranac, pa bi možda trebalo da prigrlimo ovakav stav.

Naslovna fotografija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.