Longform | Nestala lica

‘Ostavili su nas da patimo’

Piše - 13.11.2020

Dve žene se prisećaju svojih voljenih koje su marta 1999. izgubile u Velikoj Kruši i Maloj Kruši.

Gazdinstvo Ajše Šehu (Ajshe Shehu) sastavljeno je od dve kuće u Maloj Kruši. Sa svojom porodicom živi u jednoj od njih; Vlada je počela da gradi drugu, ali je i dalje nedovršena i nenastanjiva. To je primer nemara kosovskih institucija prema porodicama osobama koje su nestale u ratu 1999.

Sedamdesetjednogodišnja Ajša svesrdno me je primila u svoju kuću, ali kada sam je zamolila da popričamo o njenom nestalom suprugu, nestalim sinovima i borbi dugoj 21 godinu da se pronađu njihova tela, ona je odsečno izgovorila Ne!, dodajući: “Umorna sam.” Međutim, naposletku je pristala da govori o tome.

Ajša i ja otišle smo u Veliku Krušu da popijemo kafu sa šezdesetčetvorogodišnjom Ferdijom Hoti (Ferdije Hoti) koja nas je dočekala u svom malom i pažljivo uređenom dvorištu. U njenim očima je sakrivena bol; dok je laganim pokretima nameštala maramu, rekla mi je: “Naši životi više nemaju smisla! Sve što je ostalo je spoljašnji oblik.”

Dvorišta ovih žena nekada su vrvela od dece, igara i radosti, ali ove žene sada izgledaju izmučeno, više zbog patnje nego zbog godina — deleći nepodnošljivu sudbinu ispunjenu tišinom, prazninom i odsustvom njihovih voljenih koji su nestali u martu 1999.

Dvadeset i petog marta, dan nakon što je bombardovanje NATO protiv Jugoslavije započeto na Kosovu, sela Velika Kruša i Mala Kruša bila su opkoljena srpskim specijalnim snagama. Narednog dana, više od 300 osoba iz oba sela, uglavnom muškaraca i starijih dečaka, postrojeno je i pobijeno. Ostaci nekih žrtava bačeni su u reku Drim, dok se potraga za njima pretvorila u noćnu moru preživelih članova porodica.

Dve prijateljice su odrasle u kućama koje je razdvajala samo ograda. Ovo je njihov razgovor kada su se ponovo susrele, posle 21 godine.

U godinama koje su usledile po završetku rata tela su identifikovana uz pomoć tradicionalnih metoda, to jest, tragalo se za odećom i obućom koju su žrtve nosile kada su ubijene. Godine 2003, kada je potpisan sporazum između Međunarodne komisije za nestale osobe i Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu, ova metoda je zamenjena DNK testiranjem koje je sprovođeno upotrebom uzoraka krvi preživelih rođaka.

Usled nemogućnosti da pronađu sve posmrtne ostatke i zbog pogrešnih identifikacija tela u prvih nekoliko godina nakon rata, članovi porodica su često bili primorani da se podvrgnu po njih bolnom procesu ponovnog otvaranja grobova u režiji Misije EU za vladavinu prava na Kosovu (Euleks), a u saradnji sa domaćim institucijama. S vremena na vreme, pojedini Albanci i Srbi su uzimali novac od onih čiji se voljeni vode kao nestali, uz obećanje da će članovi njihovih porodica biti pronađeni; bilo je i primera da su članovi porodice dobijali lažne vesti u medijima o tome da su njihovi voljeni pronađeni živi.

Zbog toga članovi ovih porodica sve manje veruju u rad nadležnih institucija koje treba da pronađu njihove voljene.

U Maloj Kruši, ranoprolećnog dana 26. marta 1999. — jedan dan pred Bajram — Ajša je izgubila svog supruga Saliha i četvoricu sinova: Sahita (27), Džavita (Xhavit, 25), Dritona (20) i Naita (18). Istoga dana, nekoliko kilometara dalje od Ajše, u Velikoj Kruši, Ferdija je izgubila svog dvadesetogodišnjeg sina Dritona i supruga Muhameta.

Pre preseljenja u Krušu, ove dve prijateljice odrasle su u kućama koje je razdvajala samo ograda. Ovo je njihov razgovor kada su se ponovo susrele, posle 21 godine.

Bol zbog gubitka, razočaranje i patnja sada su nametnuli još jedan zid između njih, ali to nije nagrizlo njihovo sećanje o prošlosti. Događaji iz njihovog detinjstva, kada su se zajedno igrale, provlače se kroz razgovor; ipak, sada je najvažniji događaj u njihovim pričama pomešan sa bolom, umorom i očajem.

Razgovor u prilogu nije uobičajeno ćaskanje prijateljica koje se dugo nisu videle. One razgovaraju upravo o suprotnom od onoga kako izgleda druženje prijatelja — one pričaju o svojoj neprekidnoj čežnji i bolu.

Ajša: Kako se držiš? Je l’ se umaraš, da li si tužna?

Ferdija: Znaš, Ajša, umora možeš da se oslobodiš uz odmor, ali se često rastužim. A ti? Kako su ti sinovi?

Ajša: Dobro su.

Ferdija: Da li se ti umaraš ili rastužiš, ili?

Ajša: Stvarno se dosta rastužim. Nisam htela da dođem, znaš da mi je svega dosta.

Ferdija: Vidi šta mi se desilo [pokazuje herpes na usnama]. Sinoć nisam oko sklopila.

Ajša: Ja nisam spavala ni sat vremena.

Ferdija: Stalno sam premotavala i premotavala… kako su nestali, zašto nisu pobegli, zašto nisu ostali sa mnom…

Posećuješ li [svoju porodicu] u Piranama?

Ajša: Retko kad. Ne izlazi mi se uopšte, Ferdija; uopšte mi nije do šetnje.

Ferdija: Isto se osećam.

Ajša: Znaš, moj najmlađi brat je bolestan. Ne verujem da će se više dići na noge, ali… možda je sramota da ovo kažem, ali to mi deluje kao ništa posebno. U poređenju sa mojom patnjom, to je ništa.

Ferdija: Imala sam tri sina. Srednji je nestao zajedno sa svojim ocem; i dalje imam starijeg i mlađeg. Imam dva sina; nikad nisam imala ćerku.

Ajša: Ja imam dva sina i ćerku. Imala sam sedmoricu sinova. Četvorica su nestala u ratu sa mojim suprugom. I evo nas! Bože dragi, život je težak; život je jako težak.

Ferdija: Ne možeš ništa da porediš sa gubitkom dece. Ljudi mogu da pričaju šta žele. Kada na to pomislim, kažem sebi: “Kako smo uopšte i dalje živi? Kako smo živi?” Dok je moj sin odrastao, govorio mi je: “Mama, šta se dešava sa ovim haotičnim ratom? Kako ću da pohađam školu u Prištini?” Hteo je da ide u prištinsku školu.

Žalim majke koje su još žive i tek venčane žene koje su ostavljene same — užas.

Ajša: I moj sin je bio u Prištini, gde je devedesetih radio u pekari, ali je nekako božji plan bio takav da mi se on vratio.

Kada sam ga videla, upitala sam ga: “Džavite, sine moj, zašto si se vratio?”
“Pa, i ti meni ponekad nedostaješ!”
“Eh, sad si došao”, rekla sam mu, “šta sad s tobom da radim?”
“Ma, mama, radiću što i svi ostali.”

Drugi sin je pohađao školu u Prizrenu: Radio je u drvnoj industriji… svi su otišli! Svi su otišli: moja kuća je uvenula… Dvorište je nekad vrvelo od mojih muškaraca i mojih dečaka koji su dolazili i odlazili, a sada nema nikoga… moj mlađi sin je sada u Nemačkoj. Drugi je na dijalizi.

Ferdija: Moj sin je hteo da ide u Prištinu… prvo je hteo da pohađa fakultet, ali je to odgodio na godinu dana i ostao kod kuće zbog rata. Prvo je rat počeo u Ratkovcu, Drenici… onda, na kraju… na kraju je došao kod nas.

Ajša: Oplakujem svoje sinove; muža uopšte ne oplakujem.

Ferdija: Pa jeste, oplakujem sina jer je bio mlađi, ali moj suprug…

Ajša: Moj suprug je proživeo život, ali moji sinovi su bili mladi i nisu dobili priliku da uživaju u životu, nisu… Uopšte! Kako ih je rat tako zatekao? Moj sin se vratio iz Prizrena, [drugi se] vratio iz Prištine… 

Ferdija: Kimet, sin [Ferdijine zaove], bio se vratio iz Švajcarske…

Ajša: A sada smo ostavljene same, bez sinova… a kamoli muževa, bože dragi.

Ferdija: Bože, moj muž… ponekad, kad se naljutim, umem da kažem da je to sam sebi priredio. Govorila sam mu: “Nemoj da izlaziš!”
A on bi mi odgovorio: “Mi štitimo selo…”
“Samo ostani”, kažem. “Ne izlazi napolje!”

Ajša: Jer, moj suprug je govorio: “Kuku, skamenićeš decu od straha.” Ja sam im spremala hranu pre odlaska.

Ferdija: Da, ali su vas oni [srpske snage] prevarili. Rekli su vam, “Ostanite ovde i dovedite celu porodicu ovde jer vas nećemo ni pipnuti…” A zatim su uradili ono što su uradili.

Ajša: Kada sam se probudila ujutru, pogledala sam dečake: starijeg, srednjeg, trećeg; oni i [deca] moga zeta bili su nerazdvojni. Stariji, ovaj ovde [pokazuje njegovu sliku iz futrole za telefon] rekao je… “Mama, nisi otišla?”
Rekla sam: “Ne, nisam otišla!”
“Požuri”, kaže on, “idi kod ujke Hakija.”
Kažem: “Zašto?”
On odgovara: “Svi su otišli tamo!”
Kažem: “Otići ću, a ti idi na drugu stranu Drima.”
“Dobro”, kaže.

Mislila sam da sam rešila šta će dalje da rade: govorila sam sebi da će pokupiti ostalu omladinu i otići duž Drima…

Ferdija: Bilo bi bolje da su otišli duž Drima umesto što su se zaputili nadole.

Ajša: Te noći, muškarci su pili čaj u odi  [tradicionalna albanska gostinska soba]. Dečaci su rekli: “Bolje da krenemo, jer dolaze!”

[Ali su muškarci odgovorili:] “Ma dajte, neće nam ništa učiniti!”

Dečaci su se uspeli uz padinu. Oni [srpske snage] su pucali i i nisu mogli sve da ih pogode… Onda sam videla da su se vratili.

“O, Sahite, sine moj!”, rekla sam najstarijem dečaku. “Zašto nisi otišao na drugu stranu Drima, srećo? Šta si učinio?”

On je rekao: “Majko, odseli smo kod porodice Batuša. Planiramo da idemo u Pagarušu [obližnje selo].”

“Pa kada ćeš da odeš, ako nisi uspeo noću?”, pitala sam. “Stani, sine, i kaži muškarcima da idu.”

Ipak, nisu imali kuda da odu. Okolni vinogradi, Randubrava i Pirane, bili su opkoljeni tenkovima i artiljerijom. Nije se moglo nikuda: Bili su zarobljeni! “Bože moj…”, rekla sam. “Šta ćeš da uradiš, sine?”

[Naoružani srpski službenik je] rekao: “Okupite se na jednom mestu.” Žena, deca, muškarci, dečaci, svi… dva dečaka su držala moje ključeve, bože dragi…

Rekla sam: “Šta da radimo, pobogu?” 

Vrata su se otvorila i on je rekao, “Deca da idu na jedno mesto, muškarci na drugo, žene na treće… Ne”, rekao je, “žene ne treba odvajati od dece: neka ostanu sa decom”.

Odvojili su muškarce. Bože dragi, razdvojili su nas. Odveli su dečake, muškarce, sve njih. Postrojili ih. Moj sin je imao godina koliko i sin moje zaove. Bože dragi, kada sam ih ugledala, isprva se nisam usudila da ih pogledam: [njihove] suze, tak, tak, tak

Ajša Šehu je 26. marta 1999. izgubila supruga i četiri sina u napadu srpskih snaga na Veliku Krušu. Sleva nadesno: Sahit, Milit (koji je preživeo rat, ali je kasnije preminuo), Džavit, Nait i Driton. Fotografija: Aurela Kadriu / K2.0.

Ferdija: Znali su šta će im se desiti kada ih ščepa…

Ajša: Bila sam na pogrešnom putu… oni su ih odveli i ugurali u Dragovu kuću; tipa su zvali Drag Tapali. Ugurali su ih unutra. Bila je to jednospratnica. I zatim su blesnuli..

Kada sam otišla u obližnje turbe (svetilište), čula sam “a-a-a-a-a-a-a-arrrr” [imitira zvuk automatske puške].

Uzviknula sam drugim ženama: “Pobiše ih!”

Narednog jutra otišla sam u njivu [obližnjeg sela] Hasa. Stavila sam ruke ovako [rukama pokriva usne]; u blizini se nalazio potok.

“Bože dragi”, rekla sam drugim ženama. “Vidite: Dim iz naših sinova koje su spalili…” Da sam bila tamo.

Kada je Ćamil [njen rođak] došao, rekao je: “Sve su ih spalili i pobili!” On je bio pokopan ispod leševa, pa je preživeo. Kakvu korist ima od toga što je živ?

“Moj sin”, rekao je. “Prepolovili su ga na pola kod mojih nogu. Zapenio se na usta”, rekao je. “Ja sam pao i oni su me pokrili leševima.”

“Bože dragi”, rekla sam komšijinoj ženi. “Serbeza, oni nam spaljuju sinove!”

Dim je četiri dana kuljao sa tog mesta.

Kada smo se vratile iz Albanije [gde su, kao izbeglice, ostale do kraja rata], bilo je dosta spaljenih cipela, bačenih jakni, kaiševa, pantalona, kaputa koje su bacili da bi pokušali da se spase. Kunem se Bogom, sve je pretvoreno u pepeo. Zatim su ih odneli [posmrtne ostatke i odeću] u kamion i bacili u Drim. Videla sam to sopstvenim očima. Kamion je stao duž Drima; bio je iz Velike Kruše — odavde. Istovarili su ih u Drim i tamo ih još jednom zapalili…

Ferdija: Kao da su se nekoga tada bojali.

Ajša: Kada sam se vratila iz Albanije, rekla sam: “Hoću da se vratim na Drim!”

Kada sam otišla do Drima, mnoge urušene kuće bile su prekrivene krvlju. Bože dragi, bilo je mnogo ogrlica, cipela… Rukama sam pridržavala glavu, ali čovek [tako] ne može da umre, znate. Stigla sam do Drima i nisam umrla. Rekla sam ćerki: “Da se vratimo, srećo, nema ničeg dobrog u ovome što smo videli. Nema nade!”

Ferdija: Opkolili su nas pre zore. Rekla sam sinu, koji se vodi kao nestalo lice:

“Zog, dušo, sakrij se ispod stola.” Ime mu je bilo Driton, ali smo mu tepali Zog (ptičica).

“Mama”, rekao je, “nisam ja beba! Ja sam veliki momak. Kako da stanem ispod stola?”

Kada je ustao, bio je viši od policajca.

[Policajac je] rekao: “Daj mi ličnu kartu!”

Na albanskom sam rekla, “On nema ličnu!”, jer sam razumela srpski, ali nisam umela da odgovorim. On ga je izveo: Odveo je [moga sina].

Ajša: Ali nas nisu ubili: Ostavili su nas da patimo.

Ferdija: Tada su mi odveli sina i nikada ga više nisam videla. Kada sam izašla u dvorište, sve su ih predali — mog supruga i moja dva [druga] sina. Moj stariji sin je pobegao noću, a zatim su oslobodili mlađeg. Od toga dana nismo više videli mog srednjeg sina, ni mog supruga.

Ferdija Hoti je 26. marta 1999. poslednji put videla s supruga Muhameta i sina Dritona. Otada ne zna šta je s njima. Fotografija: Aurela Kadriu / K2.0.

Ajša: Da li ste ih pokopali?

Ferdija: Ne, ne. Nisu pronađeni ni pokopani.

Ajša: Rekla sam sinovima: “Samo bežite i ostanite kod ujka u Piranama!” Cela njegova porodica je preživela.

Ferdija: Jedan naš nećak iz obližnjeg sela Mamuša rekao nam je: “Bežite odatle i dođite u Mamušu!”
Ja sam rekla: “Ne, neće da nas diraju…”

Našli smo samo par patika moga sina. Čuvam ih u torbi u dnevnoj sobi.

Ajša: Ovaj [pokazuje sliku svoga sina na početnom ekranu telefona] je pobegao preko balkona i ostavio iza sebe jednu cipelu na balkonu i još jednu u dvorištu. Moj drugi sin, stariji, nije video svoju drugu ćerku [pokazuje sliku svog sina na početnom ekranu telefona], jer je njegova žena bila trudna kada smo ga izgubili.

Ferdija: Koliko je dece tvoj stariji sin ostavio iza sebe?

Ajša: Dve ćerke, dve ćerke…

Ferdija: Jadna Hira Mavrići, uzeli su i njena dva sina, njenog supruga… Ona je iz Pirana, iz našeg sela. Rekla je svom sinu: “Idi, sine, idi sa ocem, jer vam neće nauditi: Neće vam ništa nažao učiniti!” A sada kaže: “Sada bih se ubila. Kako sam mogla da kažem sinu, ‘idi sa ocem’?” Ne znam koliko je godina imao njen najmlađi: 12 ili tako nešto?

Ajša: Možda. 

Ferdija: Da, jer je sinove dobila posle ćerki. Prvo je dobila ćerke, a zatim su rođeni dečaci. “Idi, sine, idi sa ocem, jer vam neće nauditi!” Rekla je: “Osećam se kao da sam ga ja poslala u smrt!”

Ajša: Čak i pre nego što su oni [srpske snage] došli u naše dvorište, htela sam da spremim naše sinove za polazak.

“Pridružite se kolonama [izbeglica koje su se uputile] ka Albaniji!”

“Ne, mama, previše si uplašena!”

On, moj suprug, je rekao: “Plašiš mi sinove.”

Ferdija: Moj sin, koji se vodi kao nestalo lice, rekao bi: “Ah, mama, bojim se za tebe.” Zato što je moja svekrva bila starica, ja sam govorila: “Baka Ide ne bi mogla da trči: Ne brini se za mene — ja mogu brzo da potrčim.” Porastao je dva metra. Ali, bože dragi, od toga dana ga više nisam videla: Samo sam videla suze kako teku niz lice moga supruga. Rastrgle su nas.

Moja zaova odgaja mlađu ćerku moga starijeg sina i pita je: “Mama, kako je izgledala kosa moga oca: Crna ili plava?” Ostavio ju je kada je imala samo tri meseca… Odgovara: “Ne, dušo, imao je crnu kosu!”

Ferdija: Uradili su svašta u Maloj Kruši i Velikoj Kruši…

Ajša: Mala Kruša, mala je…

Ferdija: Stotinu muškaraca…

Ajša: Sto pet odraslih muškaraca…

Ferdija: U Velikoj Kruši je bilo više od 200.

Vladu ne zanima ništa od toga. Oni se brinu samo o sebi. Uopšte se ne bave ovime… Mislim, prošla je 21 godina, a mi i dalje ne znamo ništa.

Šta je država uradila?

Više od 1.600 osoba smatra se nestalim kao posledica poslednjeg rata na Kosovu. Tela žrtava raštrkana su po masovnim grobnicama na Kosovu i u Srbiji.

Sve donedavno, zahtevi državnih zvaničnika upućenih Srbiji da vrati ostatke nestalih osoba nisu se odrazili na nacionalne strategije za rešavanje pitanja nestalih lica. I dalje nema nikakvih sistematskih potraga za posmrtnim ostacima.

Uprkos nesmanjenim naporima rođaka nestalih lica i organizacija civilnog društva da se ovo pitanje uvrsti u dnevni red dijaloga sa Srbijom, to se nije desilo sve do poslednjih briselskih razgovora između Kosova i Srbije održanih u julu 2020. Rođaci nestalih osoba i razna udruženja koja se bave ovom temom i dalje kritikuju Vladu zato što ih nije uključila u ovaj proces.

Jedan od retkih primera da su institucije odale priznanje porodicama nestalih osoba je davanje statusa na osnovu koga dobijaju državne penzije. Međutim, ovaj zakon — o statusu i pravima mučenika, veterana, pripadnika OVK, civilnih žrtava rata i njihovih porodica — lišava ljude prava na starosnu penziju.

Iako su u proteklih nekoliko godina uloženi napori i data obećanja da će se ovaj zakon izmeniti, to još nije učinjeno. Rođaci nestalih osoba stariji od 65 godina moraju da biraju između toga da li žele da primaju starosnu penziju ili onu koja im sleduje kao članovima porodice civilnih žrtava.

Ajša: Brinem se, jer moram da platim struju, a zna se da ima i drugih računa. Računi pristižu, a ja pričam da ću ih platiti ovih dana. Previše je… Da li možeš da zamisliš da nisam imala ni novca da kupim cveće za groblje? Novinar je došao na godišnjicu. Sin mi je bio bolestan; ponestalo bi mi novca. [Novinar] je došao da skupi informacije, a ja nisam htela da pričam s njim. Osetila sam sramotu kada sam rekla: “Kako da nazovem ovaj dan? Nisam imala novca da položim ni jedan jedini cvet na groblje!” Onda mi je on dao 50 evra; otišla sam da kupim cveće! Šta da kažem? Ne znam… takav je život.

Ferdija: Kada odem u Pirane, moja majka je govorila: “Ej, dušo, da li si uzela platu?” Osećala sam kao da su mi pluća u plamenu!

Govorila sam: “Kako to možeš da kažeš? Kakvu platu?”
“Pa, ja sam je dobila.”
“Ti je dobijaš zbog godina; moja je za tugu.”

Ajša: Ona nije razumela.

Ferdija: Razbolim se svaki put kada odem da pokupim taj novac: Je l’ mi veruješ da se srušim u krevet?

Ajša: Verujem ti. Moji ormari su prazni, moja kuća je prazna. Šta da kažem: probudim se ujutru, bože dragi, ne znam odakle da počnem! Teško je uraditi bilo šta kada nemaš para. “O čemu razmišljaš, majko?” O čemu imam ja da razmišljam! Moraš da imaš novac. Moram da kupim namirnice za kuću; deci treba odeća, treba nam hrana.

Ponekad vičem na snaju: “Ne pitaj me o čemu razmišljam, imam ja dovoljno stvari o kojima razmišljam!”
“Dobro, mama, samo sam pitala.”

Ferdija: Po završetku rata, taj “Radio Vatikani” je izveštavao da su Hisen Muhadri, Nusret Hoti i Driton Hoti [njen sin] pronađeni na jednoj lokaciji. Ali ih tamo nije bilo: To su samo pričali na radiju. I moj brat iz Švajcarske je čuo to i pozvao me na telefon rečima: “Dija, hvala Bogu da su pronašli Dritona!” Ali, nisu ga pronašli: Samo su me naterali da nakratko prestanem disati.

Ajša: Čak i da je to stvarno tako [da su preživeli], opet je prošlo 20 godina…

Ferdija: Na radiju su izgovorili ime i prezime, ali on bi odmah došao, jer bi znao tačno gde se nalazim.

Ajša: Nije bio dete: Znao bi kako sam da pronađe kuću.

Dvadeset i jednu godinu kasnije, Ferdija Hoti i dalje čeka informacije o lokaciji svoga supruga i sina. Fotografija: Aurela Kadriu / K2.0.

Ferdija: Nalazili smo se u albanskom gradu Elbasanu kada su rekli: “Muhamet [njen suprug] je u Draču.” Muhamet nije beba i znao bi kako da potraži svoju porodicu.

Ajša: Da su ti pronašli sina, on bi došao. Moj sin, na primer, on je bio vojnik; došao je u Albaniju i pronašao me po završetku rata. I dalje smo bili u Albaniji. Kada sam ga ugledala: “Oh, Milite”, rekla sam, “došao si?” Nisam ga uopšte tražila, jer sam mislila: “Verovatno su i njega ubili.” Ništa ne možeš da učiniš, Ferdija…

Ferdija: Jeste, ništa nismo mogli da učinimo: ništa… plačemo, sedimo, jedemo, pijemo, peremo, čistimo, kuvamo, obavljamo te kućne poslove.

Ajša: Mogu da kažem da sam osetila blago olakšanje. 

“Milite”, rekla sam, “znaš li šta se desilo sa ostalima?”
“Ne, mama, ovo je bio rat.” Znao je dobro šta se desilo.

U Prištini kažu da su pronašli mog starijeg sina, ali što se ostalih tiče…

Ferdija: Nikoga?

Ajša: Baš nikoga. Mislim da je prošlo godinu dana otkako su ga pronašli. Mislim da je tako bilo, ali dok ih sve ne pronađemo… ako ih nađu, u redu, sahranićemo ih… Ne mogu svaki dan da priuštim sahranu… Nisam ga sahranila, on je i dalje tamo. Oni su održali sastanak i dogovorili smo se da, ako pronađu još jednog, ako pronađu još jednoga, da ćemo ih tada pokopati… ljudi su umorni; jedna sahrana danas, druga sutra: Ovo se razvlači. Ljudima je jedino preostalo da umru, da legnu i umru. Stalno smo u žalosti.

Šta da ti kažem, draga? Oni samo stavljaju svoja imena tamo — ne mogu da verujem. Moj suprug… mnogo pričam… Prvo smo pokopali delić jakne moga supruga i neke male kosti. Godinu dana kasnije doneli su kesu punu kostiju: “Sali Šehu [ime njenog muža]!”
“Ma dajte”, rekla sam im, “imam jednog muža, ne dvojicu.”

“U tako nekoj plastičnoj kesi; je l’ misliš da mi donose grožđe?”, rekla sam. “Znaš šta? Gde god ih pronađete i gde god planirate da ih odnesete, radite kako vam je volja. Iskopajte rupu i bacite ih unutra.”

Ferdija: Je l’ si im rekla, “već sam pokopala svoga muža”?

Ajša: Draga moja, oni su poludeli; oni se poigravaju kostima.

Ferdija: Moj stariji sin je otišao u ponoć: “Vidi, majko”, rekao je, “ovo radim. Hoću da odem, otići ću gde god vidim put. Mogli bi da me ubiju iz daljine”, rekao je, “ali im neću pasti šaka.” Do Retimlja [sela], a zatim su, od Retimlja, kao grupa otišli u Mamušu…

Ajša: Nema šanse! On je preživeo.

Ferdija: Preživeo je. Možda je to bila njegova sudbina, ali on je preživeo.

Rekla sam suprugu, “Muhamete”, pričala sam, “ne ostaj ovde. Uzmi dečake i idi”.
On mi je rekao: “Da, da, ne želim da ostanem.”

Kada smo izašli iz sobe, Muhamet je prvi izašao; oni [srpska policija] uzeli su im novčanike i lične karte, stavili ih na kola. Uzeli su im sva dokumenta — sve, sve, sve. Muškarci su im dali sve.

Međutim, moj sin nije imao ličnu kartu, jer je bio rođen u Prizrenu i oni su celokupnu njegovu dokumentaciju poslali u Peć. Moj sin je nestao bez lične karte, nije imao ništa kod sebe.

Ajša: Da. Ovaj [stariji sin, Sahit] nosio je zlatno lanče oko vrata i policajac je rekao: “Skinite sve što imate oko vrata!”

Ferdija: Jeste, uzeli su sve.

Ajša: Da. Skinuo je lanac i dao ga mom drugom sinu koji se sada nalazi na dijalizi; stavio mu je u ruku i rekao: “Čuvaj ovo!” Čim smo mogli da se vratimo iz Albanije, otišla sam u Krušu na dva meseca — ne, ne toliko dugo, možda pet nedelja — i njega su morali da stave na dijalizu.

Ferdija: Stavljen je na dijalizu posle rata?

Ajša: Posle rata… Bože, bože dragi, poslala sam ga u prizrensku bolnicu, gde je boravio dve nedelje. Stavili su ga na dijalizu i rekli: “Vodite ga u Prištinu!” Odveli su ga. Otišla sam toga dana da posetim sina; bio je tamo, na trećem spratu.

U ponoć se probudio, bogu hvala.

“Majko, da li si ovde?”

Rekla sam: “Da, srećo, došla sam juče ujutru. Nisi razgovarao sa mnom.”
Počeo je da plače. Samo je sedeo tamo i rekao: “Ima li šta za jelo?”
“Sine moj”, rekla sam, “ako odem iz Prištine, izgubiću se: Neću umeti da se vratim ovamo!”

Bože dragi, izašla sam i donela mu nešto hrane: kupila sam mu grožđe. Ovako sam ga ščepala i on se naslonio na krevet, stavila sam peškir pred njega i dala mu hranu; onda je jeo. Video je da nemam više.

Punih usta, rekao je: “Ko mi je skinuo Dritonov lanac?” misleći na ono koje mu je moj drugi sin dao.
Rekla sam: “Palo je sa kreveta, dušo. Evo ga.”
“Čuvaj ga za mene! Kada pronađu Dritona, rekao mi je da mu ga vratim.”
“Ne brini se za to”, rekla sam. Okačila sam mu lanac oko vrata.

To je moja priča. Patnja…

Ferdija: Sada više nema nade…

Ajša Šehu od 1999. nema nikakve informacije o lokaciji na kojoj se nalaze njena tri sina. Fotografija: Aurela Kadriu / K2.0.

Ajša: Ne, nema. Nema ničega.

Ferdija: Ne, ničega. Mislim da je prošlo sedam godina po završetku rata kada su pokopali njih 42. Doveli su ih iz škole i odneli ih direktno na groblje. U Kruši su našli i cela tela. Mislim da se iz Kruše još 65 ili 62 vode kao nestali.

Ajša: Lakše je kada je telo u celini. Nije lakše, ali… makar je celo: Znaš na šta mislim.

Ferdija: Neki od ubijenih iz porodice Hoti — oni su, na primer, bili čitavi. Doktor Fahredin sa svojim sinom: Njegovog sina je pogodila… Ne, oni su ubili njegovog sina, a Fahredina je pogodila granata.

Ajša: Ne, dušo, i njih je Drim odneo: Ne gajim nikakvu nadu.

“Oni su negde: Videli smo ih”, govorili su nam neki ljudi. Ulivali nam nadu: Da li sam to već rekla? “Da, videli smo ih u kamionu u Maloj Kruši.” Govorili smo: “Smirite se!” Ponekad bismo se smirili, ponekad bismo poludeli, a nekad… 

Ferdija: Bili smo kod džamije kada su nam rekli: “Morate da bežite!” Onda, kada smo otišli, skinuli su prstenje sa moje snaje koja je bila u devetom mesecu braka. Uzeli su joj sve prstenje — sve što je imala; uzeli su moj prsten… uzeli su sve zlato koje su tek venčane žene imale kod sebe: sav novac… Moja svekrva je dala policajcu 500 maraka. Rekla je: “Pustite mi sinove!”

Posle nekog vremena, rekla je: “Dala sam vam novac: Pustite mi sinove!”
Zatim je šutnuo moju svekrvu i rekao: “Hajde, brže!”

Kada sam videla da je šutira, znala sam da je došao naš kraj; kada smo silazili od džamije, celo selo je bilo u plamenu: Kuće su gorele… apokalipsa!

Ajša: Zaista prava apokalipsa!

Ferdija: Tamo su bili samo žene i deca. Nije bilo muškaraca. Kada smo otišli u [selo] Celina, moj mlađi sin nas je sustigao; oslobodili su neku mlađu decu. Ostale su zadržali tamo. Međutim, moj sin je bio jako uplašen: bio je prestravljen. Rekao je: “Mama, nakon što smo otišli, počeli su da pucaju iz pušaka.”

Ajša: Kao ja…

Ferdija: Pitam se da li su ih pobili u tom trenutku… dok je moj sin bio tamo, rekao je: “Rekli su nam da legnemo licem nadole i da ne dižemo glavu.”

Jedan član porodice Bećaliju… je l’ si čula za porodicu Bećaliju? [Srpske snage] su ih pitale: “Kome se pije voda?”

Čovek [iz porodice Bećaliju] se nije dobro osećao. Bio je bolestan i rekao: “Ja hoću vodu!”

Kada je otišao da popije vodu, pretukli su ga puškama i prekrili ga krvlju. Moj mlađi sin nam je to ispričao. Takođe, muškarac iz komšiluka, koji je kupio kola, Mercedes…

On [mlađi sin] nam je ispričao: “Policajac je izvadio upaljač iz njegovog džepa i predao mu ga. ‘Uzmi upaljač i zapali kola!’ Spalio je kola sopstvenim rukama!”

Tamo iznad, kod džamije.

Pretukli su tipa koji je tražio vodu i prekrili ga krvlju. Rekli su domaćinu tog domaćinstva ovako: “Evo, uzmi upaljač i zapali kola!”

Ajša: Bojala sam se za devojke…

Ferdija: Zaova je zatim rekla, “Bože dragi”, kaže, “mislim samo na svoje sinove. A šta je sa njihovim ženama, sa mojom starijom ćerkom!?” Starija snaja je stavila sav nakit u maramu, zavezala i gurnula u sinov džep. Policajac je proverio džep i uzeo sav nakit.

Ovaj rat nisu vodili samo vojnici: Ovaj užasni rat je, takođe, oduzimao nevine živote.

Ajša: Nije se moglo pobeći od njih: Bilo je neizbežno da ćete im pasti šaka.

Ferdija: Ništa ne možemo da učinimo, ali majkama je dosta teško. Kada se pojave na televiziji: “Članovi porodice nestalih osoba!” “Majke nestalih!” Nama je mnogo teško; jako je teško kada se pominju kosti njihove dece, da razumeju gde su, a gde nisu. Umorni smo od toga.

Brojni članovi porodica nestalih smatraju da su ih uzastopne vlade zapostavljale posle rata. Fotografija: Aurela Kadriu / K2.0.

Ajša: Što se mene tiče, šta da kažem? Niko ne može da kaže da se ne bi ubio kada bi mu se pružila prilika; neka niko ne govori tako nešto!

Ferdija: Dakle, mnogo godina je prošlo; o čemu drugo da razmišljam? Čemu da se nadam? Prošla je 21 godina; samo sam jednom sanjala sina i nikada više posle toga. Posle rata, kada smo se vratili: Prošlo je šest ili sedam meseci i on mi je tražio vodu da se opere.

Rekla sam: “Dušo moja, sada nemamo vodu u kupatilu: Propali smo. Ali ću je zagrejati na drvenom šporetu.” Nespretno sam pokušala da založim vatru i zagrejem vodu, a kada sam se probudila, samo je Bog znao kako sam se osećala. Rekla sam: “O, Bože, samo sam sanjala!” Nekako sam bila srećna: Htela sam da mu zagrejem vodu, ali čega je bilo tu? Ničega…

Ajša: Kada se rastužim, snaja priča sa mnom.
“Mama, mama!”
Kažem joj: “Znaš šta, ostavi me na miru!”
“Dobro, dobro, ostaviću te na miru.”

Ona zna da razmišljam o njima: Zamišljam kako bi bilo kada bi oni bili s nama. Kako su umrli? Da li su tražili pomoć? Kako su ih spalili? Možda su ih žive spalili…

Ferdija: Često kažem da čovek treba da živi: Mora da priča i da se smeje zbog onih koji su preživeli.

Ajša: Rekla sam ti. Ja sebe teram da se smejem.

Ferdija: Radi onih koji su i dalje živi, jer mi smo sada baš kao spoljašnji oblici koji idu tamo-vamo, jedu i piju, pomalo rade. Kao spoljašnji oblik čoveka. Jer, što se mene tiče, život više nema smisla.

Ajša: Moj um, moje srce i moj mozak sada su kod mojih sinova. Ne idem više ni na godišnjice jer se odmah onesvestim.

Ferdija: Ja idem kod komšija i s njima provodim neko vreme. Kada je bilo nekoliko manjih grobova, napravili su male zbog nekih [posmrtnih ostataka] koje su poslali, zatim su ih vratili…

Ajša: Oni se igraju tim kostima: To im je smešno…

Ferdija: Tada sam ih dodirivala [nadgrobne spomenike] jedan po jedan i govorila: “O, dečače moj, možda si ovde, možda ovde ili možda ovde.”

Plakala bih i rastužila se… nema ničega! Sada moram da se držim zida — ali bi bilo bolje da znam gde počiva: da imam neki njegov trag… da mu pošaljem cvet sa mojim prijateljima… ali nema ničega!

Ajša: Kada bi to stvarno bili oni, moje srce bi se izlečilo. 

Ferdija: Možda će doneti tuđe kosti, ko zna…K

Naslovnica: Aurela Kadriu / K2.0.

Ovaj razgovor je vođen na albanskom i redaktovan radi optimalne dužine i jasnoće.

Vrati se na monografiju