Žene i muškarci koji su silovani u ratu, ili koji su pretrpeli bilo koju vrstu seksualnog nasilja, još uvek čekaju zadovoljenje pravde, odavno zaboravljene reparacije i priznanje onoga što su preživeli, stoji u novom izveštaju Amnesty International (Amnestiinternešenela – AI).

Izveštaj pod nazivom “Rane koje žare naše duše” predstavljen je na konferenciji (sreda, 13. decembar) u prištinskom hotelu Sirijus.

“Uskoro, skoro dve decenije nakon što su hiljade žena i devojaka na Kosovu sistematično silovane tokom oružanog sukoba 1998-99, preživeli će dobiti dugoočekivano priznanje i kompenzaciju za silovanje i mučenje koje su pretrpeli. Ipak, tek je šačica počinilaca osuđena za ove zločine i preživeli se i dalje bore za zadovoljenje pravde”, navodi se u izvešaju.

U svom govoru na konferenciji, istraživačica AI za Balkan i autorka izveštaja, Sijan Džouns, naglasila je da negiranje zadovoljenja pravde, praznine u odredbama o reparacijama i stalna senka koju stigmatizacija baca na živote preživelih predstavljaju tri ključne oblasti koje ovaj izveštaj ističe.

Odsustvo pravde

Pravo žrtava na reparacije, uglavnom u obliku mesečne novčane kompenzacije, priznato je marta 2014. amandmanima na postojeći zakon koji obuhvata status žrtava rata.

Komisija za utvrđivanje činjenica osnovana je tek 2017. i biti će odgovorna za pregledanje aplikacija ljudi koji tvrde da zaslužuju status žrtve, a Vlade, na čijem je čelu sada Ramuš Haradinaj, je prošlog meseca alocirala sredstva za isplatu kompenzacija žrtvama. Žrtve ratnog seksualnog nasilja će od januara 2018. moći da se prijave za status žrtava i imaće pravo na mesečnu nadoknadu u iznosu od 230 evra, što je suma koja se isplaćuje iz državnog budžeta.

Iako AI pozdravlja alociranje budžeta, ova organizacija žestoko kritikuje nastavak negiranja zadovoljenja pravde za žrtve.

Džouns naglašava da su izostale presude za one koji su počinili seksualno nasilje u vreme rata na Kosovu. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) procesuirao je tri visokopozicionirana politička, policijska i vojna zvaničnika Srbije zbog “udruženog zločinačkog poduhvata” za počinjenje ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti na Kosovu, gde su obuhvaćeni “seksualni napadi” kao oblik progona. Ipak, do dana današnjeg, sudovi na Kosovu i u Srbiji nisu uspeli da osude bilo koga za seksualno nasilje u vreme rata.

Džouns je posebno kritikovala Misiju UN-a na Kosovu (Unmik): “U izveštaju istražujemo kako, u mnogim izveštajima koji su sačinjeni na temu seksualnog nasilja u vreme sukoba od strane preživelih u godinama nakon rata, Unmik nije uspeo da pravovremeno registruje [ili] istraži te slučajeve, i čak ako su ti slučajevi istraženi, nisu uspeli da stupe u kontakt sa preživelima kako bi im rekli kakav je status njihovog slučaja”.

Sijan Džouns (levo) iz Amnesti internešenela naglasila je da nije doneta ni jedna jedina presuda na Kosovu ili u Srbiji za zločine seksualnog nasilja u vreme rata. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Izveštaj ističe kako su policija i tužioci Misije EU za vladavinu prava (Euleks) kasnije bili bezuspešni kada je reč o efikasnom adresiranju Unmikovog nasleđa sastavljenog od stotina neistraženih ratnih zločina. Prema rečima Džouns, kako se slučajevi ratnih zločina sada prenose u Specijalno tužilaštvo Kosova, odnosno u njegovo nedavno uspostavljeno Odeljenje za ratne zločine, biće ovo veliki teret za nove tužioce koji će morati da se bave ovim nasleđem; ona je pozvala da se više resursa uloži u tim tužilaca, kao što je dovoljan broj osoblja i obučeno osoblje.

Ona je rekla da, čak i kada postoje slučajevi spremni za procesuiranje — kada je počinilac ili kada su počinioci identifikovani — i dalje se postupak ne može započeti ako te ljude policija ne može da uhapsi, bilo uz pomoć međunarodnih potrernica ili kada počinioci uđu na Kosovo.

“U našim preporukama ohrabrujemo političare na Kosovu i u Srbiji da rade zajedno u ovom smeru, bilo da je reč o kontekstu razgovora na visokom nivou u Briselu ili na bilateralnom nivou, ali će zasigurno biti izuzetno teško očekivati da pravda bude zadovoljena za žene ili za više od tek nekoliko žena, ukoliko se prethodno ova prepreka ne ukloni. Vrlo smo zabrinuti što je prošlo 18 godina bez zadovoljenja pravde. To je vrlo dugo”, kaže Džouns. “Svi moramo da poguramo državne organe da postignu sporazum koji bi omogućio saradnju i procesuiranje slučajeva.”

Gde su reparacije?

Kada je reč o drugoj ključnoj oblasti, odredbama o reparacijama, AI posebno izražava zabrinutost zbog postojećih zakona — koji kao završetak rata navode 20. jun 1999, kao prekidni datum za podobnost potencijalnih žrtava — čime se isključuju žene koje su pretrpele seksualno nasilje nakon rata, kada su se borbe, tehnički gledano, okončale; zakoni na ovaj način posebno diskriminišu kosovske Srbe, Rome i neke Albankinje.

Džouns je kazala da je Unmik prikupio 135 izveštaja o seksualnom nasilju u drugoj polovini 1999, na primer, u periodu posle prekidnog datuma koji se koristi u zakonima. “Mi sugerišemo da bi, kao što je urađeno u slučaju Zakona o nestalima koji ima vremenski okvir do decembra 2000, ovo bilo prikladno i za ovu grupu.”

Džouns je naglasila da izveštaj prepoznaje da su postojeće odredbe i dalje nepotpune u odnosu na međunarodne standarde u vezi sa žrtvama seksualnog nasilja u vreme rata. Jedan od nedostataka je taj što žrtvama u postojećim odredbama o reparacijama nije ponuđena besplatna ili pristupačna zdravstvena zaštita.

Izveštaj navodi da se — dok su druge civilne žrtve rata na Kosovu dobile besplatnu primarnu i sekundarnu zdravstvenu zaštitu — ovo isto negira preživelima od seksualnog nasilja u vreme rata, a koji ispunjavaju uslove samo kada je reč o nepraktičnoj opciji dobijanja tretmana u inostranstvu. Zakon ne navodi psihološku i psihosocijalnu pomoć, što je pomoć od ključnog značaja za oporavak i nešto što do dana današnjeg obezbeđuju samo nevladine organizacije.

“Kada sam razgovarala sam preživelima, bilo mi je jasno da postoji ogromna potreba da se obezbedi zdravstvena zaštita”, kaže Džouns. “Razgovarala sam s njima i pričali su mi o bolestima koje su proistekle iz fizičkih povreda koje su zadobili u ratu, dok su bili zlostavljani, silovani, tučeni, dok su bili mučeni, jer prema međunarodnom pravu … silovanje je isto što i mučenje. Ovako nešto je mnogo pogodilo njihove živote, njihova tela i njihove umove, i svi sa sobom nose ove povrede, ove ožiljke, ponekad ne samo na fizičkom, nego i na psihičkom planu.”

Džouns je dodala da vlada mora da inicira održive programe koji će doprineti ekonomskom osnaživanju preživelih.

Treća oblast naglašena u izveštaju jeste potreba da se otkloni stigma u vezi sa seksualnim nasiljem u vreme rata, gde AI poziva da se ova stigma preispita da bi se omogućilo da se glas preživelih čuje u njihovim zajednicama, bez osude; ovo bi im omogućilo da se prijave za kompenzaciju i druge prednosti, a da ne budu odbačeni od svojih porodica i zajednica.

“Široka zabrinutost na koju smo stavili akcenat na kraju izveštaja jeste stigma koja ometa brojne stvari. Ne samo kao prepreka za žene koje su preživele silovanje, već i za njihove porodice i za celo društvo. Postoji potreba da se nešto promeni”, Džouns kaže. Zaključila je da je dužnost političara i vlade da pomognu u transformisanju kulture glasnom promocijom ne samo prava preživelih, već i ljudskih prava žena uopšteno. K

Naslovna fotografija: Ade Mula / K2.0.