Put ka Autostradi
Troje ljudi, jedna čitava zajednica i istrajnost: Kako je nastala Autostrada Biennale.
Preorana zemlja i smeđi mulj davali su delu Parka za inovacije i obuku (ITP) u Prizrenu izgled običnog gradilišta. Početkom septembra, radnici su morali da viču kako bi se čuli, dok su se njihovi glasovi mešali sa bukom bagera i drugih građevinskih mašina.
Razbacani radnici i paralelni poslovi u više prostora ostavljali su utisak da će se rezultat ovog rada videti tek za dugo vremena, a ne za samo nekoliko dana. Ipak, uprkos prvom utisku, radovi su završeni 14. septembra 2024. godine, povodom obeležavanja 10-godišnjice Autostrade Biennale, kada su zvanično otvoreni Hangar II Autostrade Biennale i otvoreni teatar.
Pored gradilišta stajao je beli hangar sa logom na kojem su prikazana četiri mosta Prizrena, koja su vidljiva sa tvrđave, pružajući kontrast smeđoj zemlji i ritmičnim udarcima čekića spolja.
Ovde se nalazi dom već poznatog Hangara, segmenta Autostrade Biennale namenjenog edukaciji, proizvodnji i izložbama. U Hangaru I Autostrade Biennale, ništa nije postavljeno bez svrhe. Život se organizuje oko visokih biljaka: radni stolovi, sofe, recepcioni pult i vegetarijanska kuhinja — sve je dodirnuto njihovim listovima.
Iza pulta, u velikom ormanu sa kvadratnim policama, precizno su poređani materijali poput knjiga, majica i postera, koji beleže 10-godišnji put Autostrade. Orman takođe služi kao struktura koja odvaja preostali deo prostora od izložbenog prostora, a iza njega je mala radionica, tipična za rad sa drvetom.
U Hangaru I sve je na točkovima, i kuhinja, i orman, i stolovi. Ovo omogućava transformaciju prostora u skladu sa potrebama zajednice koja ga koristi. Ta stalna pokretljivost je u srži ideje koja je oživela Autostradu Biennale. “Oduvek smo posmatrali Autostradu ne kao nešto statično, već u stalnom pokretu, bilo u fizičkom prostoru, bilo u metaforičnom smislu — uvek u razvoju i rastu”, kaže suosnivačica Autostrade, Vatra Abrashi.
Dok bonsai drveće, snažno i zdravo, stoji visoko kao da je tu već godinama, Autostrada Biennale i Hangar I nekada nisu imali ovako veliki dom. Put do Autostrade nije uvek bio sasvim lak, ali odlučnost sa kojom su ga prešli njeni osnivači donela im je 10 bogatih godina i sada još jedan, drugi hangar.
Fotografija: Tughan Anit, Autostrada Biennale
Fotografija: Autostrada Biennale
Pre Autostrade
Vizija za bijenale, bez prethodnog primera iz regiona koji bi mogli slediti, bila je hrabra za Vatru Abrashi, Leutrima Fishekqiua i Barışa Karamuçoa, koji su preuzeli odgovornost za njeno oživljavanje.
Put do Autostrade Biennale započeo je sa SculpFestom, festivalom skulpture koji je prvi put organizovan 2011. godine u Prizrenu. SculpFest je imao za cilj da okupi skulptore iz zemlje i inostranstva kako bi istražili različite aspekte skulpture. Osim toga, želeo je da izazove ustaljeno shvatanje skulpture, u vreme kada su najvidljivije po gradovima bile bronzane statue.
Fishekqiu, po akademskom obrazovanju skulptor, želeo je da kroz SculpFest istakne raznovrsnost materijala od kojih se može napraviti skulptura, kao i različite poruke koje ona može preneti.
“Ideja je bila da se prikaže proces stvaranja umetničkog dela, a ne samo njegov konačni oblik”, kaže Fishekqiu. “Zato smo izabrali vodu — da je zamrznemo, pretvorimo u led, oblikujemo je, a zatim pustimo da se istopi. Sve to se dešavalo pred publikom, bilo je važno pokazati proces.“
SculpFest je takođe uključivao prenošenje znanja na zajednicu kroz program SculpEdu. U ovaj program bili su uključeni Abrashi, akademski obrazovana kao pedagoginja i logopetkinja, i Karamuço, kinematograf. Kroz SculpEdu, raspravljalo se o raznim temama, s posebnim fokusom na životnu sredinu i reciklažu.
Festival se održavao dva puta godišnje. Godine 2014, dok je SculpFest i dalje trajao, zvanično je osnovana Autostrada Biennale — Međunarodna izložba savremene umetnosti — kao zasebna organizacija.
Jedan od prvih nagoveštaja budućeg bijenala bila je izložba “Parking”, u maju 2015. godine. Ova međunarodna izložba savremene umetnosti održana je tri sprata ispod zemlje, u parking garaži u Prizrenu, i okupila je umetnike različitih disciplina iz zemalja poput Kosova, Švedske, Italije, Srbije, Turske i Severne Makedonije.
Parking kao mesto izložbe simbolizovao je trenutak zastoja, pre nego što se nastavi putovanje ka prvom izdanju bijenala, koje će se održati 2017. godine.
“Mi smo to shvatili vrlo ozbiljno. Od početka smo znali da nije moguće organizovati bijenale za samo jednu godinu. Ostavili smo prostor od 2014. da se pripremimo”, kaže Fishekqiu.
Nakon “Parkinga”, u okviru niza pripremnih događaja, u julu 2016. godine, Autostrada Biennale organizovala je dvodnevnu konferenciju pod nazivom “Savremena prošlost. Istorijska budućnost.” Konferencija je okupila umetnike/ce, kustose/kinje, galeriste/kinje, kolekcionare/ke, pedagoge/inje i radnike/ce u kulturnim institucijama, kako bi se razgovaralo o važnosti organizovanja bijenala u regionu.
Tako je ozbiljnije krenuo razvoj bijenala u Prizrenu, Kosovu, kao tački susreta, kako kaže Fishekqiu, između Venecije u Italiji i Istanbula u Turskoj, dva grada udaljena oko 1.000 kilometara od Prizrena, oba sa dugom istorijom organizovanja bijenala. Naime, Venecijansko bijenale, osnovano 1896. godine, sa svojih 60 izdanja, i Istanbulsko bijenale, osnovano 1987. godine, sa 17 dosadašnjih izdanja.
Bijenale u gradu bez galerije
Organizacija dvodnevne konferencije otvorila je važna pitanja za tim — kako napraviti bijenale u gradu bez galerija? U maloj državi? Sa publikom izolovanom zbog viznog režima, koji je ukinut tek nedavno, neposredno pre nego što je Autostrada Biennale proslavila svoju 10-godišnjicu?
“Upravo to je bio razlog zašto smo želeli da napravimo bijenale. Videli smo potrebu za postojanjem takve platforme, u gradu bez galerija, sa omladinom koja ne može da putuje i posećuje galerije i izložbe”, kaže Abrashi.
Nakon konferencije, Autostrada Biennale je predstavila svoj savetodavni odbor, koji čine kustoskinja i umetnička kritičarka Iara Boubnova, savremeni umetnik Sislej Xhafa, teoretičar umetnosti i sociolog Sezgin Boynik, kustos Juan A. Gaitan, umetnički kritičar i kustos Edi Muka, umetnički i arhitektonski kritičar Yehuda Safran i vizuelni umetnik Miran Mohar. Ovaj odbor je savetovao tim mesecima u vezi sa izgledom i smerom prvog izdanja bijenala.
Foto: Erza Bata, Autostrada Biennale
Na kraju su odlučili da prvi kustos bude Manray Hsu, nezavisni kustos i umetnički kritičar iz Tajpeja, Tajvan. Hsu je izabrao da se bavi temom budućnosti granica, “vidljivih i nevidljivih”, procenjujući da se granice vraćaju, s posebnim fokusom na izbeglice, radnike migrante i ekološke katastrofe.
Prvo izdanje okupilo je desetine umetnika i umetnica iz različitih medija, kako iz zemlje tako i iz sveta, koji su preplavili grad i pretvorili ga u galeriju. Na taj način, umetnost je stigla do ljudi, a ne ljudi do umetnosti, što je, kako kaže Abrashi, uvek bila njihova vodilja.
Osnivački tim Autostrade Biennale, poput mnogih drugih kulturnih inicijativa u Prizrenu i širom zemlje, suočio se s ograničenjima zbog nedostatka prostora i podrške. Ovo ih je podstaklo da pronađu druga rešenja, čime su na neki način skrenuli pažnju na potrebu za održivijom podrškom za umetnost i kulturu.
“Nije bilo galerija, ali smo koristili alternativne prostore, koji nisu nužno bili napušteni, već su imali neku funkciju, a mi smo im dali i dodatnu”, kaže ona. “Od početka smo koristili javne prostore koji pripadaju zajednici, čineći ih suučesnicima u stvaranju umetničkih dela.”
Foto: Majlinda Hoxha / K2.0
Koristeći prostore koji ne moraju nužno biti na itineraru tipičnog posetioca Prizrena, Autostrada Biennale je na neki način proširila potencijal istorijskog grada izvan centra. Tako je stvorena prilika da kroz savremenu umetnost Prizrenci upoznaju svoj grad na drugačiji način, a onima koji dolaze iz inostranstva vide delove Prizrena koji se često dave u borbi između centra i periferije.
Umetnički radovi su bili izloženi na Autobuskoj stanici, u preostalim ruševinama kuća ispod Prizrenske tvrđave i u privatnim kućama. Dakle, prvo bijenale sa svim svojim uspesima nije se dogodilo slučajno – došlo je kao želja i promišljena i strpljiva priprema tima. Kao rezultat toga, za rođenje Autostrade su direktno zaslužni njeni/e kreatori/ke.
Sav posao za prvo izdanje, do 2019. godine, kada je na red došlo drugo izdanje bijenala, Abrashi, Fishekqiu i Karamuço, svi u svojim dvadesetim godinama, radili su na dobrovoljnoj bazi. Svo troje, koji su se bavili drugim poslovima, delili su novac od svoje skromne mesečne plate za Autostradu.
Ova istrajnost u viziji Autostrade ne dolazi bez razloga. Ona potiče iz sećanja, odrastanja i vrlo ličnih iskustava.
Da bi pronašla izvor svoje odlučnosti, Vatra Abrashi se odmah vraća u svoje rano detinjstvo, kada je njeno ime krasilo jednu galeriju u gradu u kojem je odrasla. Godine 1991. njen otac, pravnik i aktivista Adnan Abrashi, otvorio je svoju galeriju, nazvavši je Vatra, po svojoj dvogodišnjoj ćerki. Paralelno sa represijom nad Albancima unutar Jugoslavije, koja je naročito ojačala ukidanjem autonomije 1989. godine, razvijao se i rastao otpor, u različitim oblicima.
Arhiva iz galerije “Vatra” bila je deo četvrtog izdanja bijenala, pod nazivom “Sve će slike jednog dana nestati”. Fotografije: Tughan Anit, Autostrada Biennale
Galerija je bila oblik otpora pravnika Abrashija protiv sužavanja javnog prostora za Albance. U njoj su se održavale izložbe, koncerti i književne aktivnosti, sa učesnicima/ama poput umetnika Xhevdeta Xhafe, kustosa i vizuelnog umetnika Maksuta Vezgishija i slikara Esata Valle.
“Odrasla sam sa velikom ljubavlju prema umetnosti i kulturi. Kod kuće, otac je uvek pokušavao da kupi dela koja su bila izložena, tako da je sav prihod od drugih poslova ulagao u galeriju”, seća se Abrashi.
U međuvremenu, Fishekqiu se priseća 2011. godine, kada se vratio iz Turske gde je završio studije skulpture. “Najveća radost bila je kad sam se vratio, u vreme kad su svi želeli da odu”, kaže Fishekqiu. “Uvek smo umetnost doživljavali kao obrazovni proces. Za napredak društva, uvek su potrebni umetnost i kultura.”
Uprkos sumnjama, kako umetničkih radnika/ca, tako i onih koji su ih potcenjivali zbog mladosti, ostali su uvereni da će pravi pristup izgraditi publiku. Vremenom se ta uverenost pokazala ispravnom.
Prvi hangar
Uspeh prvog izdanja bijenala 2017. godine trebalo je očuvati i na njemu graditi dalji napredak za naredno izdanje. Kako bi se potpuno posvetili ovom cilju, Abrashi, Fishekqiu i Karamuço napustili su svoje pozicije u drugim institucijama, u kojima su primali plate, 2019. godine.
Način na koji je prvo izdanje bilo primljeno i veliki interes javnosti dodatno su ojačali njihovu želju da osnaže obrazovnu komponentu organizacije. Međutim, to je bilo teško postići u maloj kancelariji u centru Prizrena, gde su radili troje suosnivača. Te godine tim je počeo da detaljnije razvija obrazovni program. “Mnogi mladi su želeli da budu deo bijenala, i videvši njihov interes i koristi koje su imali, odlučili smo da stvorimo i kulturni prostor gde bismo imali i obrazovne programe za razvoj veština kod mladih”, kaže Abrashi.
To vreme poklopilo se sa povlačenjem Bundeswehra, nemačkog KFOR-a, iz vojnog kampa u Prizrenu krajem 2018. godine. Iza sebe su ostavili prostor od 39 hektara sa desetinama korisnih objekata. Zatim, kroz zajednički projekat vlada Kosova i Nemačke, vojni kamp je transformisan u Park za inovacije i obuku (ITP) — zajedničko čvorište za lokalne i međunarodne kompanije i organizacije, koje je otvorilo vrata u maju 2020. godine. ITP je tražio zakupce ili korisnike iz pet glavnih oblasti: informacione tehnologije, zelena energija, kreativne i kulturne industrije, istraživanje i razvoj, i profesionalna obuka.
Tada je Autostrada Biennale prikupila potrebnu podršku i postala jedan od prvih zakupaca u ITP-u. Tako se, umesto u maloj kancelariji, tim Autostrade našao pred prostorom od 550 kvadratnih metara — u pravom hangaru. Vojni izgled i vojna prošlost hangara nisu predstavljali manu. Naprotiv, predstavljali su priliku za promenu, za demilitarizaciju tog prostora.
Fotografija levo: Sibel Sumuç, Autostrada Biennale
Fotografija desno: Tughan Anit, Autostrada Biennale
“Nama se dopalo da na toj istoriji izgradimo novu priču. To više nije vojni prostor, već prostor za umetnost”, kaže Abrashi, dok se Fishekqiu priseća kako je grubi izgled prvog hangara zapravo bio oslobađajući. “U prostornom kontekstu, bilo je pravo čudo za nas videti prazan kontejner u kojem smo imali potpunu slobodu da osmislimo i kreiramo sve što smo želeli”, kaže on.
U međuvremenu, bijenale se nastavljalo.
Godine 2019. organizovano je drugo izdanje pod nazivom “La rivoluzione siamo noi” (Revolucija, to smo mi), koje je kurirao istoričar umetnosti Giacinto Di Pietrantonio. Među mnogim učesnicima/ama, drugo izdanje obuhvatilo je dela vizuelnog umetnika Leka M. Gjeloshija, savremenog umetnika Jakupa Ferrija, interdisciplinarne vizuelne umetnice Hristine Ivanoske i umetnika i autora Jana Fabrea.
Kao i ranije, bijenale je prožimalo ceo grad.
“Od samog početka imali smo mnogo posetilaca jer je to bila nova platforma koja ih je činila da se osećaju kao deo nje, a ne nešto ekskluzivno, jer je umetnost dolazila njima”, objašnjava Abrashi. “Gimnaziju smo pretvorili u izložbeni prostor; Adrian Paci i Lek Gjeloshi su imali svoja dela tamo. Dvesta učenika je dolazilo na časove umetnosti, gde su kritički diskutovali o delima.”
Fotografije: Autostrada Biennale
Fotografije: Autostrada Biennale
Pre nego što je otvoren Hangar I, održano je i treće izdanje, pod nazivom “Šta ako jedno putovanje”, koje su zajednički kurirale kustoskinja, spisateljica i edukatorka Övül Ö. Durmusoglu i kustoskinja, urednica i spisateljica Joanna Warsza. Ova edicija okupila je umetnike/ce kao što su umetnički kolektiv HAVEIT, multimedijalna umetnica Flaka Haliti, istraživačka umetnica i skulptorka Doruntina Kastrati, vizuelna umetnica Camila Rocha, vizuelni umetnik Alban Muja i feministička umetnica Agnes Denes.
Za razliku od drugih edicija, bijenale se sada proširilo ne samo na Prizren, već i na Peć i Prištinu. U Peći se održalo u nekadašnjem prostoru “EXIT”, koju je 1999. godine osnovao umetnik Sokol Beqiri i kustos i umetnik Erzen Shkololli. U Prištini, izložene su dva umetnička dela. Jedno od dela, “Lule Mosmëharro” (Cvet Nezaboravak), realizovali su vizuelni umetnici Petrit Halilaj i Alvaro Urbano. Ova umetnička instalacija slavila je nekonformizam i pozivala na nove vizije.
“Tona cveća je instalirana bez da je probijena ijedna rupa,” seća se Fishekqiu, naglašavajući poseban respekt i pažnju koju posvećuju izložbenim prostorima tokom bijenala.
Fotografija: Autostrada Biennale
Drugo delo bila je instalacija Denes, koja je posadila cveće na sivom krovu Palate omladine i sporta, u okviru projekta “Polje suncokreta 2021”. Ovaj rad nastao je u saradnji s Manifestom 14, nomadskim bijenalom umetnosti koje je došlo u Prištinu za svoj četrnaesti ciklus, od jula do oktobra 2022. godine. Manifesta 14 privremeno je smestila svoje kancelarije odmah pored prostora gde su posađene te biljke.
U isto vreme, zajedno s tim cvećem, počeo je da “cveta” i Hangar I. Čim su dobili prostor, Autostrada Biennale je 2021. godine otvorila poziv za mlade da se pridruže obrazovnom programu posvećenom transformaciji tog mesta. Na poziv je odgovorilo preko 100 ljudi iz celog Kosova, a izabrano je 60 učesnika/ca, od kojih su 90% bile žene.
Nabavili su mašine, opremu za obradu drveta, metala i tekstila, kao i računare i kamere za medijski i komunikacijski program, i prionuli na posao. Zajedno su pravili sve — od ormara i stolova do kuhinje, sve što je bilo potrebno za Hangar I, u dve faze. Polovina korišćenog materijala bila je reciklirana iz umetničkih radova s prethodnih edicija bijenala, koji su čuvani u malom skladištu u gradu.
“Bilo nam je važno da mladi osete da je prostor njihov i da budu deo procesa. Želeli smo da s njima vodimo razgovore i spojimo različite discipline”, rekla je Abrashi.
Prostor, koji je zvanično otvoren u martu 2022. godine, uključuje tehnološku laboratoriju, izložbeni prostor, zeleni paviljon, biblioteku, bar, kuhinju i zajednički radni prostor. U isto vreme, dok je i polje suncokreta Denes iz 2022. godine cvetalo, pripremao se i četvrti ciklus bijenala pod nazivom “Sve će slike jednog dana nestati.”
Ovaj četvrti ciklus bijenala prvi put je uključio Hangar I kao izložbeni prostor. Od ukupno 30 radova prikazanih u ovom izdanju, 17 je izrađeno u radionicama Hangara I. Održan u Prizrenu, Prištini i Mitrovici, četvrti ciklus bijenala prepoznat je kao jedna od deset najboljih evropskih izložbi za 2023. godinu, prema međunarodnom časopisu savremene umetnosti “Frieze”.
Pored bijenala, Hangar I ostaje otvoren za javnost, posebno za mlade umetnike/ce, dizajnere/ke i arhitekte/kinje, kao mesto gde mogu realizovati svoje projekte. To je deo napora Autostrade Biennale da popuni praznine u formalnom obrazovnom sistemu.
“Nažalost, obrazovanje ovde je previše teorijsko, posebno za profesije koje zahtevaju praktičan rad. Mi smo hteli da stvorimo multidisciplinarne timove umetnika, dizajnera, arhitekata i mehatroničara, da rade zajedno i razmišljaju izvan granica onoga što se uči na studijama”, kaže Fishekqiu.
Svake godine, Autostrada Hangar okuplja mlade kroz raznovrsne obrazovne inicijative, sa ciljem da bude deo zajednice i podrži njen razvoj, odvojeno od samog bijenala.
Novi hangar
Prvi hangar, sa svojim rastućim uticajem, postao je premali. Deset godina nakon osnivanja, Autostrada Biennale započela je rad na otvaranju Hangara II, koji je svojevrsno otvoren za zajednicu još pre nego što su radovi završeni. I dok su zidovi još bili u fazi farbanja, mlade preduzetnice iz “Pezulla” već su šile odeću na svojim mašinama u jednom delu prostora.
Hangar II će obezbediti više prostora za proizvodnju, skladište prema potrebnim standardima za čuvanje umetničkih dela, kao i rezidenciju za umetnike/ce koji/e dolaze u Prizren da stvaraju svoja dela. U sredini, na iskopanom zemljištu, nalazi se otvoreni teatar za događaje na otvorenom, bilo da ih organizuje Autostrada Biennale ili druge organizacije i inicijative koje žele da ga koriste.
Dok su tri izdanja bijenala realizovana bez ijednog hangara, peto će se realizovati sa dva. Peto izdanje biće održano 2025. godine, a kurator će biti Erzen Shkololli. Tema bijenala biće objavljena u narednim mesecima.
Nakon 10 godina, kad se osvrnemo unazad, možda će delovati sasvim uobičajeno pomisliti da troje mladih ljudi, koji su nekad delili platu kako bi održali organizaciju, nisu mogli ni u najluđim snovima da zamisle ovakav razvoj. Ali nije tako. Oni su uvek imali na umu da ostvare ovakav uticaj i rast. “Ovo je lepše nego što smo zamišljali,” kaže Abrashi.
Naslovna slika: Majlinda Hoxha / K2.0
-
- Ovaj članak je napisan na albanskom.