Jedan na jedan | Ljudska Prava

Sijan Džouns: Institucije nisu ništa uradile za žrtve seksualnog nasilja — sada imaju priliku za to

Piše - 09.10.2017

Istraživačica Amnesty International za Kosovo u razgovoru o ratnim zločinima, nestalim osobama i nezadovoljenoj pravdi.

Kao istraživačica koja već 17 godina radi za Amnesty International/Amnesti internešenela, Sian Jones/Sijan Džouns je među najsnažnijim glasovima koji se bavi kršenjem ljudskih prava na Kosovu. U proteklih nekoliko godina, Džouns i Amnesty su bili posebno glasni u pozivu Skupštini Kosova da usvoji promene i izmene zakona kojima bi se odalo priznanje žrtvama ratnog zločina seksualnog nasilja.

Iz svoje domovine u Engleskoj ili na terenu, u različitim delovima Kosova, Džouns je aktivna u oblasti ljudskih prava po pitanju Kosova duže od dve decenije. Usred klime dvostruke represije nad ženama devedesetih godina — koju je, s jedne strane, vršio Miloševićev režim, a s druge strane, porodice ovih žena — dok je radila u međunarodnim ženskim nevladinim organizacijama, Džouns je obezbedila finansije i humanitarnu pomoć za Motrat Ćiriazi i Centar za zaštitu žena i dece: što su bile dve vodeće organizacije za ženska prava u to vreme.

Džouns još od 2000. radi kao balkanska istraživačica u kancelariji Amnesty u Londonu, gde se bavi ratnim zločinima i drugim zločinima pod međunarodnim pravom, uključujući prisline nestanke i otmice, ali je i monitorisala pravosudni sistem pod Unmikovom i Euleksovom upravom.

Između ostalog, njen rad je pomogao Amnesty da izveštava o nekažnjivosti međunarodne zajednice, uključujući Kfor i Unmik, a u kontekstu trgovine ženama i devojčicama s ciljem prisilne prostitucije. Takođe, ona svoju pažnju usmerava na prava manjina, uključujući Srbe, Rome, Aškalije i Egipćane, kao i LGBTI zajednicu.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0

K2.0 se sastao sa Džouns tokom njene nedavne posete Kosovu da bi s njoj razgovarali o prioritetima kojima se nova Vlada mora pozabaviti, preprekama u rešavanju slučajeva prisilnih nestanaka i bavljenju time da žrtve seksualnog nasilja u konfliktima ostvare svoja prava.

K2.0: Koja su glavna pitanja u oblasti ljudskih prava kojima se nova Vlada pod Ramušem Haradinajem, mora pozabaviti?

Sijan Džouns: Mislim da je najbitnije pitanje pristup socijalnim i ekonomskim pravima. Ovde ne postoji sveobuhvatno zdravstveno osiguranje. Ustanovljavanje toga bi trebalo da postane apsolutni prioritet — kako bi ljudi imali zdravstveno osiguranje i pristup primarnoj i bolničkoj nezi. Ove nedelje sam upoznala ženu koja je prodala svu svoju zemlju da bi mogla da dobije dijalizu. To je nepravedno.

Na neki način, ono čime bi prvo trebalo da se pozabave, prioriteti — [i] mislim da je Vladi vrlo teško da ovo uradi — jeste da reši krupna pitanja poput efikasnih zdravstvenih i socijalnih usluga za zaštitu dece. Vlada mora da obezbedi da svako može normalno da živi i da ima pristup osnovnim uslugama. Stopa nezaposlenosti je izuzetno visoka, pa je tako sledeći prioritet — značajna zaposlenost stanovništva.

Koje grupe smatrate najdiskriminisanijim grupama koje žive na marginama društva?

U ovom regionu, jedna grupa koja se suočava sa diskriminacijom, ali koja je više napredovala od ostalih, jesu LGBTI osobe. Oni imaju aktivistički pokret, sastavljen od mladih aktivista koji su spremni da progovore javno o njihovim problemima. Iako je reč o vrlo malom broju ljudi koji to čine, oni su napravili ogromne pomake. Sećam se prve Parade u Beogradu 2001. godine i kako su ljudi napadani 2010., dok je Parada ponosa u Srbiji danas sasvim normalna stvar.

Znam da će se ovde, u Prištini, održati u utorak, 10. oktobra i to je, na neki način, prvi korak.

Međutim, mnoge promene nalaze se samo na površini. Jedan od prioriteta EU za pristupanje jeste promocija LGBTI prava; pa tako neke države žele da to samo obave i kažu “Održali smo paradu”. Ali, kad zagrebete ispod površine, čak ni države koje imaju zakone o zločinu iz mržnje ne procesuiraju zločine čije su žrtve LGBTI osobe. Nema potrebe da se prikazujete kao napredna zemlja, ako, u praksi, ne garantujete ova prava.

Osnovni pokazatelj LGBTI prava je procesuiranje zločina iz mržnje, a na Kosovu nisam videla da je bilo efikasnog procesuiranja zločina iz mržnje.

U nedavno sprovedenoj studiji u Albaniji na temu zapošljavanja LGBTI osoba, pokazalo se da je broj firmi sa progresivnim politikama – mali, ali da je situacija u državnim institucijama još gora. Niko se nije sasvim posvetio ostvarenju ljudskih prava, jer pravni okvir za ljudska prava zahteva da se prava garantuju svima, bez diskriminacije.

Tokom dva poslednja LGBTI marša na Kosovu, videli smo da su političari bili prisutni, ali ne postoji politička partija na Kosovu koja je istupila sa svojom podrškom LGBTI zajednici. Da li je to znak da prisustvuju marševima uglavnom zbog međunarodne zajednice?

Možebiti. Na prvom Prajdu u Crnoj Gori, bilo je više ambasadora nego lokalnih političara. Osnovni pokazatelj LGBTI prava je procesuiranje zločina iz mržnje, a na Kosovu nisam videla da je bilo efikasnog procesuiranja zločina iz mržnje, uključujući napad na Kosovo 2.0 2012. godine.

Ipak, legislacija na Kosovu je poprilično progresivna kada je reč o poštovanju prava bez obzira na razlike, ali je stepen provedbe na vrlo niskom nivou. Šta smatrate preprekom? Nespremnost institucija?

Amnesty International je duže vreme zabrinut zbog izostanka napretka u garantovanju prava Romima, Aškalijama i Egipćanima na Kosovu. Imala sam uvid u mnoge strategije posvećene Romima, Aškalijama i Egipćanima; videla sam mnoge akcione planove. A ipak, čini se da se ništa ne menja.

Mislim da na Kosovu postoji problem, jer se dobar deo rada na romskim pravima sprovodio uz pomoć međunarodnih finansija. Ovi fondovi sada počinju da se isušuju, a eksterno finansiranih inicijativa ima malo. Dakle, Vlada mora da odabere prioritete i da ih finansira iz kosovskog budžeta. Stopa nezaposlenosti kod Roma je 2016. bila oko 90 odsto; Vlada mora da obezbedi značajno zaposlenje za njih, a ne neku shemu kojom će da rukovode nevladine organizacije koje već naredne godine neće više biti ovde. Mnogi Romi žive u apsolutnom siromaštvu, a njihov broj je sve veći, jer Nemačka i druge države i dalje vraćaju Rome na Kosovo, gde ne dobijaju dovoljno podrške koja bi im bila značajna.

Vlada mora da osigura da se ovi ljudi imaju čemu vratiti. U suprotnom, oni će se samo vratiti na autobus i pokušati da uđu u EU. Kosovo mora da ima stanovništvo koje ne želi da ga napusti i to nije pitanje koje se tiče samo Roma.

Godine 2015., kada su hiljade ljudi napustile Kosovo, to se nije nužno desilo zbog političke situacije, već zbog nivoa siromaštva. U centru za izbeglice u Mađarskoj sam srela porodice koje su prodale svoje kuće, prodale svoju zemlju, prodale sve što su imale kako bi otišle, samo da bi bile uhapšene na mađarskoj granici, stavljene u ove centre i vraćene nazad, ili — u drugim slučajevima — primorane da se odmah vrate preko granice bez razmatranja njihovog zahteva za azil.

Kada se vizna liberalizacija bude desila, postoji stvarna mogućnost da će hiljade ljudi sesti u autobus i pokušati da ode u Evropu, sem ako se stvari ne promene. Sve se svodi na ono što sam rekla na početku: Vlada mora da obezbedi radna mesta ili socijalnu sigurnost i pristup zdravstvu i odgovarajućem smeštaju.

Oni [vlada] mogu da kažu, “Pozabavili smo se pitanjem granice sa Crnom Gorom” ili “Osnovali smo Ministarstvo za inovacije”, ali kako će to uticati na živote većine stanovništva? Odgovornost je vlade da vodi računa o svojim građanima. Vođen je rat kako bi Kosovo postalo nezavisno, ali kakvu to nezavisnost ljudi imaju kada žive u siromaštvu?

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0

Prepreke u rešavanju slučajeva prisilnih nestanaka jesu nešto što Amnesty naglašava još od kraja rata i u svakom svom godišnjem izveštaju.

Amnesty International se bavi prisilnim nestancima još od ‘99. Intervjuisali smo mnoge ljude koji su izgubili članove porodica u izbegličkim kampovima 1999. u Albaniji i Makedoniji. U proteklih 17 godina, fokusirali smo se na 25 nestalih osoba, što su “egzemplarni slučajevi” — 20 njih su Albanci, troje je Srba i dvoje Roma. Od svih ovih slučajeva, samo je polovina tela pronađena. Iako je u Tribunalu [Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju], u vezi sa Kosovom, osuđen jedan deo državnog vrha Srbije, tek je mali broj počinilaca procesuiran.

Iz naših intervjua sa porodicama i drugih dokaza, uključujući rad Unmikovog Savetodavnog panela za ljudska prava, jasno je da Unmik nije uspeo da istraži prisilne nestanke kada su dokazi i svedoci bili dostupni i dok su priče bile još sveže u glavama ljudi. Kada su tela vraćena porodicama iz masovnih grobnica u Srbiji, oni su samo zatvorili slučaj. Oni nisu razumeli da, iako je vrlo bitno da porodice dobiju telo člana svoje porodice, važno je da pravda bude zadovoljena.

U proteklih sedam godina, proces ekshumiranja je značajno usporen, samo je 160 tela pronađeno od 2010, a [oko] 1.665 ljudi se i dalje vodi kao nestalo. [Septembra 18.] održana je ekshumacija u Albaniji i sada će jednoj porodici da bude vraćen neko njen.

Mislim da je to jedno od najbolnijih pitanja koje nam je ostalo od rata i porodice osećaju da su institucije zaboravile nestale osobe.

Ipak, na Kosovu i dalje ima pokopanih tela i niko ih ne pronalazi, sem možda jedno ili dva godišnje. Ovo je pitanje za koje mora da postoji bolja saradnja — ne samo između Srbije i Kosova, već i između organizacija koje su ovde bile na samom početku, uključujući Kfor. Bez policijskih snaga prisutnih po svršetku rata, ljudi su odlazili u Kforove baze da prijave nestale osobe. Oni imaju mnogo informacija koje ICRC [Međunarodni komitet Crvenog krsta] stalno traži od njih; ali za većinu država — [usled] bezbednosnih ili vojnih razloga — te informacije nisu obelodanjene.

U nekim slučajevima, Kfor je pronašao tela i pokopao ih na drugim mestima. Tribunal [MSKJ] je sprovodio i ekshumacije i pokopavanja tela. I dalje postoji zabuna iz tog ranog perioda — mora da postoje tela Albanaca, Srba i Roma pokopana širom Kosova, pa tako ili niko ne zna gde su grobovi ili neće da kaže.

Forenzički institut [Kosova] je uložio mnogo truda, koristeći vrlo složenu tehnologiju da bi identifikovao mesta na kojima se ove grobnice nalaze, ali nije baš bio uspešan u tome.

Uskoro će proći 20 godina od rata: rođaci nestalih stare i pribojavaju se da će umreti a da neće znati šta se desilo njihovim voljenima. Mislim da je to jedno od najbolnijih pitanja koje nam je ostalo od rata i porodice osećaju da su institucije zaboravile nestale osobe.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Mislite li da tema nestalih osoba treba da se uključi u dijalog u Briselu?

Mislim da bi trebalo i ne znam zašto se to ne ostvaruje. Rečeno mi je da je to preterano političko pitanje, da je preteško. Ali, na kraju krajeva, bio je rat, a ovo je način na koji se rešava, makar delimično, “posleratni sukob”, jer porodice u Srbiji i na Kosovu i dalje osećaju bol i gubitak, što se nikada neće rešiti, sve dok tela ne budu pronađena.

U imaginarnoj situaciji u kojoj kosovske institucije, srpske institucije i međunarodna zajednica sednu za jedan sto da bi diskutovali o ovome — šta bi trebalo da urade?

Na političkom nivou moraju da se dogovore da će obe strane učiniti dokaze dostupnima onoj drugoj strani. U prvom primeru, ovo bi značilo davanje informacija o masovnim grobnicama i grobovima na Kosovu i u Srbiji. Kao drugo, morao bi da se napravi sporazum o programu ekshumiranja i na kraju dolazi povratak tela porodicama na Kosovo i u Srbiju. Ovo je čisto humanitarno pitanje; ICRC ove informacije traži godinama i čini se da samo politički sporazum može da učini da se ovo ostvari.

Da bi se zadovoljila pravda za obe strane, potreban je sporazum o saradnji između policija, tužilaca i pravosuđa Kosova i Srbije. Saradnja između Srbije i Bosne postoji, Srbija sarađuje sa Hrvatskom i bilo je napretka u pogledu privođenja počinilaca pravdi — u mnogim slučajevima ratnih zločina, ne nužno samo po pitanju prislinih nestanaka.

Vidite zašto ljudi nisu verovali Unmikovom pravosudnom sistemu; nisu imali poverenje u Euleks i sada neće imati poverenje u kosovske tužioce.

Morala bi da se ostvari saradnja o ekshumaciji na višem nivou od tehničkog, ali na kraju krajeva, tu su saradnja sudija i tužilaca u datim slučajevima, identifikacija počinilaca i mogućnost prebacivanja istih iz države u državu. Iako Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova i teško da će Kosovo sarađivati sa Srbijom, nema načina na koji bi se ova saradnja ostvarila. Čitav proces je u ćorsokaku. Možda je EU jedina institucija koja može da primeni pritisak na obe strane, ali u ovom trenutku ne deluje kao neko ko je voljan da reši ovaj problem.

Šta mogu kosovske vlasti da učine? Koja bi bila njihova uloga?

Euleks u nekoj meri ima saradnju sa Srbijom i kada oni [Euleks] odu, teško je videti kako će se napredak ostvarivati. Institucije će morati da naprave pozitivne korake ka Srbiji, ali ne verujem da će to učiniti dok Srbija odbija da napravi pozitivne poteze u pravcu Kosova. Situacija je i dalje kao da imate dve zaraćene strane, iako su odnosi, možda, poboljšani na neki način i sada ima Srba u kosovskoj vladi.

Kako gledate na prenošenje slučajeva ratnih zločina od Euleksa na kosovske institucije?

U Kancelariji specijalnog tužioca rade samo dva tužioca za ratne zločine, ali se bave i korupcijom i brojnim drugim slučajevima. Imajući u vidu da su stotine slučajeva prenesene, trebaće im čitava večnost da ih obrade. Skoro svi slučajevi koji su preneseni od Euleksa, bili su ranije preneseni iz Unmika 2008-09. i znamo iz rada Unmikovog Savetodavnog panela za ljudska prava da je Unmik tek nekoliko slučajeva istražio na pravilan način. Dakle, mogućnost da postoji dovoljno dokaza za procesuiranje većine prenesenih slučajeva je vrlo, vrlo mala.

Vidite zašto ljudi nisu verovali Unmikovom pravosudnom sistemu; nisu imali poverenje u Euleks i sada neće imati poverenje u kosovske tužioce. Veliki broj ljudi traži zadovoljenje pravde; davali su izjave, obezbedili dokaze, tako davno, a nikakvog napretka nije bilo u njihovim slučajevima.

Posleratna pravda je vrlo složena, ali ne bi trebalo toliko dugo da joj treba. Međunarodna zajednica je propustila priliku da zadovolji pravdu za Kosovo, ponekad su, iz političkih razloga, odlučili… Specijalne komore Kosova su u Hagu ustanovljene da bi se sprovelo suđenje za specifičan set zločina koje je, navodno, počinila OVK. Unmik je mogao da ih procesuira 2003. ili 2004, ali je doneta politička odluka da se ne procesuiraju članovi OVK, jer je međunarodna zajednica htela da u ovom regionu ima političku stabilnost. Treba sačekati i videti šta će se desiti sa novim sudom.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Amnesty se godinama zalagao za prava žrtava seksualnog nasilja u ratu na Kosovu.  Ovo je upravo jedan od razloga koji vas je doveo na Kosovo ovaj put. Vidite li napredak u ostvarivanju ovih prava?

Pod prethodnim predsednikom, očigledno je postojala snažna volja da se ostvare prava preživelih od seksualnog nasilja u sukobima. Mi [Amnesty international] smo podržali usvajanje amandmana na Zakon [o statusu i pravima mučenika, invalida, veterana, članova OVK, civilnih žrtava i njihovih porodica]. Iako ovaj amandman nije savršen, mi smo ga podržali jer je postojala veliki pukotina u postojećoj legislaciji, što je značilo da žene koje su pretrpele seksualno nasilje nisu dobijale nikakvu formu priznanja ili kompenzacije.

Provela sam prošlih nedelju dana u razgovoru sa preživelima: Oni su preživeli tako okrutne uslove, uglavnom nemaju prihode, mnogi zavise od članova svoje porodice — od kojih neki ne znaju šta im se desilo, jer je stigma ovde vrlo jaka. Mnogi od njih su pretrpeli najužasnije povrede zbog onoga što im se desilo i većina njih deluje kao da pati od bolesti koje su zadobili zbog stresa. Mnogi žive sa posttraumatskim stresnim poremećajem — i samo oni koji su skupili dovoljno hrabrosti da odu u neku NVO dobijaju neku vrstu pomoći.

Nevladine organizacije su im obezbedile savetovanje, tretman, pomogle su im da kupe lekove i obezbedile su im pčele, staklenike ili krave, kako bi mogli da sebi i svojoj porodici omoguće neki prihod. Institucije nisu uradile ništa za žene i sada je njihova šansa.

[Bivša] predsednica [Atifete Jahjaga] je pokazala pravi put — ona je izašla napolje i razgovarala sa ženama. Ona je učinila da ovaj proces krene napred. Ustanovila je Savet [Nacionalni savet za preživele od seksualnog nasilja u ratu] i uz stručnu pomoć nevladinih organizacija, radila je na potrebnim zakonima. Aplikacioni proces za reparacije na Kosovu je vrlo dobar; on je napravljen tako da zaštiti anonimnost žena, odaće im priznanje za patnju koju su preživele i obezbediće im kompenzaciju da bi mogle da nastave sa životom.

Žalosno je što zakon ne omogućuje pristup besplatnim zdravstvenim uslugama koje su im zaista potrebne. Zakon ne prepoznaje nijednu ženu koja je silovana ili seksualno napastvovana posle rata. Dakle, za razliku od Zakona o nestalima, koji obuhvata sve koji su nestali do decembra 2000., niko od srpskih ili romskih žena koje su silovane posle rata od strane OVK ili drugih Albanaca ne potpadaju pod ovaj zakon.

Mnogi preživeli ne mogu da zaborave na prošlost zbog onoga što im se desilo -- uprkos svim savetima i pomoći koju su dobili. Potrebno je da im ovo obezbedi vlada -- skoro svaka žena sa kojom sam razgovarala rekla mi je sledeće: "Institucije nisu ništa učinile za nas".

Uprkos problemima u zakonu, najvažnija je primena istog. Ove godine je došlo do stvarnog napretka. Pod pritiskom ženskih nevladinih organizacija početkom ove godine, prethodna vlada je osnovala Komisiju za verifikaciju u čijem radu učestvuju brojni stručnjaci, kao i predstavnici relevantnih institucija. Celi ovaj proces su izradile ženske nevladine organizacije koje rade zajedno sa institucijama i ljudima iz Komisije za verifikaciju koji su predani tome da ova komisija proradi kako valja.

Sada je nova vlada stupila na scenu, a 22. septembra su najavili da će alocirati budžet za funkcionisanje Komisije za verifikaciju i obezbeđivanje reparacija i kompenzacija u formi mesečne penzije za žene koje su silovane ili seksualno napastvovane u ratu.

Koji bi sledeći koraci Vlade trebalo da budu? Neposredno pre nagoveštaja da će budžet biti alociran Komisiji za verifikaciju, kosovski ministar finansija je predložio smanjenje perioda za verifikaciju, od pet godina na pet meseci, zbog čega je izazvao reakcije nevladinih organizacija koje rade sa preživelima od seksualnog nasilja.

Amnesty international ima određene stvari zbog kojih je zabrinut. Nadamo se da će kompenzacija biti takva da će omogućiti ženama da pristojno žive. Nadamo se i da će doći do nekakvog sporazuma, kao što se pregovaralo sa prošlom vladom, da se sporazum može postići sa Ministarstvom zdravlja, a kako bi oni dobili zdravstveno osiguranje. Problemi eligibilnosti žena koje već primaju druge penzije koje imaju veze sa ratom — možda zato što su im supruzi ubijeni ili povređeni u ratu — rešeni su, a kako bi žene lično primale kompenzaciju za štetu koja im je naneta.

Još jedno pitanje, ovaj put u vezi sa budžetom, jeste to što vlasti žele da znaju koliko će se žena prijaviti i koliko će sve koštati. Nemoguće je ovo predvideti, ali isprva se, na primeru Bosne i Hercegovine, vidi da to neće biti visok broj u prvoj godini. Možda će biti veći u drugoj godini i trećoj, i tako dalje. Prema tome, vrlo smo zabrinuti što, umesto da im se omogući da apliciraju u roku od pet godina za status preživelih — kao što je prvobitno planirano — vrši se pritisak da se ovaj period smanji na pet meseci.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Broj preživelih koji su prišli nevladinim organizacijama i ispričali svoje priče poprilično je mali. A broj onih žena koje će inicijalno aplicirati za penziju biće još manji. Čak i pored garancija anonimnosti, mnogi su zaista zabrinuti da će ih neko prepoznati, uprkos merama zaštite koje su na snazi — kako im imena nikada ne bi bila obznanjena — broj žena koje su spremne da istupe čim amandman u zakonu stupi na snagu biće relativno mali.

Drugi će morati da vide da ovaj mehanizam funkcioniše, da bi dobili poverenje, da bi onda podneli svoje aplikacije. Morate da zapamtite da mnoge žene nisu ni rekle svojim supruzima ili drugim članovima porodice, pa će im tako trebati dosta hrabrosti da ispričaju svoju priču pred državnom komisijom.

Troškovi ove Vlade ne bi bili preveliki, ali bi korist koju bi te žene imale bila transformativna. Njima bi se tako odalo priznanje, iskazalo bi im se poštovanje i omogućilo da imaju sopstveni novac, a kako bi se osećale sigurno; tako bi dobile priliku da oblikuju svoju budućnost.

Mnogi preživeli ne mogu da zaborave na prošlost zbog onoga što im se desilo — uprkos svim savetima i pomoći koju su dobili. Potrebno je da im ovo obezbedi Vlada — skoro svaka žena sa kojom sam razgovarala rekla mi je sledeće: “Institucije nisu ništa učinile za nas”. Zato mislim da je ovo prilika da Vlada uradi nešto.

Prema međunarodnim zakonima, žrtve zločina — onih ratnih i onih protiv čovečnosti — a među njima i silovanje — imaju pravo na zadovoljenje pravde i reparacije. Samo će mali broj ovih žena doživeti zadovoljenje pravde, zbog problema o kojima smo već pričali po pitanju pravosuđa; dakle, reparacije u formi kompenzacija, zdravstvene zaštite i neke vrste zvaničnog priznanja jesu najbolji načini na koje ova vlada može da pokaže da poštuje većinu ovih žena — a zbog štete koja im je naneta u ratu, psihičkih trauma i fizičkih oboljenja koje su pretrpele u proteklih 18 godina.K

Naslovna fotografija: Majlinda Hodža / K2.0

 

Ovaj članak je prvobitno napisan za K2.0 kao deo projekta Equal Rights for All, sufinansiran od strane Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost ovog projekta i ne može ni u kom smislu da predstavlja stavove Evropske unije.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.