U detalje | Art

Specijalni kosovski foto-album za La Biennale

Piše - 10.05.2019

Aljban (Alban) Muja u Veneciji istražuje sećanja iz rata.

Godine 2013, Aljban Muja nije znao kako da objasni. Makar je to bila parola po kojoj je naziv dobila njegova prva i jedina samostalna izložba u Narodnoj galeriji Kosova, “Nikada ne znadoh kako da objasnim…” Ipak, možda se nešto otada promenilo.

Umetnik rođen u Mitrovici otvorio je Paviljon Kosova na 58. izdanju događaja La Biennale di Venezia 2019 u četvrtak (9. maja), tačno u 14.00č. Ovo dešavanje je označilo četvrto učešće Kosova na ovom prestižnom umetničkom događaju — koji je ove godine nosio naziv “Dabogda živeo u zanimljiva vremena” — dok je za Muju ovo bilo prvo učešće.

“Nadam se da će ovo opravdati novac poreskih obveznika”, rekao je Muja, neposredno nakon što je zahvalio predsedavajućem skupštine Kadriju Veseljiju (Veseli) i ministru kulture, omladine i sporta Kujtimu Gašiju (Gashi) na tome što su doputovali u tonući italijanski grad radi otvaranja kosovskog paviljona. Teško je reći da li je Muja imao nameru da opravda prisustvo njihove delegacije ili sopstveni projekat u Veneciji. Možda i jedno i drugo.

Bilo kako bilo, prisustvo Kosova na Bijenalu postalo je moranje. Da ponovimo, otvaranju paviljona prisustvovao je predsednik La Biennale-a Paolo Barata (Baratta), koji je svoju podršku pružio i na drugim događajima. “Kosovo je na La Biennale-a novina i ja obožavam mlade države, jer one više veruju u ono što rade”, rekao je.

Ovo su ljudi koji su učestvovali na otvaranju kosovskog paviljona (sleva nadesno): ministar kulture Kujtim Gaši; poverenica kosovskog paviljona Arta Agani; predsedavajući skupštine Kadri Veselji; umetnik Aljban Muja i kustos Vinsent Onore (Vincent Honoré). Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Iako posetilac ponekad nije siguran da li je ovo takmičenje u oblasti savremene umetnosti ili privredne i moderne ekstravagance, ovo je nesumnjivo izuzetno zahtevan događaj u očima umetničke zajednice na domaćem planu i u inostranstvu, a to je Muji dobro poznato.

Nekih šest meseci radio je na konceptu “Porodičnog albuma”, što je umetnički projekat prvobitno motivisan fotografijom koju je njegova porodica godinama čuvala među svojim privatnim slikama.

Na toj fotografiji, nasmejani osamnaestogodišnjak Muja pojavljuje se pored španskog premijera Hosea Marije Aznara (José María Aznar), koji je navukao crnu kapu i nosio prepoznatljive crne brkove prilikom posete izbegličkom kampu Hamalaj (Hamallaj), u blizini albanskoga grada Drača. Upravo se na tom mestu Mujina porodica ujedinila maja 1999, nakon višednevnog iscrpljujućeg putovanja kroz planine, na hladnoći i u velikoj neizvesnosti u odnosu na porodicu i budućnost.

Ta privatna fotografija iz njegove kolekcije utabala je put Besi Luta, bratu Besimu i sestri Jehoni Zafa (Xafa), te Agimu Šalji (Shala), četvoroma protagonista narodnog paviljona čije su se priče našle u središtu svetske pažnje drugi put za 20 godina.

Paviljon prikazuje video-instalaciju u tamnoj i intimnoj atmosferi: Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Uz pomoć triju originalnih fotografija, priče Bese, Besima, Jehone i Agima pripovedane su svetu pre nego što su oni sami mogli da ih sastave za sebe. Njihove priče su zabeležili fotoreporteri Damir Šagolj, Peter Tarnli (Turnley) i Kerol Guzi (Carol Guzy), te predstavljene na naslovnicama međunarodnih časopisa, Vašington posta (Washington Post) i drugih velikih međunarodnih medija.

Bila je to 1999. godina, i više od milion ljudi, uglavnom etničkih Albanaca, uputilo se u Makedoniju, Crnu Goru ili Albaniju u potrazi za bezbednošću, dok su srpske snage, predvođene Slobodanom Miloševićem, nastavile etničko čišćenje po Kosovu. Međunarodni fotoreporteri i novinari raštrkali su se po zemlji da bi zabeležili i ispričali svetu o onome što će biti poslednji rat u Evropi u proteklom milenijumu.

Priča jedne ćerke

Da se vratimo na ‘99, kada je Šerifa (Sherife) Luta bila majka koja se borila za opstanak. Fotografija Damira Šagolja, koja se našla na naslovnici magazina Tajm (Time), oslikava ženu koja hoda zajedno sa drugim izbeglicama dok doji svoju šestomesečnu bebu Besu, koja je umotana u debelo belo ćebe.

U kosovskom paviljonu — kome prethodi samo ukrajinski paviljon među izložbama drugih država u velikom skladištu u Sala d’armi, u gradskom području Arsenal — posetioci nabasaju na Besinu priču na samom ulasku u zgradu.

Ona govori o okolnostima koje su dovele do nastanka ove fotografije, koja je napravljena nakon napada na selo Ivaja, 8. marta 1999. Besina majka nije znala gde se nalazi njen suprug, jer je on bio borac Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Žene u selu su zarobljene i odvedene u dom kulture, nakon čega su oslobođene.

Četvoro protagonista, sve deca iz 1999, pripoveda priče koje stoje iza triju originalnih fotografija nastalih u ratu na Kosovu. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

“Kretali smo se iz sela u selo”, kaže Besa u video-zapisu. “Moja majka se pridružila susedima. Rekli su da su redovi bili vrlo dugi. Bilo je oko 7.000  [ljudi].”

Posle višečasovnog hodanja desilo se nešto što posetiocu daje ideju o teškoćama koje su imali prilikom proterivanja.

“Pre nego što smo otišli u selo Blace, moja majka je zastala kraj svog porodičnog doma; tamo je bilo još mnogo drugih izbeglica”, kaže Besa. “Tada sam stala od velike hladnoće. Moja majka je pomislila da sam se smrzla od hladnoće, pa se onesvestila. Tada me je rođak čvrsto uvio u ćebe i stavio me u rernu. Kada me je izvadila, počela sam da plačem. Sve izbeglice koje su se tu našle radosno su aplaudirale.”

Na putu ka Blacu, Šagolj je napravio fotografiju za naslovnu stranu Tajma, što je sada jedna od slika koje su vredne pomena iz rata na Kosovu. Još je 30.000 izbeglica čekalo u hladnom kampu, priseća se Besa.

Hod kroz paviljon

Unutar kosovskog paviljona, koji ima pravougaoni oblik i zidove od crvene cigle, postavka je tamna, a atmosfera gotovo intimna.

Nekoliko sati pred otvaranje, susedi se pripremaju da polete na ogromnom teretnom avionu na kom se nalaze imena svih živih ukrajinskih umetnika, i to preko Đardinija (Giardini), vrtova Bijenala, dok su okupljeni ljudi nestrpljivi u iščekivanju uživo prenosa sa ovog poduhvata. To je prava slika onoga što se dešava u Veneciji.

Pri povratku u “Porodični album”, posetilac mora da prođe kroz vijugavu rutu da bi gledao video-zapise na tri velika ekrana koja vise sa plafona; tamo su prikazani narativi četiriju protagonista koji objašnjavaju priče koje stoje iza triju fotografija, a prema njihovom sećanju ili, uglavnom, prema onome što su im rođaci govorili da se desilo u godinama koje su usledile.

Agim Šalja prepričava priču koja se krije iza fotografije koju je napravila Kerol Guzi u izbegličkom kampu u Kukešu. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Muja je hteo da priče pripovedaju deca na slikama, a ne njihovi roditelji, kako bi se naglasak stavio na ličnu tačku gledišta. “Oni nemaju takvo sećanje, ni govor mržnje, oni su bili distanciraniji, oni to pričaju kao neku priču. Meni je bilo vrlo važno da budu poprilično… nežni, odvojeni od osećanja”, Muja je izjavio u visprenom intervjuu za K2.0 pre odlaska u Veneciju.

Da bi se osiguralo da se posetioci nađu na predviđenom mestu kako bi mogli da dožive pokrete tela naratora, koji nisu ni preterano emotivni, ali ni bezosećajni, svaki govornik u svakoj od triju scena pozicioniran je na preciznoj lokaciji kako bi usmeravao doživljaj posetioca — ako bi se posetilac udaljavao od ekrana, zvuk naratora bi se rasplinjavao kao što sećanja iščezavaju.

Upravo je ovaj osećaj snage narativa ono što je Vinsent Onore, izabrani kustos za kosovski paviljon, hteo posebno da obradi kroz ovaj rad.

“Uz pomoć cirkulisanja, fotografije koje smo izabrali podizale su svest o onome što se dešavalo na Kosovu tokom rata, ali deca na tim fotografijama nisu imala nikakvu kontrolu nad tom cirkulacijom”, rekao je. “Odlučili smo da se koristimo te originalne fotografije jer smo hteli da narodu na tim slikama vratimo osećaj da su subjekat, a ne samo objekat, da upravljaju svojim narativom, svojim sećanjima i sopstvenom fotografijom.”

Vinsent Onore, kustos na Paviljonu Kosova, takođe je rukovodilac izložbi i programa u Mo.Co Montpellier. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Posetiteljka paviljona, novinarka Suzana Beker (Susanne Boecker) iz umetničkog časopisa Kunst Forum, istakla je odsjaj koji ovaj rad stvara u odnosu na fotografiju današnjice.

“Svi ljudi u ovim video-zapisima imaju neku fotografiju koja ih prati u životu, jednu jedinu sliku koja ima jako, postojano značenje”, rekla je. “To vas tera da pomislite na snagu medija i to koliku vrednost fotografija može da ima — [to govori i] o tome kako se izgubio uticaj fotografije, ona vas ne prati u hodu, ona nije u štampanoj formi, pa tako bez namere da to uradi, ovaj rad govori o promeni medijuma.”

Branko Frančeski (Franceschi), koji je, igrom slučaja, već bio upoznat sa Mujinim radom, jer se nalazi na čelu Muzeja lepih umetnosti u Splitu, Hrvatska, saglasan je sa ovom tvrdnjom: “Aljban na prelep način kombinuje priču o medijima i narativima istorije”, rekao je.

Upravo je to promenljivo lice fotografije ono na koje Onore ukazuje kao na jedno do suptilnih dostignuća “Porodičnog albuma”.

“To je zasigurno jedan od koncepata koji stoje iza ovoga rada, gde se istražuje uloga i uticaj slika, kao i njihova cirkulacija, kako su postavljene, kako ih drugi gledaju i kako mogu da izgube svoje značenje [tako što su pogrešno protumačene]”, kaže Onore, koji prvi put učestvuje u Bijenalu kao kustos narodnog paviljona. “Ovo je postojano savremeni rad i prevazilazi ono što je Aljban ranije radio.”

Odmrzavanje sećanja

Druga priča na koju nailazimo duž staze jeste ona koju pripovedaju Jehona i Besim. Njihova priča, koju je na fotografiji zabeležio istaknuti fotograf Peter Tarnli i koja je preplavila naslovnicu časopisa Njuzvik meg (Newsweek mag) 99’, jeste ona koju je označio nestanak njihovog oca, školskog domara iz Mitrovice — to je priča o mučenju i nadi u to da će jedni druge naći, kao i o ljubavi.

Njihova kolekcija pripoveda priču o sudbini njihovog oca, Mustafe Zaje (Xaja), koga su srpske snage odvele u zarobljeništvo. Do aprila ‘99, Mustafa je radio u školi Miđeni (Migjeni). Jednog dana se vratio kući i rekao svojoj porodici: “Rat je blizu. Bićemo spremni šta god da se desi.”

Ono što je usledilo verovatno je prevazišlo njihovu maštu. Mustafa je jednog dana uhapšen na mitrovačkoj autobuskoj stanici, pa je bio razdvojen od svoje supruge i dece sve do kraja rata.

“Stavili su nas u red sa ljudima koji su se zaputili u Drenicu”, priseća se sin. U međuvremenu, nisu bili sigurni u to da li im je otac poslat u zatvor u Smrekovnici ili Požarevcu (što je zatvor za koji su mislili da se iz njega živ neće vratiti).

Kasnije, nakon što su ponovo vraćena u Mitrovicu, deca su se raspitivala o svom ocu, dobijajući brojne protivurečne odgovore o njegovoj lokaciji.

Kasnije su saznali da je Mustafa uhapšen i da su ga drugi zatvorenici mučili, jer su na to bili primorani.

“Jedna stvar koju nam je tata rekao, što je vrlo tužno, jeste da je jedan dvanaestogodišnjak bio sa svojim ocem u zatvoru i oni nisu govorili srpski”, kaže Besim. “Naš otac je prevodio u njihovo ime. Užasno je mučen zato što im je prevodio.”

Nakon pretrpljenog fizičkog nasilja i “kineskog mučenja vodom”, Mustafu su zarobljivači odveli u pravcu Albanije. Njegova fotografija je nastala odmah nakon što je odvezan od ulične svetiljke za koju je bio privezan na granici.

“Svi zatvorenici bili su naterani da ga udare. Ako nisu dovoljno jako udarili, onda su bili primorani da ponove postupak”, rekao je Mustafin sin. “Kada su otišli, kada su drugi prešli granicu, jedan američki novinar ih je upitao: ‘Zašto je zaostao na putu?’ Oni su mu rekli: ‘Zato što je pomogao jednom starcu koji nije mogao da hoda. Srpska policija nas je primorala da ga mučimo.’”

Crvenoga lica, zbog kipuće vode kojom ga je policija polila, Besim kaže da je Mustafa izvadio nekoliko fotografija svoje dece koje su mu ostale, približavajući ih licu.

Nakon što se porodica konačno ujedinila po završetku rata, Tarnli, koji je pomogao Mustafi Zaji da dobije pomoć nakon što ga je uslikao, pronašao je porodicu i dao joj fotografiju. Nekoliko godina kasnije, slika je postala nešto kao nalepnica, nalazila se na paketima za žvakaće gume, o čemu su deca pričala ovako: “Hoćeš da se menjaš za Zaju?”

"Nekako je 20 godina prošlo i kolektivno sećanje se ponovo aktiviralo. Moramo da pričamo o prošlosti."

Arta Agani, poverenica Paviljona Kosova

Prema Mujinome mišljenju, trenuci oslikani na fotografijama zaboravljeni su, uprkos oživljavanju godišnjica ključnih događaja; njegova je namera da oživi sećanje na sudbinu albanskih izbeglica, na vlastiti deo slagalice.

Poverenica Arta Agani, koja je i direktorka Narodne galerije Kosova, govori o platformi koju umetnost može da pruži da bi se danas pripovedalo o pričama iz prošlosti, ali je posebno ubeđena u to da je došlo vreme većeg “oživljavanja” sećanja.

“Posle rata je došao period u kom smo mnogo pričali o onome što se desilo, došao je momentum — zatim smo se umorili”, rekla je. “Nekako je 20 godina prošlo i kolektivno sećanje se ponovo aktiviralo. Moramo da pričamo o prošlosti.”

I konačno, na kraju paviljona, posetilac saznaje koja je sudbina Agima Šalje, koji je uslikan na mestu koje se često naziva “arapskim kampom” u Kukešu.

Od triju izabranih slika, fotografija Kerol Guzi za Vašington post jeste ona koja odražava najoptimističniji svršetak na kraju najdužeg puta, kada šesnaestomesečnog Agima, obučenog u bledo zelenu odeću, provlače kroz bodljikavu žicu u ruke dede i babe; čekajući da bude primljen u kamp, ali sa velikom radošću dočekujući zagrljaj deteta koje je tek prohodalo, dolazak starijeg para označio je konačno ujedinjenje porodice, daleko od svake opasnosti.K

Koliko sve to košta

Izlaganje radova na venecijanskom Bijenalu nije jeftino. Kosovska poverenica Arta Agani kaže da samo cena iznajmljenog prostora iznosi oko 97.000 evra.

Poverenica kaže da je Ministarstvo kulture podržalo projekat sa iznosom od 200.000 evra i dodatnim (i manjim) sredstvima pristiglim iz drugih ministarstava i institucija, uglavnom onih zaduženih za spoljne poslove, zaštitu životne sredine, integracije i iz Kabineta predsednika Kosova.

Agani je najavila da se nada da će ovaj rad uskoro biti dostupan u okviru samostalne Mujine izložbe u Narodnoj galeriji Kosova.

Prilikom kratkog uvodnoga govora umetnika pred predstavnicima vlasti, Muja je zatražio da se ista podrška, pružena projektu Bijenale, uputi i drugim umetnicima sa Kosova i ubuduće.

Naslovna fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.