Jedan na jedan | Film

Srđan Keča: Stradanje Roma nije deo kolektivne svesti ljudi

Piše - 23.08.2022

Nagrađivani dokumentarista priča o svom novom filmu i ljudima koji žive na margini društva. 

Filmski put Srđana Keče, barem za široku publiku, počeo je onog momenta kad se on odlučio suočiti sa činjenicom da mu je otac bio dobrovoljac tokom rata u Hrvatskoj 1991, i to na vukovarskom ratištu. Suočavanje sa tom činjenicom za Keču se desilo tokom snimanja i rada na filmu “Pismo ocu” u kojem Keča istražuje kako je rat promenio njegovu porodicu. 

Ova lična priča postala je film jedne cele generacije čiji su roditelji bili vojnici u zemljama nastalim raspadom Jugoslavije. Keča je svima njima otvorio put za postavljanje pitanja svojim očevima o tome šta su radili u ratu.

Nakon “Pisma ocu”, koji je prikazan širom sveta i osvojio niz nagrada, Srđan se nastavio baviti ne tako lakim temama, stalno propitujući svet u kome živi. Usledio je film “Mirage”, priča o radnicima koji na svojim plećima nose gradnju Dubaija, potom “Bijeg” o Romkinjama u BiH, pa “Flotel Europe”, priču o bosanskim izbeglicama u Danskoj. 

Ove godine Keča ponovo gostuje na festivalima prikazujući svoj prvi dugometražni dokumentarni film “Muzej revolucije”, priča o nikad završenoj zgradi muzeja u Beogradu. Izgradnja je počela pedesetih godina prošlog veka, i to na mestu između nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća (današnja Palata Srbija) i zgrade Centralnog komiteta Saveza komunista (danas tržni centar “Ušće”). Decenijama kasnije, na tom mestu stoje samo temelji, a Muzeja teško da se neko i seća.  

No, ti temelji su neretko utočište za ljude koji nemaju dom. Keča prati tri generacije žena koje su tu živele: Mara, koja je tu godinama živela sa svojim partnerom, te Vera i Milica, majka i ćerka koje su došle nakon što su beogradske vlasti iselile Rome iz dela grada gde se gradi Beograd na vodi, luksuzni kompleks zgrada. 

Paralelno sa njihovim ličnim pričama, Keča priča o zgradi koja postaje metafora jednoj zemlji, jednom sistemu, ljudima o kojima malo znamo. Čuvajući sve te priče, film na neki način dobija funkciju muzeja. 

Keča, više puta nagrađivani autor dokumentarnih filmova, uključujući nagrade na festivalima u Berlinu, Madridu, Londonu, te DokuFestu u Prizrenu, tokom onlajn video-intervjua, za Kosovo 2.0 priča o “Muzeju revolucije”, snimanju filma, i ljudima koji žive oko nas ali koje ne vidimo.

Na temeljima Muzeja revolucije u Beogradu nikada nije izgrađena zgrada, ali je mesto postalo utočište mnogima koji nemaju drugi dom. Foto: Zahvaljujemo Vanji Jambrović i Restart produkciji.

K2.0: Film je priča o tri generacije žena. Njihovi odnosi, ljubav i pažnja koju pokazuju jedna prema drugoj, jesu neka vrsta revolucije u svetu otuđenih. Ipak, naslov filma bi mogao navesti gledaoca da je to priča o Muzeju revolucije u Beogradu. Šta je bila vaša ideja vodilja? 

Srđan Keča: Često ljudi pitaju, pogotovo na našim prostorima, zašto je i dalje naslov “Muzej revolucije” ako je film priča o te tri junakinje. Svi smo istrenirani da očekujemo da priče o socijalističkom nasleđu i uopšte ruinama na našim prostorima poprime određeni oblik. Ali postoje filmovi o ideji Vjenceslava Rihtera [arhitekta Muzeja] koji su se mnogo više uklapali u načine promišljanja socijalističkog nasleđa. Fokus je na arhitekturi gde ljudi koji su u tom prostoru igraju sekundarnu ulogu. Fokus je na istoriji onoga što je taj prostor trebalo da bude. 

Kroz niz godina poznanstva sa ljudima koji su živeli u tom podrumu, istorija tog prostora poslednjih nekoliko decenija, koliko ljudi žive u njemu, postala je barem jednako značajna koliko i taj prostor. 

Većina građana Beograda ni ne zna da se u tom međuprostoru, nekadašnjih dveju bitnih građevina za nekadašnju državu, nalazi bilo šta, ne znaju da tu postoji neka nezavršena građevina, a još manje da je ta građevina trebala biti Muzej revolucije. Kako je ta istorija izbrisana iz naše memorije?

Ako razmišljamo o tome koje su istorije izbrisane, izbrisana je istorija šta je taj prostor trebalo da bude. Većina Beograđana, ako i zna da tu postoji nešto, ne zna šta je to. 

O tom prostoru se piše poslednje vreme kao o mestu gde treba da se gradi zgrada Beogradske filharmonije, a ni u jednom članku se ne spominje šta je tu, a kamoli da se priča o idejama za Muzej revolucije koje su bile radikalne za taj period socijalizma. Ta istorija je izbrisana, a biće izbrisana i istorija tih ljudi koji su živeli u tom prostoru nekoliko decenija. Nema kontakta sa njima, većina više ni ne živi tu, a ovi koji su ostali biće sklonjeni. Na kraju će ostati film kao zapis o tim životima koji su postojali tu. 

Srđan Keča, autor generacije koja propituje nedavnu prošlost i posledice ratova i raspada jedne zemlje. Foto: Zahvaljujemo Vanji Jambrović i Restart produkciji.

A za mene su vremenom njihove priče dobile izuzetnu vrednost. Ono što me je vraćalo u taj prostor nije više bila istorija prostora i šta je trebalo da bude taj prostor, nego istorija onoga što se dešavalo sa tim ljudima koji su živeli tu i njihove priče o međusobnoj brizi, o jednoj okrutnoj nežnosti koju sam pronašao među tim ljudima koje sam pokušao da zabeležim u ovom filmu. 

Okvir i naslov su na kraju opstali. Zašto?

To je kao neka vrsta ogledala u kom se reflektuju drugi elementi filma – međusobni odnosi junakinja, njihovi odnosi sa nevidljivim junacima, odnosno muškarcima u njihovim životima, džentrifikacija koja je očigledna u filmu, ogromna transformacija Beograda, i ta savremena izgradnja, a sa druge strane ona koja se vidi na početku filma iz vremena gradnje Novog Beograda. 

I onda naslov je ostao kao metafora, kao ključ za razmišljanje, ne kao prostor nego nešto što je ostalo za tumačenje – šta znači sintagma Muzej revolucije i šta je muzej, šta je revolucija, i kad spojimo ta dva pojma, šta dobijemo?

Celu priču koja je prikazana možemo sagledavati kao neku vrstu revolucije u sagledavanju međuljudskih odnosa, jer toliko toplote i brige jednih za druge danas retko gde možemo da vidimo. Da li je to i bila namera?

To me je vraćalo u taj prostor, te priče o međusobnoj brizi. Kad smo ušli prvi put tamo 2014. godine, Radiša Cvetković, asistent režije i tonac koji je radio sa mnom, Mara je bila prva osoba koju sam upoznao, i tada je bila sa sada pokojnim partnerom, Zoranom. Od njih smo čuli priče o brizi njih dvoje i onda o brizi drugih ljudi za njih i to nas je vraćalo u taj prostor. Kad je Marin partner preminuo, onda sam shvatio da dugujem i sebi i njima da napravim jedan film. 

Kako su oni prihvatali vaš dolazak i snimanje?

To je bio prirodni tok događaja. Mi smo često svraćali u taj prostor. Recimo 2014, 2015, 2016. smo odlazili tamo i nosili smo kameru. Uglavnom ne bismo ništa snimili nego provodili vreme ponajviše sa Marom. 

Počelo je od tog prostora, od mog interesovanja za taj prostor i onda se to nekako pomeralo. Počeli smo da snimamo u januaru 2017. godine — kad sam video da se Mara igra sa Milicom koja je tad bila mala. U tom odnosu sam našao ključić za početak filma i narednog jutra smo krenuli da snimamo ono što sam pomislio da je već neki film. I onda smo se zaigrali, pratili smo šta se dešava u njihovim životima i pokušavali da vidimo kako se to uklapa u strukturu filma koji bi mogao biti o gradu i društvu a ne samo o njih tri. 

Vera i Milica su Romkinje. Verujem da je dobar deo ljudi koji su živeli tu iz romske populacije. Menjali su se sistemi, ali odnos prema Romima i nije previše, a posebno prema Romkinjama, koje su još dalje na margini. Kako se u tome snalaze junakinje filma?

Imao je taj odnos neku evoluciju. Od nekih pedesetih godina ide nadole, sve je gore i gore. Danas, to svi znamo, oni su skrajnuti u tom smislu da društvo ne želi da budu vidljivi uopšte. I onda cela ta filozofija raseljavanja… Vera nije znala gde da ide sa detetom. Ljudima koje su raselili dali su kontejnere na periferiji Beograda gde nisu bili dobrodošli, gde nije bilo nikakve ekonomije u kojoj bi mogli učestvovati, a to se sve naročito odnosi na Romkinje koje ne mogu da učestvuju u konvencionalnoj ekonomiji gotovo nikako. To film pokušava da oslika. 

Muzej revolucije je priča o sudbinama zaboravljenih ljudi. Foto: Zahvaljujemo Vanji Jambrović i Restart produkciji.

Mi njih stavljamo u središte filma, ali je jasno da su one te koje su nekako nevidljive u današnjem društvu. Zanimljive su te minimalne interakcije između tih ljudi u autima kojima one brišu šoferšajbne. Tu je razmena novca sa velikom dozom distance i podozrenja sa obe strane i one nikako drugačije ne participiraju u tom svetu. Kad se dešava scena koncerta na temeljima Muzeja revolucije, ne pojavljuju se ni u jednoj sceni koja se fokusira na sam grad i time smo sugerisali da one nisu deo tog sveta. 

U jednom momentu Vera i Milica sede pored Save, na prostoru Starog sajmišta, gde je tokom Drugog svetskog rata bio koncentracioni logor u koji je, osim Jevreja, dovođen i veliki broj Roma. I tu ima neke simbolike jer taj prostor gotovo da nije ni obeležen, a o stradanju Roma na Starom sajmištu se gotovo ne priča. Kako gledati na taj deo istorije?

Negde u šetnji smo prošli tuda i hteo sam da zakačim i tu istoriju. U montaži smo morali da donesemo neke odluke i fokusiramo se na ličnu priču više nego na širu o istoriji Beograda. One su čak živele tu u jednom trenutku. 

Ali čitavo to stradanje Roma nije deo kolektivne svesti ljudi u Srbiji. Kao što u bližoj istoriji nije obuhvaćeno ni stradanje i progon Roma sa Kosova i koliko je to uticalo na romske zajednice širom Balkana. Taj jedan veliki egzodus i raseljavanje — to opet nije deo kolektivne svesti ljudi u Srbiji. 

Ipak, ovaj film nije samo još jedna priča o Romima, kakve su već više puta urađene. Šta je ono što ste pokušali uraditi na snimanju i što vaš pristup čini drugačijim?

Hteo sam da pokažem njihov život na način koji gotovo kao da ne govori o Romima zato što je zanimljivo koliko se na našim prostorima ustalilo da — kad se pravi film o Romima — to bude kao podžanr dokumentarnog filma ili filmski žanr gde Romi uvek igraju ulogu koja je na nekoj distanci, koja se stvara fokusiranjem na aspekte kulture, tradicije. Uvek je to muzika, uvek je tu neka eksplozivna energija i gotovo u 100% slučaja fokus je na muškarcima. Ja sam hteo da to sklonim i da se fokusiram na materijalne aspekte njihovih života, ne kulturne, tradiciju, nego na materijalne – novac, muž koji je u zatvoru kom se šalje novac, a da sve ovo drugo nekako sklonim sa strane. 

Moje iskustvo iz prethodnog filma, koje sam uradio opet sa tri generacije Romkinja u okolini Tuzle, bilo je da kad se fokusiram na žene u toj zajednici, njihovo iskustvo je bitno drugačije od onoga što se prikazuje u tim romskim pričama u medijima, pa i na filmu. Tako da sam hteo da to izvrnem i da pokušam da ih snimam na način kojim bih snimao članove sopstvene porodice. 

Koliko vas je vaš odnos zbližio, tj. koliko ste se lično, emotivno uključili u tu priču? Kako ste se nosili sa željom da im pomognete na neki način?

To je najteže pitanje. To je definitivno bio najteži aspekt pravljenja ovog filma zato što čovek kad provodi toliko vremena, koliko smo mi provodili sa junakinjama ovog filma, ne može da ne uradi ništa. To bi bilo krajnje nemoralno. 

Mi smo se borili sa tim od početka rada iako smo snimali samo prostor, bili smo u njihovom domu. Meni je bilo jasno od samog početka i to sam prvog dana i rekao, što je uspostavilo dobar odnos među nama, da oni nemaju nikakve koristi od našeg prisustva i ako neke koristi bude, da to neće doći zbog filma. Ali nemoguće je da se provede toliko vremena sa ljudima, sa junakinjama filma a da čovek ne uradi ništa. Istovremeno je problematično da se na njihove živote utiče na neki način koji onda opet menja film, menja priču o njihovim životima.

Neki balans je bilo strašno teško naći, ali pokušavali smo i danas pokušavamo da pomognemo onoliko koliko možemo. Prvi ću da priznam da je to užasno teško i u 90% slučajeva sve što smo hteli ili bismo voleli da se desilo nije se ostvarilo. Najčešće se priče završe nekim poluuspehom ili neuspehom jer je to težak zadatak i trebalo bi da ga obavlja država. Jedino država ima moć i aparat da se time bavi, ali ona se time ne bavi. 

Postoji neki stav da u tim zajednicama postoje neka nepisana pravila i ne tretiraju se individue nego zajednica sama po sebi, i to je to. Mi ćemo njima da damo kontejnere ili nećemo ništa da uradimo, a oni neka se snađu. Dubinsko bavljenje problemima te zajednice izostaje. 

Mi smo onda pokušavali da budemo od pomoći posebno kad su deca u pitanju. Tu smo mislili da možemo najviše da postignemo i tu smo možda jedino i postigli nešto. Ne mislim da imam dozvolu da pričamo o tome šta i kako sad žive svi i šta se dešava sa njima jer ljudi koji su učestvovali u filmu su pristali da određene delove života izlože u javnosti, ali nisu dali dozvolu da se to nastavi dalje. 

Da li su glavne junakinje pogledale film? 

Mi smo im pokazivali dosta materijala. Milica je volela da gleda materijale. Većinu vremena smo sedeli sa njima, a pogotovo sa njom, i nismo snimali nego pričali i učili od nje, kao i ona od nas. Stalno je gledala materijale i imala je super filter, jako je dobro razumela šta radi taj film, sve joj je bilo jasno jer je neverovatno inteligentna osoba. 

Kad god bi joj nešto bilo neprijatno ili bi osećala da nešto ne pripada filmu, samo bi se okrenula prema kameri, napravila klapu prstima i tako prekinula snimanje. Jako je dobro razumela to. 

U celoj zajednici reakcije na film su bile različite. Kad god ljudi vide sebe na ekranu ne tumače to na isti način kao što to tumači publika sa strane. Oni ne vide u tom filmu ono što sam hteo da pokažem publici. 

Kad ćete prestati da se bavite odnosom prošlosti i uticajem na našu sadašnjost? 

Neke stvari sam već izbacio iz sistema, a koje su se našle u nekim prethodnim filmovima, pa i u ovom. Tako su nastali, u jednom intenzivnom periodu i “Pismo ocu”, pa “Mirage” koji je sniman u Dubaiju… Ovaj film je objedinjenje tih interesovanja zato što je Dubai stigao u Beograd u međuvremenu, na neke prilično očigledne načine. 

Posle ovoga me zanimaju teme koje su veće geografski od našeg prostora. Ali istovremeno ne mogu da pobegnem od tih tema koje su me definisale prvih 20 i kusur godina života. 

Naslovna fotografija: Zahvaljujemo Vanji Jambrović i Restart produkciji.