Moj spisak lepih želja kada je reč o promenama nabolje na Kosovu poprilično je dug, ali hoću da se usredsredim na centralnu želju koja se odnosi na radnička prava. Na problematiku radničkih prava nailazim svaki put kad iskoračim iz stana. U pitanju je najvažnija tema koja pogađa mene i moje vršnjake.

Na tržištu rada, gde je ponuda mala a konkurencija za dobijanje radnog mesta velika, javnost je uveliko upoznata sa razlikama u radnim uslovima između javnog i privatnog sektora na Kosovu. Premda su mnoge zemlje širom Evrope gotovo izbrisale liniju razdvajanja između javnog i privatnog sektora kada je u pitanju poštovanje radničkih prava, kosovska linija razdvajanja sve je deblja i deblja.

Često slušamo priče o tome da mnogi poslotražioci sanjaju da nađu posao u javnom sektoru zbog veće sigurnosti radnog mesta i generalno boljih radnih uslova. Istovremeno slušamo fraze poput “takvi su ti privatnici” kad god radnicima u privatnom sektoru kasne plate, kada im se negira pravo na godišnji odmor, kao i kada im se prava na radnom mestu krše na druge načine.

Javni sektor se smatra idealnim za rad, a privatni suprotnim od toga. Fraze koje svakodnevno možemo čuti zaista imaju svoje utemeljenje u stvarnosti. One potiču od doživljaja radnika koji su, u odsustvu podrške institucija da zaštite njihova prava, primorani da rade u teškim uslovima radi golog preživljavanja.

Između privatnog i javnog

Administrativni službenik u javnom sektoru prima iznadprosečnu platu na Kosovu i odmara se vikendom i na državne praznike – kojih je na Kosovu mnogo. Ima fiksno osmočasovno radno vreme i jednosatnu pauzu u toku dana. Ovaj radnik može da uzme godišnji odmor u skladu sa Zakonom o radu, kao i bolovanje kada je to neophodno. Dobija platu na osnovu učinka i radnog iskustva. Prosto govoreći, ovaj radnik je pravi primer nekoga ko ostvaruje sve koristi iz našeg Zakona o radu.

Radnik u privatnom sektoru – bilo da je građevinski radnik, prodavac ili fizikalac – često dobija ispodprosečnu platu, ima pravo na pauze tek kad to poslodavac dozvoli, ima nepredvidljiv raspored, obično nije zvanično prijavljen kao radnik i često nije korisnik penzijske sheme. Posebno onda kad rad podrazumeva situacije koje ugrožavaju fizičku bezbednost radnika, oni često nemaju zdravstveno osiguranje i moraju sami da plate za eventualne nesreće ili povrede.

Ove dve situacije predstavljaju dijametralno suprotstavljene realnosti. Obe realnosti postoje na Kosovu, gde bi trebalo da se primenjuje isti zakon i ista pravila. Dok u javnom sektoru glavnu reč vodi zakon, poslodavac često zamenjuje zakon u privatnom sektoru.

Vlada mora da se umeša kako bi okončala izrabljivanje radnika u privatnom sektoru. Što se duže ova intervencija odgađa, to će duže neprestano zlostavljana radna snaga morati da ostane van tržišta rada ili da potraži bolje radne uslove van Kosova.

Često se priča o odlasku sa Kosova, i to najviše među mladima, ali nažalost retko kada pričamo o rešavanju problema zbog kojih odlazimo.

Svakako da je spisak problema koji nas navode da emigriramo vrlo dug, ali u glavne razloge spada taj da je javni sektor već pretrpan; da bi radili u kosovskom privatnom sektoru, ljudi često moraju da čekaju godinama da bi se neka pozicija upraznila. Za to vreme, privatni sektor nastavlja da maltretira radnike i guši njihovu želju da rade na Kosovu.

Ubuduće bih hteo da se promene okolnosti koje omogućavaju zlostavljanje radnika u privatnom sektoru. Na primer, da se poveća minimalna zarada i broj inspekcija u radnjama i privatnim preduzećima. Došlo je vreme da se kreiraju povoljni radni uslovi, jer nije stvar u tome da na Kosovu ima malo posla, nego to što nema radničkih prava.

Naslovna ilustracija: Arrita Katona / K2.0.