U periodu od 43 godine između jugoslovenskih popisa, od 1948. do 1991, broj etničkih Albanaca na Kosovu porastao je za 220 odsto, dok je broj Srba povećan za samo oko 13 procenata. Postoji niz činilaca koji su uticali na ovakva demografska kretanja, uključujući migraciju, ali se jedan fenomen izdvaja više od drugih: visoka stopa nataliteta među Albancima na Kosovu.

Mimoza Duši (Dushi) je profesorka na Univerzitetu u Đakovici koja se specijalizovala za demografska pitanja. Prema njenom mišljenju, 1950. godine, kada su stope nataliteta počele da se dokumentuju na stroži način, prosečna žena na Kosovu, od kojih su Albanke činile ogromnu većinu, rađala je 7,58 dece. Ovo je poznato kao ‘tradicionalna stopa nataliteta’.

Duši tvrdi da je razlog zbog kog Albanke rađaju tako brojnu decu upravo ekonomske prirode. “U to vreme, skoro čitavo stanovništvo bavilo se poljoprivredom i živelo u velikim porodicama koje su funkcionisale kao samostalna domaćinstva koja su živela i konzumirala zajedno”, rekla je ona. “Oni su se, uglavnom, bavili poljoprivredom i stokom — poslovima koji nisu tražili kvalifikovane radnike, već veliki broj radnika te, kako bi se maksimalno uvećala radna snaga, oni su neprestano pravili decu.”

Stručnjak za politička i sociološka kretanja, Škeljzen Malići (Shkelzen Maliqi), takođe veruje da je stopa nataliteta na Kosovu promenjena zajedno sa promenom etničke strukture rada. “Uz porast zapošljavanja Albanaca — posebno Albanki — kao rezultat industrijalizacije i urbanizacije, stopa nataliteta je pala među Albancima”, objašnjava on. “Ranije je 70 odsto kosovskog stanovništva bilo ruralno, pa je, posledično, stopa nataliteta bila viša. Ne zbog bilo kakve albanske zavere, već iz ekonomskih i društvenih razloga.”

Međutim, srpski akademski i politički krugovi osamdesetih godina, sa jasnim nacionalističkim pristupom, imali su drugačija objašnjenja, u beskraj izmišljajući teorije o tajnim planovima Albanaca da preuzmu Kosovo uz pomoć visoke stope nataliteta. U svojoj knjizi “Između Srbina i Albanca: istorija Kosova”, Miranda Vikers (Vickers) govori o tome da su Srbi postali “skoro histerični” zbog albanske stope nataliteta osamdesetih godina. Prema rečima Vikers, u Srbiji su se pojavile informacije da “država svojim socijalnim davanjima i novcem koji se preliva na Kosovo ohrabruje Albance da se razmnožavaju kako bi postali većinsko stanovništvo”.

Godine 1990, Skupština Srbije, koja je imala nadležnosti nad Kosovom nakon ukidanja kosovske autonomije u Jugoslaviji godinu dana ranije, počela je da preduzima radnje. Prema knjizi Hauarda Klarka (Howard Clark), “Građanski otpor na Kosovu”, član 91 Programa srpskog parlamenta za mir, slobodu, ravnopravnost, demokratiju i napredak, obećava ‘neophodne aktivnosti’ radi smanjenja stope nataliteta na Kosovu.

Škeljzen Malići je pratio sociološka kretanja tokom celog 20. veka i veruje da fiksacije vezane za demografiju i stope nataliteta jesu duboko ukorenjene u srpskom nacionalizmu. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Malići je pronašao početke srpskih nacionalističkih fiksacija prema demografiji još dalje u prošlost. On ističe razmišljanja Vase Čubrilovića koji je 1937. održao govor u Srpskom kulturnom klubu o mogućim metodama koje bi jugoslovenska vlada mogla da iskoristi da bi primorala Albance da napuste Kosovo. Čubrilović je precizno govorio o “plodnosti Albanki”.

Kasnije, u memorandumu pod nazivom “Manjinski problem u novoj Jugoslaviji”, koji su predstavile komunističke vlasti 1944, Čubrilović je savetovao Titovu vladu da protera sve jugoslovenske Nemce, Mađare, Italijane, Rumune i Albance. Posle Drugog svetskog rata, Malići naglašava politiku asimilacije koja je promovisala demografske promene, uključujući strože kažnjavanje disidenata, što je nešto što je predložio potpredsednik Jugoslavije Aleksandar Ranković.

Međutim, dok su politike koje se bave demografijom ranije imale tendenciju u pogledu proterivanja i ohrabrivanja emigracija, upravo su šezdesete godine te koje Duši i Malići naglašavaju kao tačku u kojoj je poseban akcenat stavljen na stopu nataliteta.

Duši veruje da se ovo delimično dogodilo zbog benignog pojma o planiranju porodice koji je uveden šezdesetih u Jugoslaviji. “Planiranje porodice jeste kada par rodi poželjan broj dece kako žena ne bi bila lišena svog majčinstva ili posla koji obavlja”, objašnjava profesor. “Ipak, u duhu planiranja porodice, politika je težila tome da umanji stopu nataliteta.”

S druge strane, Malići pominje govor koji je pred Centralnim komitetom Lige komunista Srbije u maju 1968. održao Dobrica Ćosić, izražavajući zabrinutost zbog ogromnog demografskog rasta albanskog stanovništva u Republici Srbiji, tvrdeći da jugoslovenska federacija rizikuje gubitak Kosova ako nešto ne preduz,me — što je začetak pojma koji je dobio na značaju osamdesetih godina.

U to vreme, ideja o tome da će Albanci preplaviti Kosovo zbog visoke stope nataliteta nije bila rezervisana samo za srpske nacionaliste. Međunarodni mediji, uključujući Njujork tajms (New York Times) i Vašington post (Washington Post), izveštavali su o tome da su upravo visoke stope nataliteta među kosovskim Albancima uzrok rastućim tenzijama u pokrajini u godinama nakon smrti jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita. Vašington post je čak izveštavao o tome da su Albanci postali većina na Kosovu pedesetih godina zbog visoke stope nataliteta, iako je popis iz 1948. pokazao da je, čak i dve godine pre nego što je ta decenija počela, Kosovo imalo oko 172.000 Srba i 500.000 Albanaca.

Ovakva retorika postala je devedesetih godina element prosvete u državi. Pišući o podeli kosovskog obrazovnog sistema na dva etnička dela u svojoj knjizi “Kosovo: politika identiteta i prostora”, Denisa Kostovicova beleži da je srpski nastavni program za geografiju obuhvatio izučavanje mera koje je usvojio srpski parlament radi kontrolisanja albanske stope nataliteta na Kosovu.

Kostovicova navodi i da su “Srbi tačno određivali visoku stopu nataliteta na Kosovu kao nešto što je u direktnoj službi albanskom demografskom osvajanju Kosova”, i da je ovo saznanje korišćeno da bi se nacrtala meta Ginekološkoj i porodičnoj klinici Medicinskog fakulteta u Prištini, pretvarajući sam čin rađanja u političko pitanje.

Sociološkinja Nita Luci tvrdi da je otuđivanje Albanaca na Kosovu devedesetih godina prokazivanjem njihovih bioloških datosti tipičan primer progonjenih grupa širom sveta. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Sociološkinja Nita Luci kaže da je fiksacija prema stopi nataliteta među kosovskim Albancima krajem 20. veka rođena kao politički trenutak i bila je u službi političke propagande u to vreme, za šta su se zalagali Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) i Srpska pravoslavna crkva.

“Veći deo ove propagande krenuo je rasističkim smerom usled preuveličavanja ideje da Albanci namerno rađaju toliko dece, što podseća na slične tretmane manjina u SAD, Australiji, Kanadi, itd, i na mnoge kampanje za sterilisanje žena širom sveta kao političko oruđe”, kaže Luci.

Ona dodaje da je osobina nacionalizma da onog drugog prvo napadate zbog bioloških karakteristika. “U slučaju Kosova, moglo bi se pretpostaviti da je to imalo veze sa paranojom uvedenom odozgo, jer stvarna stopa nataliteta žena u urbanim predelima Kosova nije bila drugačija od stope nataliteta žena iz urbanih područja u Srbiji [devedesetih godina].”

Ova sociološkinja veruje da je nemoguće razdvojiti nacionalistički aspekt od kritike feminizma u ovom slučaju. “Nemoguće je relativizovati rodnu ulogu koja se obično pripisuje ženama od strane nacionalističkih ideologija: majki nacije, biološkog i kulturološkog umnoživača nacije”, tvrdi ona. “Tu se mogu naći razlozi za napade na žene, u slučaju Kosova tu su etikete poput ‘mašine za decu’ ili ‘mačke’.”

Luci naglašava da se u ovom pojmu mogu pronaći osnove za upotrebu seksualnog nasilja kao oružja u mnogim ratovima, uključujući one na Kosovu i u Bosni, jer je borba protiv žena smatrana borbom protiv ‘kolevke’ nacije.

Savremeno pitanje

Fiksacija prema stopama nataliteta i demografiji nije preminula u ratovima devedesetih godina i nastavila je da uhodi politiku na Balkanu — posebno onu srpsku. Od 1992, Srbija je na godišnjem nivou imala više smrtnih slučajeva nego novorođenčadi. U periodu između 1999. i 2015, Srbija je imala 1.748.487 smrtnih slučajeva i samo 1.205.225 novorođene dece, zbog čega je nastao kumulativni deficit od 539.262.

Da bi predupredila ovakav trend, Srbija je odredila ministra bez portfelja zaduženog za populacionu politiku. Prema rečima ministra, odnosno ministarke Slavice Đukić Dejanović, Srbija gubi 35.000 stanovnika svake godine, dok je krajem prošle godine najavila da će srpska vlada alocirati 600 miliona dinara za mere populacione politike.

Ova tema je prouzrokovala dosta rasprave u Srbiji, gde je premijerka Ana Brnabić sama rekla da bi država trebalo da ponudi veća socijalna davanja umesto da plasira zaludne slogane da bi ohrabrila rast stanovništva.

Mediji su ovoga leta objavili da će srpska vlada obezbediti veća sredstva za roditelje koji imaju troje ili više dece, što je odjek politike devedesetih u sklopu koje lokalne vlasti nagrađuju medaljama srpske majke sa Kosova koje imaju četvoro ili više dece, za šta je dokaz članak novina Politika od juna 1993. Dve godine kasnije, 1995, Srpska pravoslavna crkva takođe je uručila medalje srpskim majkama na Kosovu sa najvećim brojem dece.

Srpska pravoslavna crkva nastavlja da promoviše politike kojima se širi današnja populacija. Patrijarh Irinej, na sastanku sa predsednikom Vučićem, upozorio je na niske stope nataliteta kod srpskih majki, dok je arhiepiskop Amfilohije javno optužio srpske majke za masovno ubistvo nerođene dece, tvrdeći da su “one ubile više dece u utrobama za godinu dana nego Musolini, Hitler, Tito i kosovski Albanci zajedno”.

Nita Luci smatra da, u stvari, iste kritike mogu da se primene na pristup srpske države i crkve prema Srpkinjama danas, kao što je to bio slučaj sa Albankama devedesetih godina. “Kao što se nekada vršio pritisak na Albanke da rađaju decu, danas se vrši pritisak na Srpkinje, jer nemaju dovoljno dece”, rekla je ona. “Ponovo imamo esencijalizaciju uloge žena u društvu prema nacionalnoj perspektivi.”

Luci tvrdi da se u nedavnom slučaju u Srbiji pokazalo da nacionalizam često izopštava kao neprijatelje čak i unutrašnje elemente i etiketira ih, a ne samo one strane. “Elementi koji, prema nacionalizmu, nisu dovoljno u službi sublimacije nacije i njenih interesa. Ne samo žene, već i druge zajednice — LGBT, radikalni levičari, antiratne grupe, i tako dalje — često se smatraju izdajnicima kada se ne uklapaju u dominantnu nacionalističku ideologiju.”

Dok neke statistike upućuju na to da se stopa nataliteta na Kosovu smanjuje, demografkinja Mimoza Duši ne vidi razlog za uzbunu. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

I Kosovo se suočava sa padom broja novorođenih. Godine 1989. na Kosovu se rodilo 56.000 beba, a 2014. samo 27.000. Izveštaj Kosovske agencije za statistiku predviđa da od proseka 2011. od oko 2,4 deteta po ženi (koja dostiže doba u kom je sposobna da rađa), desiće se linearni pad na prosek od 1,5 deteta po ženi 2031.

Ipak, prema mišljenju demografkinje Mimoze Duši, situacija nije alarmantna. “Na Kosovu imamo povećanu stopu na nivou zamene”, objasnila je. “Ovaj stepen iznos 2 ili 2,1. Ovo se ne tiče uticaja politike, već se tiče činjenice da smo najmlađe stanovništvo u Evropi. Na primer, 39 odsto stanovništva mlađe je od 18 godina. Sva ova deca imaju potencijala da ubuduće postanu roditelji. Mi smo tradicionalno društvo i danas nije takva situacija da se naša deca odriču braka ili osnivanja porodice.”

Uprkos uveravanjima Duši, čini se da ne postoji zabrinutost u kosovskoj vladi kada je reč o natalitetu. U razgovorima sa vladinim zvaničnicima o budućim politikama koje regulišu roditeljsko i porodiljsko odsustvo, aktivisti iz civilnog društva su otkrili za K2.0 da je tema zaštite stope nataliteta na Kosovu često pominjana na sastancima.

Sporne teritorije

Između Kosova i Srbije postoje dve teritorije koje su osporene od jedne od dveju strana — sever Kosova i Preševska dolina. Štaviše, moguća razmena ovih dveju teritorija predstavlja lajtmotiv ovogodišnjeg vrelog političkog leta, gde su neki mediji na Kosovu čak iscrtavali karte kako bi razrešili situaciju. Jedan argument iznet u slučaju razmene bilo je iseljenje i smanjenje albanskog stanovništva u Dolini i srpskog stanovništva na Severu. Demografija opet stupa na scenu.

Prema anketi iz 2008. koju je sproveo demograf i bivši predsednik Kosovske akademije nauka i umetnosti, Hivzi Islami, u Preševskoj dolini populacija je sve manja, posebno posle sukoba 2000-2001, kao i u srpskim stanovništvom naseljenim severnim opštinama na Kosovu, a koje se suočavaju sa stopama nataliteta koje su niže od stope mortaliteta.

Tokom poslednje posete srpskog predsednika Aleksandra Vučića Kosovu, on je rekao da Srbi mogu da pobede, između ostalog, uz pomoć dece, dok je u jednom objavljenom snimku upozorio da “ako ne preduzmemo nešto, nestaćemo kao narod”.

Škeljzen Malići smatra da su ove izjave više “u vezi sa unutrašnjim mnenjem u Srbiji i da predstavljaju podstrek za rast stanovništva u Srbiji”. Mimoza Duši je saglasna, rekavši: “Ove izjave prosto predstavljaju populacionu politiku koja treba da ubedi njegov narod da više rađa, on koristi ovu vrstu panike.” Prema tome, dok su političari koristili prošli demografski bum kao lažnu zastavicu za ostvarivanje ciljeva osamdesetih, danas se čini da će upotrebiti demografski sunovrat kao lažnu zastavicu za svoje trenutne planove. K

Naslovna fotografija: Creative commons