Tri susreta sa Enrijem Canajem
Albanski fotograf i član fotografskog kolektiva Magnum priseća se sopstvenog izbeglištva u Grčkoj.
Bio je to početak marta kada sam prvi put susrela Enrija Canaja, koji samo što nije bio otišao iz Tirane na putu ka Odesi sa kolegom iz fotografskog kolektiva Magnum, Alexom Majolijem; planirali su da dokumentuju rat koji je nedavno počeo.
Kada se vratio iz Ukrajine, ponovo smo se sastali u Tirani. Oboje smo nosili crveno-bele narukvice od konca, koje simbolišu početak proleća. Svoju narukvicu kupio je u Grčkoj, dok sam je ja kupila u Albaniji.
Enri je slušao glasovnu poruku na grčkom. Nasmejao se i rekao da njegov prijatelj, koji mu je poslao poruku, ume samo jednu stvar da kuva — tradicionalno jelo od povrća pod imenom burma. Pitam Enrija ume li da sprema albansku hranu.
“Albanska i grčka hrana, to ti je jedno te isto”, smeje se.
Tada počinje naš razgovor.
“Desilo se noću, verovatno oko dva sata ujutru ili možda kasnije”, priča mi. “Poprilično sam siguran da je bio prvi april, jer nije bilo preterano toplo u Atini.”
Dok govori, pominje zanos koji je osetio dok je bio jedanaestogodišnjak 1991. godine, kada je usred noći morao da se probudi da bi se upustio u “novu avanturu”.
Posle studentskih protesta 1990. i izbora u martu 1991. godine, koji su označili kraj komunističkog režima i najavili novu eru pluralizma, ljudi u Tirani preplavili su strane ambasade kako bi napustili zemlju nakon višegodišnje izolacije. Ubrzo, morem su nizali brodovi nesposobni za plovidbu, hitajući ka Italiji. U isto vreme mnogi su lutali planinama kako bi prešli granicu sa Grčkom.
Enrijeva porodica nije imala rođake u inostranstvu, a kako smo on i ja lunjali po jednom starom kvartu u Tirani, u potrazi za picom pre nastavka razgovora, upitala sam ga: “Zašto si otišao u Grčku, a ne u Italiju?”
“Brže se dobijala viza”, kaže, i tako me vrati u proleće 1991. Porodica se pripremila za ono što sledi. Enrijevi roditelji su prodali sve što su imali, u šta spada i poster Mona Lize; Enri se priseća da je tako nešto tada bila prava retkost u Albaniji. Zamišljali su da počnu ispočetka.
Proleće je, noć je najcrnja. Porodični prijatelj dolazi kući u Tiranu, odakle će preuzeti Enrija, njegovu sestru i njihove roditelje i prevesti ih do graničnog prelaz Kakavia u blizini Đirokastre. U automobilu se, sem prtljaga, nalazi stara pohabana kutija za cipele sa dragocenim dokumentima i crno-belim fotografijama njihove porodice; to je sidro koje će ih održati u predstojećim godinama.
Put do graničnog prelaza, za koji bi danas bilo potrebno nekoliko sati, traje celi dan. Na prelazu se njih četvoro pozdravlja sa prijateljem i ukrcava na autobus da bi dospeli na konačno odredište: Atina.
Kada stignu u Atinu, već je noć. Enri se i dalje priseća čarolije i strahopoštovanja prema šljaštećim gradskim svetlima.
“Šta hoćeš da kupiš?” pita ga otac.
Za dečaka koji prvi put nabasa na kapitalističko obilje, odgovor je bio nedvosmislen.
“Koka-kolu”, Enri kaže oduševljeno.
Hotel koju je porodica prve noći pronašla u centru Atine postao je njihova baza na narednih mesec dana. Enri je imao 11 godina i sve je shvatao kao avanturu, ali dok sada razmišlja o svojoj trogodišnjoj ćerki, utišava glas i kaže: “Stvarno ne znam kako je mojim roditeljima tada to pošlo za rukom. Zaista ne znam.”
Lutao je hotelskim hodnicima sa sestrom i špijunirao “prelepe žene koje su nosile šminku za potrebe svog posla”. Ovi trenuci su mu pomogli da izgradi odnos sa grčkim okruženjem, a koje je kasnije zabeležio u svojstvu profesionalnog fotografa.
Posle koka-kole, naredna porodična kupovina bila je kamera za jednokratnu upotrebu sa filmom u boji.
Porodici je trebalo par meseci da nađe kuću u kvartu i kupi neophodni nameštaj. Upravo se ovaj kvart našao u središtu njegovog novog fotografskog projekta.
Tada u Atini nije bilo mnogo međunarodnih migranata i Enri je bio jedino dete koje nije bilo Grk u prepunoj učionici. Druženje mu je uvek išlo odruke, ali mu je u početku palo teško što ne govori grčki. Jednom ga je učitelj odveo u školsku biblioteku i dao mu da čita verski tekst. Enri je brzo shvatio da, iako nije bio zainteresovan za religiju, zanimalo ga je sve ostalo u toj prostoriji.
“Uzeo sam neke druge knjige”, priča mi. “Nisam ih razumeo, ali ponavljanje mi je pomoglo da naučim ‘noima’, kako da kažem… ne znam kako se kaže na engleskom ili na albanskom.”
Smisao.
Enri je počeo da usvaja noime raznih kulturnih običaja u mestu koje kasnije naziva svojim domom.
Premda je škola bila pretrpana, porodična kuća u kvartu često je bila prazna. Enrijeva majka i njegov otac morali su da rade mnogo kako bi spojili kraj s krajem. Enrijeva škola je radila od dva popodne, pa je jutro provodio prodajući đevreke, tanke kolutiće testa poznatije kao simit u Turskoj. Kupujući ih na veliko i preprodavajući ih potom na ulici po skupljoj ceni, ubrzo je zarađivao više od svojih roditelja.
Nakon završetka srednje škole, Enri je našao posao u fabrici za obradu drveta. Pošto je bio migrant, trebao mu je ugovor o radu da bi ostao legalno u zemlji. Iako je znao da to nije posao koji može da radi celi život, naučio je da obavlja manuelne radove koje i dan-danas ceni.
Između sečenja drveta i sastavljanja delova u stolarskom poslu, Enri i njegova porodica su posle nekog vremena napravili — ovaj put u boji — novi porodični album sa trenucima iz svog života u atinskom kvartu.
Tada se našao u novom svetu crno-bele fotografije koja se mnogo razlikovala od intimnih slika koje su pratile porodicu na migrantskom putu do Grčke. U ovom drugom jednobojnom susretu sa fotografijom, veličina štampe umnogome premašuje kutiju za cipele koju je njegova porodica nosila sa sobom na dugoj vožnji do Atine. Enri je nabasao na velike crno-bele slike, uramljene i okačene na zidovima atinskog muzeja, što mu je bio prvi put da je prisustvovao izložbi fotografija. Ljubav na prvi pogled.
Ipak, da je svojevoljno napustio svoj posao da se posveti novoj ljubavi, onda ne bi mogao da zadrži zeleni karton. Enrijevi zaprepašćeni šefovi su pristali da mu daju otkaz, što mu je omogućilo da upiše atinsku Akademiju fotografije Leica i zadrži boravišnu dozvolu.
Prvi povratak u Albaniju
Sada je jesen 2001. i Enri ima 21 godinu. Čita Kerouaca, sluša Bacha i višesatno kruži kvartom sa kamerom Minolta od 35mm. Veći deo ostatka slobodnog vremena provodi u porodičnom kupatilu ili u mračnoj komori Akademije, gde razvija filmove. I dalje je jedini stranac u odeljenju i zadubljen je u rad fotografa poput Roberta Franka, Garryja Winogranda, Hirohika Arakija i Masahise Fukase.
Profesor ga jedan dan dovodi u biblioteku i nudi mu knjigu. “Profesor me je pitao da ga pratim do biblioteke i tamo mi je”, po Enrijevim rečima, “pokazao knjigu crno-belih fotografija na kojima je zemlja koju sam napustio sa porodicom na proleće 1991.” Za razliku od veroučitelja u osnovnoj školi, ova knjiga je bila ona prava.
To mesto je bilo isto ono koje je zabeleženo na porodičnim fotografijama smeštenim u kutiji za cipele — čak je i crno-bela shema boja bila identična. Međutim, slike su napravljene sa stanovišta profesionalnog grčkog fotoreportera koji je putovao u Albaniju posle pada režima 1991, a nakon što su Enri i njegova porodica napustili zemlju.
Kada je Enri ušao u prvu zimu kao student fotografije, deset godina je bilo prošlo otkako je onaj grčki fotograf napravio pomenute slike i otkako je Enri poslednji put boravio u Albaniji. Nego ga vozi do graničnog prelaza Kakavia. U kolima se našao i jedan grčki prijatelj, zatim Minolta od 35mm, objektiv od 50mm i torba sa 20 rolni filma od 35mm.
Kada su stigli u Tiranu, već je bio dan. Pod prirodnom svetlošću, grad je sasvim ogolio svoju dekadenciju proisteklu iz jednodecenijske tranzicije. Ipak, noću, nestašice struje dozvolile su mraku da padne i napravi izvesnu atmosferu na ulicama i u kući u kojoj je Enri boravio sa rođacima.
“Moj rad u Albaniji liči na bajku”, kaže on.
Upravo je na tom putovanju decembra 2001, to jest na prvom povratku u Albaniju posle decenije, započet njegov rad.
Albanske fotografije stvaraju drugačiju atmosferu od ostatka njegovog rada. Enri je posvetio nekoliko godina svoje karijere crno-belim slikama migrantskog života, dok njegov rad obavljen u Grčkoj često dokumentuje gorak ukus urbanog života marginalizovanih.
Njegove slike o Albaniji prikazuju njegovu domovinu na način kao da je posmatra kroz rupicu u kutiji za cipele.
Enrijev boravak u Albaniji nije potrajao. Bilo da je zbog grčkih ksenofobičnih stavova prema Albancima ili zbog uverenja da je Albanija opasno mesto, porodica njegovog prijatelja i saputnika Grka saznala je kuda je otišao i zahtevala da se vrate.
Po diplomiranju na Akademiji, Enri je morao da nađe stabilan posao koji bi mu omogućio da zadrži vizu. Tek je 2005. godine, kada je osnovao svoju firmu, mogao da priušti još jedno putovanje u Albaniju, gde je nastavio rad započet 2001.
Nekoliko godina prolazi dok ne ugledamo iskusnog fotoreportera kako čeka na obalama Grčke da bi dokumentovao i susreo se sa s prvim migrantskim čamcima koji su pristigli u Evropu, što su mediji kasnije nazvali “izbegličkom krizom”. Sada je 2013, mnogo godina pre nego što su obale preplavljene stranim fotografima koji svraćaju da uslikaju i sa svetom podele tuđi bol. Sve do 2015. godine, obale tihuju i Enri kaže da je čekao “u tišini i osami na obali”, u iščekivanju ne da zabeleži “izbegličku krizu”, već da prikaže ljude i njihove priče o migraciji, koju je i on sam iskusio.
Hotel iz snova
Na našem trećem sastanku pripade mi teško da pitam Enrija za njegov rad sa izbeglicama. Možda imam previše pitanja ili sam preplavljena bolom zbog nehumanog i bezosećajnog pristupa evropskih političara ovoj problematici.
Možda me i dalje drži mamurluk od Enrijeve prezentacije noć ranije, kada je predstavio svoju novoobjavljenju knjigu “Pre odlaska kaži zbogom”. Bio je to prvi put da je Enri predstavio svoj rad u Albaniji. Na prezentaciji nije bilo slobodnih mesta i Enri je pokušao da se publici obrati na albanskom, iako se izvinio zbog ne tako perfektnog znanja jezika.
Prezentacija je završena dugim aplauzom publike.
Prisutni su kasnije prišli Enriju da podele svoja iskustva o izbeglištvu. Temi o izbeglištvu iz Albanije i dalje se ne poklanja dovoljno pažnje; teško je uveriti javnost da je u pitanju važna tematika. Prezentacija knjige svakako je pospešila ovaj proces.
Kasnije smo seli na sofu u pokušaju da svarimo sve što smo čuli i videli na prezentaciji, kada je Enri naručio rum.
Pitam ga o tome postoji li priča koju bi voleo da podeli, a sem brojnih drugih na koje je naišao, koje je zabeležio i ištampao.
“Tu je Ahmedova priča”, odgovara bez oklevanja.
“Zašto njegova?”
“Jer u njegovim očima vidim sebe kad sam bio dečak.”
Sećam se prve Ahmedove slike koju mi je pokazao; dečak na slici nosi masku igračku preko lica.
“Ahmeda i njegovu porodicu upoznao sam 2016”, priča mi Enri. “Emigrirali su iz Avganistana i primetio sam ih jer su bili neobična porodica. Fatima, majka, htela je da ode iz kuće jer je njen suprug bio nasilnik. Baka ju je podržala i same su otputovale sa dvojicom braće.”
Tada je Ahmed imao pet godina, a Ajmad osam. “Neobično je da naiđete na ženu iz Avganistana koja putuje sama, bez pratnje odraslog muškarca”, kaže Enri.
Prvi Enrijev susret sa Ahmedom i njegovom porodicom u Grčkoj bio je kratak. Međutim, dve godine kasnije, tj. 2018, Enri je čuo za tragediju koju je ova porodica doživela u Srbiji i odlučio je da ih poseti sa svojom suprugom Evom, socijalnom radnicom i psihologicom koja u Grčkoj radi sa migrantkinjama. Baka je preminula, a majka je zbog svog stanja morala da koristi invalidska kolica. Iako je Enri hteo da dokumentuje priču ove porodice, teško mu je bilo da to učini a da pritom ne stekne utisak da je odstranio njihovu bol.
Enri je ostao sa porodicom sve dok nije video nešto što smatra čudotvornim: porodica je uspela da se razveseli. Upravo je te trenutke radosti zabeležio kada je uslikao Ahmeda dok nosi masku ili se igra sa majkom u invalidskim kolicima. Ajmad je tik van rama.
“On je bio stariji, pa je verovatno bolje razumeo dešavanja”, priča mi Enri.
Odnos između onoga što smo učinili vidljivim i onoga što smo izbacili — zamućen je i neproziran. Odabir koji napravimo obično je vođen principom “crne kutije”, to jest narativom koji ne možemo sasvim da kontrolišemo, ali kog ne bi trebalo da se bojimo. U slučaju Ahmedove priče, Enri je doneo odluku da vizualizuje nadu.
Enri je prošle zime otputovao da poseti Ahmedovu porodicu u njihovom novom domu, izbegličkom stambenom kompleksu na obodima Stokholma, koji nosi naziv “Hotel iz snova”. Enri je boravio bliže gradskom jezgru, ali je bio počastvovan što mu je omogućeno da noć provede s porodicom u zamenu za albansko-grčku večeru za sve njih.
Na najnovijoj fotografiji koju je Enri uslikao tokom svog boravka u Stokholmu, Ahmed ima tek 11 godina. Objektiv u prvi plan stavlja dečakove tamno smeđe oči. Maska je skinuta. Delić voćke, ponete sa kuhinjskog stola u njegovom novom domu, visi sa dečakovog uva.
Prisećam se inicijalne razmene imejlova sa Enrijem, kada sam ga pitala da mi pošalje PDF fajl svoje knjige kako bih se spremila za naše razgovore.
Stigao mi je prvi nacrt, koji je kasnije izmenjen, ali u prologu koji nikad nije objavljen — a koji sam imala sreće da pročitam — on piše o velikoj datuli, “hurma” na albanskom, u svojoj kući iz detinjstva. Opisuje ranu jutarnju svetlost koja pravi obris krune povrh stabla uz koje je dečak hteo da se popne i da ga osvoji. Zatim je, noću, isto to stablo bacalo strašljive senke od kojih se dete brani pokrivajući se posteljinom.
Na dnu stranice nalazi se Enrijeva slika dok je još bio dečak. Ona se umnogome razlikuje od estetike sa Ahmedovog portreta. Nju je napravio Grk koji je kupovao đevreke od Enrija na pijaci. Taj muškarac je morao da kupi toliko đevreka, vraćajući se iznova Enriju na pijaci, da je tada jedanaestogodišnji Enri, pristao da bude uslikan.
Naslovna fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.
Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0.
Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.
