Blogbox | Dijaspora

Trzaji: Povratak ili iluzije zamrznutog vremena

Piše - 03.08.2019

Povratak domu posle 15 godina.

Kada sam odlučio da napustim Njujork i vratim se na Kosovo posle 15 godina provedenih u SAD, svrstao sam svoje najveće strahove u ono što dramatično nazivam “Trzajima”. Svakako da sam očekivao poteškoće pri ponovnom prilagođavanju, jer je prošlo sedam godina otkako sam poslednji put bio na Kosovu. Ipak, verovao sam da imam savršeno rešenje problema nazvanog “obrnuti kulturni šok” — da ne brzam, da dozvolim da se dani polako smenjuju i da vidim kako će sve teći. To sam i učinio.

Duže od godinu dana po povratku, upustio sam se u stvari koje sam propustio tokom svog boravka u Sjedinjenim Državama. Bila su to jednostavna zadovoljstva. Odlazak na produžene pauze za ručak tokom radnog vremena i sastajanje sa prijateljima na podnevnu kafu možda deluje kao svaki drugi utorak nekoga ko živi na Balkanu, ali je za mene to bio luksuz u Njujorku.

Ono što zaista naginje Uliksa da pređe olujna mora, da se bori sa čudovištima i zavede boginje kako bi mogao da se vrati kući jeste shvatanje da je njegova imovina zapuštena i da se njena vrednost umanjuje svakoga dana sve više.

Svakako da su moje kasne letnje noći odlazaka iz jednog bara u drugi i moji prečesti odlasci na plažu predstavljali puke manifestacije mog namernog i samonametnutog stanja blaženog neznanja kako bi se izbeglo suočavanje sa stvarnošću. Pokušao sam što više da odužim ovaj osećaj medenoga meseca po povratku.

Od svih strahova koje sam gajio o povratku, nijedan se nije pokazao značajnim. Oni koje nikada ne uzmete u obzir jesu oni koji vas snađu. I jedna takva stvar — koju sam shvatio tek po povratku — jeste to da vreme ne ostvaruje određeni uticaj samo na ljude (to sam uspeo da predvidim), već i na stvari. Nisam očekivao — i nisam bio spreman da se suočim sa stanjem zapuštenosti koje je zadesilo moj dom i “imovinu” dok sam bio odsutan. To jest, sve dok nisam pročitao Homerovu Odiseju.

Ono što zaista naginje Uliksa da pređe olujna mora, da se bori sa čudovištima i zavede boginje kako bi mogao da se vrati kući, jeste shvatanje da je njegova imovina zapuštena i da se njena vrednost umanjuje svakoga dana sve više. Stvar je u tome što njegovi volovi, ovce i debele koze bivaju desetkovani zbog čestih gozbi koje priređuju prosci, dok igraju i nesmotreno ispijaju njegovo vino na zabavi na njegovom dvoru koja nikada ne prestaje, a u pokušaju da osvoje Penelopu.

Tog prvog leta, pogođen time što sam ovo shvatio, oko dva meseca sam izbegavao da uđem u svoju kuću u Prizrenu, gde sam proveo veći deo svog detinjstva. To sam, verovatno, učinio zbog straha da moja soba neće biti ista kao što je se sećam i da bi uvid u nešto drugačije moglo da okalja moja dragocena sećanja iz detinjstva — sećanja na koja sam se vraćao iznova i iznova u vreme poteškoća, sećanja koja su me poslužila kao sidro stabilnosti i bezbednosti gde god sam se u Velikome gradu zadesio.

“Ne mogu da verujem da još nisi kročio u svoju kuću”, rekao je moj prijatelj Muja na koga sam jednog dana nabasao u Prizrenu. Nije mogao da sakrije iznenađenje kada je saznao da sam boravio kod svog prijatelja Burima preko vikenda, umesto da idem u svoju kuću. “Zar ti ne nedostaje stara soba? Mislim, sigurno ti nedostaje, zar ne? Meni nedostaje, pa je sigurno i tebi isto.”

(Iako moja porodica živi u Prištini, devedesete smo proveli u Prizrenu. To su, verovatno, bila najteža vremena za moje roditelje, ali je za mene to bio čaroban period koji romantizujem i za kojim gajim žal. Posle toga smo posećivali Prizren sve ređe, možda na svaka tri meseca do šest meseci, pa smo čak i tada boravili kod svojih rođaka, pokušavajući da izbegnemo gnjavažu koja bi se stvorila da smo boravili u svojoj kući.)

Trebalo je da prođe neko vreme da iz svojih očiju uklonim taj veo idealizovanja i da vidim moju prizrensku kuću onakvom kakva ona jeste — spomenik posvećen erodirajućim svojstvima vremena.

Hteo sam da se moja dečja soba zamrzne u vremenu i prostoru. U nekoj meri ona i jeste bila takva. Plavi divan je i dalje bio tamo, i dalje se naginjući kada sam na njemu spavao. Pisaći sto je i dalje bio prevelik za sobu i klaustrofobično je bio zaglavljen iza divana. Fioke prvi vrhu ormara za odeću i dalje su bile zaključane, iako su bile prazne, baš kao kada je moja majka tamo čuvala važna dokumenta iz firme. A i dalje nisam mogao da provirim glavom kroz prozor zbog one glupave mreže za komarce.

Ipak, bilo je suptilnih promena. Trebalo je da prođe neko vreme da iz svojih očiju uklonim taj veo idealizovanja i da vidim moju prizrensku kuću onakvom kakva ona jeste — spomenik posvećen erodirajućim svojstvima vremena. Ogromna pukotina duž zida moje sobe kao da je neki nevidljivi zemljotres pokušao potajno da uruši prozore i balkonska vrata. Slojevi prašine koji prekrivaju nameštaj bili su poput sedimenata koji čuvaju beleške o tome šta je sve kuća radila dok su ljudi bili odsutni.

Vani su vinove loze visile nadole, visoki korov probio se kroz podne pločice i uzana bašta pretvorila se u tunel zapuštene džungle koji vodi u utrobu čudovišta. Moglo je da se vidi kako čudovište diše, na svakih tridesetak sekundi, kada je pumpa za vodu vrištala kroz stare zarđale cevi.

Ostatak kuće pretvorio se u arhitektonskog Frankenštajna, kao da prirodna selekcija pravi smicalicu da bi stvorila mutanta od cigle i maltera. Kako su godine prolazile, svaka soba je doživljavala različite izmene i toliko mutirala da bi bila savršena za istraživački projekat nekog stručnjaka za unutrašnji dizajn. Neću ni da pričam o neusklađenom nameštaju, stepenicama preplavljenim knjigama i svakojakim materijalima, ili klaustrofobično uzanom kupatilu.

Skoro sam zaboravio da se većina ovih promena u prizrenskoj kući odigrala, u stvari, u mom detinjstvu. Mračna dnevna soba, na primer, nekada je mogla da se pohvali prozorima sa pogledom na drvo trešnje koje cveta, a koje je prekriveno raznim strukturnim proširenjima sprovedenih na brzu ruku devedesetih godina. Mogli ste da se popnete preko prozora da biste došli na čudni balkon koji počinje negde između dva sprata, a odakle se stvara pristup jednoj od dve tavanice.

Znam da izgovaranje ovoga naglas zvuči suludo. Pokušaj da objasnite ova arhitektonska čuda isto je kao da pokušavate da razmrsite brojne kablove koji prožimaju zidove dnevne sobe. Ostavljeni iz različitih razdoblja, izgledaju kao vene i arterije čudovišta, dok su, u stvari, ti kablovi bili nosioci telefonskog, Internet ili televizijskog signala, pa čak i električne energije od više različitih snabdevača s ciljem da se izbegnu restrikcije struje u komšiluku.

Ipak, tek sam godinu dana kasnije sasvim shvatio meru u kojoj prizrenska kuća propada, tokom drugog leta po povratku kući. Bilo je to tokom festivala dokumentarnog filma, kada sam rekao nekim prijateljima da mogu da borave kod mene. Veliku sam grešku napravio. Uspeo sam nekoliko njih da traumatizujem. Nikada se u životu toliko nisu uplašili.

To je trebalo da se desi da bih otvorio svoje oči i shvatio da, iako sam proživeo brojne izmene prizrenske kuće, te promene nisu našle svoje mesto u mojoj glavi. To bi se moglo pripisati inherentnim greškama u sećanju i tome kako je ono sastavljeno iz delića koje sami biramo. Moja verzija prizrenske kuće bila je, u stvari, složena od više različitih vremenskih okvira koji su stopljeni u idealnu sliku. Čak i da mogu da putujem kroz vreme, nikada ne bih mogao da se vratim u prizrensku kuću koju imam u glavi. Jer, ona nikada zaista nije ni postojala. I to je bila neka vrsta arhitektonskog Frankenštajna.

Ovaj tekst dio je Bitićijevog aktuelnog kreativnog projekta publicističkog karaktera pod nazivom “Trzaji”, u kom autor obrađuje teme povratka na kućno ognjište i vraćanja uopšte.

Naslovna fotografija: Atde Mula / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.