Blogbox | Kultivacija | Art

Umetnik bez recenzije izložbe nije umetnik

Piše - 02.06.2019

Satirični članak o umetničkoj kritici.

“Priština je glavni grad evropske savremene umetnosti”, rekao je kustos Rene Blok (René Block) kada je bio u poseti početkom dvehiljaditih godina.

Ozbiljan sam.

I bio je u pravu kada je iznosio tako odvažne tvrdnje. U to vreme, kako mi jedan prijatelj-umetnik prepričava, umetnička scena bila je u velikom poletu i postojala je neka struja koja je proticala kroz celi grad, menjajući sve na svom putu. Može biti da je ovaj elektricitet u vazduhu stvoren usled uobičajenog efekta nakon pijanstva koji je moj prijatelj-umetnik osećao dok je bio mlađi i dok je uživao u žurkama i dobro se provodio.

Bilo kako bilo, činjenice ostaju onakve kakve jesu, a izreka “Umetnik koji ne govori engleski — nije umetnik” okrenuta je naglavačke, snimljena je u video-zapisu i postala surova istina za one koju su u nju sumnjali. Deca su se pobunila protiv svojih roditelja, profesora i velikih majstora umetnosti, odbacujući starinske načine i počevši da rade sa novim formama i medijima koji su tada smatrani prolaznom modom.

Teletabisi su pripovedali ratne priče. Američka moć je ilustrovana u teorijama zavere. Bardovi sa ćiftelijama (çiftelia) pevali su o slavi i velikim umetničkim poduhvatima kosovskih umetnika i njihovim pohodima i avanturama na četiri strane sveta — od Njujorka i Londona, preko Pariza, Berlina i dalje. Sve ove sjajne stvari su se dešavale, ali sam ja jedva šta znao o njima.

To podseća na stalnu kuknjavu i tračerenje koje se odvija između raznih grupa umetnika.

Moj dobar prijatelj svaljuje krivicu na izostanak podesne kritike umetnosti na lokalu. Ipak, nisam s time saglasan.

I dokazaću da sam u pravu tako što ću napisati recenziju umetničke izložbe mog prijatelja. Ipak, zarad potomstva i s obzirom na to da želim da održim dobre odnose sa svojim prijateljem, neću reći njegovo ime i naziv njegovog umetničkog nastupa, kao ni mesto na kom se on trenutno izvodi.

“Vidite? To pokazuje da sam u pravu”, rekao je moj prijatelj, nazivajući me kukavicom i varalicom. “Sve je to klub prijatelja i niko neće da svoju poziciju dovodi u opasnost. Zato jedni druge samo tapšu po ramenu.”

Možda je to fenomen koji je moj prijatelj pokušao da istraži u izlaganju svoje instalacije, pod nazivom “Zajedno-odvojeni” (Together-Apart). Pogled mora da probije beton, metal i gumu koja prekriva zadnju stranu da biste dokučili pravo značenje. To podseća na stalnu kuknjavu i tračerenje koje se odvija između raznih grupa umetnika.

To je toliko preovlađujuće da sam se odmah setio toga koliko mi se smuči kada slušam o izostanku saradnje između umetnika i o svim tim noževima zabijenim u leđa, dok se trudim da ispratim ko ne govori s kime i iz kog razloga. (Moj prijatelj umetnik je mogao do mile volje da priča o “klubu prijatelja”, ali su njegov um i njegovi pokreti ruku ukazivali na suprotno, čim je napravio takvu instalaciju.)

Ono što stvara još jedan sloj značenja jeste osvetljenje na instalaciji — način na koji je mekana guma u pozadini osvetljena slabim neonskim svetlom koje vas podstiče da razmišljate o vulgarnosti lažnih odnosa i prijateljstava. Možda je to način na koji današnji svet funkcioniše?

Dok se krećete kroz izložbeni prostor, videćete sliku na velikom platnu pod nazivom “Torta”, a na moje nezadovoljstvo, moram da priznam da nije uspela da izbegne očigledni nacionalistički prizvuk, dok istovremeno pokušava da bude privlačna inostranstvu.

“Torta” bi mogla da bude vrlo dobra postavka da je moj prijatelj-umetnik nastavio stazom inicijalnog impulsa koji podrazumeva eksperimentisanje, ali nije mogao da odoli pozivima sirena keša koje su nagnale potencijalno remek-delo da se sudari sa liticom kiča koji nije ni nacionalistički orijentisan, ni jedan od onih otrcanih projekata pomirenja koji su u tor uvukli brojne umetnike, terajući ih da prave radove onoliko plastične koliko su isforsirana njihova istinska mišljenja o temama i radovima za čiju su izradu bili zaduženi.

Ipak, tužno je što živimo u siromašnome mestu u kom umetnik ponekad mora da trguje svojim umetničkim težnjama zarad obroka. Voleo bih da se stomak mog prijatelja nije zadesio u samom centru između veličanja raznih pseudoideoloških igara i voleo bih da je imao snage da se upusti u kreiranje istinske umetnosti, da eksperimentiše i možda pokuša da odgovori na neka ozbiljnija pitanja o životu.

Da je dobri, stari Valter Benjamin i dalje živ — pitam se šta bi mislio o ovom poroznom odnosu između avangarde i kiča.

Ipak, šta bi moglo da bude važnije od praznog stomaka? To je istina koju je moguće doseći samo pomoću sušte patnje. Uprkos izvanrednom umetničkom procesu koji zaslužuje sve pohvale, sve se to pak raspada u “Torti”, jer je vrlo očigledno da moj prijatelj-umetnik zadaje udarce svojim pokroviteljima i sponzorima tako što im sugeriše da izgovaraju reči poput: “Pa, neka ih [(gladni) umetnici], nek jedu tortu.”

Jedan od zanimljivijih članaka pojavio se u obliku umetnikove knjige pod nazivom “Postoji li rast i inovacija?” i svodi se na to da postavlja isto pitanje u različitim formama na svakoj stranici. Štampana je u 1.000 primeraka (astronomsko visok broj za jednu ovakvu knigu o umetnosti) i prodaje se skupo (neću vam otkriti za koliko). To je primer onoga kako sadržaj i koncept prate formu, a možda i daje odgovor na nedoumicu Valtera Benjamina (Walter Benjamin) o tome da li postoji umetnost koja može mehanički da se reprodukuje.

Ipak, šta bi trebalo reći o umetničkom radu koji tretira umetnost kao industriju umesto kao avangardni proces zasnovan na ispitivanjima i eksperimentima, koji teži otkrivanju suštinskih filozofskih istina o tome šta znači život i ljudskost? Da li je industrijalizacija umetnosti najdublja istina za koju sada, u kapitalističkim/konzumerističkim društvima, poznajemo? Da li je to utopija kojoj smo težili?

Možda je ovo upravo ono što može da poveže umetnički i rad koji se masovno proizvodi. Jer, kakav izbor ima umetnički rad u vreme mehaničke reprodukcije? Da je dobri, stari Valter Benjamin i dalje živ — pitam se šta bi mislio o ovom poroznom odnosu između avangarde i kiča.

Možda najbolji umetnički rad koji je moj prijatelj-umetnik napravio još nije prikazan u ovoj instalaciji; govorim o novostima na Instagram-nalogu moga prijatelja.

Kako bolje opisati sajber-pisoar nego kao društvene mreže?

Sem toga što me uporno podseća na to koliko je moj život bedan u poređenju sa onim navodno zabavnim stvarima koje oni rade i na moju rastuću zavist zbog svih njihovih putovanja u ime umetnosti (koja su u danima vizne izolacije isto kao da se utrljava so na moje mentalne rane svaki put kada vidim one Insta-priče), to je, u stvari, nešto najbliže ideji o tome kakvu bi ulogu umetnost trebalo da igra u naše doba.

Prvobitno, možda će vas prevariti da pomislite da je umetnost mog dobrog prijatelja-umetnika svedena na putovanje kao nešto što je cilj, a ne puki nusprodukt njegove umetnosti. Ipak, dozvolite mi da vas uverim da se ispod sve te taštine, narcističkih impulsa i neosporne potrebe za ličnim marketingom, krije (možda slučajni i nenamerni) umetnički koncept koji se savršeno uklapa u vreme u kom živimo.

Razmišljajte ovako: da je Marsel Dišan (Marcel Duchamp) živeo u naše informaciono doba, kakav bi gotovi proizvod upotrebio umesto svoje poznate “Fontane”? I kako bolje opisati sajber-pisoar nego kao društvene mreže?

Ideja se uzdiže na još viši nivo onda kada uvidite da većina stvari koje moj dobar prijatelj-umetnik objavljuje jesu, u stvari, repostovi drugih ljudi. Ja smatram da je to genijalno, kao i korisničko ime na Instagramu, “Mediator Maximus”, što bi trebalo da se smatra nazivom umetničkog rada.

“Mediator Maximus” je virtualni gotovi proizvod (readymade) koji služi kao primer posredovanja u stvarnosti onako kako to predviđa Gi Debor (Guy Debord) u delu “Društvo spektakla” (The Society of the Spectacle). Dugo je prošlo otkako smo poslednji put iskusili stvarni svet posredstvom sopstvenih očiju.

Čak i ovaj članak neće postojati ako ga ne budu delili i ako se ne pojavi na Fejsbuku i Instagramu. Jer, mi ne znamo više kako da gledamo na svet ako to ne radimo preko ekrana na telefonima ili kroz filtere na kamerama kao što su “Valencia”, “Lo-Fi” ili “X-Pro”.

Ipak, i dalje ima nade za savremenu umetnost. Sve dok posmatramo umetničko delo, sve dok ne moramo sve o njemu da izgovorimo i sve dok nas tera da sebe zapitamo “Šta sve to znači?” — onda smo i dalje u dobroj formi.

Što se tiče opusa mog prijatelja umetnika, i dalje postoje njegovi brojni radovi koji umeju da zagolicaju taj deo moga mozga, a nadam se i vašeg.K

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.

Vrati se na monografiju

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.