U detalje | Nasilje u Porodici

‘Večne žrtve’ porodičnog nasilja

Piše - 18.06.2019

Ponavljajuće zlostavljanje i skupljanje komadića.

U prvom mesecu trudnoće, Njomza* je pokucala na vrata skloništa, sva natekla i krvava. Vrata su joj otvorena. Već je dva puta ranije tražila pomoć, nakon što je suprug nad njom stalno sprovodio nasilje.

Pored nje je bilo dvoje dece; jedno od tri godine i jedno od godinu i po. Treće dete je rodila u skloništu. Sada, 10 meseci kasnije, bebu i dalje hrani tamo.

U periodu od 18 meseci, tridesetjednogodišnjakinja iz Đakovice doživela je “dvostruko nasilje”, pa tako sada nema kuda da ide. Odlučila je da se ne vrati kući, kod supruga, za koga kaže da se sa njim nikada nije zakonito venčala, jer njihova zajednica nikada nije ozvaničena.

Njena porodica joj ne daje rešenje. Čak ni država još nije obezbedila dugoročno rešenje.

“Porodica mi je rekla, ‘Možeš da se vratiš kući, ali ne možemo da prihvatimo decu.’ A ja svoju decu ni po koju cenu neću ostaviti — nikada”, rekla je, vidno iscrpljena.

Opština Đakovica je nedavno ponudila da pokrije troškove šestomesečnog zakupa uz uslov da ona sama pronađe odgovarajući smeštaj.

“Šta da radim nakon što pronađem stan i Opština mi otplati šest meseci zakupa?” rekla je. “Biću primorana da se ponovo vratim u sklonište. Nemam kuda drugo da idem.”

“Merita* se nalazi u sličnoj situaciji. Prošlo je šest meseci otkako je potražila utočište u Skloništu za žene i decu u Prištini. Ovo je drugi put da se ova tridesetdvogodišnjakinja obraća centru za pomoć nakon što su njen suprug i njena svekrva sprovodili fizičko i psihičko nasilje nad njom. Bila je primorana da iza sebe ostavi svoje troje dece, dok ih sada retko kada viđa.”

"Svaki dan insistiram na tome da treba da napustim sklonište, ali čak i da izađem, nemam kuda da odem."

Merita

Ni ona nema dugoročno rešenje, jer nije bila u mogućnosti da dobije deo imovine svog bivšeg supruga, rekavši da je sve pripisano na njegove roditelje. Njena porodica ne želi da je primi i kaže da čak neće da uzmu u obzir da svoju imovinu podele sa njom.

“Konačno je završena brakorazvodna parnica”, kaže Merita. “Nijedan deo njegove imovine nije mi dodeljen. Čak i moja porodica odbija da mi pomogne.”

Sve što sada želi od države jeste smeštaj i radno mesto.

“Želim da otpočnem nov život. Nedostaju mi deca”, rekla je. “Svakog dana insistiram na tome da treba da napustim sklonište, ali čak i da izađem, nemam kuda da odem. Apelujem na državu da mi pomogne, da makar pronađem posao. Znam da kuvam. Dobro mi ide kuvanje.”

Uprkos njenim molbama, Merita kaže da je već izgubila nadu u to da će joj “neko pomoći”.

Postoje hiljade žena širom Kosova koje su patile od porodičnog nasilja ili ga i dalje trpe. One su ostavljene na milost i nemilost “sudbini” — bez smeštaja i posla.

U većini slučajeva, one su postale žrtve sistematskog nasilja, jer su se vratile svojim zlostavljačima, bez mogućnosti da pronađu održiva rešenja za smeštaj ili posao. Dosad su državne institucije nudile samo kratkoročna rešenja.

Broj prijavljenih slučajeva porodičnog nasilja u porastu

Njomza i Merita se nalaze među hiljadama žena na Kosovu koje su potražile zaštitu u nekom od osam skloništa u ovoj zemlji.

Prošle godine su, u skloništa za žrtve porodičnog nasilja, primljene 432 osobe. Od ovog ukupnog broja, 75 ljudi, uključujući Njomzu, primljeno je u skloništu Sigurna kuća u Opštini Đakovica.

Direktorka skloništa Sakibe Doli kaže da većina preživelih dolazi iz đakovičke opštine, ali da ima i ljudi iz drugih opština, kao što su Mališevo i Orahovac, dok preživeli podjednako dolaze iz gradova i sela.

Raspon u godinama preživelih, prema statistikama koje je obezbedio centar, kreće se između 20 i 70 godina, dok ima i dece do 13 godina. U više od 90% slučajeva, zlostavljač je suprug, dok je u 10% drugih slučajeva to član porodice.

Porodično nasilje u brojkama

U porastu je broj prijavljenih slučajeva porodičnog nasilja u policiji.

Godine 2017, najveći broj slučajeva porodičnog nasilja primećen je u regionu Prištine, gde je bilo ukupno 298 slučajeva; u prizrenskom regionu desila su se 242 slučaja, dok ih je u pećkom regionu bilo 211.

Godine 2018, u prištinskom regionu je ponovo zabeležen najveći broj slučajeva (442); prizrenski region se opet našao na drugom mestu, sa 251 slučajem, dok je gnjilanski region zauzeo treće mesto po broju slučajeva ove vrste (211).

Nasilje se najčešće dešavalo na relaciji između supružnika u svakoj od ovih godina: 553 godine 2017. i 727 godine 2018.

Drugi najčešći oblik porodičnog nasilja bilo je nasilje između oca i sina, sa 142 slučaja 2017. godine i 162 slučaja 2018.

Broj prijava slučajeva porodičnog nasilja porastao je u svim zajednicama: godine 2017, policija je primila prijave 1.045 osoba iz albanske zajednice; 107 iz romske, aškalijske i egipćanske; i 87 iz srpske zajednice. Godine 2018, ove brojke su iznosile 1.287 iz albanske zajednice; 123 iz romske, aškalijske i egipćanske; i 101 iz srpske zajednice.

Četiristo osoba je uhapšeno 2017, jer se sumnjiče da su sprovodili porodično nasilje; ovaj broj je porastao na 499 hapšenja 2018. godine.

Istovremeno, petoro ljudi je 2017. poginulo usled posledica porodičnog nasilja, dok je šestoro doživelo istu sudbinu 2018.

*Podaci Kosovske policije

Doli kaže da uzroci nasilja variraju od zloupotrebe droga i alkohola do niskog samopouzdanja, od preovlađujućeg patrijarhalnog mentaliteta do teških ekonomskih uslova.

Objašnjava da su prošle godine udomili 44 žene i 31 dete (17 devojčica i 14 dečaka), dok su ove godine, samo u prvom tromesečju registrovali 50 slučajeva — 24 žene i 26 dece (21 devojčica i 8 dečaka).

Rastuća potreba za skloništem koincidirala je sa povećanim brojem slučajeva porodičnog nasilja prijavljenih policiji. Na osnovu statistike Kosovske policije, 1.541 slučaj prijavljen je 2018, što je rast od 18% u odnosu na 1.269 slučajeva 2017. godine.

Policijski podaci pokazuju da se nasilje najčešće dešava na relaciji između supružnika, dok se drugi najviši broj slučajeva dešava na relaciji otac-sin. Godine 2017, 818 žena i 227 muškaraca prijavilo je da su bili žrtve porodičnog nasilja, dok je 2018. godine 1.189 prijavljenih žrtava žena i 308 muškaraca.

Glavni grad Priština ima najveći broj prijavljenih slučajeva porodičnog nasilja.

Otkako je sklonište reotvoreno u junu 2018, nakon osamnaestomesečnog jaza, bilo je 55 novih slučajeva koji su iziskivali smeštaj u skloništu, prema rečima novopostavljene direktorke Zane Hamiti-Aslani (Asllani). Kaže da je većina iz prištinske opštine, ali da ima preživelih i iz drugih opština, kao što su Kosovo Polje, Lipljan, Obilić, Drenica i Podujevo.

Osoba koja je preživela nasilje može do šest meseci da boravi u većini skloništa u ovoj zemlji — u nekima do godinu dana — u zavisnosti od unutrašnjeg statusa i kapaciteta centara, kao i raspoloživih resursa.

Međutim, preživeli vrlo često ostanu i duže od toga.

Direktorka Doli kaže da su u đakovičkom centru, gde preživeli, tehnički gledano, mogu da borave do 12 meseci, neki ostali i do tri godine.

Hamiti-Aslani kaže da slična situacija postoji i u Prištini. Ona kaže da oni ne mogu “na ulici” da ostave preživele koji su doživeli psihičko ili fizičko nasilje.

“Razlog zbog kog se žrtva i dalje zadržava u centru duže od šest meseci jeste taj što nema kuda da ode. Članovi porodice je ne prihvataju i ona ne može da preživi ako nema prihode”, podvlači Hamiti-Aslani. “Imamo slučaj porodičnog nasilja, gde žrtva nije više fizički ugrožena, ali je i dalje ovde, jer nema kuda da ode, dok socijalni radnici još nisu uspeli da za nju pronađu smeštaj.”

Socijalni radnici dolaze iz Centra za socijalni rad, koji funkcioniše u sklopu Ministarstva rada i socijalnih pitanja (MRSP). Oni rade kao posrednici između preživelih u skloništu i opštinskih organa, gde ovi drugi imaju zadatak da obezbede smeštaj. MRSP je, takođe, odgovorno da licencira skloništa, jer su ona registrovana kao neprofitne organizacije.

Sve do pre godinu dana, polovinu troškova skloništa pokrivalo je ministarstvo, dok su drugi deo pokrivale opštine; međutim, lobiranje aktivista/kinja za prava žena rezultiralo je povećanjem alociranih sredstava na nivou centralnog državnog budžeta.

Od početka godine, 60.000 evra je usmereno iz budžeta za 2019. za licenciranje skloništa. Prema rečima predstavnika Mreže žena Kosova, nevladine organizacije koja je zagovarala da se napravi ova budžetska linija, ovaj iznos je opredeljen na osnovu procena koje su napravili predstavnici skloništa u pogledu godišnjih troškova.

Do dana današnjeg, iz MŽK-a poručuju da su skloništa dobila samo polovinu sredstava koja su za njih opredeljena, dok ponovljeni slučajevi nasilja nisu predmet dugoročne podrške.

Sklonište bez dugoročnih mehanizama podrške

Sklonište samo po sebi ne predstavlja dugoročno rešenje, a posebno ne za žene žrtve kontinuiranog nasilja.

Prema rečima Hamiti-Aslani, mnogi preživeli koji su pronašli utočište u prištinskom centru jesu oni koji su žrtve ponavljanog nasilja. Ona kaže da se to događa posebno zato što im se ne obezbeđuje smeštaj, pa su kao takvi “primorani da se vrate zlostavljačima”.

Kao sa institucijom koja pravi socijalne politike, neki su sa Ministarstvom rada i socijalnih pitanja stupili u kontakt da bi saznali više o reintegraciji preživelih i rešavanju njihovog stambenog pitanja. Međutim, prema rečima Muse Demirija, šefa Kancelarije za odnose sa javnošću u ovom ministarstvu, iako ministarstvo obezbeđuje bespovratna sredstva za pojedinačna skloništa, rehabilitaciju i reintegraciju onih koji su preživeli porodično nasilje u osam skloništa, odgovornost za smeštaj snose opštinski organi.

“Socijalne službe se bave svakim slučajem porodičnog nasilja na osnovu svog mandata, uključujući koordinaciju i davanje saveta bez izlazne strategije, ali je dužnost i mandat opština da obezbede dugoročni smeštaj za građane/ke koji su već bili žrtve nasilja”, rekao je.

Nacionalna strategija za zaštitu od porodičnog nasilja i Akcioni plan 2016-2020. utvrđuju da su opštinski organi oni koji su odgovorni za pružanje održivih rešenja za dugoročnu rehabilitaciju i reintegraciju onih koji su preživeli nasilje, uključujući dugoročna rešenja stanovanja.

Međutim, prema izveštaju MŽK-a iz 2017, “predstavnicima opštinskih institucija nedostaje znanje u pogledu odgovarajućeg pravnog okvira i njihovih dužnosti. Nijedna opština čijim smo se radom bavili nije opredelila budžet za sprovođenje [Nacionalne strategije] ili bilo kog drugog programa za osobe koje su pretrpele rodno zasnovano nasilje.”

Prema stavu MŽK-a, ova situacija se suštinski još nije promenila.

Kada je reč o pitanju stanovanja, službenici Opštine Đakovica kažu da nisu dobili zahteve od preživelih u 2018. kada je reč o dugoročnom stanovanju.

“Policija i Centar za socijalni rad prosleđuju sve slučajeve nasilja Sigurnoj kući u Đakovici, gde se žrtve sklanjaju”, kaže Bljerta Ćela (Blerta Qela), službenica đakovičke opštine. “Opština nije primila nijedan slučaj u 2018. Kada je reč o 2019, imali smo jedan slučaj u kom ćemo žrtvi da plaćamo zakupninu.”

U međuvremenu, na osnovu statistika za 2018. i prvog tromesečja 2019, službenici iz Direkcije Opštine Priština za socijalna pitanja izjavili su da nisu obezbedili dugoročno sklonište bilo kojoj osobi koja je preživela porodično nasilje, jer nisu primili zahteve takve vrste.

“U prijavljenim slučajevima porodičnog nasilja u Opštini Priština, uglavnom posredstvom socijalnih radnika, uspeli smo da ostvarimo pomirenje između strana, a u slučajevima u kojima se to nije desilo, žrtve su se vratile svojim prvobitnim porodicama”, kaže Premtim Fazliu, koordinator Direkcije za socijalna pitanja u glavnom gradu. “Međutim, u skladu sa zahtevima, mi svim žrtvama obezbeđujemo dugoročno stanovanje, time što subvencionišemo zakupninu ili pružamo donacije za izgradnju kuća onima koji imaju [zemljište] na svoje ime.”

Nevladine organizacije, kao što je MŽK, procenjuju da je država doživela neuspeh usled izostanka volje da se opredele sredstva u ove svrhe, kao i zbog manjka svesti kada je reč o tome da se ozbiljnije moramo pozabaviti ovim slučajevima.

Fazliu dodaje da ovogodišnji akcioni plan predviđa projekat za socijalno stanovanje, s ciljem pružanja dugoročnih stambenih rešenja.

“Ovo važi za sve beskućnike, uključujući ljude koji su žrtve porodičnog nasilja”, kaže on. “Kada je reč o dugoročnom stanovanju, postoje samo tri takve vrste. U ovim slučajevima, mi smo subvencionisali kiriju za žrtve na tri do šest meseci.”

Međutim, nevladine organizacije, kao što je MŽK, kritički ocenjuju pokušaje da se pronađe dugoročno rešenje. One procenjuju da je država doživela neuspeh usled izostanka volje da se opredele sredstva u ove svrhe, kao i zbog manjka svesti kada je reč o tome da se ozbiljnije moramo pozabaviti ovim slučajevima.

“Opštine oklevaju kada treba da obezbede stanovanje žrtvama”, kažu iz ove organizacije u odgovoru na pitanja. “Sudovi su tek nedavno počeli da poštuju prava žrtava kroz fond za kompenzaciju. Centri za zapošljavanje nisu prioritetizovali žene koje su preživele nasilje.”

U međuvremenu, Doli govori o tome da Zakon protiv porodičnog nasilja utvrđuje da bi trebalo uspostaviti koordinacione mehanizme u opštinama kako bi se olakšala učinkovita koordinacija sa skloništima. Ona smatra da je do sada ova saradnja bila zaustavljena usled izostanka volje u opštinskim organima.

Pored toga, Doli još jedan problem vidi u manjku angažmana u odnosu na reintegraciju preživelih, na primer, putem zapošljavanja posredstvom državnih institucija. Ovo je još jedna od brojnih praznina koje njen centar želi da eliminiše uz pomoć stranih donacija i memoranduma o razumevanju.

“Mi nudimo obuku žrtvama u Centru za stručno osposobljavanje, uključujući treninge za razne oblasti i veštine, kao što su krojenje, friziranje, administracija, računovodstvo, kuvanje, pčelarstvo, pletenje i časovi engleskog jezika”, rekla je ona. “Pored toga, žene mogu da rade i u gradu kao domarke i dadilje, te da za sebe zadrže prihode koje ostvare.”

Srpska zajednica sa ograničenim pristupom

Uprkos tome što na celom Kosovu postoji osam skloništa, za žene iz srpske zajednice otežan je pristup ovim skloništima.

Doli i Hamiti-Aslani kažu da već nekoliko godina nisu primili nijedan slučaj iz srpske zajednice. U međuvremenu, sklonište koje je napravljeno u Novom Brdu uz finansijsku podršku Unmika, Kfora i OEBS-a tek treba da profunkcioniše, jer stručna lica ovog skloništa još čekaju da dobiju licence.

Međutim, čini se da najveći problem postoji u severnom delu zemlje, gde nema uspostavljenih skloništa.

U pogledu ove situacije, Tijana Simić, menadžerka u Centru za zaštitu žena i prevenciju rodno zasnovanog i porodičnog nasilja, koji pruža besplatnu pravnu pomoć i psihološko savetovanje, kao i usluge reintegracije, kaže da je prošle godine naišao veliki talas slučajeva nasilja u poređenju sa 2017.

“Naš centar je pružio usluge za oko 800 klijenata/kinja u prošlih nekoliko godina”, rekla je. “Ipak, porast broja slučajeva ne znači nužno da sada imamo više porodičnog nasilja.”

Umesto toga, Simić veruje da je osnivanje suda na severu motivisalo žene da prijave zlostavljanje.

Prema rečima Simić, oni koji su preživeli nasilje na severu često traže utočište u Skloništu u Južnoj Mitrovici, kojim rukovode Albanci.

“Sa tim centrom imamo dobru saradnju, međutim, žrtve retko kada idu tamo”, kazala je. “To je za njih još jedna trauma. Ipak, one dobijaju neophodnu negu i pomoć.”

Kada je reč o stambenom pitanju onih koji su preživeli nasilje, Simić kaže da oni ne poseduju informacije o tome da li su neki od njih dobili dugoročno stanovanje, ali dodaje da rešenja ove vrste nisu bila usmerena na one koji su preživeli nasilje, a koji su primljeni u njen centar.

Ona veruje da su poteškoće nastale u trenutku kada je sud na severu počeo da radi pod upravom Republike Kosovo, krajem 2017.

“Moramo da povećamo svest, moramo da obezbedimo obuku za one koji pružaju ove usluge — policiji, medicinskom osoblju, tužiocima, sudijama, socijalnim radnicima.”

Tijana Simic

Simić smatra da je, pre toga, većina brakova bila ozakonjena u srpskom sudu na severu Mitrovice, dok su majke rađale decu u srpskoj bolnici. Nakon integracije suda u kosovski sistem, ovaj sistem više nije priznavao ove brakove ili rodne listove koje je izdavala srpska uprava.

Štaviše, sud nije priznavao odluke koje je srpski sud doneo pre integracije sudstva.

“Imali smo slučaj u kom žena nije mogla da zatraži razvod, jer je svoj brak prijavila u srpskom sudu, pa čak nije mogla da dobije ni starateljstvo ili pravo na posetu jednom svom detetu, jer dete nije imalo kosovski rodni list, pa tako nije bilo priznato u sistemu”, objašnjava ona.

“To se desilo oko godinu dana pre nego što je rešen problem u vezi sa priznavanjem dokumenata. Ova pitanja nisu predviđena briselskim pregovorima. Pregovarači nisu razmišljali o praktičnim promenama koje bi se desile tokom tranzicije i posle nje.”

Simić naglašava i “složen proces”, dodajući da su neke žene s kojima je razgovarala osetile obeshrabrenje kada je trebalo da odu na sud, a usled dugotrajnih procedura.

Ona smatra da, kako bi se obezbedila rešenja u tom smislu, država mora da odobri i sprovede Istanbulsku konvenciju — Konvenciju Saveta Evrope za prevenciju nasilja nad ženama i porodičnog nasilja i borbu protiv istog — što je dokument čiji bi potpisnik Kosovo htelo da postane.

Konvencija utvrđuje ulogu države, institucija i nevladinog sektora koji nudi takve usluge.

“Od suštinskog je značaja da izmenimo odgovarajuće zakone kako bismo ih prilagodili Istanbulskoj konvenciji”, kaže Simić.

Sveukupno gledano, ona veruje da su problemi s kojima se suočava srpska zajednica kada je reč o porodičnom nasilju umnogome slični onima s kojim se suočavaju i druge zajednice.

“Moramo da povećamo svest, moramo da obezbedimo obuku za one koji pružaju ove usluge — policiji, medicinskom osoblju, tužiocima, sudijama, socijalnim radnicima”, rekla je. “Moramo da odamo priznanje organizacijama kojima upravljaju žene, a koje pružaju specijalizovane usluge u saradnji sa lokalnim organima vlasti.”

MŽK je saglasna sa time da je potrebno preduzeti snažne mere kada je reč o borbi protiv porodičnog nasilja, podršci preživelima i kulturi koja često tretira preživele kao one na koje treba svaliti krivicu.

“Najčešći razlog zbog kog je muškarac recedivista nasilja povezan je sa politikama kažnjavanja počinilaca nasilja i sa kulturom okrivljavanja žrtve”, kažu iz MŽK-a.

“Dakle, postoji pokušaj da se nasilje minimalizuje, ali se izjave žena ne uzimaju u obzir. Kada zlostavljač uvidi da država ne preduzima nikakve mere, onda on ponavlja nasilničko ponašanje nad članovima porodice. Odgovarajuće kazne za ovu kategoriju značajno utiču na minimalizovanje recidivizma.”

Od Sudskog saveta Kosova zatražene su informacije o porodičnom nasilju, posebno o pristupu i pravosnažnim sudskim odlukama u ovim slučajevima. Međutim, oni u svom odgovoru nisu pružili uvid u ove podatke. Obezbeđeni su neki statistički podaci o prekršajima u vezi sa brakom i porodicom, a od kojih se većina odnosi na dužnosti prema deci, kao i na nezakonite brakove, dok statistika o slučajevima nasilja nije obuhvaćena.K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

* Imena onih koji su preživeli porodično nasilje promenjena su u ovom članku, kako bi se zaštitio njihov identitet.

Ovaj članak je napisan u okviru projekta “Moja kuća, moja prava” koji sprovodi Udruženje novinara Kosova (UNK), a podršku dobija od Unmika (Projekat za izgradnju poverenja – CBMP). Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost autora i ni na koji način se ne može smatrati stavom Unmika ili UNK-a.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.