Negde u Mađarskoj, na širokom, hladnom i snežnom polju, Lako i Janko su se sastali ponovo posle mnogo godina. Obojica su preživeli nacistički koncentracioni logor. Danas, kao odrasle osobe, stoje na polju na kom se nekada nalazio logor u kom su zajedno sa svojim porodicama boravili kao deca. “Čekajući da umremo”, kako kažu.

Janko i Lako su proganjani zbog svoje etničke pripadnosti; Janko je Rom, a Lako Jevrej. Nacisti su ove dve zajednice smatrali “inferiornim rasama” i narodima koji se “moraju istrebiti”.

Prisećajući se na ta vremena i pominjući imena članova svoje porodice, kao i patnje koju su iskusili, Lako i Janko su besni zbog činjenice da ne postoji spomenik koji bi podsećao na postojanje koncentracionog logora u kom su mnogi ljudi pobijeni.

Razgovarajući prisećaju se ukupnog broja stradalih, dok Lako ističe da nikada nije mogao da razazna ko je od ljudi u kampu bio Rom, a ko Jevrej. “Svi su iskusili istu patnju”, kaže on.

Ovo je isečak iz dokumentarnog filma “Rupa u glavi”, čijem je prikazivanju prisustvovao K2.0 tokom ovogodišnjeg izdanja DokuFesta, zajedno sa romskim pesnikom i bivšim poslanikom, Kujtimom Paćakuom.

U proizvodnji slovačkog nezavisnog reditelja i producenta Roberta Kirčofa, ovaj film govori o nacističkom progonstvu Roma i naroda Sinti u Evropi za vreme Drugog svetskog rata. Precizan broj stradalih iz ove zajednice je nepoznat, ali se smatra da je dosegao broj od stotina hiljada; u zvaničnom sažetku dokumentarca navodi se da je ova tragedija protekla u muku.

Kirčof je posetio mnoge države u Evropi, u potrazi za Romima koji su preživeli Holokaust, koje naziva “poslednjim živim svedocima Holokausta”. Na ovom proputovanju, pored slušanja o sećanjima onih koji su preživeli nehumani tretman, pronašao je rupe u njihovim lobanjama koje su ostavili nacisti; bilo za vreme okrutnih opita koje su sprovodili nad njima ili od simbola svastika koji su im urezani oštrim predmetima.

Dokumentarac je sniman u Slovačkoj, Češkoj Republici, Mađarskoj, Srbiji i Hrvatskoj. Međutim, reditelj nije hteo da prikaže imena država u filmu. Nakon prikazivanja na DokuFestu, naveo je da je to uradio namerno. Njemu države ne predstavljaju nikakav značaj. On veruje da je patnja koju su ti ljudi pretrpeli od ključne važnosti.

Pripadnici romskog naroda koji su bili protagonisti ovog dokumentarca stalno ponavljaju koliko se malo govori o patnji, gubicima i žrtvama ove zajednice, sugerišući da je njihova patnja bila zanemarena.

Evropske države zvanično nisu priznavale genocid nad Romima sve donedavno. Tek je Savezna skupština Zapadne Nemačke 1979. identifikovala da je progon romskog naroda zasnovan na rasnim motivima, dok je Evropski parlament tek 2015. posvetio jedan dan sećanju na Holokaust Roma koji je poznat i kao Porajmos.

Tema “Rupe u glavi” je ona koju prizrenski pesnik Paćaku predobro poznaje. On je često pisao o patnji romske zajednice za vreme Holokausta u svojim literarnim tekstovima.

Paćaku ističe da je priča o ovoj tema neophodna i realizaciju dokumentarca posmatra iz ove perspektive.

“Ima dosta članova naše zajednice koji nemaju dovoljno informacija o tom periodu”, rekao je on. “Moramo da razumemo da je ovaj narod u tom periodu umalo bio istrebljen.”

Prema njegovim rečima, jedan od razloga zbog kojih postoji manjak informacija o ovom genocidu jeste taj što se o ovom pitanju retko kada piše u knjigama za istoriju. On kaže da je iznenađen time što je jedno ovakvo pitanje — eliminacija jednog naroda — nedovoljno pokriveno.

Paćaku veruje da tišina po pitanju patnje romskog naroda u Holokaustu, kao i odsustvo dokumentovanja ovog stradanja u knjigama za istoriju, predstavlja rezultat nedostatka političke moći koju Romi imaju u društvima u kojima žive.

Prema njegovim rečima, romski narod je zamenio ovaj nedostatak znanja o Porajmosu u zvaničnim udžbenicima za istoriju anegdotama u rođačkim krugovima. “O istoriji ove patnje naučili smo od naših starih, jer to nismo pronašli u knjigama”, kaže on. “Reč je o istoriji straha koja prati ovu zajednicu još od kraja rata.”

Romski pesnik, Kujtim Paćaku, kaže da traumatska istorija Holokausta Roma nedostaje u zvaničnim udžbenicima za istoriju na Kosovu. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Paćaku kritikuje balkanske države, rekavši da u ovim društvima nije posvećena dovoljna pažnja nacističkom istrebljenju romskog naroda. “Na Kosovu učimo o istoriji udaljenih naroda, ali ne i o Romima na Kosovu”, kaže on.

Naveo je priču iz Mitrovice, o Hajriji, Romkinji koja je vodila brigu o Ester, devojci čiji su jevrejski roditelji nestali. Hajrija je uzela Ester kod sebe i tvrdila da je ona njena ćerka samo kako bi je zaštitila. Dala joj je ime Miradije. Nakon završetka rata, četrnaestogodišnja Ester je otišla u Izrael da se pridruži svojim rođacima koji nisu poginuli.

Oslanjanje na usmeno predanje

Porodica Beriša je početkom četrdesetih godina prošlog veka živela u selu Belaćefc i Mad  (Veliki Belaćevac, danas se ovo selo zove Bard i Mad), sve dok jednog sina iz ove porodice, trinaestogodišnjeg Rifata, nisu ubili nacistički vojnici; nacisti su, zajedno sa italijanskim fašistima, okupirali Kosovo od 1941. do 1943, a potom su samostalno bili okupatori 1944. U razgovoru sa K2.0, Ramiz, koji danas živi u selu Plemetina u blizini Obilića, priseća se priče ubistva strica Rifata, što je priča koju mnogo puta pripoveda njegova baka.

Kako se prepričava, Rifat je bio pastir. Kao i svaki dan, izlazio je na polje da bi obavio poslove, zajedno sa svojim komšijama seljacima. Nacistički vojnici su istog dana bili prisutni u selu i napali su ljude koji su se nalazili na livadi. Mnogi su umrli, a mnogi bili povređeni od napada. Među povređenima je bio i trinaestogodišnji dečak iz porodice Beriša.

Pokušavajući da detaljnije priča o ovom događaju, Ramiz kaže da je njegova porodica kasnije saznala da su nacisti napali kada su videli da narod na livadi ima stoku, pa su, kao takvi, smatrani potencijalnim jatacima partizana.

Ramiz Beriša kaže da je smrt njegovog maloletnog ujaka, koga su ubili nacisti, predstavljala višedecenijsku traumu za njegovu porodicu. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Posle napada, pastiri koji su bili ranjeni, ali preživeli, pokušali su da pobegnu, premda su ih nacisti pohvatali. U tom trenutku, nacisti su saznali da nisu napali partizane, već maloletnike i pastire. Preživelima su nacisti ponudili lekarsku pomoć, ali Rifat nije doživeo takvu sudbinu. Pogubljen je metkom u glavu pored reke koja teče kroz selo.

Porodica Beriša je u to vreme bila jedina romska porodica koja je živela u selu Veliki Belaćevac. Prisećajući se majčinih reči i pokušavajući da dodatno objasni priču, Ramiz naglašava da su ostali pastiri bili Albanci i Crnogorci.

Ramiz, koji je rođen oko dve decenije kasnije, kaže da je ovaj događaj stalno proganjao njegovu porodicu, posebno njegovu baku koja ga je pominjala sve vreme, sve do 1988. – kada je preminula: “Ona se sve do kraja života žalila kako čuje zvonjavu u glavi”, kaže on, misleći na zvuk pucnja koji je oduzeo život njenom sinu.

Ipak, ovi događaji su i dalje slabo dokumentovani, a ponegde nisu uopšte.

Kujtim Paćaku se priseća drugih priča iz nacističkih koncentracionih logora na Balkanu, kao ona priča žene koju je sreo u Hrvatskoj. Ona je kazala da, kada su Romi ulazili u logore, nacisti bi zabeležili samo broj vagona — “Sedam vagona sa Romima je došlo danas” — a ne broj ljudi koji su se nalazili u vagonima.

Paćaku kaže da iz ovoga moramo da razumemo da “Romi navodno nisu bili vredni toga da budu prebrojani u logorima smrti.”

Prema Paćakuu, tišina karakteristična za tragediju predstavlja rezultat uloge koju su nacističke marionetske vlade formirane u državama koje su nacisti okupirali imali u ubijanju Roma; pod nacističkim direktivama, ove vlade su počinile zločine nad romskom i jevrejskom zajednicom.

Slučaj ustaša u Hrvatskoj je tipičan primer. Romi su bili jedna od zajednica koja je najviše progonjena od ustaša. Prema Paćakuovim rečima, ovo je još jedan razlog zbog kog vlade nisu govorile o ubijanju romskog naroda posle rata. “Niko nije hteo svoje nacionalne elemente da obuhvati ovim zločinima”, kaže Paćaku. Međutim, on je kazao da je istorija Holokausta inherentan deo romske zajednice.

Romsko nacionalno buđenje ranih sedamdesetih godina desilo se prilikom organizovanja prvog Svetskog romskog kongresa, održanog u Londonu. Upravo je tamo dogovoren izgled romske zastave, lista prihvatljivih i ponižavajućih izraza je sastavljena; uspostavljena je i romska himna — “Đelem, đelem”. Paćaku kaže da je ova pesma, u stvari, napisana u koncentracionom logoru u blizini Niša.

Romi su, i posle Drugog svetskog rata, bili među najprogonjenijim zajednicama, dok su predrasude prema njima vrlo zastupljene. Niz godina nakon Porajmosa, romski narod se i dalje bori za dostojanstven život, protiv siromaštva i, pre svega, protiv predrasuda. K

Naslovna fotografija: Screenshot from „A Hole in the Head.“