Prva stvar koje se sećam iz jeseni 2001. godine, kada sam stigao u Prištinu da započnem studije, bio je težak, zagušljiv miris koji me je pogodio čim sam izašao iz autobusa. Miris od kojeg su me pekle nozdrve i bolela glava. Tek kasnije sam saznao da taj jak smrad dolazi od sumpor-dioksida — gasa koji nastaje kada se ugalj sagoreva u termoelektranama koje i danas snabdevaju Kosovo strujom.

Kao neko ko je odrastao u ruralnoj Kamenici, nisam bio naviknut na takvo zagađenje. Vremenom sam prestao da obraćam pažnju na taj zagušljiv vazduh. Mislio sam da su vladine mere za smanjenje zagađenja urodile plodom. Sve dok pre nekoliko meseci nisam upoznao jednog nemačkog investitora, koji je prvi put bio u Prištini, i odmah mi spomenuo taj isti, neprijatan miris. Tada sam shvatio da se nisu promenili filteri na termoelektranama — nego moj nos, koji se navikao na smrad sagorelog uglja.

Po prirodi svog posla, bavio sam se uglavnom političkim naukama, javnom upravom i ekonomskim pitanjima. Ekologija i zagađenje vazduha nisu mi bili u prvom planu. Sve dok nisam postao roditelj 2018. godine. Od tada sam postao mnogo osetljiviji na svakodnevne probleme: na buku automobila koja para uši, na zakrčene trotoare po kojima ne možeš normalno da hodaš, na to što pešaci nisu bezbedni, na nedostatak zelenih površina i parkova, na pse lutalice koji napadaju iz straha i od gladi. Postao sam i svesniji svega što direktno utiče na zagađenje vazduha.

Postao sam svestan opasnih čestica koje dolaze iz termoelektrana i saobraćaja; toga da nam fali zelenilo koje bi čistilo vazduh; da nemamo dobar javni prevoz koji bi smanjio upotrebu automobila; da se otpad često spaljuje po naseljima; da metan iz divljih deponija zagađuje vazduh koji udišemo svaki dan. I svestan sam onog kolektivnog umora koji se javlja kad grad postane nepodnošljiv za život, a ljudi se nauče da trpe i prihvate to kao normalno stanje.

Što sam bio svesniji ovih problema, to sam sve više pomerao svoj aktivistički fokus na pitanja zagađenja vazduha i ekološke pravde. Pošto godinama pratim institucionalni i ekonomski razvoj zemlje, ideja o održivom razvoju — u skladu sa obavezama koje smo kao država preuzeli kroz Zelenu agendu do 2050. godine — postala mi je još važnija. Održivi razvoj ne podrazumeva samo ekonomski napredak, već i brigu o zdravlju, socijalnom i psihološkom blagostanju građana. A te teme više ne smeju da ostanu po strani kad govorimo o budućnosti ove zemlje.

Usred ekološke i zdravstvene krize

U februaru ove godine, zajedno sa grupom aktivista/kinja zabrinutih zbog zagađenja vazduha i stanja životne sredine, osnovali smo Institut Atlas — građansku inicijativu koju čine volonteri/ke iz raznih oblasti, okupljeni oko zajedničke brige za životnu sredinu i kvalitet života na Kosovu. Atlas je nastao iz uverenja da zagađenje vazduha i ekološka kriza više nisu samo stručna pitanja, već ozbiljna pretnja po zdravlje i društvo, koja zahteva hitno angažovanje.

Naš cilj je da utičemo na javne politike i podignemo svest građana i građanki koristeći podatke, vizuelne priče i ljudske sudbine. U zemlji gde se pitanja zagađenja često ignorišu u politici, a ekološke organizacije nemaju dovoljno snage ili uticaja, Atlas želi da ponudi novi model aktivizma — zasnovan na činjenicama, razumljiv i dostupan svima, i dovoljno glasan da bude primećen.

Atlas želi da poveže uspešne lokalne inicijative, kao što je bila borba aktivistkinje Shprese Loshaj za očuvanje reke Bistrice od gradnje mini hidroelektrana, sa domaćim i međunarodnim stručnjacima i donosiocima odluka na svim nivoima. Verujemo da samo širokim uključivanjem građana/ki, stručnjaka/inja i političara/ki možemo graditi održivu budućnost, u kojoj ekonomski razvoj ide ruku pod ruku sa očuvanjem zdravlja i opšte dobrobiti.

Upozorenja o zagađenju vazduha nisu nova. Više od 20 godina izveštaji Svetske banke, Svetske zdravstvene organizacije, Evropske agencije za životnu sredinu, Agencije za zaštitu životne sredine Kosova i drugih domaćih organizacija upozoravaju na ozbiljnost problema. Ipak, njihovi nalazi su često ostajali sakriveni u obimnim, teško razumljivim dokumentima.

Zato smo u Institutu Atlas uzeli te podatke i predstavili ih jednostavnije i vizuelno jasnije, da budu dostupni svima. Za samo nekoliko nedelja videli smo veći odjek u medijima i porast svesti građana.

Podaci koje predstavljamo daju ozbiljnu sliku kvaliteta života u Kosovu, posebno u Prištini.

Konkretno, na Kosovu čak 99% dece je izloženo zagađenju vazduha koje premašuje bezbedne granice koje je postavila Svetska zdravstvena organizacija. Dnevni nivo sitnih čestica (PM2.5) dostiže čak 367 mikrograma po kubnom metru — što je 25 puta više od dozvoljenog nivoa za decu. Ovakvo zagađenje direktno je povezano sa smrtnošću dece mlađe od pet godina, povećanim rizikom od prevremenih porođaja, niskom porođajnom težinom, bolestima disajnih puteva, ali i smanjenim sposobnostima za učenje.

Prema podacima Evropske agencije za životnu sredinu, Kosovo se nalazi na prvom mestu po broju prevremenih smrti uzrokovanih zagađenjem vazduha česticama PM2.5. Ove čestice su izuzetno sitne, prodiru u krvotok i povezane su sa hroničnim bolestima poput raka, moždanih udara i srčanih oboljenja.

Pored toga, svako povećanje od pet mikrograma PM2.5 čestica dovodi do pada prosečne ocene učenika za jedan poen, što bi u slučaju Kosova značilo potencijalno smanjenje školskog uspeha dece za čak 68 poena.

Zagađenje vazduha utiče i na zdravlje odraslih. U 2024. godini, na Kosovu je zabeleženo više od 17.000 slučajeva hospitalizacija zbog respiratornih bolesti, što je stopa od 990 slučajeva na 100.000 stanovnika. Ove brojke ukazuju ne samo na zdravstvenu krizu, već i na ozbiljno finansijsko opterećenje, sa godišnjim troškovima koji premašuju 350 miliona dolara, prema podacima Svetske banke.

Podaci pokazuju da glavni uzroci zagađenja vazduha nisu samo termoelektrane, saobraćaj i industrija. I mi kao građani značajno doprinosimo ovom problemu, naročito spaljivanjem uglja i drva za grejanje. Merenja vazduha pokazuju loš kvalitet vazduha čak i u gradovima koji su daleko od termoelektrana, kao što su Gnjilane i Peć. Na Kosovu, 72% domaćinstava koristi drva za grejanje, a 37% za kuvanje, što dovodi do zagađenja vazduha kako unutar, tako i van kuća, a to uzrokuje hronične bolesti pluća, srčane udare, probleme tokom trudnoće, pa čak i kataraktu i oštećenje vida.

Još jedan veliki izvor zagađenja vazduha je alarmantno stanje sa otpadom. Kosovo svake godine proizvede oko 580.000 tona otpada, ali samo 26% se pravilno upravlja, dok se svega 2,5% reciklira. Pored toga, širom zemlje postoji čak 746 ilegalnih deponija. Na tim deponijama otpad se često spaljuje na neuredan način, oslobađajući metan, veoma štetan gas koji doprinosi klimatskim promenama i zagađenju vazduha. Kosovo ima najviši nivo emisije metana po osobi u celom Zapadnom Balkanu.

Pored metana koji izlazi iz spaljenog otpada, nastavljena je i seča šuma, koja oslobađa štetne PM2.5 čestice, posebno opasne za zdravlje dece. Između 2001. i 2023. godine, Kosovo je izgubilo 17.350 hektara šumskog zemljišta, od čega je 2.250 hektara uništeno zbog požara.

Ove brojke nisu samo suvi statistički podaci — one su poziv na akciju. Ne smemo se miriti sa stvarnošću u kojoj nas zagađenje, otpad, nedostatak zelenih površina i urušena infrastruktura polako ali sigurno razboljevaju i lišavaju budućnosti. Našim gradovima su potrebni održivo planiranje, bolji javni prevoz, reciklaža, pametne klimatske politike i, pre svega, politička i građanska volja da ovu situaciju promenimo.

Do sada, javne institucije su učinile veoma malo kada je u pitanju zaštita životne sredine. Iako Kosovo godišnje prikupi oko 300 miliona evra kroz ekološke takse koje plaćaju firme koje zagađuju, u poslednje dve godine u zaštitu životne sredine uloženo je manje od osam miliona evra.

Nekada je muzička grupa Gjurmët pevala o “gradu bez reke”, kao metafori za nedostatak urbanog života i duha u teškim vremenima. Danas, osim što nam nedostaje reka, naši gradovi nemaju dovoljno zelenila, nemaju dovoljno zdravih javnih prostora, a najgore od svega – nemaju čist vazduh. Više nismo samo žrtve dugotrajne političke i ekonomske tranzicije, već i žrtve životne sredine koja nas svakodnevno razboljeva.

Naslovna slika: Arrita Katona / K2.0

Žrtve grada bez vazduha

Nalazimo se usred ozbiljne zdravstvene krize.

Agron Demi