U detalje | MKSJ

Haški tribunal i kako su ga čuli prevodioci

Piše - 16.01.2018

Haški tribunal i kako su ga čuli prevodioci

“Ja sam general Ratko Mladić”, odzvanja ženski glas 3. juna 2011. u slušalicama holandskog sudije Alphonsa Oriea (Alfonsa Orija). “Rođen sam na Čisti ponedeljak, 1943.” Kao bivši glavnokomandujući Vojske Republike Srpske u Bosni i Hercegovini, on se predstavlja na maternjem jeziku, dok prevodilac skoro istovremeno prevodi njegove reči na engleski.

Napetost je osetna: Ovo je prvi dan suđenja bivšem generalu koji se smatra odgovornim i za genocid u Srebrenici, između ostalog. Godinama je bio na slobodi kao begunac dok nije konačno uhvaćen i prebačen u Hag.

Čim sudija pročita optužnicu, Mladić je vidno uznemiren, a i glas prevodioca dobija viši ton. “Gospodine Ori, želim da dobijem ove gnusne optužbe da ih dobro pročitam”, rekao je ženski glas. “Te monstruozne riječi koje nikad nisam.”

Martina Fryda-Kaurimsky (Frida-Kaurimski) kaže da je zaista imala osećaj da njena uloga prevoditeljke predstavlja nešto bitno na MKSJ: “Da budem deo ovoga i da pomognem u dokumentovanju ratnih zločina koji su se desili u mojoj zemlji, to me ispunjava”, rekla je. Fotografija: Martino Lombezzi (Lombeci).

Martina Frida-Kaurimski (53) se osmehuje dok se priseća. “Kao prevodilac, prevodite sve što se kaže u sudnici, uključujući stvari za koje nikada ne biste smogli hrabrosti da kažete naglas”, kaže ona. “Nekada morate da psujete, da budete agresivni, da upućujete uvrede sudijama ili glavnom tužiocu. Uvek se osećate čudno.” Mladićevo ponašanje je u nekoliko prilika bilo toliko nečuveno da ga je sudija Ori uklonio iz sudnice, kada je ovaj pobesneli bivši general ispraćen iz sudnice. “Jedini način da se izborite sa ovim jeste da otupite čula”, kaže Martina. “Usredsredite se na svoj posao: prevođenje.”

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) je krajem 2017. zatvorio vrata, a posle suđenja 161 osobi iz bivših jugoslovenskih država u periodu od 24 godina svog postojanja — ovaj sud je bio jedinstven u sferi međunarodnog krivičnog prava. Sudije, tužioci i branitelji su došli iz celog sveta, dok je hiljade svedoka svedočilo. Suđenja su vođena na tri jezika simultano: zvanični jezici tribunala, engleski i francuski, kao i jezik koji se sada diplomatski naziva BHS (bosansko-hrvatsko-srpski). Ponekad su albanski i makedonski dodavani. Sveukupno, prevodioci su imali nekih 80.000 dana simultanog prevoda.

Većina prisutnih u sudnici jedva da je bila svesna rada koji su prevodioci obavljali. Prevodioci radije deluju iza kulisa i u većini slučajeva se ne ističu u medijima. “Dobar prevodilac je nevidljiv prevodilac”, objašnjava Martina. “Sve dok ne pravimo greške, ljudi zaboravljaju da postojimo. Ali čim nešto krene po zlu, napravi se metež.”

Skoro svi osumnjičeni su kritikovali prevod u nekom trenutku suđenja, ali Vojislav Šešelj, bivši zamenik premijera Srbije optužen za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, prevazišao je sve ostale. “Gospodine predsedavajući, ovim vašim prevodiocima fali obrazovanje”, promrmljao je razočaran nekoliko meseci od početka suđenja, 2008. godine. Razbesneo se prilikom prevoda vojnog izraza zvanje, koje je u sudnici prevedeno kao “čin”, ali je, po njegovom mišljenju, trebalo da bude prevedeno kao “titula”. “Ovdašnji prevodioci prave ozbiljne i početničke greške”, požalio se, dok je nekoliko meseci kasnije zamolio sud da ukloni prevodioca zbog sličnog incidenta. “Katastrofalno”, glasila je njegova ocena prevoda.

Sićušna kabina prevodioca povezana sa Sudnicom I, glavnom sudnicom MKSJ, ima veliki prozor s kog prevodioci imaju dobar pregled svih učesnika u suđenju. Fotografija: Martino Lombeci.

Martina ulazi u prevodilačku kabinu, malo udubljenje u zidu pored Sudnice 1, gde je suđeno, pored Šešelja, političkim i vojnim vođima, poput Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića. “Da bismo obuhvatili sve suptilnosti, pravimo vrlo precizne rečnike u našem delu posla”, objašnjava ona, pokazujući list papira na kom se nalaze svi vojni činovi i titule različitih oružanih snaga koje su ratovale u Jugoslaviji.

Veliko prozorsko okno daje Martini i njenim kolegama iz kabine jasan pogled na sudije, tužioce, osumnjičene i svedoke. Velika karta Balkana nalazi se na podu u ćošku. “Nekada se nalazila na zidu, ali nam tamo više nije potrebna”, rekla je. “Sad u malom prstu imamo sva mesta.”

Prevodioci rade u paru, menjaju se na svakih pola sata. “Simultanim prevodiocima treba biti omogućeno da slušaju, tumače i govore, za šta su potrebne veštine intenzivne koncentracije”, rekla je. Kao prevodilac, bila je naviknuta na sumiranje suštine izjave govornika, prenoseći značenje izrečenog. “Sud je drugačiji: Morate što bliže da se držite prvobitnog teksta — svaka reč je bitna. Kako se dan bliži kraju, mi smo iscrpljeni.”

"Na Balkanu smo bili neprijatelji, ali smo se potrudili da se rat ne ispreči između nas u Hagu."

Martina Fryda-Kaurimsky

Pored toga što koristi bosansko-hrvatsko-srpski, Martina govori tečno engleski, nemački i francuski, a 1995. je upitana od tribunala da radi kao prevoditeljka u Bosni i Hercegovini, gde je rat i dalje besneo. Srebrenicu još nisu bile zauzele snage generala Mladića, a tribunal se otvorio samo dve godine ranije.

“Radila sam kao honorarac za međunarodne istražitelje koji su tražili svedoke ratnih zločina”, rekla je. “Radili smo do duboko u noć, putovali iz jednog mesta u drugo i slušali najužasnija svedočenja.” Iako joj je ovaj posao bio naporan, osećala je i da radi nešto važno. “Pomogla sam im da dokumentuju ratne zločine. Svedoci su osetili olakšanje što su mogli da podele svoje priče sa nama i nadala sam se da to možemo da iskoristimo za nešto dobro. Osećala sam veliku odgovornost.”

Posle nekoliko godina, dobila je pozivnicu od tribunala da dođe i radi u Hagu: “Stigla sam na prvo zapaženije suđenje, 1999. godine. Svi su bili ushićeni: Sudilo se prvima osumnjičenim za ratne zločine, a nakon više godina istrage. Ljudi su imali visoka očekivanja i mi smo morali da ih ispunimo”.

O kaznenom zatvoru u Ševeningenu, gde su osumnjičeni držani u pritvoru, govorilo se iz milošti kao o ‘novoj Jugoslaviji’: optuženi Srbi, Hrvati i Bošnjaci živeli su u skladu, kuvali jedni drugima, gledali fudbal zajedno. Isto ovo se dešavalo i u prevodilačkoj kabini: Nacionalna pripadnost više nije bila važna. “Na Balkanu smo bili neprijatelji, ali smo se potrudili da se rat ne ispreči između nas u Hagu”, kaže Martina.

Ipak, rat u Jugoslaviji ima dugoročne posledice po živote većine prevodilaca u MKSJ. “U periodu kada je Sarajevo bilo pod opsadom bosanskih Srba, studirala sam francuski”, kaže Elmedina Podrug (54) koja je u Hag došla 2002. “Na putu ka fakultetu, snajperisti su nadgledali ulice. Pucnjava je bila stalna, ljudski životi su bili ugroženi.” Kako bi sastavila kraj sa krajem, prevodila je za francuske novinare. Ovo joj je postalo teže kada su mnoge lokalne biblioteke opljačkane i kada je postalo teže pronaći francuske knjige ili rečnike. “Ali ja sam imala misiju: da diplomiram”, kaže Elmedina. “To me je provuklo kroz celu tu muku.”

“Kada stručnjak priča o nečemu, onda je sadržaj te priče obično vrlo specifičan”, kaže Martina Frida-Kaurimski. “Na primer, u slučaju Srebrenice, mnogo se govorilo o bagerima i o tome kako su korišćeni. Kao prevodilac morate vrlo dobro da se pripremite.” Fotografija: Martino Lombeci.

Kada se rat završio, novinari su otišli i njen izvor posao presušio. Prijavila se za MKSJ: “Moji otac i sestra su bili izuzetno zabrinuti kada su čuli da ću se preseliti u Hag. Ne zato što bih bila u prisustvu ratnih zločinaca, već zbog vremena. ‘Tamo je tako sumorno i hladno!’, govorili su mi. Ipak, neko je morao da ode tamo: Mojoj porodici je novac bio potreban”.

Njene nove kolege bile su zadivljene kada su čule odakle je došla: Ona je bila prva prevoditeljka iz uništenoga grada koji su svi gledali u vestima tokom rata. “Sarajevo?’ pitali su. ‘Kako je tamo?’ Nisu mogli ni da zamisle”.

U trenutku kada je Elmedina pristigla u Hag bačena je vucima i određeno joj je da će prevoditi u slučaju protiv generala Stanislava Galića koji je smatran odgovornim za opsadu Sarajeva. “Tokom sudskih saslušanja, osećala sam stalnu adrenalinsku navalu”, priseća se. Na fotografijama koje je pokazao tužilac primetila je sopstveni komšiluk. Neki od svedoka bili su njeni lični poznanici: “Primorala sam sebe da se usredsredim na tehničke aspekte mog posla — reči i rečenice koje sam morala da prevodim. To me je držalo”. Kada je uveče otišla kući sa posla razmišljala je o svemu što je čula toga dana.

“Bezbroj pitanja je ušlo u moj um: Šta bih uradila da sam svedokinja? Šta bih kazala? Odgovori na ta pitanja su mi bili potrebni kako bih se izborila, ali nisam u početku mogla da ih nađem. Bila sam budna noćima.”

Elmedina je provodila večeri ažurirajući svoje rečnike i ispitujući vojne strukture, patološke analize i zakonske propise — sve što bi je pripremilo za naredni dan prepun ispitivanja svedoka i komplikovanih rasprava sudija, tužilaca i branilaca.

"Često iznose stav da prevod nije sasvim precizan i nude pomoć. To me razbešnjuje i poželim da viknem u svoj mikrofon."

Elmedina Podrug

Povremeno je bila uznemirena zbog onoga što je kružilo sudnicom: “Ponekad su svedoci govorili očigledne laži. Onda bi tužilac ili advokat odbrane nastavio da ispituje situaciju sve dok svi ne shvate da neka priča prosto nije tačna. U nekoliko slučajeva sam unapred shvatila, posebno kada je reč o svedočanstvu o Sarajevu, jer sam tu poznavala sve detalje. Frustrirani ste kao prevodilac zbog bespomoćnosti u tim trenucima, ne možete da intervenišete u slučajevima. Sve što možete da uradite jeste da nastavite da prevodite i nadate se da će ta osoba da bude otkrivena”.

Prevodioci u sudnici se često osećaju bespomoćno. “Ponekad tužilac ili član branjeničkog tima pokušava da usmeri svedoka”, kaže Simonida Stošić (52) koja radi na ovom sudu od 2000. “‘Dakle, ono što u stvari želite reći je…’, gde dodaju ono što im najviše odgovara. ‘Ne’, pomislim u tim slučajevima, ‘to uopšte nije ono na šta svedok misli!’ Često iznose stav da prevod nije sasvim precizan i nude pomoć. To me razbešnjuje i poželim da viknem u svoj mikrofon. Na svu sreću, sudije posle nekog vremena shvate o čemu je reč.”

Godinama nakon napuštanja svog doma u Jugoslaviji, Simonida Stošić se suočavala sa onima koji su joj uništili državu. “Priče koje sam čula od svedoka učinile su da mi se smuči”, rekla je. “Zamrzela sam počinioce kojima se sudilo. Ali da sam nastavila da razmišljam o tim groznim svedočanstvima, poludela bih. Zato sam se samo usredsredila na posao.” Fotografija: Martino Lombeci.

Simonida je napustila Beograd 1992. “Naša država je uništavana pred našim očima — bila sam užasnuta”, priseća se. “Ljudi su svojevoljno prihvatili propagandu. Ako je ovo većinski stav, pomislila sam, bolje da odem odavde.” Više godina kasnije suočila sa se Slobodanom Miloševićem, kada je ovaj premešten u Hag. “Držao je beskrajne monologe, koristeći prostor koji mu je dat u tribunalu da bi nastavio svoju propagandu.”

Ona i njene kolege su se na početku osećali čudno kada je trebalo da prevode glas svog predsednika koji je uništio mnoge živote. U međuvremenu, kao brojni drugi optuženi na suđenju, on je sve više ličio na slabašnog starca. “Tokom suđenja, povremeno je u prijateljskom tonu mahao nama, prevodiocima, i davao pozitivne komentare o našem radu. Ja sam ih stalno ignorisala. Nikada neću da zaboravim šta je uradio.”

Ipak, druga suđenja su je više pogodila od suđenja Miloševiću. “Među prvim slučajevima u kojima sam prevodila — a to je bilo 2000. — bio je onaj o ‘logorima za silovanje’ u Foči, Bosna”, priseća se. “Kada sam čula za šta su ovi optuženi sposobni, ostala sam bez reči. Mesecima sam se osećala grozno.”

Ona pokušava da se suzdrži kao profesionalan prevodilac. “Ali kada čujete te svedoke danima zaredom, te žene koje su slomljene u svakom smislu, to prosto ne možete da učinite. U našem prevodilačkom radu, svi smo oštećeni u nekoj meri”.

Da bi se izborile sa ovom bedom, neke njene kolege vole da zajedno odu na piće posle radnog vremena. Simonida voli brzohodu šetnju napolju. “Hag je predivan grad”, kaže. “Uživam u ambijentu mira i spokojstva, bezbednosti. Ne možete da zamislite ovaj osećaj ako ste ikada iskusili rat.”

Kako je MKSJ sada zatvorio svoja vrata, mnogi prevodioci će ostati u Hagu da bi radili u Mehanizmu za međunarodne krivične sudove koji je preuzeo mnoge funkcije MKSJ-a i Međunarodnog krivičnog tribunala za Ruandu. Fotografija: Martino Lombeci.

Uprkos svim nepočinstvima, prevodioci se ponekad zajedno zabavljaju. “Možda čak i zbog nepočinstava”, Simonida razmišlja naglas. “S vremena na vreme moramo da se opustimo.” To može da se desi onda kada napetosti porastu ili u trenutku intenzivne koncentracije. “Kada vaš kolega u kabini pogrešno prevede reč, gde kaže nešto sasvim suprotno, ili kada neki farmer iz udaljenog sela mumla nerazumljivim dijalektom koji je skoro nemoguće da razumemo. U tim trenucima jedni drugima okrenemo leđa da bismo izbegli kontakt očima, jer napad smeha prilikom prevođenja u kabini jeste najgora stvar koja može da vas pogodi u ozbiljnom slučaju.”

Kako je tribunal doživeo svoj kraj, mnogi prevodici su napustili Hag i otišli u Brisel da bi radili u evropskim institucijama, pridružili se drugim međunarodnim organizacijama ili se vratili u svoju zemlju. Poput Martine i Elmedine, Simonida je ostala u Hagu da bi radila u Mehanizmu za međunarodne krivične tribunale (MMKT),  naslednik MKSJ.

Tamo je zadovoljna svojim poslom. “Naravno da nisam saglasna sa svim odlukama i neke greške su napravljene”, objašnjava ona. “Ali zamislite da ovaj tribunal nikada nije osnovan: Vođe iz prošlosti bi i dalje mogle da budu na vlasti.”

Ipak, dok je u Srbiji, ona retko kada govori o ovom osećanju ponosa: Ovo važi isto za mnoge njene kolege iz bivših jugoslovenskih republika. “U Beogradu ljudi žestoko osuđuju ovaj tribunal”, objašnjava Simonida. “Oni smatraju da ovi sudski postupci postoje samo da bi zadovoljili javnost, ne veruju da su sudije i tužioci nezavisni i šokirani su da su retko koji Hrvati ili bosanski Muslimani osuđeni, iako su i oni počinili užasne zločine. Neki čak misle da optuženi, poput Miloševića, nisu umrli prirodnom smrću u svojoj ćeliji. Oni veruju svemu što lokalni mediji plasiraju; to me ponekad malo deprimira.”

Simonida u Beogradu retko kada pominje da je radila u ovom sudu — zna da joj to ne ide u prilog. “Svojoj ćerki dajem savet: ‘Ne brbljaj previše o našem životu u Hagu’.”K

Naslovna fotografija: Martino Lombeci.

Ovaj članak je pisan na holandskom jeziku, a potom ga je Lee Mitzman preveo na engleski. K2.0 je odgovorno za prevod na albanski i srpski.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI