Blogbox | Protesti

Podignite barjake — oblikovanje jedne pobune

Piše - 14.04.2017

Osvrt na politiku.

Neprestana pobuna protiv novoizabranog predsednika je 12. aprila proslavila svoj desetodnevni jubilej. Ono što bi inače bilo samo još nekih 10 dana običnog života ispunjenih gužvama u saobraćaju, mukotrpnim trudom i beskrajnim učenjem, ispostavilo se da je mnogo više od stotina hiljada koji su marširali ulicama srpskih gradova protestujući protiv korumpiranog sistema na čijem je čelu elita, a protiv čoveka koji otelotvoruje proces tranzicije koji ne vodi nikuda, Aleksandra Vučića.

Lišene objektivnog izveštavanja štampe o ovim dešavanja, bez ikakvog vođe, okupljene mase studenata na platou i stepenicama Narodne skupštine u Beogradu uzvikuju u znak solidarnost isti slogan na kraju svakog dana, “Sutra u 6!” — gde će se sve nastaviti tamo gde je stalo dan ranije, i to sa parolama, barjacima i ljudima koji ih nose visoko da bi prkosili vladi kojoj svi žele da vide leđa.

Tokom prvih 10 dana, jedna spora, ali ipak značajna promena se desila u svesti okupljenog naroda, čiji bi koreni mogli da se nađu u političkim oblicima koji otelovljuju prelaz od antiVučićevske retorike ka suštini problema — strukturnih uzroka koji su doveli do toga da Srbija postane evropski šampion u siromaštvu.

Borba u borbi

Po povratku u Beograd, posle nedelju dana u inostranstvu i nakon što sam propustio poslednje dane predsedničke kampanje, nisam bio siguran da li će drugi krug izbora biti održan. Na kraju, moj skepticizam je dokazan odmah posle pobede ogromnom većinom od 55 odsto za kandidata vladajuće stranke, dok je nestranački kandidat Saša Janković dosta zaostajao, sa 16 osvojenih procenata.

Iako je bilo očekivano, brojke su bile poražavajuće. Ovo je značilo da ćemo imati još makar pet godina neoliberalnih reformi, dominacije jedne partije, privatizacija i dodatnog rasklapanja onoga što je ostalo od javnih i državnih institucija.

Srpska napredna stranka je usavršila mehanizme feudalnog vladanja i ucenjivanja -- povezujući materijalni položaj partijskih članova i njihovih porodica sa izbornim uspehom.

Bio sam nesvestan dešavanja 3. aprila — veče kada su demonstracije počele. Prva misao naznake meteža koji se spremao došla mi je u glavu kada mi je jedan prijatelj na Fejsbuku poslao fotografiju na kojoj su ljudi koji stegnute pesnice drže uvis. Nekoliko trenutaka kasnije, ova masa ljudi je prošla blizu mog stana, dok je buka ispunjavala moju sobu kada su prolazili ispod mog prozora. Tek kada sam čuo da je manje od 1.000 ljudi marširalo i pravilo galamu te večeri, tek sam tada shvatio da je to prava stvar. Politika omladine je svoje mesto pronašla na ulicama.

Kako se ispostavilo, broj ljudi koji glasaju za vladajuću stranku proporcionalno raste uz rast neravnopravnosti, stope siromaštva i prisvajanje državnog aparata koje sprovodi stranka na vlasti. Srpska napredna stranka je usavršila mehanizme feudalnog vladanja i ucenjivanja — povezujući materijalni položaj partijskih članova i njihovih porodica sa izbornim uspehom. Ovo je zlokoban krug balkanske politike koji preti da proguta Srbiju kroz crnu rupu bede — nešto je moralo da se tim povodom učini.

“Vratite penziju mojoj baki!”

Sledećeg dana, moja devojka je spremila baner sa natpisom “Danas izlazim na ulice kako sutra ne bih živela na njima”. Bili smo ponosni kada smo saznali da je to bila jedna od društveno angažovanijih parola u masi u kojima je bilo više od 15.000 ljudi koji su izašli na ulice drugog dana protesta, a kada je ovaj skup dobio znatnu pažnju od fotografa i odobravanje demonstranata koji su čitali parole. Ovo je bio ohrabrujući početak.

Dok smo se kretali ulicama Beograda, jedna druga poruka je istaknuta ispred pokretne kolone ljudi, gde je dobro organizovana grupa desničara, postavila dominantni baner “Dole sa diktaturom” koji je bio okružen fudbalskim navijačima, desničarskim simbolima, državnim zastavama koje su kombinovane sa ruskim — oni su skrenuli pogled sa činjenice da su Rusija i EU svesrdno podržali Vučićevu kandidaturu. Parole su upućivale na to da je Vučić jedini krivac za nered u kom se nalazimo. Ipak, na kraju, mnogi desničari potiču od istog političkog bekgraunda, pa se tako razlike u njihovim politikama svode na rasprave o tome ko će ih sprovesti u delo. Upravo su zato stalno forsirali drugi krug izbora i insistirali na Vučiću, umesto da se usredsrede na probleme čiji je on samo deo.

Istovremeno, nezadovoljstvo je artikulisano na ulicama drugih gradova — Novi Sad, Niš, Zrenjanin, Subotica, da pomenemo nekoliko. Manjak policije u uniformama i nevoljnost režima da deluje protiv ljudi pokazali su krhkost njihove pozicije. Čak i najveći policijski sindikat, zajedno sa jednim vojnim sindikatom, odlučio je da organizuje svoj protest u subotu, 8. aprila, što je dobilo podršku studenata u Beogradu.

Najveći i najbrži skok od pristupa koji se usredsređuje na Vučića na pristup problematičnom sistemu je viđen u Novom Sadu, gde je Studentski pokret Novog Sada (SPNS), zajedno sa drugim inicijativama, preuzeo na sebe da pozove na proteste i uspeo da reši pokušaje provokatora da naprave metež. Gradski zvaničnici, iz čiste nemoći, naredili su da se ugasi ulična rasveta kako bi sprečili da ljudi iz obližnjih zgrada mogu da vide slogane kao što su “Srbija nije ničija firma”  i “Mi učimo devojke da podižu revolucije, ne da sređuju kuće”. Na ulicama se pojavio i slogan mađarske manjine, “Prava, kultura, slobodni mediji”, što je jasan znak da protesti prevazilaze etničke podele.

Kako se 11. dan protesta privodi kraju, ne postoji znak zamora u masi ljudi

Evolucija pobune u Beogradu je doživela oštar preokret kada je grupa od oko 100 studenata, koje su podržali građani, stajala na kiši u petak, 7. aprila i koja je odgurnula desničare koji su se spremali da se postave na čelo mase. U danima pre toga, napetosti su rasle kada su se mladi, levičarski aktivisti šetali zajedno, kreirajući banere i počevši da ugrožavaju neželjenu hegemoniju desničarskog fronta. “Nećemo vođe!”, “Niste poželjni!” i “Narodni protesti!” bile su parole koje su uzvikivane u znak solidarnosti, a dok su se uljezi istovremeno razilazili.

Zaokret u prirodi protesta je otelotvoren novim sloganom na čelu mase — “Narod gladuje, elita se raduje”, dok više nije bilo parola sa ličnim uvredama upućenih Vučiću, već više onih sa političkim kritikama njegovog rada, poput “Vratite penziju mojoj baki!”

U međuvremenu, studentski zahtevi su počeli da dobijaju formu; neki od zahteva su obuhvatili mere štednje, javno finansirano obrazovanje i zdravstveno osiguranje. Zajedno sa zahtevima za ostavke članova Republičke izborne komisije, upravnih odbora televizija u državnom vlasništvu i odstupanje čitave političke elite, oni su predstavili idealistički, ali ipak vizionarski politički katalog generacije koju mnogi smatraju apolitičnom i bez ambicija da se uključi u društvena dešavanja.

Kako se 11. dan protesta privodi kraju, ne postoji znak zamora u masi ljudi, paralelno sa određenom vrstom tvrdoglavosti koja proizlazi iz svesti da se niko neće boriti za njih sem njih samih. To saznanje i volja da isprave stvari motiviše ljude da zanemare svoje privatne živote, fakultete i poslove, te da se posvete okončanju patnje društva koje hoda po ivici. Mnogi baneri će biti položeni za uskršnje praznike, nakon čega će se ponovo uzdignuti — iako su najpredaniji demonstranti odbijali da odstupe čak i na jedan dan, pa će se vratiti na ulice i sutra, ne dajući vlastima da se odmore i razloga za optimizam.

I dalje ostaje da se vidi šta će biti od protesta i zahteva. Koliko ja znam, pobeda je već izvojevana kada smo se mi, kao generacija koja će oblikovati društvo sutrašnjice, organizovali i zahtevali da naša vera bude neograničena kako bismo, uz pomoć profesora, radnika i starijih, mogli da ispravimo stvari nabolje.

Zasluga za fotografiju pripada jednom učesniku protesta.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI