U detalje | Kosovo X | Sport

U potrazi za šansama u sportu

Piše - 16.02.2018

Kosovski sportisti u problemu zbog zakasnelih priznanja.

Prošlog petka (9. februar), zastava Kosova se prvi put vijorila na ceremoniji otvaranja zimske Olimpijade, koju je visoko držao skijaš Albin (Aljbin) Tahiri. Predsednik Hashim Thaci (Hašim Tači), prilikom prisustvovanja ovom događaju u Pjongčangu, Tvitao je o “neverovatnom osećaju” kada je ugledao “našu Republiku #Kosovo na @Olimpijski stadionu”.

Iako će mnogi ovaj datum zabeležiti kao značajan dan u razvoju sportske istorije Kosova, Qendrimu (Ćendrimu) Guriju ovo je bio samo još jedan radni dan. Kada je ceremonija otvorena u 11.30 po kosovskom lokalnom vremenu, ovaj bivši biciklista, koji je i sam bio prisutan na olimpijskom stadionu pre nešto manje od 18 meseci, već je skoro pet sati radio duboko u rudniku u Mermernoj pećini.

Guri je bio član debitantskog kosovskog tima na Olimpijadi u Riju 2016, gde se takmičio na muškoj uličnoj trci. Nije se automatski kvalifikovao za takmičenje, već je Međunarodni olimpijski komitet (MOK) Kosovu ponudio još nekoliko dodatnih mesta, jer je on bio jedan od najpoštovanijih biciklista Kosova, kako je pobedio na nekoliko državnih takmičenja i osvojio titulu ‘biciklista godine’ od Biciklističkog saveza Kosova u tri navrata.

Ipak, otkako se vratio iz Brazila avgusta 2016, Guri nijednom nije seo na sedište svog profesionalnog bicikla.

Posle predstavljanja Kosova na Olimpijadi u Riju 2016, Ćendrim Guri je batalio biciklizam zbog izostanka podrške prilikom takmičenja na elitnom nivou. Fotografija: Atdhe Mulla (Ade Mula) / K2.0.

Guri je pretrpeo povrede prilikom predstavljanja Kosova u Riju i na Evropskim igrama 2015. u Azerbejdžanu. Manjak državne pomoći njegovom oporavku učinio je da se razočara u biciklizam na Kosovu. “Sasvim sam razočaran u ovaj sport, jer nikome nije bilo stalo do mene kao sportiste”, rekao je.

Međutim, njegova odluka da odustane od sporta bila je, na kraju krajeva, finansijske prirode. Guri se 2015. kvalifikovao za podršku Olimpijskog komiteta Kosova, gde mu je ugovor nudio 500 američkih dolara (oko 400 evra) svakog meseca do juna 2016.

Ipak, iako obećano, isplate su retko kada stizale na vreme. Umesto toga, novac je često uplaćivan na tri meseca. Guri je konačnu sumu, koja mu je dugovana, primio tek juna 2017, 10 meseci posle završetka Olimpijade. Čak i u ovakvom stanju stvari, Ministarstvo kulture, omladine i sporta pokušalo je da zaustavi prenos novca, naposletku popuštajući pod pritiskom medija.

“Ne možete, na primer, da radite šest meseci, a da vam plata bude u šestom mesecu”, kaže Guri. “U Uroševcu ima dosta talenata za biciklizam, ali podrška izostaje. Potreban vam je vlastiti novac da biste mogli da se finansirate. Da imam prosečnu platu, nastavio bih da se bavim biciklizmom, istog trenutka. Meni bi čak i 300 evra mesečno bilo dovoljno da nastavim.”

Iskustvo je učinilo da Guri ima izuzetno ciničan pogled na odnos države sa sportom. “Znam kako je kada oko sebe imate političare”, rekao je. “Dve ili tri sedmice pre nego što se ode na Olimpijadu, pozivaju vas na intervjue, dolaze da se slikaju s vama, ali kada se vratite — oni ne odgovaraju na telefonske pozive. Ne žele ni da znaju da postojite.”

Guri nije jedini sportista koji je predstavljao Kosovo u inostranstvu, a koji je doneo odluku da ne nastavi dalje sa radom. Armend Xhoxhaj (Džodžaj) je predstavljao Kosovo na Evropskim igrama u Bakuu, gde je stigao do četvrtfinala u teškoj kategoriji boksa za muškarce.

Džodžaj je januara 2017. najavio da će odustati od svakog pokušaja da se pojavi na Olimpijadi 2020, zbog čega će kosovski amater nastaviti sa svojom karijerom u profesionalnom boksu u Nemačkoj. Njegove žalbe su bile slične Gurijevim, gde je naveo izostanak organizovanja i finansijske pomoći.

Godinu dana kasnije, januara 2018, KŽK Ajvalija, koji je postao prvi predstavnik Kosova u Uefinoj Ligi šampiona za žene 2016, nakratko se povukao iz Lige žena Kosova na pola puta sezone zbog problema sa stadionom i finansijama. Rrahim Pacolli (Rahim Pacoli) je na kraju obezbedio resurse potrebne timu da se ponovo vrati na posao, a Ajvalija će pokušati da odbrani svoje ime šampiona kada se sezona nastavi na proleće.

Neslavne karijere brojnih istaknutih kosovskih sportista oličavaju obeshrabrujući položaj sporta na Kosovu posle 10 godina od proglašenja nezavisnosti, posebno za sportiste koji su rođeni i oblikovani kao sportisti i sportistkinje upravo u ovoj državi.

Iako je Aljbin Tahiri bio prvi kosovski predstavnik na Zimskoj olimpijadi, on je rođen, odrastao i obučavan u Sloveniji — dok je udeo kosovske države u njegovom radu bio skoro isključivo finansijske prirode. “Imaju planine, ali je infrastruktura vrlo loša”, izjavio je Tahiri za Reuters (Rojters) u Južnoj Koreji. “Žičare su zaista stare, a posebno spust nije nikad pripremljen.”

Tahirijev slučaj nije retkost. Sportske strukture na Kosovu retko kada prave talente za svetsku scenu čak i nakon priznanja od međunarodnih sportskih organizacija.

Kada je kosovska fudbalska reprezentacija debitovala na kvalifikacijama za Fifino Svetsko prvenstvo protiv Finske, samo su tri igrača koji su otpočetka u igri — Amir Rrahmani (Rahmani), Milot Rashica (Rašica) i Bernard Berisha (Beriša) — igrali u nekom trenutku za kosovske klubove. Sva trojica su otišla u inostranstvo da igraju pre nego što su napunili 21. godinu.

S druge strane, naravno, postoje blistavi izuzeci. U subotu (10. februar), dan posle pojavljivanja Tahirija na ceremoniji otvaranja Zimske olimpijade, dve džudoke iz pećkog kluba Ippon Judo (Ipon džudo) osvojile su dve medalje od Međuanarodne džudo federacije prilikom organizovanja Grand Slam-a (Gren slema) u Parizu. Distria Krasniqi (Krasnići) je dodala bronzanu medalju svojoj impresivnoj i rastućoj kolekciji medalja, dok je Akil Gjakova (Đakova) osvojio prvu medalju u svojoj karijeri, što je medalja koju je dodao na već osvojenih 136 medalja ovoga kluba od Međunarodne džudo federacije, uključujući nezaboravno olimpijsko zlato Majlinde Kelmendi (Majljinde Keljmendi).

 

Džudo klub Ipon u Peći je stvorio čitav niz osvajača međunarodnih medalja. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

U prošlogodišnjem intervjuu Krasnići za K2.0, otkrila je kako se ovo desilo, gde je navela stroge treninge sa minimumom od dve sesije svakog dana šest dana sedmično i strogi raspored kada je reč o društvenim mrežama i slobodnom vremenu.

Takav raspored je napravio osnivač kluba, Driton Kuka, koji je i sam sjajni džudista, a kome je onemogućeno da se takmiči u inostranstvu zbog turbulentne političke situacije na Balkanu devedesetih godina. Dok su se državni predstavnici hvalili slavom uspeha ovog tima, Kuka je stalno naglašavao da isplate kasne i da su sportisti predmet zloupotreba.

Treba primetiti i da se najveći kosovski uspeh desio u sportu koji zahteva minimalnu infrastrukturu.

Skoro decenija u hladnoći

Ukoliko pak, nadugačko i naširoko, kosovske strukture ne stvaraju ili podržavaju sportiste 10 godina posle proglašenje samostalnosti države, bitno je pogledati kako se priča o sportu odvija sve ovo vreme.

Kosovska Deklaracija o nezavisnosti iz 2008. se i dalje pamti kod onih koji vode najveće sportske saveze u ovoj zemlji. I Eroll Salihu (Erol Saljihu), generalni sekretar Fudbalskog saveza Kosova (FSK), i Elvira Dushku (Dušku), njegova koleginica iz Košarkaškog saveza (KSK), opisuju ovaj događaj kao značajan. “Bio je to simbol ravnopravnosti i inkluzije”, rekao je Saljihu.

Međutim, ispostavilo se da je to bila lažna nada za kosovski sport. “Svi su mislili da će se sve promeniti od 2008. Da će, kao prvo, Olimpijski komitet biti priznat od Međunarodnog olimpijskog komiteta i da će savezi početi da se takmiče na međunarodnom nivou”, priseća se Dušku. “Ali se ništa nije desilo, morali smo da čekamo sedam godina.”

Olimpijski komitet Kosova je na kraju priznat od Međunarodnog olimpijskog komiteta decembra 2014, izazivajući talas priznanja za kosovske sportske saveze, dok su se košarkaški i fudbalski savez pridružili Fibi i Fifi u aprilu 2015. i maju 2016.

Generalna sekretarka Košarkaškog saveza Kosova, Elvira Dušku, kaže da postoji nagon da se profesionalizuje klupska infrastruktura, tako da se ne ostavlja trenerima da sav posao obavljaju sami. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

U godinama između, dva saveza su počivala na skoro pa kosturskoj ekipi, gde je pet ili šest zaposlenih radilo u nekoliko soba u prištinskom Domu sportova iz doma komunizma.

Ove male operacije su se odrazile i na sam klub. “Imate klubove u kojima dve ili tri osobe, pa čak i samo jedna osoba obavlja sav posao”, kaže Dušku, nakon čega je objasnila da je profesonalizacija klubova širom Kosova, posle proglašenja nezavisnosti, bila jedan od ključnih prioriteta saveza. “Preko obrazovanja i radionica pokušavamo da naučimo ljude kako da upravljaju klubom, da ne bi morao trener da radi sve. Klubovi moraju da dostignu profesionalne standarde i da se tako njima upravlja.”

Nije ovo jedini rezidualni efekat najboljeg dela decenije u hladnoći. “Ranije sam govorio da je fudbal na Kosovu preživeo, jer ne možemo da govorimo o njegovom razvoju”, kaže Saljihu.

"Mi smo siromašna zemlja. Ako država ne vidi povezanost ili mogućnost članstva, neće intervenisati."

Eroll Salihu

On objašnjava da je dugotrajan proces prijave za Fifu i Uefu bio vrlo razočaravajuć i ističe mnoga polja u kojima je fudbal stagnirao, ne samo zbog izostanka finansijske pomoći. Treneri, sudije i upravitelji su izostali sa međunarodnih konferencija i konvencija na temu sporta. “Uvek su nas… izneveravali”, rekao je. “U svim oblastima kada je reč o fudbalu, niste mogli da se takmičite.”

Nije samo novac koji su obezbeđivale međunarodne organizacije doveo do toga da savezi imaju manje budžete. Saljihu objašnjava da vlada nije bila voljna da uloži svoja mala sredstva u saveze pre uvođenja u svet međunarodnog sporta.

“Mi smo siromašna zemlja. Ako država ne vidi povezanost ili mogućnost članstva, neće intervenisati”, rekao je. Istraživanje K2.0 sprovedeno prošle godine o tome kako sport dobija finansije potvrđuje tvrdnje Saljihua, gde je sport dobijao relativno oskudne finansije do pre nekoliko poslednjih godina, kada se počelo razmetanje novcem.

Pored infrastrukturnih problema, FSK je imao probleme da održi motivaciju kosovskih igrača. “Imali smo brojne talentovane igrače”, rekao je. “Bila je to velika sramota Evrope, ali sam video da im nije stalo. Bili smo jedina izolovana država u jugoistočnoj Evropi, sasvim izolovana… u 21. veku!”

Nadoknađivanje za izgubljeno vreme

Na desetu godišnjicu od kosovske Deklaracije o nezavisnosti bilo je mnogih koji su kritikovali izostanak napretka kosovske države u prvoj deceniji postojanja. Brojni dokazi sugerišu da se iste kritike mogu odnositi na sport, ali je primetno da kosovski sport nije desetogodišnjak, već novorođenče kome je dozvoljeno da raste tek po priznanju međunarodnih organizacija.

I Saljihu i Dušku kažu da su i fudbalski i košarkaški savez godinama imali samo jedan cilj, da pristupe Fifi i Fibi, pokušavajući istovremeno da svoj sport drže u životu. Sada su se oba saveza premestila u veće prostorije i ciljevi osoblja su dramatično porasli.

“Stvari se brzo kreću, upravo radim na projektu izgradnje 12 terena sa veštačkom travom, to je veliki korak za nas”, kaže Saljihu, pre nego što je naglasio svoje oduševljenje zbog drugih infrastrukturnih projekata koji počinju uskoro.

Erol Saljihu, generalni sekretar Fudbalskog saveza Kosova, teži razvoju učešća omladine i žena u fudbalu, a nakon višegodišnjeg pokušaja da se sport prosto održava u životu. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

S druge strane, Dušku je manje oduševljena brzinom razvoja. Problem nije samo finansijske prirode, iako kaže da je “novac uvek problem kada je reč o Ministarstvu za sport”.

Iako je Odeljenje za sport u ministarstvu fokusirano na povećanje kapaciteta košarkaških hala u Palati omladine i sporta na 3.000 mesta, a u skladu sa uslovima Fibe, ona veruje da oni zanemaruju ostala tehnička pitanja, kao što je pristup Internetu ili toaletima.

Zbog ovoga su inspektori Fibe bili “nezadovoljni” standardom objekata na Kosovu u predvečerje debitovanja na kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo Fibe 2019, septembra prošle godine, gde je kosovski savez jedva izbegao kaznu.

Ipak, bez obzira na infrastrukturu, fokus oba generalna sekretarijata jeste inkluzija, rast sportova koji su bili zanemareni, posebno kada je reč o učešću mladih, žena i devojčica. Od priznanja Fibe, broj omladinskih košarkaških timova na Kosovu je porastao sa 30 na 88, iako savez teži još većem broju ekipa.

Saljihu kaže da je ženski fudbal prioritet njegovog saveza i ističe dve žene na visokim pozicijama koje je Uefa licencirala a koje igraju u ženskoj reprezentaciji — menadžerku Aferditu Fazlija i njenu pomoćnicu Sanije Krasniqi (Krasnići) — kao i rodnu ravnotežu u samom savezu, u čijoj upravi, od ukupnog broja osoblja, 40 odsto čine žene.

FSK je ustanovio i ligu za devojčice do 16 godina, što nije tako učestalo na Zapadnom Balkanu. Ovaj savez je pokrenuo projekte u potrazi za igračima i projekte inkluzije za devojčice i mlade žene.

U međuvremenu, Dušku se nada da će žensku košarku vratiti u dane kada je igrala na međunarodnim takmičenjima pred punim halama širom Kosova, što je daleko od aktuelnog stanja danas. KSK će uskoro početi sa sprovođenjem projekta, pod pokroviteljstvom Fibe, koji teži povećanju učešća devojčica u sportu, s fokusom na ruralne oblasti; nadaju se da će ovako otkriti stasite devojčice za članice reprezentacije.

Dok Saljihu i Dušku rade na izgradnji kosovskog sporta za budućnost, oni su i članovi brojnih ranijih generacija kosovskih sportista čije je napredovanje u karijeri omela politika.

Saljihu je bio član FK Priština koji se 1991. povukao iz Prve jugoslovenske lige, nakon čega je igrao u paralelnim ligama uspostavljenim na Kosovu devedesetih godina. Dušku je igrala u posleratno doba, a u vreme pre proglašenje nezavisnosti, iako joj je onemogućeno da predstavlja svoju državu i tek je letimice mogla da iskusi međunarodna klupska takmičenja.

U 10 godina od Deklaracije o nezavisnosti, još brojnije generacije su lišene mogućnosti da ispune svoj potencijal. Šteta koju su pričinili kašnjenje priznanja i izostanak državne podrške učinila je da Guri i brojni drugi sportisti ostanu nezbrinuti, a problemi su isti i nakon pridruženja kosovskih saveza međunarodnim organizacijama.

Deset godina kasnije, budućnost tek počinje. Ne smemo izgubiti još jednu generaciju. K

Naslovna fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.

Natrag na Kosovo X Monografiju

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI