Perspektive | Politika

Druga inauguracija Aleksandara Vućića pokazala je novo lice moći u regionu

Piše - 28.06.2017

Čovek koji ima sve što bi poželeo, osim...

Aleksandar Vučić je ušao u srpsku politiku 1993. godine, sa 22 godine, i od tada nikada nije radio drugi posao (iako je jednom tvrdio, što je malo verovatno, da je ilegalno bio zaposlen u prodavnici alata u Londonu). U roku od pet godina je postao ministar zadužen za informisanje u Vladi koju je kontrolisao Slobodan Milošević, a zvanično vodio Mirko Marjanović. Sada, kada ima 47 godina, posle trogodišnjeg premijerskog mandata, on je postao predsednik Srbije. Ponovo.

Ponovo? Kako to? Pa, predsednik Vučić je već jednom imao inauguraciju, 31. maja. To je usledilo posle izbora održanih 2. aprila, na kojima je odneo ubedljivu pobedu u prvom krugu, nadmašivši svog najbližeg protivnika sa 39 odsto, dok su svi ostali takmaci bili iza lika u belom odelu i sa kosom vezanom u repu koji se iz šale takmičio.

Za nekoga ko je samo bio u potrazi za političkom moći, očekivalo se da bi ovo mogao biti trenutak ogromnog trijumfa i zadovoljstva. Partija, koju je osnovao (zajedno sa svojim prethodnikom na mjestu predsednika, Tomislavom Nikolićem) 2008. godine, išla je putanjom uzastopnih pobeda. Sve opozicione partije su se urušile, on je dobio podršku i Evrope i Rusije koje mu namiguju, i spreman je, poput bivšeg predsednika Borisa Tadića, da upotrebljava moć van okvira ceremonijalne uloge koju srpski Ustav daje predsednicima.

Veći deo pažnje posvećen predstojećoj premijerki se vrti oko njene seksualne orijentacije, i to je gde se njena jedinstvenost privodi kraju. Ana Brnabić je, verovatno, znatno više gej od Tadićevog premijera Mirka Cvetkovića, ali je izabrana na taj položaj iz sličnih razloga i sa sličnim očekivanjima: kao osoba bez nezavisne podrške biračkog tela na koju se može računati da će sprovesti politike koje ona sama nije izradila.

Talas protesta

Ipak, period Vučićeve nesmetane moći nije još počeo. Sami izbori su osporavani zbog brojnih tvrdnji da je bilo zastrašivanja i prevara. Neposredno posle početka serije uličnih protesta koji su, iako su bili haotični i nekoherentni, uključili veliki broj građana u toku nekoliko nedelja na brojnim lokacijama.

Popularnost protesta, koji su usledili nakon ubedljive izborne pobede, naterala je mnoge da se zamisle o tome da li je dobar deo ljudi koji su glasali za Vučića takođe protestovao protiv njega. Vrlo je verovatno da je to bio slučaj, jer su ljudi dobili uputstva da glasaju na određeni način da bi zadržali svoj posao ili neku privilegiju, a verujući u nešto sasvim drugo.

Nesigurna atmosfera doprinela je prljavoj ceremoniji inauguracije održanoj 31. maja. Pokret ‘Sedam zahteva’, između ostalih, pokušao je da protestuje protiv koncentracije moći u rukama ‘novog Erdogana’; slične simbolične marševe su održale opozicione partije. Privatne agencije za obezbeđenje su se usprotivile ovim protestima talasom nasilja nad građanima i novinarima.

Naglasak medijskog izveštavanja je bio na prisustvu regionalnih lidera koji su pohvalili stabilnost i dugotrajnost Vučićevog ostanka na vlasti.

Profesorka prava na Univerzitetu Union, Vesna Rakić Vodinelić, opisala je ovaj događaj kao ‘inauguraciju Savamale’, misleći na odavno ukorenjeni incident u kom su maskirani pripadnici privatne agencije za bezbednost, koje su angažovale vlasti Beograda, pod okriljem noći, buldožerom srušili zgradu kako bi preuzeli kontrolu nad imovinom, izazivajući pritom jedan smrtni slučaj. Ukratko, preuzimanje Predsedništva u prvom slučaju nije odalo Aleksandru Vučiću priznanje i legitimitet koje je tražio.

Tako je pokrenut čitav proces za njegovu ponovnu inauguraciju 23. juna. Ovaj potez nije imao previše sadržine (i nije obuhvatio Vučića koji bi zaista preuzeo poziciju, što je već učinio), već je bio usredsređen na koncentrisanje moći u simboličkom smislu.

Ceremonija je održana u bivšoj zgradi Saveznog izvršnog veća (SIV) na Novom Beogradu, savremenom divu pored reke dizajniranom da prikaže prestiž i važnost države koja više ne postoji — vlastodršci koji su kasnije došli na vlast preimenovali su zgradu u ‘Palata Srbija’. Naglasak medijskog izveštavanja je bio na prisustvu regionalnih lidera koji su pohvalili stabilnost i dugotrajnost Vučićevog ostanka na vlasti.

Nepodesno rečeno, Vučić, koji je dospeo u vrh politike preko desničarske satelitske partije Miloševićevog režima, tvrdi u svom obraćanju da smo “mi generacija koja je shvatila da problemi ne postoje”.

Kao Diznijev tematski park

Glavni deo simbolične energije posvećen je identifikovanju Vučića sa Srbijom i Srbije sa regionom.

Prijemne sobe bivšeg SIV-a, koje su dobile imena po bivšim jugoslovenskim republikama, pretvorene su u vitrine koje su oličavale regione Srbije. U svim vitrinama su se nalazili kostimirani glumci koji su predstavljali figure iz srpske istorije i kulture, te su recitovali kratke pasuse iz književnosti ili tekstove o istorijskoj važnosti njihovog regiona. U pratnji glumaca su se služile grickalice, zaseban regionalni specijalitet u svakoj sobi.

U duhu Tematskog parka EPCOT iz Diznijeve korporacije, svaki performans različitosti je sveden na neuvredljiv i slikovit minimum. Verovatno je ova poruka imala cilj da napravi odjek Vučićevog argumenta u njegovom obraćanju o tome “da se menjamo” — u ovom slučaju je reč o pravljenju tranzicije od vulgarnosti do banalnosti.

Satirični veb-sajt Njuz.net razložio je ovaj događaj do njegove srži, objavljujući članak u kome se obećava održavanje još dveju Vučićevih inauguracija koje su "među 10 najlepših inauguracija u Evropi".

Publicitet ovog događaja se od očito političkog sadržaja pretvorio u puki marketing. Novinske priče su se bavile brojem gostiju, slavljem i nametljivim karakterom ovog rituala, kao i načinima na koje je ova masovna ceremonija predstavljala važnost ove države i (povratila?) prestiž ovoj zemlji. Jedne novine su objavile recept, pozivajući čitaoce da pripreme i uživaju u poslastici koja će biti služena pozvanim gostima.

Satirični web-site Njuz.net razložio je ovaj događaj do njegove srži, objavljujući članak u kome se obećava održavanje još dveju Vučićevih inauguracija koje su “među 10 najlepših inauguracija u Evropi”.

Ako je Vučićev odgovor na nesigurnost i slabi legitimitet njegove konsolidacije moći taj da organizuje privlačnu ceremoniju i da je natrpa kičom, onda bi ovaj događaj mogao biti neka poruka. Jedna poruka je da ga je dugogodišnje iskustvo poučilo kakve stavove da zauzima: da bude za pomirenje i za podizanje tenzija. Da bude proruski i proevropski raspoložen. Da govori o demokratiji dok kontroliše pravosuđe i štampu. Da kaže što je manje moguće, da poveća mogućnost da će se svi složiti s onim što kaže. Da se uzda u najopštije kategorije — bezbednost, stabilnost, država — koje su dostupne.

Na kraju bi ovakva strategija mogla da uspe, uglavnom zato što su svi previše iscrpljeni da bi odgovorili.

Ljudi na vlasti su verovatno svesniji slabosti ovakve pozicije od svojih podržavalaca. Oni znaju da plebiscitarni mandat nije mandat koji omogućuje sve i da se lakoćom kojom je dobijen može biti i oduzet. Oni znaju da je aura neizbežnosti jedan mehur koji može da pukne i to se često dešava.

Svedočimo vrsti države na poluperiferiji koja se vrti oko svog imidža stabilnosti dok se, istovremeno, vrlo malo bavi konkretnim stvarima koje države i društva čine stabilnim. Uniforme i rituali će učiniti da one deluje snažno, iako više ne deluju tako.

U međuvremenu, posle komunističke i nacionalističke autoritarnosti, ovo je novo lice moći u regionu. Prozirnog pogleda, ovo lice nadobudno zuri u prazninu.

Feature image: Courtesy of the President of Serbia’s press office.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI