Na drugom spratu Muzeja Kosova, mala galerija na velikoj površini ove kulturne institucije, domaćin je novih gostiju: žena koje su izašle na ulice u martu 1998. da bi protestovale protiv pokolja Albanaca i represije koju je vršio režim Slobodana Miloševića.

“Data: Mars, zaboravljen aktivizam žena — Kosovo, mart 1998”, što je savremeni ugao gledanja na ženski aktivizam u tom periodu, otvorio je svoja vrata u četvrtak, 30. avgusta sa jednostavnim ciljem: otpočinjanje razgovora.

Ovu izložbu, koja je imala podršku Foruma ZFD, inicirali su istraživači Linda Gusia i Korab Krasnići (Krasniqi) iz Programa za rodne studije na Univerzitetu u Prištini, a uvedena je u galeriju pod kustoskim radom umetnika Majljinde Hodža (Majlinda Hoxha) i Nurhana Ćehaje (Qehaja).

Pre nego što uđete u galeriju, morate da prođete vojnom stazom sa oružjem koje je korišćeno u bici i zastavama, stazom heroja i patriota koji su tako proglašeni, to su titule koje su rezervisane samo za muškarce iz nedavne kosovske istorije. Pored toga, zvuk papira koje je oduvao vazduh, uzvici “Ljavdi!” (Lavdi!) [Slava!], ponekad ljutiti i snažni, a zvuk izveštaja Asošijejted presa (Associated Press) o maršu žena na ulazu u drenički region predstavljaju dobrodošlicu posetiocu koji dobija uvid u zaboravljenu i nevidljivu prošlost.

Neke instalacije, kopije novina, fotografije i novinski izveštaji iz marta 1998. pomogli su u tome da se povrate atmosfera i narativi sa protesta. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

To su zvuci koji su i te kako poznati ženama koje su organizovale proteste i učestvovale u martovskim protestima 1998. Kao posebno ključno vreme pre nego što je rat na Kosovu dosegao svoj vrhunac, početkom ovog meseca se u selu Prekaze desio masakr porodice Jašari, što je događaj za koji mnogi smatraju da je označio početak rata.

U kombinaciji sa zvucima, novinski izveštaji i nekoliko fotografija sa nekih od ključnih protesta koje su organizovale žene u martu ‘98. samo uvećavaju iskustvo. Crvena traka se prostire preko središnjeg dela jednog zida, gde je prikazana žena kako drži hleb u vazduhu tokom događaja ‘Hleb za Drenicu’, što je simbol humanitarne krize u tom regionu. Ovaj zid predstavlja podsetnik na policijske kordone koji zaustavljaju građane da prođu i trake koje su organizatori protesta stavili na svoje ruke da bi se samoidentifikovali i da bi bili vidljivi u gužvi.

Prema mišljenju kustosa, objašnjava Nurhan Ćehaja, bilo je vrlo bitno uhvatiti osećaj iz tog vremena i napraviti njegov odraz, i oni su bili izuzetno oprezni kada je reč o umetničkom, vizuelnom izrazu koji je korišćen tokom cele izložbe, kako ona kaže: “U to vreme su se svakojake stvari događale u martu 1998, mi želimo da naglasimo ove proteste i ulogu žena, a da ne moramo da degradiramo ništa drugo ili da izostavimo nešto drugo što je tada bilo važno — već da razumemo učešće žena u ono vreme, posebno za vreme ovih protesta.”

Prema mišljenju jedne žene, aktivistkinje za prava žena, Igbale (Igballe) Rogova, poseta izložbi ima posebnu emotivnu nit, jer svaka slika i svaki zvuk dodiruje nerve njenog senzornog sećanja.

Aktivistkinja za prava žena Igbale Rogova takođe je među organizatorima protesta od marta 1998. Fotografija: Ardit Hodža.

“Ovo je značilo slobodu — mi smo osetile da smo slobodne”, rekla je. “Slobodne zato što smo mislile da možemo nešto da uradimo.”

Iza nje, slika koju je napravila tadašnja fotografkinja Eliza Hodža (Hoxha) prikazuje ženu koja gleda pravo u kameru u gomili ruku na kojima je beli papir. Ova slika je napravljena na prvom od brojnih protesta, ‘Dvanaest je sati za Kosovo — poziv na mir’, od 1. marta 1998.

“Čak se i u to vreme sećam da su svuda oko nas bili snajperi, a mi nismo osećale strah. Osećale smo da…”, priseća se Rogova. “Organizovanje je bilo fantastično. Videli smo snajpere i odlazili smo u gužvu govoreći svima da ne idu kućama. I sve žene su povezale svoje ruke i videlo se po 10 ljudi u redovima kako idu [kući] zajedno.”

Prema mišljenju Rogove, uprkos njenom dugogodišnjem aktivističkom delovanju, čini se da je u današnje vreme teško pronaći prostor da se govori o ovom vremenu i iskustvu. “Tada nismo znali šta je strah, dok se danas osećate izmoreno od tog vremena”, rekla je. “Takođe, ovo je povezano sa situacijom danas — i dalje moramo svakodnevno da se borimo za ženska prava.”

Otvaranje razgovora

Prema mišljenju profesorke Linde Gusia, koja je uveliko istraživala ženski aktivizam u svom radu, pravila intervjue i diskutovala sa mnogim od onih čiji su radovi prikazivani na izložbi ovih godina, ovo je bila šansa da se otvori širi društveni razgovor koji obuhvata mlađe generacije.

“Htela sam da otvorim razgovor o prošlosti, a posebno o aktivizmu žena”, kazala je. “Ovo je dobra polazna tačka za bavljenje prošlošću na jedan kritički, složeni, aktivni i reflektivni način.”

Gusia je i sama učestvovala u protestima 1998. i imala je priliku da posvedoči o posledicama rata radeći kao fikserka i prevoditeljka za Vašington post (Washington Post). U tom periodu, jedno od njenih živopisnijih sećanja jeste pratnja novinara neposredno nakon masakra u Prekazima. Petnaestog marta te godine napunila je 20 godina, samo dan pre održavanja marša ‘Hleb za Drenicu’.

Profesorka Linda Gusia je radila istraživanja o ženskom aktivizmu, a ovih godina je intervjuisala mnoge koji su svoj rad predstavili na izložbi. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Upitana od K2.0 o tome zašto je mart 1998. uzet kao period koji izložba pokriva, Gusia objašnjava da su žene na tim protestima bile vrlo vidljive. “Njihov politički subjektivitet je bio vrlo prisutan, one su organizovale brojne proteste u martu i to je bilo vreme kada se masakr porodice Jašari desio, rat je počeo…”, rekla je. “One su bile na ulicama, pokušavajući da promene pravac mirnog otpora i prizivajući pažnju međunarodne zajednice.”

Prema mišljenju Gusia, aktuelni razgovor o prošlosti sadrži presudni trenutak veličanja koji je ograničio kapacitet u razmišljanju o ovoj prošlosti. “U pokušaju da se od svih naprave mučenici, ubili smo humanost i ubili smo priču, mogućnost da se bavimo njome”, rekla je ona. “Oko veličanja mučeništva uvek postoji ova nametnuta tišina. Zamisao je da se priča o nijansama i složenostima priča, i da se sa njima suočimo.”

Izložba sadrži prikaze četiri ključnih protesta koje su žene organizovale u martu 1998: protest ‘Dvanaest je sati za Kosovo — poziv na mir’, rani protest održan sa svećama, marš ‘Hleb za Drenicu’ i marš ‘Mirni razvod’.

Dodatni izveštaji i ograničeni broj novinskih članaka — ono što bi moglo da se nađe u arhivama o ovim protestima — doprinose kontekstualizaciji sveukupne izložbe duž vremenske linije ovih dešavanja. Posetioci mogu da poslušaju fragmente sprovedenih intervjua, u saradnji sa Usmenom istorijom Kosova, dok neki učesnici protesta i organizatori, Albertina Binaku, Edita Tahiri, Eliza Hodža, Fljora (Flora) Brovina, Ljendita (Lendita) Cena i Vjosa Dobruna.

Jedna od redovnih učesnica bila je Vljora (Vlora) Hajdini, danas slikarka, a tada dvadesetdvogodišnja studentkinja umetnosti. Boreći se da svoja sećanja dovede u red — jer su mnoga nejasna — ona se priseća tog osećaja bezbednosti o kom drugi demonstranti govore.

“Osećale smo da smo na ženskim protestima bezbednije nego na onim sa muškarcima, možda zato što smo sve bile žene, ali smo znale koji je rizik; već je došao rat i osetile smo da smo mi te koje mogu da dignu vrlo snažan glas, a kada bi svet video da nas [srpska] policija napada ili da se nešto desilo, onda bi se desila značajna reakcija, posebno u slučaju ‘Hleba za Drenicu’.”

Prema mišljenju Hajdini, izložba je bila posebno dirljiv podsetnik u ovom trenutku, kada se pitanje ratnih veterana nalazi na naslovnicama. “U kontekstu u kom mi govorimo, ratni veterani i tako dalje, dobro je sećati se da smo svi mi žrtve na jedan ili drugi način, kao i oni koji su tome doprineli, na jedan ili drugi način”, rekla je.

Jedna od kustoskinja, Majljinda Hodža, rekla je u svom uvodu da se izložba fokusira posebno na proteste, ali da postoje drugi oblici aktivizma koji uveliko nisu dokumentovani.

Da bi se doprinelo dokumentovanju i diskusiji o ovom periodu, 5.000 belih stranica papira čeka posetioce izložbe, sa pozivnicom da napišu svoj osvrt i svoja iskustva sa protesta, dok će i onlajn platforma biti ustanovljena za ljude koji bi hteli da podele svoje privatne slike ili priče, a kreiran je i hešteg #datamarch. U predstojećim danima biće najavljena diskusija sa organizatorima i učesnicima protesta kako bi se porazmislilo o tim vremenima i da bi se duh aktivizma vratio u sadašnjost.

Izložba će biti otvorena do 20. septembra u Muzeju Kosova.

Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.