Časopis | Migracija

Hava Shala: Sloboda iznutra

Piše - 26.09.2014

Kosovari su se borili za pomirenje kao načinn dobijanja narodne slobode.

Kosovari su naviknuti da njihove javne ličnosti budu starije osobe u odelima, Hava Šalja je sasvim suprotno. Rečita, oštroumna, izražajna i patriota, na osvežavajuće iskren i čovečan način, Šalja je žena čija je prošlost puna pobuna, protesta i političkog delovanja. Iako je njen sadašnji dom u Švajcarskoj, njen život je mikrokosmos istorije kosovske nedavne borbe za nezavisnost, trajnog učešća u ileglnim pokretima, političkih hapšenja, organizovanja demonstracija protiv srpske države i učešća u slavnim pomirenjima krvnih osveta početkom 1990-ih godina.

Jedan od nedavnih Šaljinih javnih nastupa bio je na prošlogodišnjem događaju “Tedeks Priština Vumen” (“TEDxPrishtina Women”), gde je govorila o vremenu kada je bila aktivistkinja, demonstrantkinja i orgnizatorka zajednice, o vremenu kada je radila na pomirenju brojnih kosovsko-albanskih porodica koje su bile u zamkama tradicionalnih krvnih osveta usred kosovske borbe za nezavisnost od Srbije. Njen govor propraćen je ovacijama — što nije mala stvar imajući u vidu da mladi Kosovari znaju vrlo dobro postaviti, često ciničnu, fasadu koji je teško razbiti.

Dopadljivost Šalje leži u njenoj neposrednoj i osećajnoj vrsti patriotizma kao i u neprekidnom političkom angažmanu na Kosovu. Ona je postala politička zatvorenica u kasnijem delu perioda poznatog kao Ilegalitet — pokret sačinjen od labave organizacije tajnih ćelija koje su pisale političke traktate, slogane na javnim prostorima i delili letke pozivajući na nezavisnost Kosova od Jugoslavije — pod stalnom pretnjom od dugog niza hapšenja i policijske brutalnosti. Šalja je imala samo 17 godina kada je bila osuđena na sedam godina zatvora zbog raspodele političkih letaka. “Ko god je prihvatio tu vrstu posla morao je uzeti u obzir činjenicu da će njihova delatnost prvobitno rezultirati hapšenjem i kažnjavanjem”, objašnjava Šalja.

Zahvaljujući smanjenju kazne, puštena je na slobodu nakon četiri godine, 1988. godine — usred kosovske borbe za autonomiju i potpunu nezavisnost. Kosovski protesti za status republike u okviru jugoslovenske federacije dočekani su oštrim suzbijanjem policije i snaga državne bezbednosti. Godinu dana nakon oslobađanja Šalje, autonomni status Kosova je ukinut, spajajući ovaj region sa Republikom Srbijom.

 

Oko 2,000 zavada je rešeno između 1990. i 1992. godine kroz kombinaciju posredovanja, razgovora i pozivanja na “viši cilj”.

Ubrzo nakon toga, Šalja i ostali mladi ljudi koji su bili deo rastućeg pokreta za nezavisnost počeli su da rade na eliminisanju krvnih osveta među kosovskim Albancima. Krvne osvete — zaostatak albanskog tradicionalnog Kanuna, kodeksa zakona koji datira iz XV veka — pozivale su muškarce da “osvete krv” ubijenih članova porodice. Pokret za opraštanje krvi zahtevao je posete porodicama, razgovore sa muškarcima porodica u njihovim odajama i slušanja boli dece i žena koje su se suočavale sa gubitkom i strahom — pod stalnim policijskim nadzorom.

“Sa obzirom na humanitarni karakter, bilo je teško da vlasti pronađu izgovor za prekidanje pokreta pomirenja, međutim zbog velikog obima kao i zbog poruka koje su slali, ti skupovi su za njih postali pravi trn u oku”, kaže Šalja. “Oni su sve veoma jasno posmatrali i pronalazili su razloge da to zaustave. U isto vreme, održane su demonstracije i protesti protiv neprestane represije nad Albancima i većina lidera pokreta pomirenja je aktivno učestvovala i predvodila ih je”.

Pomirenje krvnih osveta bio je hitni deo veće borbe za nezavisnost Kosova i pokret je pozivao Albance da oproste jedni drugima, da bi bili ujedinjeni u borbi protiv spoljeg neprijatelja. Procenjuje se da je oko 17,000 muškaraca bilo pod pretnjom od prakse krvne osvete na Kosovu tokom kraja 1980-ih godina, kada je osnovan pokret pomirenja krvi. Pomirenje je uključivalo redefinisanje tradicionalne logike Kanuna, od one koja traži čast u osveti do one koja traži čast u opraštanju — proces koji je bio bolan i koji je zahtevao učešće umešanih porodica, njihovih zajednica i mladih aktivista koji su uradili veći deo “pešačkog” posla da bi ovaj pokret bio uspešan.

“Nismo se bavili “kampanjom” nego zajedničkim činom koji je zahtevao dosta posla i privrženosti”, kaže Šalja. “Pomirenje dveju porodica bio je proces pun emocija. Porodica koja je trebalo da oprosti imala je dosta razloga da bude povređena. Bilo je jasno da se ne mogu prosto pomiriti sa činjenicom da njihov član porodice nije više s njima. Vladao je nasleđen osećaj osvete — da se krv može oprati samo krvlju. Morali su pronaći drugu vrednost, jaču od osvete, koja bi iscelila krv njihovog člana porodice, a to je bila sloboda domovine.

“To je bio ključ uspešnog pomirenja, priznati bol porodice i naglasiti više vrednosti kojima težimo. To je zahtevalo dosta opreznosti, energije i koncentracije, kao i sposobnost korišćenja pravih reči u pravom trenutku. Jedan neoprezan izraz ili gest mogao je vratiti ceo proces nazad, posebno na početku, kada pokret pomirenja krvi nije imao svu potrebnu popularnost”, dodaje ona.

Pokret pomirenja kulminirao je masovnim okupljanjem na ravnici u Dečanima, zvanoj Verrat e Llukes (Verat e Lukes), 1. maja 1990. godine, kada je okupljeno oko 500,000 osoba da posvedoče, oproste i da im bude oprošteno. Oko 2,000 zavada je rešeno između 1990. i 1992. godine kroz kombinaciju posredovanja, razgovora i pozivanja na “viši cilj”. Pokret je takođe imao jedinstvenu sposobnost da dovede žene, kako u svojstvu posrednica tako i članica porodice, u proces donošenja odluka, koji je obično ostavljen isključivo u rukama muškaraca.

“Mišljenje žene bilo je veoma značajno u određenim slučajevima, čak i presudno, posebno kada se radilo o osveti supruga ili sina”, kaže Šalja. “Mislim da je učešće žena u samom pokretu dalje ojačalo ulogu žena u pomirenju — bilo je takođe slučaja kada porodica nije imala nijednog muškarca u porodici i majke i sestre je trebalo da daju oproštaj.”.

Na pitanje da li su je uzimali ozbiljno tokom posredovanja krvnih zavada kao ženu, Šalja kaže: “Da te ljudi ne bi smatrali stereotipom, moraš prvo sebe smatrati drugačijom. I ja sam sebe videla drugačijom, dakle videla sam sebe ravnopravnom. Možda je to razlog zbog kojeg je učešće žena u pokretu pomirenja bilo uspešno”.

“‘Ozbiljnost muškaraca podrazumevala je davanje čvrstih naloga, donošenje odluka i pokazivanje moći”, dodaje ona. “Reč žene u odaji doneo je više života i manje naloga u procesu, više ljubavi i manje odluka. Zbog toga je reč žene uzeta ozbiljnije”.

Jedan od njenih kolega je takođe u šali rekao da je bilo dobro što je prisustvo žena učinilo da muškarci skloni psovanju drže jezik za zubima — a to je poslednja stvar koja  je potrebna u raspravama o pomirenju krvnih zavada.

Šalja je, 1991. godine, zajedno sa suprugom emigrirala u Švajcarsku — protiv svoje volje. “Naš stalni boravak na Kosovu, kada su nas mogli javno identifikovati i kada su pratili svaki naš korak, bio je veoma opasan. Mogućnost poluskrivenog života na Kosovu nije postojala”, kaže ona. Šalja trenutno radi kao interkulturalna posrednica u gradu Vintertur.

Šaljina osećanja prema Kosovu posle nezavisnosti su komplikovana i gorko-slatka. “Nikad nisam mislila da će Kosovo biti ono što je danas — eksploatisano i zgaženo, čak i od strane onih koji su se lično žrtvovali za njegovu slobodu. Zamišljala sam Kosovo sa pravdom, društvenom jednakošću, definitivno bez korupcije i čisto, sa vođama posvećenim i spremnim da se žrtvuju za zaštitu naše slobode i dobrostanja zemlje”, kaže ona.

“Moja misija ostaje živeti dostojanstveno. Živeti dostojanstveno na Kosovu danas je postalo gotovo nemoguće. Voditi dobar i iskren život postalo je stvarno teško”, dodaje Šalja.

Šaljino očigledno razočarenje dolazi iz zemlje ideala, zemlje ljubavi, što možda najbolje obuhvata zaključna rečenica govora koji je održala prošle godine u glavnom gradu Kosova. Šalja opisuje unutrašnju slobodu koju je pronašla tokom pokreta pomirenja kao preduslov za spoljašnu slobodu koju je Kosovo kao celina dobilo, i možda nenamerno, daje nadu za ponovno otkrivanje slobode među nama kao građanima:

“Pokret pomirenja stvorio je samosvest i ta samosvest nas je naučila da treba osetiti slobodu iznutra pre nego što je možemo osetiti spolja. Mi smo od tada dobili našu unutrašnju slobodu i danas imamo spoljašnu slobodu.”

  • O autoru/ki Hana Marku
  • Ovaj članak je prvobitno napisan na engleskom.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.