Prvih dana u martu, Kolektiv “MARSHOJMË S’FESTOJMË” (Marširamo, ne slavimo) objavio je poziv na marš za 8. mart — Međunarodni dan žena. Organizatorke godišnjeg marša, koji se održava od 2016, ove godine su odlučile da marširaju jedna za drugu.

Ovogodišnja organizacija odvijala se pod uzastopnim pretnjama po blagostanje nas kao žena. Nekoliko dana pre 8. marta, poslanici Skupštine Republike Kosovo dovodili su autonomiju naših tela u opasnost, protiveći se Nacrtu zakona o reproduktivnom zdravlju i medicinski potpomognutoj oplodnji (MPO), često poznatoj kao vantelesna oplodnja ili in vitro fertilizacija (IVF). Ono čemu su se najviše protivili je član 15. Nacrta zakona, koji i neudatim ženama koje su starije od 18 godina daje pravo na MPO.

“Videli smo kako ti procesi uništavaju porodice”, izjavio je Eman Rrahmani, poslanik Pokreta Samoopredeljenje, u televizijskim debatama, dok su mediji su jedva dočekali da mu daju prostor da senzacionalizuje ovo pitanje i poveća polarizaciju javnosti oko toga.

U međuvremenu, Islamska zajednica Kosova podelila je fotografije sa sastanka sa predsednicom parlamentarne Komisije za ljudska prava Dudom Balje. U saopštenju nakon sastanka navodi se da se na njemu razgovaralo o zabrinutosti muftije Naima Tërnave u vezi sa Nacrtom zakona o MPO, koji prema njegovim rečima “direktno doprinosi uništavanju institucije porodice”. Ironično, dalje se navodi da je Balje zahvalila Tërnavi na njegovom zalaganju “za dobrobit svih”.

Otprilike u isto vreme, Apelacioni sud je vratio na ponovno suđenje slučaj ubistva 18-godišnje Marigone Osmani koje je Dardan Krivaqa počinio 2021. godine, uz obrazloženje da je u prvostepenom suđenju došlo do “suštinske povrede odredaba krivičnog postupka”. Takva obrazloženja smo već čuli od strane sudova tokom procesuiranja slučajevima femicida na Kosovu — što je pokazatelj da pravosudni sistem ne shvata ozbiljno (ne)bezbednost žena na Kosovu i podriva njihov pristup pravdi.

U ovako teškom kolektivnom stanju, maršu je prethodilo nekoliko akcija. Revoltirane upotrebom nasilja nad ženskim telima i kontrolom reprodukcije od strane muškaraca, početkom marta upravo za svoja tela i sa svojim telima, aktivistkinje su protestovale.

Policijski službenici umesto ograde

U tom kontekstu u kojem su glavna tema žene, o tome kako, kada i pod kojim uslovima im je dozvoljeno da rađaju, aktivistkinje nisu čekale 8. mart da bi osudile takav diskurs. Nije im bio potreban 8. mart kako bi učinile vidljivim prisustvo žena u društvu koje od njih zahteva da svoje prisustvo svakim danom umanje sve više i više: na radnom mestu, kod kuće i na ulicama kojima hodaju.

Tako je 28. februara Kolektiv za feminističku misao i akciju, uz brojne aktivistkinje i aktiviste, protestovao zbog odluke Apelacionog suda da se predmet ubistva Marigone Osmani vrati na ponovno suđenje.

Zatim je 29. februara održan protest ispred Skupštine Kosova, pod sloganom: “Poslanici nemaju mandat da ugrožavaju naša tela”. U međuvremenu, kako bi osudili veliki broj slučajeva seksualnog uznemiravanja koje svakodnevno preti ženama na ulicama, 6. marta su na trgu “Džordž Buš” u Prištini ispisale: “Ulice su naše”.

U akcijama, organizovanim odvojeno ili zajednički, aktivistkinje su tražile pravdu i bezbednost za devojčice i žene. To je postalo neophodno jer je nama ženama postalo jasno da pravda za nas i naša bezbednost nije prioritet države. Iako su bile duboko kompromitovane i ugrožene načinom na koji su se vodile javne rasprave o ženskim telima – i živim i mrtvim –, sve akcije pre 8. marta bile su simbolične, mirne akcije.

U nedostatku bilo kakvog ograđivanja, bilo institucionalnog ili društvenog, od diskursa koji koriste poslanici i bez ozbiljne namere da nam se pridruže u nastojanjima za pravdom, postalo nam je jasno: imamo samo jedna drugu.

Pod tim sloganom je organizovan i osmomartovski marš. Aktivistkinje su nekoliko dana pre marša policiji uputile obaveštenje, kao i rutu koju će marš pratiti. Tamo je poslednje zaustavljanje crvenim slovima obeležena — Vlada.

Međutim, kada je marš stigao do zgrade Vlade, demonstrantkinje i demonstrante je dočekao policijski kordon, koji je potom pojačan pripadnicima specijalne jedinice Policije Kosova. Završna deklaracija marša, koja se obično čita u dvorištu zgrade Vlade, ovog 8. marta pročitana je van njega.

Kurtijeva vlada, koja je pre četiri godine uklonila ograde oko nekih javnih institucija u ime približavanja građana institucijama, nije dozvolila aktivistkinjama/ima da se približe. Uprkos svojoj istoriji kao pokreta koji je u velikoj meri obeležen protestima i javnim akcijama, izgleda da su nakon preuzimanja vlasti Vladi počeli da smetaju feministički protesti.

U takvim okolnostima, sužavanje javnog prostora od strane policije može da se shvati kao pokušaj kontrole kritike. Od pokreta koji je ulice smatrao prostorom za artikulaciju pobune protiv vlade koja pobune kontroliše blokiranjem pristupa ulicama — šta se dogodilo sa pristupom Kurtijeve vlade i šta ovakav pristup znači za društveni aktivizam?

“Ulice su naše”

Događaji koji su prethodili maršu ni na koji način ne ukazuju na to da su aktivistkinje bile spremne na upotrebu nasilja tokom marša. Isto tako, osmomartovski marš se ne organizuje po prvi put – on se održava redovno već skoro deset godina.

Ono što je takođe u opasnosti da postane uobičajeno jeste pokušaj kontrole protesta. Tako je postavljanje policijske kontrole protiv aktivistkinja i aktivista tokom osmomartovskog marša, osim što je bilo neopravdano i neopravdljivo, slalo još jednu poruku: feministički revolt nije dobrodošao.

Već je bilo nekoliko presedana upotrebe policije za kažnjavanje feminističkih aktivistkinja ili njihovo hapšenje, čiji je cilj prvenstveno bio da se one javno disciplinuju i da im se umanji volja za organizovanjem protesta.

Ali feminističke aktivistkinje su politički svesna bića. Upoznate su sa mehanizmima i sredstvima koje država koristi protiv njih. Znaju ih dobro jer se s njima svakodnevno suočavaju. Poznavanje ovih mehanizama postalo je uslov za njihov opstanak. I znaju kako da koriste te mehanizme kako bi se suprotstavile institucionalnim naporima koji pokušavaju da im uskrate javne prostore koje one često koriste da izraze i prošire svoj revolt.

One znaju da se odluka o ograničenjima skupova ne može tek tako proizvoljno doneti i da se takva ograničenja ne mogu tek tako dozvoliti. Zakon o javnim okupljanjima propisuje da ograničenja okupljanja moraju biti zakonita, proporcionalna i neophodna kako bi se uspostavio javni red, javno zdravlje, nacionalna bezbednost ili zaštita prava drugih. Takođe, ograničenja se moraju izreći blagovremeno — najkasnije 48 sati pre održavanja javnog skupa, a ne tokom održavanja skupa.

Koga ugrožava čitanje govora ispred zgrade Vlade? Gde je objašnjenje za vršenje neproporcionalne policijske kontrole koja je rezultirala fizičkim sukobom između žena čija je jedina želja bila da iskoriste svoje pravo na protest i policije koja je to pravo htela da im uskrati?

U nedostatku objašnjenja od strane vlasti koje su ograničile pravo na protest, čini se da je ovo mera upozorenja na potencijalne sankcije protiv izražavanja kritika i drugačijeg mišljenja, s naglaskom na kritike koje dolaze od žena.

Uspostavljanjem policijske kontrole, Vlada je upotrebila najklasičniju metodu podsticanja mržnje i nasilja — u pokušaju da izopšti feminističke aktivistkinje. Takvo izopštenje upotrebljeno je kao metod da bi opravdali svoj pokušaj disciplinovanja i relativizovali problem.

Računajući ubedljivo na masu ljudi koji je podržavaju, ova vlast nastoji da feminističke proteste i aktivizam etiketira kao angažman koji ima određenu političku agendu, pokušavajući dovesti u pitanje i umanjiti delovanje organizacije i ženske solidarnosti. I to kao kaznu za izražavanje kritike.

Međutim, aktivistkinje nisu u mogućnosti da vlastima upute reči hvale s obzirom da su često zauzete obavljanjem posla koji sama Vlada i nadležne institucije ne obavljaju.

Feminističke aktivistkinje i organizacije za ženska prava obezbeđuju opstanak žena i devojčica na Kosovu. One su te kojima se prvo obrate kada dožive fizičko, seksualno, psihičko i ekonomsko nasilje.

Upravo su žene, i to one koje nisu u vladi, te koje pružaju socijalne usluge u skloništima i koje se svake godine suočavaju sa rizikom od zatvaranja jer Vlada nije u stanju da kreira stabilnu budžetsku liniju za njih. Istovremeno, Vlada bez problema izdvaja budžet za “nacionalnu bezbednost”, pa je tako iz budžeta izdvojila do sada neviđen iznos za Ministarstvo odbrane. Dakle, Vlada je mišljenja da bezbednost žena ne predstavlja hitan nacionalni problem.

Pod ovakvim okolnostima, feminističke aktivistkinje nastavljaju da izlaze na ulice, tražeći pravdu jedna za drugu.

Ali ovakav tip aktivizma, koji ne odgovara preovlađujućoj hegemoniji unutarstranačke misli, ne odgovara Kurtijevoj vladi. Ona kao da, izricanjem policijskih mera ograničenja, svojim biračima poručuje: “Pogledajte ove histerične žene kako bespotrebno besne i remete naše nacionalne prioritete i agendu”. I naravno, za njene birače ovakva vrsta otuđenja dovoljan je podsticaj za napade. Feminističke aktivistkinje su tako bile bombardovane porukama mržnje, i virtuelno i fizički. Mnogi muškarci su Kurtijevoj vladi uputili hvalospeve povodom uspostavljanja policijske kontrole 8. marta, sugerišući čak da “su zaslužile i gore od toga”.

Vlada se u potpunosti prilagodila masi koja od nas traži da budemo poslušne i potlačene — masi koja ne želi da svedoči otporu žena na ulicama jer taj otpor otežava njene napore da ih drži pod trajnom kontrolom, zatvorene između četiri zida.

Aktuelna vlast je 8. marta dala dodatan podsticaj onima koji nam nakon svake vesti o nasilju nad ženama upućuju najnehumanije komentare. Vlada je glasno i bez rezervi obezbedila sebi glasače koji podržavaju nasilje nad ženama, kako u javnim tako i privatnim prostorima.

Stoga, svaka osmomartovska aktivnost organizovana od strane ove vlade, koja je proklamovala da će se posvetiti pitanju rodne ravnopravnosti, postaje bezvredna.

Posvećenje problemu imaće smisla onda kada se policija, koja je u velikom broju mobilizovana kako bi ograničila naše okupljanje, posveti zaštiti žena čije je blagostanje ugroženo u javnim prostorima koji su postali uporište uznemiravača i seksualnih zlostavljača devojčica i žena. Posao policije, koja je na nas nasrnula 8. marta, jeste da sasluša slučajeve žena koje prijave nasilje i na kraju, bez obzira što imaju nalog za zaštitu, budu ubijene; žena koje su silovane pred očima policije. Policija treba da radi na ponovnom sticanju poverenja onih koje su, pred svojim zlostavljačima, ostavljene potpuno same i nezaštićene.

Žene su te kojima je potrebna policijska zaštita, a ne zgrada Vlade.

Dok vlada i policija to ne shvate, feminističke aktivistkinje će ostati alarmirane visokim stepenom prihvatanja i tolerisanja rodno zasnovanog nasilja od strane drušva, čijem podsticanju je 8. marta doprinela i sama vlast.

Mi žene nemamo drugog izbora nego da se međusobno podržavamo i zajedno maštamo o nekoj novoj realnosti za žene i devojčice, bez nasilja i ugnjetavanja, koliko god to teško zvučalo u moru svakodnevnih obeshrabrujućih vesti. Ipak, samo maštanjem takve realnosti možemo nastaviti da radimo na njenoj promeni. Zajedno, jedna za drugu.

Slika na naslovnici: Aulonë Kadriu / K2.0

Ovaj članak je zasnovan na podacima proisteklim iz praćenja medija koje je obavila Mreža za izveštavanje o različitosti 2.0 (Reporting Diversity Network 2.0), uz finansijsku podršku Evropske unije, Balkanskog trusta za demokratiju, projekta Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i Ministarstva spoljnih poslova Norveške.

Isključivu odgovornost za ovaj članak snose Kosovo 2.0 i članice mreže te njegov sadržaj ne odražava nužno stavove Evropske unije, Ministarstva spoljnih poslova Norveške, Balkanskog trusta za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država ili njihovih partnera.