Perspektive | Ratni zločini

Najava optužnice protiv Tačija i pitanja za tužilaštvo

Šta smo saznali iz izjave Specijalnog tužilaštva.

Piše - 01.07.2020

Kancelarija specijalnog tužioca najavila je 24. juna da je podigla optužnicu u 10 tačaka kod Specijalizovanih veća Kosova prema kojoj su predsednik Hašim Tači (Hashim Thaçi) i lider PDK Kadri Veselji (Kadri Veseli) odgovorni za “niz zločina protiv čovečnosti i za ratne zločine”. Tužilaštvo ih smatra odgovornim i za ubistvo stotinu “kosovskih Albanaca, Srba, Roma i pripadnika drugih etničkih grupa”. Obojica odbacuju optužbe.

Ove vesti su izazvale šok i smesta demolirale pažljivo negovani Samit zakazan za 27. jun u Beloj kući na kojem su trebali biti Tači i srpski predsednik Vučić.

Delovalo je jasno kao dan da “Zmija” ima moćne inostrane prijatelje koji su spremni da sarađuju s njim da bi zadovoljili sopstvene interese.

Od osnivanja Suda 2014, razgovarao sam sa pripadnicima civilnog društva, advokatima, političarima i članovima javnosti na Kosovu i u Srbiji; ne sećam se da je neko predvideo da će Tači biti optužen. 

Teorije zavere prožimaju Sud još od njegovog osnivanja, među kojima je najprisutnija ona da je Tači postigao tajni dogovor da bi dobio imunitet u zamenu za pristajanje na zahteve moćnih spoljnih faktora.

Sud godinama nije podigao optužnice, pa su se priče o ovim zaverama činile verodostojnim. Kada je Tači 2018. počeo sa Srbijom da pregovara o razmeni teritorija, taj događaj je povezan sa tobožnjim tajnim dogovorom; navodno, to je bila cena koju je Tači plaćao da bi izbegao suđenje.

Kada je Vlada na čelu sa Samoopredeljenjem zbačena — naizgled uz američku podršku — kako bi se utabao put daleko savitljivijoj vlasti podređenoj Tačiju, delovalo je jasno kao dan da “Zmija” ima moćne inostrane prijatelje koji su spremni da sarađuju s njim da bi zadovoljili sopstvene interese.

Zatim su usledile vesti o optužnici specijalnog tužioca.

Čini se da je tajming najave o podizanju optužnice — samo tri dana pre samita Tači-Vučić — lansirao pregovore u nebesa. Ali ko je to uradio i zašto? Neki tvrde da su se “Evropljani” naljutili zato što su stavljeni na stranu, pa su iskoristili optužnice da bi omeli Samit. Drugi kažu da je ovaj potez napravljen da bi se na Samitu u Vašingtonu sprečilo postizanje dogovora o amnestiji.

Možda će vreme pokazati šta je zaista posredi, ali vredi primetiti da čak ni persone poput Tačija, Vučića i Ričarda Grenela (Richard Grenell) nisu uspele da spreče da im Sud poremeti planove.

Sada, pošto je Sud demonstrirao da ima volju da se suprotstavi “krupnim ribama”, vode se ozbiljne debate o njegovom legitimitetu, efikasnosti i rezultatima. Smatram da postoje četiri ključna pitanja koja će uokviriti ovu debatu i naposletku utvrditi buduće sudske ishode.

Da li nam je Sud neophodan?

Sud su pažljivo čuvali njegovi inostrani sponzori — ponajviše SAD i EU — smatrajući ga nužnim, premda bolnim korakom. Da bi napredovali, Kosovo je moralo, kako mnogi tvrde, da se suoči sa prošlošću i da prihvati zločine koje su nad manjinama počinili Albanci i pripadnici OVK. Narativ je smešten u okvir tranzicione pravde koja podrazumeva “isceljenje” rana i otkrivanje “istina” kao sredstava za izgradnju robusnog i fer društva, sa ciljem sprečavanja budućih sukoba.

Ipak, primetno je inherentno licemerje u tome što ove države svečano upozoravaju druge da nikada neće uživati u miru i prosperitetu ukoliko se prethodno ne suoče sa prošlošću.

Iako se trenutno vodi debata o efikasnosti tranzicione pravde, nešto o čemu se ne diskutuje jeste da mnoge od onih država koje najglasnije preklinju — ili, u kosovskom slučaju, zahtevaju — da druge države učestvuju u procesima tranzicione pravde, nikada same to nisu učinile, pa su umnogome i neprijateljski nastrojene prema toj ideji.

Ujedinjeno Kraljevstvo nije ustanovilo proces u kom bi se suočilo sa nasiljem koje su njihove vojne snage počinile širom sveta u kolonijalno doba ili tokom nedavnih “nevolja” u Severnoj Irskoj. Isto to se može reći za sve druge evropske sile koje nasilno potčinjavaju “divljake” širom sveta.

SAD tek treba u punom smislu da priznaju zločine počinjene nad Indijancima; SAD su nedavno agresivno reagovale kada je Međunarodni krivični sud otvorio istragu o navodima da su američke trupe počinile zločine u Avganistanu.

Međutim, ta tema je bila predmet kritika na međunarodnom planu: ako se oni nisu bavili tim pitanjem, to ne znači da ni ostali to ne bi trebalo da rade. Ipak, primetno je inherentno licemerje u tome što ove države ceremonijalno upozoravaju druge da nikada neće uživati u miru i prosperitetu ukoliko se prethodno ne suoče sa prošlošću.

Iako su ciljevi tranzicione pravde hvale vredni, način na koji se ona sprovodi govori o ulozi moćnih igrača pri utvrđivanju odgovornosti za zločine iz prošlosti. Ljudi na Kosovu će se, s pravom, pitati zašto moraju da se podvrgnu procesu koji su drugi u više navrata odbacili.

Zašto ne Srbija?

Dok sam istraživao, naišao sam na tek mali broj ljudi koji su tvrdili da Albanci nisu počinili nikakve zločine, ali se većina ipak pita zašto su brojni zločini Miloševićevih snaga ostali nekažnjeni. To je dobro pitanje.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) svakako jeste mnoge Srbe poslao u zatvor — iako mu je mandat bio da procesuira one na rukovodećim položajima, a ne nižerangirane aktere — dok su srpski sudovi procesuirali tek mali broj pojedinaca.

Dok su, na primer, slučajevi Milutinović i drugi, Šainović i drugi i Đorđević, rezultirali kažnjavanjem počinilaca zločina nad Albancima, nema nikakve sumnje da ogromna većina pojedinaca odgovornih za užase koje su na Kosovu počinile Miloševićeve snage nikada nije privedena pravdi.

U pokušaju da se dodvore Vučiću, oni su sramno ignorisali pozive da se zadovolji pravda za te žrtve srpske agresije.

Usred frenetične reakcije na vesti o Tačiju i Veseljiju, Vasfija Krasnići (Vasfije Krasniqi) — jedna od više hiljada kosovskih Albanki koje su srpske snage silovale — tvitnula je: “Zašto i dalje, 21 godinu kasnije, nije zadovoljena pravda za brojne ratne zločine koje su srpski počinioci priredili Albancima?” Ne može se odbaciti njeno i zaprepašćenje hiljada drugih koji još nisu doživeli zadovoljenje pravde na domaćim ili inostranim sudovima.

Sramota je to što su odgovorni utekli pravdi, ali je još gore to što se mnogi od njih u Srbiji i dalje nalaze na službenim položajima.

Vučićevim dolaskom na vlast — u vreme kada je bio Miloševićev ministar za informisanje — zacementirani su glasovi ljudi unutar Srbije koji pozivaju na kažnjavanje i priznavanje zločina počinjenih na Kosovu — među kojima su neki od istaknutijih Nataša Kandić i Fond za humanitarno pravo. Stavovi i mišljenja tih ljudi ugušeni su zahvaljujući nacionalističkim narativima koji negiraju činjenice.

Posebno uznemirava kada vidimo šefove država EU kako radosno prihvataju Vučića da bi ga istrgli iz ruskog zagrljaja; u pokušaju da se dodvore Vučiću, oni su sramno ignorisali apele za zadovoljenje pravde za žrtve srpske agresije.

Ovakav argument na račun zločina države Srbije ne može se odbaciti na osnovu izvrtanja ili protivoptužbi; sasvim je legitimno da prihvatimo da su Albanci počinili zločine nad manjinama između 1998. i 2000, dok istovremeno zahtevamo da se mnogo više učini da bi se kaznili oni u Srbiji koji su učestvovali u sistematskim, zverskim zločinima sa dozvolom države.

Ozlojeđenost koju lokalno stanovništvo oseća prema Sudu umnogome potiče od činjenice da smatraju kako ima mandat da isključivo procesuira navodne zločine koje su počinili Albanci, pa je zato teško izbeći optužbe o tome da je reč o sudu sa etnički motivisanom pozadinom.

Kada bi se ista količina pritiska izvršila na Srbiju da se suoči sa zločinima iz prošlosti, kao što je to učinjeno sa Kosovom 2014, pre osnivanja Specijalizovanih veća Kosova (Specijalni sud, prim. prev.), tek bi se tada postigao izvesni stepen ravnopravnosti. Dakle, sve dok se brojnim žrtvama srpske agresije negira pravo na zadovoljenje pravde, Sud će naići na ozlojeđenost, umesto na pomirenje.

Šta je sa legitimitetom?

U vezi sa prethodnim argumentom: glavni problem s kojim se sud suočava jeste njegov manjak legitimiteta kod lokalnog stanovništva na Kosovu. Sud je osnovan jer su to zahtevale strane sile; iako se formalno-pravno zasniva na kosovskom Ustavu, dok je Skupština Kosova ta koja ga je formirala, pritisak međunarodne zajednice na kosovske političare bio je preovlađujući faktor za njegovo osnivanje. Uputno je i to što je tadašnji premijer Tači podržao Sud u Skupštini, istovremeno ga nazivajući “najvećom mogućom nepravdom i uvredom nanetoj Kosovu i njegovom narodu”.

Studije na temu efikasne tranzicione pravde došle su do zaključka da proces mora da bude formiran uz pomoć lokalnog stanovništva kod kojeg će da uživa potpuni legitimitet; način na koji je Specijalni sud osnovan jeste, pak, u suštoj suprotnosti i sa jednom i drugom stavkom. U godinama nakon osnivanja, uprkos tome što je i sam Sud priznao da je učestvovao u aktivnoj javnoj kampanji zagovaranja, albanska zajednica na Kosovu i dalje je uveliko neprijateljski raspoložena prema njemu, ponajviše zbog većinske percepcije da ima mandat da procesuira zločine koje je navodno počinila samo jedna etnička grupa.

Oni protiv kojih je sud podigao optužnice svakako će iskoristiti ovo visceralno društveno odobravanje OVK-a za sopstvene potrebe.

Sve velike političke partije — uz eventualni izuzetak LDK — izjasnile su se protiv uda. Neki su čak nameravali i da mu 2017. ukinu mandat — što je imalo uticaja na podršku koju Sud uživa u društvu. Prirodno je da je srpska zajednica na Kosovu blagonaklonija prema Sudu, ali ako želimo da sudski postupci i presude ostvare pozitivan uticaj na odnose između zajednica, onda je od ključnog značaja da Albanci prihvate kako njegov mandat, tako i opravdanost njegovog postojanja. To trenutno nije slučaj.

Pored toga, “hibridni” sastav Suda — u kom rade samo stranci, a koji se zasniva na kosovskim zakonima ali je lociran u Hagu — čini da on deluje udaljeno. Ova svojstva sudskog sastava legitimizovana su kao nužna da bi se sprečilo zastrašivanje svedoka i korupcija na Sudu; razlog koji se navodi jeste da će postupak u jednom međunarodnom sudu biti “sproveden na efikasniji način”, nego na domaćem.

Ipak, brojna suđenja na MKSJ-u bila su prožeta optužbama o političkoj pristrasnosti i zastrašivanju svedoka — čiji je najzloglasniji vinovnik bio Ramuš (Ramush) Haradinaj — dok je rad Unmika i Euleksa (EULEX) bio daleko od uzornog; Unmik je bio optužen za nesposobnost, korupciju i da je dozvolio da se politika upliće u potragu za pravdom, dok je Euleks bio predmet kritika zbog toga što nije uspeo da zaštiti svedoke. Dakle, jednostavno ne pije vodu zamisao o tome da su međunarodni sudovi nekako imuni na poroke koji inače haraju domaćim sudovima.

Junaci ili zlikovci?

Verovatno najveća prepreka s kojom se Sud suočava jeste da mora da se izbori sa izuzetno osetljivom temom statusa OVK kod kosovskih Albanaca. Ne treba da nas iznenadi da se OVK većinski smatra herojskom organizacijom koja je uspela da odbrani albansku zajednicu od srpske agresije.

Navodi o tome da su pojedini pripadnici OVK, u stvari, bili kriminalci, u sukobu je sa dominantnim narativom koji vlada kod kosovskih Albanaca i nesumnjivo izaziva bes. Oni protiv kojih je sud podigao optužnice svakako će iskoristiti ovo visceralno društveno odobravanje OVK-a za sopstvene interese; reč je o vrlo moćnoj alatki s kojom “spolja nametnuti, strani sud” neće lako moći da se izbori.

Ako se ikada većinski bude prihvatio stav da su neki vojnici OVK počinili krivična dela, to se jedino može učiniti tako što bi se zločini koje su počinili pojedinci oprezno i taktično razdvojili od opšte borbe koju je vodila OVK. Prema istraživanju koje su sprovele ugledne ljudskopravaške organizacije, većina zločina počinjenih nad manjinama desila se nakon što su srpske snage napustile Kosovo.

Iz tog razloga, većina navodnih krivičnih dela nije se desila tokom faze pobune, u kojoj se OVK usprotivila vojsci sa punom ratnom opremom, a koja je aktivno težila tome da eliminiše albansko stanovništvo na Kosovu.

Međutim, ovo nisu optužbe protiv OVK-a ili svih Albanaca, već protiv Tačija i Veseljija.

Što je još važnije, Klint Vilijamsom (Clint Williamson) — bivši specijalni američki predsednički izaslanik za ratne zločine i glavni tužilac Posebne istražne radne grupe Evropske unije, čija je istraga započeta 2014. direktno dovela do osnivanja Suda — primetio je da ovi zločini nisu počinjeni u okvirima borbe za oslobođenje, već da ih je sprovela mala grupa pojedinaca “zarad političke moći i ličnog bogaćenja”.

Ukoliko bi se ova tema obradila pažljivo i uz vođstvo respektabilnih lokalnih ličnosti, možda bi bilo moguće da se napravi razlika između borbe OVK protiv Miloševića i potonje kampanje koju je jedna njihova frakcija — iz ličnih pobuda i interesa — sprovodila nad manjinama, pa čak i nad drugima Albancima.

Ipak, temelji takve kampanje i dalje nisu izgrađeni, pa će tako optuženi i oni koji ih podržavaju svakako dobiti podršku kada veličaju herojsku borbu OVK, instrumentalizujući žrtve silovanja na Kosovu i grdeći Sud tako što ga nazivaju “politički motivisanom” mrljom na duši naroda.

Međutim, ovo nisu optužbe protiv OVK-a ili svih Albanaca, već protiv Tačija i Veseljija. Oni su pojedinci optuženi za ubistvo skoro stotinu ljudi i za to da su sprovodili tajnu kampanju za ukidanje Suda.

Imajući u vidu narodno raspoloženje i duboke podele koje i dan-danas postoje između Srba i Albanaca na Kosovu, uticaj optuženih koji sebe prikazuju kao mučenike koji hrabro brane OVK-ov “pravedni rat” mogao bi da dovede do porasta napetosti u društvu.

Upad u nepoznanicu

Pred Kosovom stoje nezapamćeni izazovi; od neposredne borbe protiv koronavirusa, preko problema sa kronizmom i korupcijom koja je pričinila ogromnu štetu, do samog statusa kosovske države na međunarodnom planu. Imajući u vidu nove Tačijeve neprilike, kao i inherentno krhku Hotijevu vladu, Kosovo je sada u stanju paralize; brojni domaći i inostrani politički izazovi Kosova verovatno će ostati nerazrešeni u doglednoj budućnosti.

Optužbe tužioca pojavile su se u delikatnom trenutku za Kosovo; kosovski građani s pravom sve češće osećaju da ih je međunarodna zajednica izneverila. Uprkos brojnim obećanjima od 1999. i ponovo 2008, Kosovo saleću brojni unutrašnji problemi — kao što su visoka nezaposlenost, masovna imigracija i krnja infrastruktura — i to u sprezi sa viznim režimom koji je na snazi, kampanjom koju Srbija vodi za povlačenje priznanja Kosova i zanemarljivom perspektivom članstva u EU, što sve negativno utiče na narodno raspoloženje.

Oluja dešavanja u proteklim mesecima stavila je u prvi plan sledeće: Usred pandemije, najpopularnija politička partija isterana je sa vlasti, dok je drugi političar po popularnosti (tačnije, političarka, prim. prev.) izgubila položaj u sopstvenoj partiji; loše upravljanje pandemijom pod palicom nove vlade dovelo je do oštrog rasta broja novozaraženih kovidom 19; nova vlada se zatim saglasila da ukloni mere reciprociteta i da prestane da zagovara članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama; predsednika, koji je pomogao u svrgavanju stare vlade, sada optužuju da je saučesnik u skoro stotinu ubistava i u drugim ratnim zločinima i tajnim kampanjama s ciljem da se Specijalni sud zatvori.

S tim na umu — i dok nepokajnički Vučić dobija čestitke za nedavnu izbornu pobedu, a Srbija se kreće ka evropskim integracijama — teško da postoji teži trenutak od ovoga da se pojedinačni pripadnici OVK optužuju da su ubice. Svakako da žrtve ovih navodnih zločina zaslužuju pravdu i one će zasigurno pozdraviti novonastalu situaciju, ali kao što je primetio direktor Fonda za humanitarno pravo na Kosovu, Bekim Blakaj, Sud nema podršku većine kosovskih Albanaca, pa će, u odsustvu opštenarodnog odobravanja, njegove presude biti odbačene kao “političke”.

Način na koji je uspostavljen, njegova inherentna udaljenost i dosadašnji neuspeh da ubedi albansku zajednicu na Kosovu da poseduje legitimitet, sve to čini da pozitivni uticaj Specijalnog suda na mir i stabilnost na Kosovu bude na dugom štapu.

U najgorem slučaju, suđenja bi mogla da dovedu do naglog rasta podrške optuženima i militarističko-nacionalističkoj grupaciji; to bi moglo da proizvede ozbiljne posledice po krhku kosovsku demokratiju i društvenu stabilnost. Čak iako se ovaj najgori scenario ne ostvari, teško je zamisliti da više hiljada albanskih žrtava srpske agresije neće sa dubokim zaprepašćenjem reagovati na sudske presude, dok se budu pitali o tome zašto su svi slepi na njihove muke.

Naslovnu fotografiju ustupio Kabinet predsednika Kosova.