U januaru je održan “Karavan pripovedanja” u južnom delu grada Mitrovice. Ovaj događaj, koji je imao za cilj da povrati sećanja na grad koji je nekada bio ujedinjen, kulturno i društveno, održan je u Omladinskom centru Diakonie, u blizini reke Ibar koja protiče kroz grad i sada se smatra simbolom podele.

Kao deo projekta Zajedničke priče Mitrovice, u organizaciji GAIA — nevladine organizacije koja je podružnica Service Civil International-a (SCI) — na ovom događaju su prikazane priče o trima mitrovačkim ženama različitih nacionalnosti: Valjbone (Valbona) Prekazi (Albanke), Jasmine Kuršumlija (Bošnjakinje) i Ružice Simić (Srpkinje). Sve tri se nalaze u pedesetim ili šezdesetim godinama, imaju zajednička sećanja na svoje živote svih ovih godina provedenih u dva dela ovoga grada.

Izložene na zidovima omladinskog centra, obešene iza pripovedača, nalazile su se fotografije žena iz Mitrovice iz vremena kada je grad bio ujedinjen. Pristup fotografijama je obezbedio Mitrovački muzej, lokalni projektni partner.

Tokom ovog projekta, gostujući propovedači podelili su svoja najranija sećanja na grad. Osvrćući se na svoja omiljena mesta iz toga vremena, oni su govorili o tome kako se Mitrovica, pre mnogo godina, razlikovala od drugih gradova u pogledu tradicije i kulturnog života; bio je to grad rokerskih bendova, žurki, sportova, ekonomskog i industrijskog razvoja. Štaviše, oni su govorili o ulozi žena u nekadašnjem društvu.

Uprkos tome što žive u istom gradu u vreme kada je on bio primer kulturnih različitosti, sećanja Prekazi, Kuršumlije i Simić bila su jedinstvena za svaku od ovih žena. Ipak, ove priče o starom gradu Mitrovici bile su postavljene jedna pored druge u odnosu na Mitrovicu koja je zaboravljena, na podeljeni grad koji sada vodi sasvim drugačije živote od onih koje je živeo ne tako davno.

Valjbona Prekazi, Jasmina Kuršumlija i Ružica Simić podelili su svoja sećanja na grad Mitrovicu. Fotografija: Besim Ibrahimi.

Valjbona Prekazi, profesorka u gradskoj Tehničkoj srednjoj školi, kaže da je jedno od njenih najranijih sećanja na grad ono koje se tiče njenog utiska kada su ona i njena porodica šezdesetih godina stigli u Mitrovicu iz Prizrena.

“Pogled na reku Ibar očarao nas je. On je bio širok i dubok, a pre svega, postojao je čarobni metalni most”, kaže Prekazi, koja je posebno bila zadivljena urbanističkim planiranjem u Mitrovici.

“Usred grada nalazio se park. Park je bio izuzetno lep u to vreme. Imao je bazen u sredini i mnogo cveća i četinara uokolo, a kroz koje svetlost nije mogla da se probije.”

Ona se setila da se, nedeljama, pridruživala desetinama hiljada drugih posmatrača na Trepčinom stadionu na severnoj strani parka da bi gledali utakmicu. “Trepčin tim je uvek bio izuzetan. On je ušao u prvu ligu Jugoslavije”, rekla je, nakon čega je pomenula industrijsku zonu u Mitrovici.

“Putovali smo vozom, a oko ponoći, kada smo stigli u Mitrovicu, bili smo zadivljeni svetlima koja se vide sa ulaza u grad, a koja dolaze iz pravca razvijene industrijske zone”, rekla je ona.

Ružica Simić, direktorka NVO Žensko pravo, takođe se priseća ovog osvetljenja.

“Ono što me je najviše impresioniralo bila je osvetljenost grada”, kaže Simić. “Imajući u vidu da dolazim iz Staroga Trga, maloga mesta, bila sam zadivljena javnim osvetljenjem od ulaza u grad do izlaza iz njega, [na reci] Sitnici.”

Grad Mitrovica podseća Simić na vreme kada je društvo bilo ujedinjenije i kada su se ljudi družili bez obzira na svoj bekgraund.

“Aspekt kolektiva bio je vrlo važan u to vreme”, rekla je ona. “Skupljali smo se sa drugim porodicama i izašli. Nikada nismo bili zabrinuti za društveni bekgraund. Samo smo hteli da izađemo i lepo se provedemo.”

Pored javnog osvetljenja, Prekazi i Simić bili su zadivljeni stavovima profesorki koje su ih podučavale u školi.

“Muškarci su, uglavnom, dominirali na višim pozicijama. Oni su bili direktori u [rudarskom kompleksu] Trepča i direktori škola”, kaže Simić. “Ali u vreme dok sam pohađala školu, sećam se da su profesorke bile istaknute i da su ostvarivale uticaj na zajednicu.”

Prekazi je dodala da su mnoge žene sa različitim profesijama bile vrlo moćne u to vreme.

Štaviše, žene su se prisećale da je kulturni život u prošlosti bio živahniji. Po mišljenju Prekazi, Mitrovica je bila avangardni grad, sa kulturnim večerima, plesnom salom u Zvečanu, diskotekama, balom za starije ljude i matine nastupom za mlade.

“Mitrovica i Zvečan su imali četiri bioskopa, pozorište i gradski muzej koji i dan-danas tamo stoji”, rekla je. “Imali smo mesta na koja smo mogli da izađemo i zabavimo se, provedemo nekoliko sati.”

Poput Prekazi i Simić, Jasmina Kuršumlija, nastavnica u Osnovnoj školi ‘Bedri Gina’, priseća se svoga detinjstva sa nostalgijom.

“Naše detinjstvo je, možda, bilo mnogo aktivnije. U to vreme, ja sam bila uključena u mnoge sportove. Bila sam košarkašica. Igrala sam za zvečanski tim i kasnije za Trepču. Nažalost, danas ne vidimo mlade ljude kako uzimaju učešće u sportskim aktivnostima u toj meri”, kaže Kuršumlija, koja je i primetila da je tada postojao snažniji osećaj pripadanja među komšijama u to vreme.

“Živela sam u desetospratnici i ne samo da sam poznavala svakog stanara, već sam znala i goste koji su dolazili da ih posete”, rekla je.

Priče ovih žena pružaju nam nostalgičnu sliku Mitrovice i opisnu sliku za one koji nisu doživeli grad onda kada je bio ujedinjen.

Mevljude Skuroši (Mevlude Skuroshi), projektna koordinatorka “Zajedničkih priča Mitrovice”, govorila je o važnosti projekta; o tome kako je grad nekada bio živahan, a sada je sasvim drugačiji, te o potrebi da se mlađe generacije informišu o prošlosti. “Organizujemo kulturne događaje, s ciljem oživljavanja grada i slušanja o onome što se ranije dešavalo”, kaže Skuroši.

Karavan pripovedanja I: Mitrovčanke bio je prvi serijal događaja organizovan u okviru projekta Zajedničke priče Mitrovice, koje će se nastaviti sve do maja. Putem ovog pripovedanja, razmene sećanja i različitih aktivnosti, događaji će postaviti grad Mitrovicu pored onog imidža koji je grad imao pre mnogo godina.K

Naslovna fotografija: Besim Ibrahimi.