Pejzaž industrijskih ruševina
Bivši radnici fabrika glasno o neispunjenim obećanjima o privatizaciji.
Od kraja šezdesetih do početka osamdesetih godina, fabrike su nicale po brojnim kosovskim gradovima i opštinama. Ove fabrike, pravi monoliti industrijske sile, zapošljavale su desetine hiljada ljudi i izvozile robu po celoj Jugoslaviji, Evropi i šire, pronoseći osećaj modernog napretka kroz tada najsiromašniji dio Jugoslavije. Ove fabrike su bile ekonomski stubovi u lokalnim sredinama, a zahvaljujući razvoju industrijskih kapaciteta, mnogi kosovski Albanci počeli su da snivaju san o nezavisnoj republici.
Što se tiče muškaraca koji su radili u teškoj industriji Kosova — a uglavnom su to bili muškarci — fabrike su predstavljale izvor ponosa i dostojanstvenog rada.
Danas je malo šta od ovih fabrika ostalo. Mnoge su napuštene, ispražnjene, opustošene, preobražene u pejzaž industrijskih ruševina, a ponegde su pretvorene u supermarkete, skladišta ili se koriste za druge potrebe. Premda je jednodecenijski period represivne i deindustrijalizacijske politike Beograda prema Kosovu kulminirao ratom 1998-99. i naneo znatnu štetu, mnogi su uspeli da pregrme pomenuto razdoblje. Ono što, pak, fabrike nisu mogle da prežive bila je posleratna privatizacija.
Kada je privatizacija počela da se sprovodi na Kosovu 2002. godine, predstavljena je kao neizbežna neophodnost u procesu izgradnje države na međunarodnom planu. Inostrani akteri, ponajviše oni iz Privremene administrativne misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) i iz Svetske banke, promovisali su privatizaciju kao ključ za ekonomski razvoj i ulazak u panteon zapadnih liberalnih demokratija.
Otada se procenjuje da je više od 75.000 ljudi izgubilo posao kao direktna posledica privatizacije. Kritičari ovakvog postupanja odavno tvrde da su građani izopšteni iz pomenutog procesa i da nikada nije vođena smislena diskusija o alternativnim strategijama koje bi možda mogle da ponude šansu za oživljavanje industrijske privrede. Štaviše, proces je sasvim zabašuren usled navoda o koruptivnim radnjama; a mnoga od oko 600 kosovskih društvenih preduzeća prodata su maloj grupi poslovnih ljudi po veštački smanjenim cenama.
Privatizacija je najteže pogodila bivše radnike fabrika koji su se teško snalazili u novoj, postsocijalističkoj ekonomiji. Nostalgija koju mnogi radnici gaje prema dobu socijalističkog industrijskog rada možda deluje kao priča o romantičnoj i mitskoj prošlosti, ali je osećaj ispunjenosti i svrhe prilikom rada u društvenom preduzeću sa robusnim programima socijalne zaštite bio daleko od mita. Ova nostalgija je možda dobila na zamahu zbog masovne nezaposlenosti i socijalne obespravljenosti koji su usledili.
Kosovo sada ima novu vlast koja, zahvaljujući osnivanju Suverenog fonda za upravljanje državnom imovinom, planira da prekine dvodecenijsku zaostavštinu privatizacije. U ovom trenutku političkih promena, pojedini bivši kosovski industrijski radnici promišljaju o svemu izgubljenom u doba privatizacije.
Za to vreme, to je bio dobar život
Kada je Ruhan Kadriu odlučio da se prijavi za novi posao, nakon šesnaestogodišnjeg rada kao finansijski službenik u Fabrici građevinske armature (FAN) u rodnom Podujevu, negde se duboko u sebi nadao da ga neće primiti na posao.
Udaljena oko 200 metara od njegove kuće, fabrika je bila nešto poput njegove druge kuće još od 1985, kada je, dve godine po otvaranju, tamo počeo da radi kao pripravnik. Kao jedan od brojnih dugogodišnjih radnika, Kadriu je bio te sreće da živi u periodu koji je kasnije ostao zapamćen kao zlatno doba fabrike. To su bili dani, sredinom i krajem osamdesetih godina, kada su se kamioni iz cele Jugoslavije slivali u redu ispred kapije fabrike radi utovara armature i zavarenih ploča od čelične mreže.
Fabrika je bila ispostava metalurškog kombinata u Zenici, jednog od najvećih u Bosni i Hercegovini. Pedeset hiljada tona prerađenih proizvoda od čelika iz podujevačkog ogranka slato je po celoj Jugoslaviji i izvoženo u Grčku i Italiju.
Kadriu je često imao zadatke finansijske prirode zbog kojih je morao da putuje po celoj Jugoslaviji da bi se sastajao sa poslovnim partnerima fabrike. “Skoro uvek sam bio na putu”, priseća se.
Ruhan Kadriu: “Niko na svetu ne može da me ubedi da je privatizacija donela bilo šta dobro ovoj zemlji.”
“Radnici koji su tu bili 20 godina prihvatili su zabludu da će fabrika procvetati od privatizacije.”
Kao poslodavac za više od 350 radnika, fabrika je bila žila-kucavica podujevačke privrede. “Celi grad se veselio svaki put kad bi radnici dobili mesečnu platu”, Kadriu priča. Pored dobre zarade, fabrika je nudila i druge prednosti karakteristične za socijalistički jugoslovenski sistem: zdravstveno osiguranje i plaćeni odmor. Radnici su svakog leta odlazili u Neum, obalski grad u Bosni i Hercegovini, gde je kombinat Zenice imao hotel. Tri sobe su rezervisane za radnike iz fabrike u Podujevu. “Smenjivali smo se da bismo svi koristili sobe”, kaže Kadriu. “Za to vreme, to je bio dobar život.”
Godine 2001, kada je Kadriu aplicirao za novo radno mesto, fabrika armature više nije bila onaj veličanstveni “metalurški gigant”, za koji je nekada važila u Podujevu. Decenija političkih previranja, koja je kulminirala ratom na Kosovu 1999, ukaljala je njegov sjaj.
Bez obzira na to, situacija nije bila sasvim očajna. Dve godine po završetku rata, nekakva normalnost je povraćena i radnici su počeli da se vraćaju u fabriku, proizvodnja je obnovljena, pa je čak bilo dovoljno prihoda da se priušte pristojne plate. “U jednom trenutku nakon rata, ja sam imao platu od 800 dojče maraka”, kaže Kadriu.
Kadriu spada u grupu od nekoliko radnika koji su prvi ušli u fabriku juna 1999, tek par dana nakon što su trupe NATO stigle u Podujevo.
Prilikom jednog izlaska u Prištini, kada je Kadriu video konkurs za radno mesto, nije razmišljao o promeni karijere. Bila je to pozicija finansijskog službenika na Odeljenju za socijalnu zaštitu koje je tada bilo deo privremenih institucija UNMIK-a. “Najviše sam se prijavio iz radoznalosti”, kaže Kadriu. “Ali tada nisam razmišljao o odlasku iz fabrike.”
Kadriu je još dalekog juna 1999. bio u grupi od nekoliko radnika koji su prvi ušli u fabriku, tek par dana nakon što su trupe NATO stigle u Podujevo, donoseći radosnu vest o oslobođenju. U samoj fabrici su on i nekoliko njegovih kolega pronašli znatnu količinu sirovina koja im je omogućila početak proizvodnje. “Fabrika je pomalo bila oštećena u ratu, pa smo se svakodnevno okupljali da je očistimo”, Kadriu se priseća. “Ubrzo smo uspeli da oživimo fabriku i to nas je održavalo da nastavimo.”
Međutim, inicijalni entuzijazam je ubrzo izbledeo. Prema Kadriuovim rečima, počele su da se javljaju svakodnevne nesuglasice između radnika i uprave. On tvrdi da su kvalifikovani radnici počeli da odlaze, a oni najneiskusniji da preuzimaju fabriku. Uskoro je počelo da se govori o privatizaciji. Bilo da je ona cinično planirana ili ne, Kadriu smatra da su ogorčenost i nezadovoljstvo na radnome mestu doprineli obezvređivanju fabrike. Tako je privatizacija postala prihvatljiva, pa čak i poželjna. “Radnici koji su tu bili 20 godina prihvatili su zabludu da će fabrika procvetati od privatizacije”, kaže on.
Tada je Kadriu — današnji direktor Unutrašnje revizije u Ministarstvu finansija, rada i transfera — smatrao sebe srećnikom što je prihvatio posao na Odeljenju za socijalnu zaštitu. Neko vreme je radio i tamo i u fabrici. Kako su se podele među radnicima produbljivale, a privatizacija se pokazala jedinim spasom, njemu je postalo jasno da tamo nema nikakvu budućnost. “Sav naš naporan rad, sav kapital i sva imovina počeli su iznenada da tonu”, priseća se Kadriu, vidno besan.
Fabrika armature naposletku je privatizovana 2006. Biznismen iz Podujeva, Agim Deshishku, kupio ju je za 2,3 miliona evra. Po Kadriuovom mišljenju, prodajna cena je bila zaprepašćujuće niska. Premda radnici nikada nisu ustanovili tačnu, realnu vrednost fabrike, Kadriu smatra da je, uz sedam hektara zemljišta i sve mašine koje je posedovala, vredela 20 puta više nego ono za šta je prodata.
Ova fabrika spada u grupu od 24 društvenih preduzeća koja su privatizovana posredstvom metode pod nazivom “specijalno odvrtanje” (eng. special spin-off), prema kome su kupci morali da održavaju postojeću aktivnost u kompaniji, da realizuju nekolika ulaganja i zaposle određeni broj radnika. Na osnovu ugovora, Deshishku se obavezao da će uložiti 2,8 miliona evra i u fabrici zaposliti 236 radnika.
Pored toga što nije ispunio ugovorne odredbe, Deshishku je 2014. uhapšen za prevaru, utaju poreza i legalizaciju lažnog sadržaja, sve u vezi sa njegovim aktivnostima u fabrici između 2006. i 2012. Po istom predmetu, službenici Kosovske agencije za privatizacijju, članovi njegovog upravnog odbora i zaposleni u Kancelariji za katastre u Opštini Podujevo, optuženi su da su učestvovali u prevari i zloupotrebi službenog položaja.
Deshishku je 2019. osuđen za prevaru i utaju poreza, pa se obavezao da isplati odštetu u visini od gotovo 54.000 evra Poreskoj upravi Kosova, iako je oslobođen optužbi za legalizaciju lažnog sadržaja. Ostali optuženi proglašeni su nevinima. Međutim, Apelacioni sud je 2020. vratio predmet na ponovno suđenje. Deshishku je ponovo optužen za legalizaciju lažnog sadržaja, dok se ostali terete za zloupotrebu službenog položaja.
Istovremeno, Deshishku je 2008. fabriku stavio pod hipoteku Raiffeisen banci, a potom nije izmirio obaveze po kreditu. Već duže učestvuje u pravnoj borbi sa bankom oko vlasništva nad fabrikom. Raiffeisen banka je u imejlu poslatom Kosovu 2.0 navela da još nije potvrđeno vlasništvo banke nad fabrikom, a usled dugoročne zabrane prilaska koju je propisao Osnovni sud u Prištini.
Preko zarđale ograde tumaraju samo pas lutalica sa svojom štenadi i čuvar kome je dosadno.
Deshishkua je, kod Specijalne komore Vrhovnog suda, tužio i sindikat fabrike. Iz sindikata tvrde da nije platio radnicima u skladu sa ugovorom o radu te da je na njih vršio pritisak da napuste sindikat. U tekstu objavljenom u Preportru 2012. navodi se da radnici tvrde da su otpušteni u znak odmazde jer su štrajkovali protiv nefer tretmana, kao što su kasne isplate plata i prinuda da obavljaju zadatke koji nisu pokriveni radnim ugovorom.
Podujevačka fabrika armature već je skoro jednu deceniju zatvorena. Preko zarđale ograde, na traci koja vodi do ulaska u fabriku, tumaraju samo pas lutalica sa svojom štenadi i čuvar kome je dosadno.
Međutim, u Kadriuovom sećanju plovi jedna živopisnija slika o nekadašnjem izgledu ovoga mesta. “Radnici su se svakog jutra postrojavali ispred ulaza, čekajući da se upišu. Oko devet smo odlazili u kafeteriju, koja se nalazila tamo sleva”, kaže upirući prstom preko ograde. “Proizvodni pogon bio je zdesna.”
“Niko na svetu ne može da me ubedi da je privatizacija donela bilo šta dobro ovoj zemlji”, nastavlja Kadriu, dok čuvar sluša sa druge strane ograde. Čuvar, koji je takođe radio u državnom preduzeću i ovim putem nam je savesno poručio, kako mu nalaže posao, da ne možemo da uđemo u zaključanu fabriku, ali i on kao da je imao slično mišljenje. “Niko od nas”, reče, “ne bi ovde bio danas, pred ovom zatvorenom kapijom, da nije privatizacije.”
Skinuli su putokaz za fabriku
Ramadan Ahmeti se sedamdesetih godina vraćao u rodnu Prištinu da bi tamo proveo praznike nakon troipogodišnjeg rada u automobilskoj fabrici marke Peugeot u Francuskoj. Bio je jedan od 60 radnika sa Kosova koje je Služba za stručno osposobljavanje — socijalistički državni organ zadužen za zapošljavanje — poslala u Francusku.
Vešt u sklapanju automobila, Ahmeti je imao stabilan posao i dobru platu u Peugeotovoj fabrici; da nije bilo njegovog oca, koji ga je kumio da ostane na Kosovu, on bi se ukrcao na voz u Kosovu Polju i vratio u Francusku. Umesto toga, on se zaputio na železničku stanicu da bi zagrlio svoje kolege sa posla i, poštujući očevu želju, počeo da traži posao u Prištini.
Ahmeti je dobio posao, ali nikada nije prestao da žudi za adrenalinom koji nastaje od bučnih fabričkih pogona.
U to vreme je Radio-televizija Priština (RTP) — prva televizijska stanica na albanskom jeziku u zemlji — počela da radi. Dakle, kada se Ahmeti sastao sa vođom lokalnog sindikata radnika da zatraži posao, ovaj je sugerisao Ahmetiju da tu konkuriše. Ahmeti je dobio posao, ali nikada nije prestao da žudi za adrenalinom koji nastaje od bučnih fabričkih mašina. “U Francuskoj je fabrika proizvodila do 1.600 automobila dnevno, a ja sam sastavljao sve modele Peugeota, od 104 do 504”, priseća se. “Za to sam se obučavao i to sam želeo da radim.”
Ubrzo posle toga je u novinama pročitao da Fabrika amortizera, sa sedištem na obodima Prištine, traži oko novih 150 radnika. Ahmeti je odmah otišao kod direktora fabrike, pa su ga zbog stečenog iskustva odmah zaposlili.
Ramadan Ahmeti: “Vratili smo se da fabriku povratimo iz mrtvih i da tamo zaposlimo našu decu.”
“Nedavno su uklonili putokaz za fabriku i ne dozvoljavaju nam da uđemo na to zemljište.”
Prvog radnog dana, Ahmetiju se fabrika učinila kao minijatura u poređenju sa fabrikom Peugeota u Francuskoj. “Kada sam u fabriku ušao prvi put, stekao sam utisak kao da se nalazim u malom skladištu”, Ahmeti se priseća. Navikao je na beskrajne fabričke trake, gde je mogao lako da se izgubi između raznih proizvodnih linija.
Fabrika amortizera bila je tada jedna od najvećih fabrika na Kosovu. Sa više od 1.600 radnika, bila je jedina fabrika u regionu koja je proizvodila široki spektar amortizera za mašine za pranje veša, automobile, autobuse, avione, vozove i tenkove. Mesečna proizvodnja iznosila je više od 300.000. “Proizvodili smo amortizere za mnoge vrste vozila u Jugoslaviji”, kaže Ahmeti, dodajući da su veliki proizvođači automobila, poput Mercedes-Benza, Peugeota i Zastave, spadali u njihove redovne klijente.
Pored amortizera, fabrika je proizvodila delove za razno vojno oružje — za pištolje, automatsko oružje, minobacače — uglavnom za potrebe Jugoslovenske narodne armije.
Ahmeti je radio na raznovrsnim proizvodnim linijama sve do 1989, kada je, zajedno sa ogromnom većinom albanskih radnika, primoran da napusti fabriku nakon proglašenja “specijalnih mera” — što je bila reakcija Miloševićevog režima na povećanje napetosti na Kosovu; drugim rečima, početak dugih i teških devedesetih godina. Procenjuje se da je, u tom periodu, 145.000 Albanaca dobilo otkaz u državnim ustanovama i preduzećima.
Vratio se u fabriku nakon završetka rata 1999, iznenađen što je naišao na skladišta prepuna gotovih proizvoda. “Vratili smo se sa zamišlju da povratimo fabriku iz mrtvih i da tamo zaposlimo našu decu, jer su mnogi radnici bili blizu starosne granice za penziju”, reče Ahmeti. “Dakle, bili smo radosni što proizvodnja nije sasvim stala.”
Evropska agencija za obnovu je 2001. fabriku stavila na spisak pet preduzeća na Kosovu koja imaju najveći potencijal za oporavak, dok se u izveštaju BIRN-a iz 2016. navodi da je bila “izuzetan primer dobro uloženog truda za obnavljanje proizvodnje nakon sukoba”.
Međutim, priča je krenula u drugačijem pravcu. Ahmeti — aktuelni šef nezavisnog sindikata radnika Fabrike amortizera — tvrdi da je upravni odbor fabrike počeo da proneverava sredstva i nepropisno rasprodaje imovinu fabrike.
Usledila je decenija lošeg upravljanja, male plate i kršenje radnih prava radnika, što je kulminiralo privatizacijom fabrike 2010. “Nijedan radnik nije bio obavešten da je fabrika privatizovana”, kaže Ahmeti. “Nasilno smo odvedeni sa radnog mesta, bez odluke ili obaveštenja.”
Fabrika i njenih nešto više od osam hektara zemljišta prodati su za nešto više od dva miliona evra korporaciji Devolli Group, za koju se smatra da poseduje monopol u brojnim sektorima kosovske privrede. Upravna zgrada fabrike privatizovana je zasebno i kupljena za nešto više od pet miliona evra; kupila ju je firma čije se poslovanje vezuje za gorepomenutu korporaciju.
Sem niske prodajne cene — sindikat radnika je procenio pokretnu imovinu fabrike na 93 miliona nemačkih maraka — desilo se i nekoliko povreda procedure u procesu privatizacije. Premda je tenderska procedura podrazumevala učešće makar tri ponuđača, Devolli Group je osvojio tender iako je njihova ponuda bila jedina. Štaviše, u doba kada je Devolli kupio fabriku, vlasnici kompanije su bili predmet istrage EULEX-a za prevaru, kršenje poverenja, falsifikovanje dokumenata i organizovani kriminal. Pravila Kosovske agencije za privatizaciju (PAK) preciziraju da će ponuđači sa optužnicama biti diskvalifikovani od samog početka.
Kupac je odbio i da ispoštuje ugovorne odredbe. Fabrika je prodata posredstvom specijalnog metoda odvrtanja (spin-off), što znači da se novi vlasnik obavezao da održava isti stepen privredne aktivnosti u narednih pet godina, što se nije desilo.
Jednu deceniju nakon privatizacije, skoro ništa nije ostalo od starih fabričkih prostorija.
U skupštinskoj raspravi iz 2014, na temu privatizacije Fabrike amortizera, Visar Ymeri, tadašnji član Samoopredeljenja i poslanik u skupštini, izjavio je sledeće: “Ovo je najbolji i najslikovitiji primer kako je proces privatizacije nastavljen i koliku je štetu naneo privrednom potencijalu države. Od proizvodnog pogona, fabrika je svedena na puke zgrade i zemljište.”
Dok je držao govor, Ymeri se osvrnuo na izveštaj koji je sindikat radnika Fabrike amortizera poslao skupštini na razmatranje, a gde se tvrdi da su vlasnici fabrike prisvojili oko 1.000 predmeta pokretne imovine iz fabrike i prodali ih za sedam miliona evra, iako ova imovina prvobitno nije bila predmet uslova za privatizaciju.
Jednu deceniju nakon privatizacije, skoro ništa nije ostalo od starih fabričkih prostorija. Mlađe generacije možda ne znaju da se trenutne kancelarije u koje je smešten Klan Kosova — jedan od najvećih privatnih radiodifuznih kompanija u zemlji — i carinski terminal u vlasništvu Devolli Group-e nalaze na lokaciji na kojoj je nekad počivala fabrika koja je bila simbol kosovske proizvodne moći i industrijskog razvoja.
“Nedavno su uklonili putokaz za fabriku i ne dozvoljavaju nam da uđemo na imovinu”, kaže Ahmeti.
Iako su radnici ogorčeni i razočarani, njihova maratonska borba za, kako kažu, “odštetu za sav znoj naše mladosti koji smo ostavili u fabrici”, daleko je od svršene.
Okružen hrpom dokumenata — od kojih je većina požutela i pocepana na krajevima — Ahmeti u ruke uzima najnoviju žalbu sindikata podnetu Instituciji ombudsmana. Radnici, to jest 496 njih, zahtevaju da dobiju pun iznos od 20% od prihoda ostvarenih u prodaji, to jest privatizaciji fabrike, što je njihovo zakonsko pravo.
Prema PAK-ovim pravilima, radnici imaju pravo na 20% od zarade nastale od privatizacije preduzeća koja su ranije bila u društvenom i državnom vlasništvu, a u kojima su bili zaposleni. Do dana današnjeg, radnici Fabrike amortizera primili su 627.476 evra od ukupno 1,4 miliona evra koji im sleduju od privatizacije fabrike.
Oni i dalje čekaju da im se isplati više od 800.000 evra. Međutim, ovaj iznos bi mogao da se raspodeli broju od 676, a ne 496 radnika, kao što je prvobitno planirano, jer je još oko 180 radnika — uglavnom Srba — dodato na listu korisnika koji će dobiti deo zarade od prodaje fabrike. Ahmeti i sindikat radnika protive se ovoj odluci; oni tvrde da ovi pridodati radnici nisu radili u fabrici posle 1999, što je bio jedan od uslova koji treba da se ispuni da biste dospeli na listu korisnika.
Sem ostalih zahteva, radnici traže da dobiju zaostalih sedam mesečnih plata za rad u fabrici, koje nisu isplaćene ni deceniju kasnije.
Pošto su se birokratske procedure PAK-a i sudski sporovi u pogledu privatizacije fabrike pretvorili u beskrajnu sagu, svakodnevica brojnih radnika prožeta je stalnom borbom protiv siromaštva. “Našli smo se pred beznadežnom ekonomskom situacijom, plovimo od jednog nesigurnog posla do drugog. Recite vi meni, kako biste se osećali da zateknete bivše kolege kako prose ili skupljaju metalne otpatke na ulici?” pita Ahmeti. Zatim sam daje odgovor: “Mislim da nema goreg osećanja od tog.”
Sami ćemo kupiti fabriku
Nebi Jashari je 1973. postao drugi albanski mehanički inženjer zaposlen u Čeličani IMK, poznatijoj kao Fabrika cevi, u njegovom rodnom gradu Uroševcu. Ostalih deset inženjera zaposlenih u fabrici, koja je otvorena samo godinu dana ranije, bili su Srbi.
Jashari se upravo bio vratio iz Rijeke u Hrvatskoj, gde je studirao zahvaljujući državnoj stipendiji. Krajem šezdesetih godina na Tehničkom fakultetu u Prištini nije bilo programa za mehaničko inženjerstvo, pa je tako Jashari, zajedno sa četiri druga albanska studenta sa Kosova, otišao u Hrvatskoj. “Prvo smo hteli da se upišemo u Zagrebu, ali smo promašili rok za podnošenje prijava. Rijeka je bila druga opcija”, kaže Jashari.
Nakon diplomiranja, prvo je postavljen da radi u Energetskoj korporaciji Kosova (KEK) u Obiliću, ali je zatim premešten u Fabriku cevi u Uroševcu, koja je imala oko 1.300 radnika. Fabrika je izgrađena u okviru Metalurškog kombinata Smederevo, koji je proizvodio sirovine od čelika koje su kasnije prerađivane u cevi svih veličina u Uroševcu.
Nebi Jashari: “U Uroševcu je održana velika gozba na dan kada je fabrika otvorena.”
“Period nakon privatizacije vrlo je potresan. Ponekad čovek mora da potisne neke emocije da bi mogao da nastavi život.”
“Kosovsko tržište je bilo premalo za proizvode iz fabrike. Imali smo ugovore na više od 20 miliona dolara sa SAD i Turskom”, kaže Jashari, dodajući da su izvozili i u Sovjetski Savez, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku i Italiju.
Tokom osmogodišnjeg angažmana u Fabrici cevi, Jashari je bio zaposlen na raznim položajima i polako se uspinjao uz menadžerske merdevine, postavši tehnički direktor, pa se tako često vraćao u Hrvatsku radi poslovnih obaveza i postdiplomskih studija.
Godine 1981. bio je sa nekoliko kolega na Zagrebačkom jesenjskom sajmu, kada im se javila ideja o izgradnji nove fabrike na Kosovu. Jashari se sastao sa upravnicima hrvatskog preduzeća za metalotehniku “Đuro Đaković” i sa njima diskutovao o tome kako da najbolje iskoriste sredstva iz Fonda Federacije za kreditiranje bržeg razvoja privredno nedovoljno razvijenih republika i pokrajina, koji je bio namenjen manje razvijenim delovima Jugoslavije — Bosni i Hercegovini, Kosovu, Makedoniji i Crnoj Gori. Prema izveštaju Svetske banke iz 1979, između 1971. i 1975, 70% od ulaganja u osnovna sredstva na Kosovu došlo je iz finansijskih izvora poteklih iz Fonda Federacije za kreditiranje.
Jashari i upravnici “Đure Đakovića” smislili su predlog za novu fabriku koja bi proizvodila izmenjivače toplote, sisteme koji se koriste za prenos toplote između dve tečnosti neophodne za industrijsku proizvodnju. Fabrika je izgrađena posle samo godinu dana. “U Uroševcu je održana velika gozba na dan kada je fabrika otvorena”, priseća se Jashari. “I dalje sam emotivno vezan za fabriku, jer sam učestvovao u svim fazama razvoja i bio sam imenovan za prvog direktora.”
Upošljavajući oko 200 radnika, fabrika je prvobitno trebalo da proizvodi za potrebe elektrane Kosovo C, koja je trebalo da pravi električnu energiju za jugoslovenske republike van Kosova. Međutim, elektrana Kosovo C nikada nije izgrađena i fabrika je, naposletku, počela da proizvodi izmenjivače toplote, limariju i opremu za navodnjavanje za Trepčine rudnike, KEK i za fabriku betona u Elez Hanu. Proizvode su izvozili i u Hrvatsku i Vojvodinu.
Jashari je radio kao direktor fabrike sve do kraja 1988, kada ga je lokalna vlast naterala da napusti to radno mesto, tvrdeći da srpski radnici nisu hteli da im on bude direktor. “Odluka mi je pala vrlo teško”, kaže Jashari, dodajući da su Srbi činili tek 15% ukupnog broja radnika u fabrici.
“Radnici su strahovali da će ostati bez posla, ali ih je kupac navukao.” Nebi Jashari
Kasnije se zaposlio u inženjerskom birou i vratio u fabriku deceniju kasnije, na leto 1999, ponovo u svojstvu direktora. “Svi prozori su bili polomljeni od bombi i većina mašina nije bila upotrebljiva kada smo se vratili nakon rata”, kaže Jashari. “Ali uz pomoć 60.000 dojče maraka, koje smo dobili kao donaciju od IOM-a [Međunarodne organizacije za migraciju], uspeli smo da popravimo više od 20 mašina i kupili smo nove, instalirali grejanje i otvorili kafeteriju u fabrici”, dodao je on sa ponosom. Fabrika je ponovo puštena u rad skoro istog trenutka, uglavnom proizvodeći proizvode za potrebe KFOR-a, kampa Bondsteel i Pošte Kosova.
Uprkos oživljavanju fabrike, naizgled neizbežni talas privatizacije zapljusnuo ih je 2005. Prema Jasharijevim rečima, o privatizaciji ranije nije bilo ni govora.
“Na upravnike fabrike vršen je pritisak da privatizaciju prihvate kao neizbežnu”, rekao je, dodajući da su razni oblici pritiska korišćeni na njima i na sindikatu. “Radnici su strahovali da će ostati bez posla [nakon privatizacije], ali ih je kupac navukao. Moglo se već i čuti iz glasina ko će biti novi vlasnik.”
Jashari je pokušao da organizuje radnike da sami kupe fabriku, ali su njegove ambicije propale. “Na sastanku radničkog saveta, ja sam rekao: ‘Sami ćemo kupiti fabriku. Ko god želi, može da uloži koliko može da priušti.’” Međutim, radnici, koji su skoro 20 godina ulagali svoje vreme i energiju u fabriku, nisu imali kapital za kupovinu fabrike. “Tražiš li to od nas da prodamo kuće?” pitali su Jasharija.
Fabrika i okolno zemljište privatizovani su 2005, kupljeni za oko 1,5 miliona evra vlasnika Samija Musliua.
Iako se fabrika nije zatvorila i radi do dana današnjeg, Jashari uočava da nisu svi radnici zadržali radno mesto. “Od 10 inženjera koji su nekada radili u fabrici, samo ih je dvoje i dalje tamo zaposleno”, kaže.
Jashari je kasnije počeo da radi kao inženjer u privatnim preduzećima, ali dodaje da su mnoge njegove kolege ostale bez posla u kapitalističkoj tržišnoj ekonomiji. “Sada primaju penziju od 70 do 90 evra.”
Njegove kolege iz Fabrike cevi doživele su još mukotrpnije iskustvo. Od 2018. naovamo održali su oko 130 protesta, a njihov štrajk u trajanju dužem od 600 dana jedan je od najdužih na posleratnom Kosovu.
Radnici se već skoro 20 godina bore protiv institucija zaduženih za privatizaciju, a usled odluke Opštinskog suda u Uroševcu iz 2002, kojom im je priznato pravo na više od 25 miliona evra u formi odštete za prinudno otpuštanje i neisplaćivanje plata u periodu između 1989. i 1999. Upravni odbor fabrike je odobrio njihov zahtev, ali pošto nisu imali dovoljno sredstava da isplate odštetu radnicima, oni su kazali da će im izdati hartije od vrednosti (obveznice). To znači da bi radnici ostvarili pravo da postanu akcionari u kompaniji ukoliko ona promeni vlasnika.
Međutim, 912 radnika nikada nije dobilo nikakvu odštetu, što je dovelo do petogodišnjeg sudskog spora, gde su zahtevi za novčana potraživanja podnošeni od strane sindikata radnika i od strane privatizacijske agencije kojom je ponajviše rukovođeno iz inostranstva, to jest Kosovske poverilačke agencije (KTA). Sa tim se nastavilo do novembra 2007, kada je policija ušla u fabriku i zabranila radnicima da nastave rad tamo. Dan nakon toga, iz KTA su obznanili da je fabrika privatizovana po ceni od 3,6 miliona evra, uprkos tome što su se radnici žalili da je proces bio nezakonit i proizvoljan.
Bivši radnici Fabrike cevi okupljaju se skoro svakoga ponedeljka na glavnom trgu i pričaju o novostima koje se tiču njihove borbe.
Ustavni sud je 2010. presudio da se odluka Opštinskog suda u Uroševcu iz 2002. mora sprovesti i sve je upućivalo na to da je sindikat radnika pobedio po ovom predmetu — ova odluka je obavezala vladu i PAK da isplate odštetu. Ipak, odluka iz 2002. nikada nije sprovedena u delo, zbog čega radnicima nije ostalo ništa drugo nego da neprestano organizuju proteste ispred vladine zgrade i u Uroševcu.
Tadašnja predsednica Ustavnog suda, Arta Rama Hajrizi, 2019. je poslala pismo obaveštenja glavnom državnom tužiocu u kom navodi da se “predmet ne može još smatrati potpuno završenim, jer odluka Suda još nije sprovedena od strane nadležnih organa”; pritom je zatražila od tužioca da se pozabavi ovim pitanjem.
Do dana današnjeg bivši radnici Fabrike cevi okupljaju se skoro svakoga ponedeljka na glavnom uroševačkom trgu i pričaju o novostima koje se tiču njihove borbe.
“Period nakon privatizacije vrlo je potresan”, Jashari mi je rekao. “Primer radnika Fabrike cevi jedan je od najbolnijih primera. Ponekad čovek mora da potisne neke emocije da bi mogao da nastavi život.”
Šta se može spasiti
Krajem maja 2021. proces privatizacije je prevrnut naglavačke. Na napetoj sednici, Skupština je izglasala raspuštanje upravnog odbora PAK-a, što je prvi korak u pravcu zatvaranja ove agencije.
Nazivajući protekle dve decenije “periodom ekonomskog otuđenja i deindustrijalizacije”, premijer Kurti je rekao da je raspuštanje odbora jedan korak u pravcu uspostavljanja Suverenog fonda, organa koji treba da upravlja državnom imovinom zarad opšteg dobra; u pitanju je i dugogodišnje predizborno obećanje Samoopredeljenja.
Prema programu aktuelne vlade za 2021-2025, Suvereni fond treba da “preuzme vlasništvo nad strateškom imovinom Republike Kosovo, da je proceni, dozvoli strana ulaganja i omogući pristup stranim tržištima kapitala”.
Šef nedavno formirane radne grupe, kojoj je povereno osnivanje Suverenog fonda, zove se Besnik Pula; on je profesor politikologije na Univerzitetu Virginia Tech, koji se u svojim istraživanjima bavi komparativnom političkom ekonomijom država Centralne i Istočne Evropi. U izjavi za K2.0, on kaže da Suvereni fond predstavlja novi model strateškog upravljanja imovinom i da će se oslanjati na fond za ulaganja, a ne na ministarske agencije i odbore.
Cilj Suverenog fonda je da preokrene ekonomski model usredsređen na ideju o privatizaciji, koja je dominirala u posleratnom periodu.
“Iskustva iz međunarodne zajednice pokazuju da je ovakav model mnogo efikasniji od trenutne forme kada je u pitanju poboljšanje menadžerskog kvaliteta u preduzećima, njihov finansijski učinak i omogućavanje pristupa izvorima kapitala”, kaže Pula.
Državna preduzeća koja trenutno rade kao akcionarska društva pod okriljem Ministarstva ekonomije — poput Trepče, Energetske korporacije Kosova, Kosovskog telekoma i Pošte Kosova — označena su kao preduzeća koja će biti predata Suverenom fondu na upravljanje, a tu spada i brojna disfunkcionalna i neiskorišćena imovina pod upravom PAK-a.
Kurti smatra ovaj potez “jednom od najvećih privrednih reformi u zemlji od proglašenja nezavisnosti”, gde je cilj Suverenog fonda da preokrene ekonomski model usredsređen na ideju o privatizaciji — koja je dominirala u posleratnom periodu.
Radna grupa je 17. januara vladi podnela koncept-dokument, u kom je opisana struktura pomenutog fonda.
Iako ideja za osnivanje Suverenog fonda nosi sa sobom obećanje o raskidu sa dvodecenijskim procesom privatizacije, fabrike koje su nestale u privatizaciji i dalje će u životima bivših radnika, ali i u kolektivnom sećanju nacije, imati izvesnu emotivnu težinu.
Naslovni video: Sovran Nrecaj / K2.0.
Ova priča je napisana uz finansijsku podršku “Balkanskog fonda za demokratiju”, projekta Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i norveškog Ministarstva spoljnih poslova. Mišljenja iznesena u ovoj priči ne odražavaju nužno stavove norveškog Ministarstva spoljnih poslova, Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država ili njihovih partnera.
-
- Ovaj članak je napisan na engleskom.