Perspektive | Ljudska Prava

Potrebe preživelih treba da budu u centru rasprave o fotografijama silovanja

Piše - 17.05.2019

Živote i traume ljudi nikada ne bi trebalo mešati sa političkim igrarijama.

Fotografa na kojoj je prikazana žena koju siluju i kojom se mahalo u Skupštini Kosova u četvrtak 16. maja podstakla je velike kontroverze i raspravu. Nema nikakve sumnje da je to bila i namera.

Za one koji nisu upoznati sa činjenicama, poslanica PDK-a Fljora (Flora) Brovina, pokazala je neobrađenu fotografiju na dan rasprave u Skupštini koja se bavila rezolucijom o tome da se postupci Srbije na Kosovu proglase genocidom, uz to što je reč o zločinima protiv čovečnosti i ratnim zločinima.

Brovina je tvrdila da se na fotografiji vidi kako trojica srpskih vojnika siluju Albanku tokom rata na Kosovu dok su članovi porodice ove žene primorani da sve to gledaju. Poslanica je rekla da je sliku prikazala da bi se zadovoljila pravda za žrtve. Sliku su neposredno nakon toga objavili brojni mediji i društvene mreže, uprkos molbama grupa za podršku žrtvama da to ne čine.

Posledično, jedan medij je tvrdio da fotografija i ne potiče sa Kosova, već je preuzeta sa iračkog pornografskog sajta, što je tvrdnja koju je, kako se čini, Brovina kasnije prihvatila kao ispravnu.

Nakon objave prve fotografije u medijima, ona je pokazala drugu fotografiju pred poslanicima, za koju kaže da se na njoj nalazi sedmogodišnja devojčica koja je preminula dok je silovana, rekavši sledeće: “Neka ih — neka se traumatizuju, ali dozvolite istini da stigne tamo gde treba.”

Oni koji su preživeli takva nepočinstva i porodice žrtava trebalo bi da se nađu u epicentru svake diskusije o onome što su pretrpeli.

Nema sumnje da će još nešto izroniti iz ove afere kako se situacija bude razvijala u predstojećim danima. Čini se da je već utvrđeno da će se čitava stvar vrteti oko političkog skandala i oko toga kako će situacija uticati na PDK za vreme izbora, kada god se budu održali.

Ipak, pravi značaj ovog nesmotrenog postupka sadržan je u izjavi izabrane poslanice: “Neka ih, nek se traumatizuju.”

Možda nije neposredno mislila na one koji su preživeli silovanje u vreme rata, pa se tako i kasnije izvinila preživelima nakon što je prihvatila tvrdnju da prva fotografija možda uopšte ne potiče sa Kosova. Ali, ovo nije bila neka manja greška u proceni. Ovakva izjava ukazuje na bezobzirnost prema dobrobiti onih koji su nesumnjivo pogođeni objavljivanjem tih fotografija.

Oni koji su preživeli ova nepočinstva i porodice žrtava ne bi trebalo lakomisleno zanemariti, već bi trebalo da se nađu u epicentru svake diskusije o onome što su pretrpeli. Ukoliko se veći fokus institucija usmeri na prava i potrebe preživelih u proteklih 20 godina, niko ne bi smatrao nužnim da te slike objavi na taj način.

Ima onih koji snažno podržavaju objavljivanje fotografija (ili su, makar, to podržavali pre saznanja da jedna od fotografija ne potiče sa Kosova), tvrdeći da su “dokazi” potrebni kao svedočanstvo zločina koje je srpska država počinila tokom rata na Kosovu.

Ipak, na kraju krajeva, kakvoj će svrsi tako nešto poslužiti? U najboljem slučaju, kakav cilj je trebalo da ostvari mahanje neobrađenom fotografijom pred kamerama čitavih 20 godina po završetku rata?

To nije učinjeno u korist preživelih. Preovlađujuća osuda koja je potekla od grupa za podršku žrtvama svakako služi kao dovoljno svedočanstvo da se ovaj argument pobije. Oni koji rade u tim organizacijama izveštavali su o brojnim telefonskim pozivima koje su u četvrtak obavili preživeli, u kojima zahtevaju hitnu psihološku podršku, jer je gledanje ovih fotografija delovalo kao ponovljeno preživljavanje silovanja.

Najistaknutija javna ličnost među preživelima, Vasfija Krasnići Gudman (Vasfije Krasniqi Goodman), takođe je prozvala one koji njihovu patnju koriste u političke svrhe.

Činjenica da su hiljade žena i muškaraca silovane tokom i posle rata na Kosovu dobro je dokumentovani fakt.

Da li je to nekako urađeno zarad “Kosova”? Šta to znači, ako se ne odnosi na građane koji žive tamo? Čak i da je fotografija bila stvarna, kakve to opipljive koristi imaju građani Kosova od prikazivanja i širenja brutalne fotografije koja retraumatizuje osetljive osobe?

Da li je to urađeno da bi se “ljudi obavestili o onome što se dogodilo”? Pa, koji to ljudi?

Činjenica da su hiljade žena i muškaraca silovane tokom i posle rata na Kosovu dobro je dokumentovani fakt — to se desilo pre 20 godina, a otada je sprovedeno više zapaženih inicijativa kako bi se osvetlili ovi užasni zločini, uključujući svedočanstva preživelih. To nisu neke najnovije vesti koje preispituju dominantni narativ ili koje otkrivaju nešto što je prethodno bilo slabo poznato.

To ne znači da ne bi trebalo razgovarati o silovanju u vreme rata, da to ne bi trebalo osuditi i, na kraju, procesuirati — to svakako treba učiniti. Ipak, okvir u kom se ovaj razgovor odvija jeste od presudnog značaja i on mora biti takav da osnaživanje preživelih bude u njegovoj srži.

Godine rada grupa za pružanje podrške preživelima pomogle su u tome da ova “tabu” tema bude sve prisutnija u javnom diskursu. One su radile sa malom ili pak nikakvom podrškom institucija i onih istih ljudi koji sada daju odvažne izjave o “zadovoljavanju pravde”.

Trebalo je da prođu dve decenije da bi se ustanovio funkcionalni mehanizam koji pruža finansijsku nadoknadu za žrtve seksualnog nasilja u vreme rata. Trebalo je da prođu dve decenije napornog rada ljudi sa terena. I dve decenije nazadovanja, jer su političari — uključujući i samu Fljoru Brovina — blokirali i odgađali podršku koju su preživeli očajnički tražili.

Umesto ad-hok ispolitizovanih izjava onda kada je to politički povoljno, onima koji su preživeli silovanje u vreme rata potrebne su praktične mere, poput pristupa kvalitetnoj i specijalizovanoj zdravstvenoj nezi.

U to vreme su razne grupe radile sa preživelima i porodicama žrtava, pružajući svakodnevnu podršku u vidu savetovanja, organizovanja grupa za podršku, istraživanja radi pronalaženja istine i prilika za zapošljavanje. Oni koji direktno rade sa preživelima znaju da oni žive sa traumom koju su svakodnevno doživljavali i da imaju brojne i raznovrsne potrebe.

I oni znaju da su, umesto ad-hok ispolitizovanih izjava onda kada je to politički povoljno, onima koji su preživeli silovanje u vreme rata potrebne praktične mere, poput pristupa kvalitetnoj i specijalizovanoj zdravstvenoj nezi radi saniranja fizičkih povreda i problema sa mentalnim zdravljem; takođe, neophodno je da se razbije stigma.

Snaga preživelih kao što su Marta (Marte) Tunaj i Vasfija Krasnići Gudman, koje su javno progovorile o ovome, ulila je malo nade i nadahnula druge koji su preživeli nepočinstva.

Ipak, šta je sa onim ženama koje su konačno, a posebno u proteklih nekoliko godina, skupile snagu da progovore javno o ovome, da predstave svoju priču?

Kako će se, posle ovog cirkusa, osetiti žene koje su konačno napravile prve korake, jer su se osetile osnaženo da pričaju o nečemu što je toliko traumatizujuće? Hoće li opipljivi koraci aktivistkinja i grupa za podršku vratiti nadu i snagu u živote preživelih?

Ko će se usuditi da sada istupi? Već se dugo ulažu napori u to da se žene osete sposobno da istupe i da im se poveruje, a da ne moraju pritom da se podvrgavaju medicinskim i drugim ispitivanjima; ovaj krhki proces se dovodi u opasnost ovakvim ishitrenim akcijama koje javno — i lažno — služe tome da se podrije percepcija kredibilnosti preživelih.

Ovakvi postupci se, nažalost, i dalje nalaze u središtu razmahivanja hrabrošću prilikom nadmetanja u tome da se pokaže ko je najveći “junak”, ko je uradio najviše da odbrani Kosovo, ko je zaštitio kosovske granice — pa čak i ko je učinio najviše za žrtve rata.

U vestima i televizijskim debatama koje su usledile, razni mediji su produbili ovaj narativ tako što su birali određene goste, pa se, prema njima, može pretpostaviti o kojim će se temama razgovarati. Gde su bili predstavnici grupa u koje su okupljeni preživeli? Gde su bili oni koji su dokumentovali rat i zločine koji su se u njemu dešavali? Gde su bili psiholozi, sociolozi i aktivisti za prava žena? Ko je istupao u korist višestrukih potreba preživelih?

To se svakako nije dešavalo prilikom brojnih situacija kada su muškarci politizovali živote žena i njihovu prošlost, kada su samopostavljeni politički analitičari i komentatori demonstrirali koliko su pametni dok se bave pitanjima kao što je ono o tome gde su bili borci OVK tokom svih tih dešavanja i da li je trebalo da učine više da bi zaštitili “svoje žene”.

Tempo po kom su mnogobrojni mediji bez preispitivanja objavili živopisne — i neproverene — fotografije, ukazuje na to da je izostalo poštovanje osnovnih etičkih standarda prilikom donošenja odluka u uredništvima.

 

Sveukupno gledano, mediji moraju da prihvate kritike na svoj račun. Uloga medija je da informišu i zahtevaju odgovornost od vlasti. Da bi to uradili, moraju da učine sve da bi svoju kuću doveli u red, jer u suprotnom podrivaju svrhu svog postojanja i ostavljaju prostor za osude — one koje su validne i one koje su predmet manipulacija.

Svakako da, u svakodnevnoj žurbi i sa rokovima za objavu vesti, urednici mogu da naprave greške. Ipak, tempo po kom su mnogobrojni mediji bez preispitivanja objavili živopisne — i neproverene — fotografije, ukazuje na to da je izostalo poštovanje osnovnih etičkih standarda prilikom donošenja odluka u uredništvima. Ideja o “javnom interesu” (suprotno od termina “od interesa za javnost”), koja bi trebalo da se nađe u središtu svega onoga što mediji rade, primetno je izostala.

Samo zato što neki medij ima pristup fotografiji i dozvolu da objavi nešto ne znači da bi to trebalo da učini po automatizmu. Ne samo da bi mediji trebalo da preduzmu određene korake da bi proverili autentičnost fotografije, već treba i da uzmu u obzir svoju poziciju relativne moći i potencijalne štete koja bi mogla da se nanese ljudima po objavljivanju vesti.

Ovo nije liderski potez, već populistička i prizemna politika koja se grubo igra traumama ljudi zarad političkih poena.

Najvažnija lekcija iz ove priče jednako se odnosi na kosovske institucije: one koji su preživeli teške zločine trebalo bi tretirati dostojanstveno i sa poštovanjem, a ne kao političku robu ili izvor klik-bejta.

Otkriće dveju fotografija bilo je deo šireg političkog čina proglašenja genocida na Kosovu i uspostavljanja međunarodnog suda. Ovo nije liderski potez, već populistička i prizemna politika koja se grubo igra traumama ljudi zarad političkih poena. Patnju ljudi ne treba izrabljivati zarad nekog uzaludnog političkog projekta ili u svrhe izbegavanja sveprisutnih optužnica Specijalizovanih veća Kosova.

Početkom ove nedelje, otvaranje nove izložbe u Prištini, posvećene sećanju na 1.133 dece koja su ubijena ili se i dalje vode kao nestala od rata na Kosovu, obeleženo je izlivom snažnih emocija. Porodice dece, koje su pozvane na otvaranje, učestvovale su u procesu sastavljanja izložbe, donirale su svoje uspomene i bile su ponosne na nešto što je dalo doprinos individualnoj i kolektivnoj memorijalizaciji njihovih tragičnih gubitaka.

Primetna je bila i velika snaga u rečima Vasfije Krasnići Gudman i, prethodno, u svedočanstvu Marte Tunaj. Ove žene su same napravile osvrt i nakon toga osetile da mogu da progovore javno o tome, osnažujući druge žene i stavljajući im do znanja da nisu same.

Istinska potraga za zadovoljavanjem pravde za žrtve jeste delikatan proces u kom preživeli moraju da imaju svoje mesto u samom središtu. To nije igra koja iziskuje ulogu “junaka”.K

Naslovna fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

 

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.