U detalje | Izbeglice

Primorani na izbeglištvo

Piše - 31.07.2019

Tri priče onih koji su primorani da izbegnu za vreme rata na Kosovu.

Kako su avioni NATO ušli u vazdušni prostor nad Kosovom 24. marta 1999, oni ispod, na zemlji, bili su preplavljeni raznovrsnim emocijama.

Konačno je bilo povoda za radost i optimizam nakon višegodišnje represije, borbe i prisilnog života na margini društva. Ipak, bilo je i neizvesnosti i strepnje, straha da bi ova vojna intervencija mogla da dovede do pojačanja progona koji je sprovodio srpski režim Slobodana Miloševića.

Kako su se događaji odvijali, sve nade i strahovi iz te prve neizvesne noći postali su stvarnost.

Tokom 78 dana bombardovanja, kosovski Albanci, civili, postali su žrtve nepočinstava — masovnih proterivanja, pogubljenja i masakara. Usred tog užasa koji ih okruživao više od 850.000 ljudi je, u samo nekoliko sedmica, potražilo utočište u susednim zemljama, bežeći glavom bez obzira, pridružujući se onima koji su već otišli u brojnim manjim grupama još početkom rata, u martu 1998.

Kosovo se praznilo preko svih kapija, prema Albaniji, Makedoniji i Crnoj Gori. Samo u prve dve nedelje od početka bombardovanja, izveštavalo se o tome da je pola miliona ljudi izmešteno u oblasti koje su u neposrednoj blizini Kosova — primorani da odu u izbegličke kampove, kuće rođaka ili nasumičnih nepoznatih ljudi, ili su pak tražili privremeno sklonište gde god su mogli da ga nađu. Većina nije mogla ni da zamisli da će se vratiti.

 

Međutim, 9. juna, potpisivanje Kumanovskog sporazuma između NATO i Savezne Republike Jugoslavije okončalo je rat i proterivanje skoro miliona ljudi.

Dvadeset godina kasnije, mnogi od onih koji su bili primorani da pobegnu iz svojih domova radije ne bi da govore o mučnim sećanjima na te dane, jer je osećanje straha i očaja i dalje suviše surovo.

Ovo su priče tri osobe koje su bile primorane da napuste svoj dom, ali koje su se, naposletku, vratile kući.

Beg kroz planine

Anđelina Krasnići (Angjelina Krasniqi) se mučila sa uzdama jednog od dvaju konja na kojima su njeni roditelji putovali kroz negostoljubive planinske predele.

Imala je sreću naći ove životinje, koje su obezbedili meštani koji su se pobrinuli i za to da putnici preko planina i dalje imaju način da prođu; bilo je to napornih šest sati od Radovca, sela u planinskom severnom delu Peći, do Rožaja, preko granice sa susednom Crnom Gorom. Drugoga konja je izvukao brat njene prijateljice.

Njihovo putovanje bilo je vrlo iscrpljujuće, ali su ga dodatno otežale pomisli na dom i život koji su morali da napuste; dok su odlazili sa Kosova, bili su duboko ubeđeni da se nikada više neće vratiti.

“Vrlo se jasno sećam da nisam znala kako da držim konjske [uzde] ili kako da ih vučem”, priseća se Anđelina u svom domu u pećkom kvartu Dardanija, u istoj kući iz koje je izbegla pre dve decenije u potrazi za utočištem. “Brat moje prijateljice, koji nam je pravio društvo, rekao mi je: ‘Konj treba tebe da vuče, a ne obratno!’”

Anđelina Krasnići bila je na meti srpske policije zbog svog angažmana u politici. Fotografija: Ferdi Limani / K2.0.

Njen aktivizam pokazan na protestima u Peći i drugim delovima Kosova od 1989. naovamo pretvorio je Anđelinu, koja je tada imala 20 i kusur godina, u stalnu metu srpske policije. Priseća se da je ranih devedesetih godina društvena i politička napetost porasla, dok je istovremeno jačala i represija srpskih snaga.

“Duže vreme, oko sedam meseci, nisam se usuđivala da napustim kuću. Ostala sam izolovana unutra, bez kontakta s ljudima, gradom, okruženjem, jer je postojala visoka verovatnoća da će me strpati u zatvor”, kaže.

Kako se decenija približavala kraju, uz uspon Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), Anđelina i njeni prijatelji aktivisti počeli su da nose pomoć, uglavnom hranu, u sela dreničkog područja u središtu Kosova, a koja su se upustila u neposredni oružani sukob sa srpskim snagama.

Srpska policija je kontrolisala svaki centimetar glavne magistrale koja je povezivala Peć sa Mitrovicom i Prištinom, primoravajući ih da se kreću sekundarnim putevima kroz ruralna područja, što bi trajalo po devet sati.

Ipak, dostavljanje pomoći nije bilo najteži posao u poređenju sa onime što je usledilo.

“Sećam se da je bilo uoči Bajrama kada nas je doktor Ljiri Ljoši (Liri Loshi) odveo kod porodice čija je ćerka povređena u borbama”, priseća se Anđelina. “Stavili smo je u paket u kamionu i doveli je kod nas, ponovo preko sela do Peći, gde je bila podvrgnuta lečenju.”

Kada je rat stigao u Peć, nakon bitke kod Lođe jula 1998, situacija je postala još teža. Anđelina kaže da su se neki njeni srpski susedi mobilisali i naoružali, te postavili punktove na ulicama, ne pokazujući saosećanje prema ljudima sa kojima su godinama odrastali, kao ni prema njihovoj deci.

Kaže da nikada nije volela oružje, ali je sve vreme uz sebe imala pištolj. “Makar da za sebe imam metak”, seća se kako je tada razmišljala.

Kako je situacija bila neizdržljivo napeta, priseća se trenutaka kada je razgovarala sa roditeljima o tome da želi napustiti kuću.

“Jedan moj komšija mi je kazao da odem što pre jer je bilo opasno”, priseća se. “Pitala sam roditelje da li treba da odemo iz kuće, a oni su odgovorili odrično.”

Dok su pričali o tome, Anđelina je rekla roditeljima da će otići u crkvu, na zaprepašćenje svoje majke, jer je njihova ćerka retko kada odlazila na službu. Na putu ka crkvi, videla je kako se policija kreće prema njenoj kući. Kako je nisu pronašli u kući, odveli su njene roditelje. 

S obzirom na to da su joj roditelji bili u pritvoru, Anđelina je nekoliko dana tražila sklonište u kućama svojih prijatelja, prvo u Peći, a zatim u selu Radovcu.

Kaže da nikada nije volela oružje, ali je sve vreme uz sebe imala pištolj. “Makar da za sebe imam metak”, seća se kako je tada razmišljala.

Posle nekog vremena odlučila je da peške pređe crnogorsku granicu preko planina, sve do Rožaja, gradića koji se nalazi nekih 20 kilometara od granice sa Kosovom. Morila ju je krivica što su joj roditelji bili u zatvoru, a ona na slobodi, pa je odlučila da se vrati na Kosovo i preda se kako bi joj oslobodili roditelje.

Kada se vratila, saznala je da su njeni roditelji već pušteni na slobodu, ali su imali ozbiljne zdravstvene probleme, jer ih je policija oboje teško pretukla.

“Moja majka je od batina bila krvava skoro svuda po telu”, kaže Anđelina.

Bez mogućnosti da se vrati u svoj dom, jer je i dalje bila na meti policije, oni su privremeno potražili sklonište u pećkoj katoličkoj crkvi.

Anđelina se seća da je bila pod utiskom da su ljudi bili izmoreni od pružanja otpora i da nisu polagali mnogo nade u međunarodnu reakciju, posebno usled dešavanja od pre samo nekoliko godina u Bosni i Hercegovini, gde je međunarodna zajednica tek zakasnelo intervenisala, ne uspevajući da spreči rasprostranjene ratne zločine, uključujući genocid u Srebrenici.

“Možete da zamislite kako je bilo mojim roditeljima kada su čuli da je njihov sin poginuo ili kada je meni rečeno da je moj brat umro.”

Upravo su u tim okolnostima doneli odluku da odu u Crnu Goru, što je drugi po redu odlazak sa Kosova koji Anđelina opisuje kao “užasno sećanje” koje je pojačano mišlju o tome da je povratak kući puko sanjarenje.

Znala je da njeni roditelji nisu u stanju da planinare kroz brdovitu planinsku rutu, pa je neko vreme razmišljala o tome da ih sama nosi. Ipak, u Radovcu je uspela da dobije dva konja na korišćenje kako bi putovanje bilo izvodljivo.

Čak i na konjima, putovanje je bilo iscrpljujuće i oni su bili posve sami na svom putu kroz planine do Rožaja u poslednjem letnjem mesecu 1998.

Kada su konačno pristigli, uzeli su privatni taksi da bi stigli do Ulcinja. U to vreme, put je već uzeo svoj danak — kada su stigli u ovaj grad sa većinski albanskim stanovništvom na primorju, na jugu Crne Gore, sve troje su pet dana zaredom primali infuziju.

Kada su ih otpustili iz bolnice, smeštaj su našli u iznajmljenom stanu.

U celoj toj muci, dok je korišćenje telefona u Ulcinju bilo preskupo, Anđelina je izgubila kontakt sa četvoricom svoje braće koji su živeli u inostranstvu; njen peti brat, Pren Krasnići, ostao je na Kosovu da bi se borio.

Za samo nekoliko sedmica od dolaska u Ulcinj, gde je porodica bila razdvojena i bez međusobnog kontakta, Anđelina je dobila užasne vesti. Pren Krasnići je ubijen.

Do danas joj je izuzetno teško da se osvrne na taj trenutak, jer je bol bila prevelika.

“Ti trenuci su bili tako bolni da ih se retko kada prisećam, jer je bol bio vrlo opak”, kaže. “Možete da zamislite kako je bilo mojim roditeljima kada su čuli da je njihov sin poginuo ili kada je meni rečeno da je moj brat umro.”

Nakon što je tražila više informacija i platila 100 maraka za tri minuta razgovora preko privatnog telefona koji je tada bio retkost, saznala je da se desila greška — ubijeni Pren Krasnići nije bio njen brat, već druga osoba sa istim imenom.

Ulcinj je ugušen prilivom ljudi tih dana, kako je bombardovanje NATO pospešilo rast nepočinstava srpskih snaga i posledično bekstvo stotine hiljada ljudi. Usled izostanka smeštajnih kapaciteta, ljudi su spavali na javnim površinama, u verskim objektima i na ulici, sve dok nisu pronašli dugoročna rešenja u privatnim kućama.

Anđelina nije mogla da sedi i ništa ne radi, pa se angažovala u radu hitnih službi u Ulcinju, pružajući pomoć drugim izbeglicama koje su pristizale sa Kosova. 

Početak kraja njenog desetomesečnog ostanka u Ulcinju desio se onda kada je počelo bombardovanje NATO. Rakete ispaljene iz ‘Avijana’ (Aviano), vazdušne baze NATO u Italiji, mogle su se videti sa tvrđave u Ulcinju, iznad koje su prokrstarile, gde su dočekivane neprestanim suzama radosnicama i povicima brojnih ljudi koji su se okupili da gledaju.

Izbeglice u Crnoj Gori

Oko 70.000 kosovskih Albanaca pobeglo je u Crnu Goru tokom rata na Kosovu.

Crna Gora je i dalje bila deo Savezne Republike Jugoslavije u to vreme, pa tako, za razliku od Albanije i Makedonije, nije imala zvanične izbegličke kampove. Mnoge izbeglice su zato bile smeštene kod članova porodica ili kod nasumičnih neznanaca, dok su drugi plaćali smeštaj ili hotel.

Većinski albanski grad Ulcinj na dalekom jugu zemlje postao je glavna tačka za većinu izbeglica kosovskih Albanaca.

Otprilike polovina izbeglica u Crnoj Gori otisnula se na put preko planina sa Kosova, a kao poslednje sredstvo za bekstvo, prešavši posle toga u Albaniju.

Čim se rat završio i kada je prestalo bombardovanje, Anđelina je bila odlučna da se odmah vrati svom domu; ušla je na Kosovo preko graničnog prelaza Kula u prijateljevom Jugi, vozeći se tik iza vojnog konvoja NATO, dok su građani srpske nacionalnosti napuštali Kosovo automobilima duž suprotne trake. Ta scena joj se urezala u pamćenje, pa je opisuje kao “poslednji susret međuljudske mržnje”.

Ulazeći u Peć ponovo, kao da je prvi put, videli su grad skoro sravnjen sa zemljom. Miris dima sjedinio se sa ostacima grada.

Nakon što su se smestili u stan njenih prijatelja, gde su se osećali bezbednije neposredno po završetku rata, ona je radila zajedno sa drugim volonterima iz Udruženja Majka Tereza da bi uspostavila šest punktova za raspodelu hrane onima koji su se ubrzo vratili u ovaj grad, gde ste jedva tada mogli viditi živa bića.

Anđelina se priseća jednog događaja za koji kaže da nikada neće zaboraviti. Žena sa ćerkom od sedam ili osam godina došla je na punkt za raspodelu hrane.Dve nedelje su bili zaključani u podrumu svoje kuće, nesvesni da je rat završen. Na kraju su bili primorani da napuste podrum zbog gladi.

“Sećam se da je devojčica kada je došla pojela je celu veknu hleba za četiri ili pet minuta”, rekla je. “Njena majka je insistirala na tome da uzmu 20 vekni hleba, jer tako dugo ništa nisu jeli.”

‘Nikad se ovde više nećeš vratiti’

U martu 1999, nekoliko dana nakon početka bombardovanja NATO, Hamit Krasnići (Krasniqi) je otišao sa porodicom u svoje rodno mesto u selu Kijevo, kako bi proslavio Bajram.

Ovaj put, kada se četrdesetopetogodišnji nastavnik osnovne škole vratio u kuću u komšiluku Arbane, na obodima Prizrena, sa ženom i troje dece, nešto im se učinilo drugačijim. U blizini njihovog doma, pored glavnoga puta, sreli su neke susede koji su im rekli da su srpske snage na Bajram iselile ljude iz celoga kvarta.

Hamit Krasnići je zajedno sa suprugom i troje dece napustio Prizren i otišao Albaniju autobusom. Fotografija: Ferdi Limani / K2.0.

“Na žalost ili sreću, mi nismo bili kod kuće tada”, priseća se dok sedi u bašti iste kuće u kojoj i danas živi. “Kada sam došao ovde jedva da sam našao ponekog komšiju. Nekih mesec dana živeli smo sa dvoje ili troje komšija.”

U predstojećim sedmicama, veliko prisustvo policije u susedstvu i duž glavnih puteva predstavljalo je opasnost po život. Hamit je doneo odluku da odvede porodicu u prijateljevu kuću u centralnom gradskom području, koje su mnogi smatrali da je bezbednije usled većeg broja Albanaca koji su tamo živeli.

“Od oboda mosta u Prizrenu do Morine, gledao sam užase.”

Tamo su ostali oko tri nedelje, ali kako je povećan broj nepočinstava koje su činile srpske snage od početka bombardovanja NATO, te kako su kosovski Albanci koji su se opirali proterivanju bili posebno u opasnosti, Hamit je odlučio da je bilo opasno duže ostati tamo.

Iako je u tom trenutku delovalo neizbežno da će morati da napuste Kosovo, nije bilo jasno kako to praktično izvesti.

“Povredio sam nogu i nisam mogao da hodam”, kaže. “Nisam imao kola, a i bilo je opasno voziti.”

Hamit je odlučio stupiti u kontakt sa čovekom iz sela Mamuša, na severu Prizrena, za koga je znao da vozi autobus između prizrenske autobuske stanice i graničnog prelaza sa Albanijom, kod Morine.

“Prijatelj prijatelja mi je rekao: ‘Hamite, ako želiš, možemo da te odvedemo do granice’”, priseća se.

Hamit i njegova žena uzeli su svoje dve ćerke (13 i 10 godina) i petogodišnjeg sina i otisnuli se na očajnički put koji će zauvek pamtiti. Njihovi rođaci, Hamitova braća, već su tada bili napustili Kijevo i otišli u Ulcinj.

Hamitu je delovalo da je put od Prizrena do Morine, koji nije trajao duže od sat i po, u stvari potrajao celih 10 sati.

“Od oboda mosta u Prizrenu do Morine, gledao sam užase”, rekao je. “Ne znam kako to da opišem. Kada bih to sutra objasnio svojoj deci, ona ne bi poverovala da je moguće izvršiti toliki teror.”

Sa prozora prenatrpanog autobusa, putnici su posvedočili užasnim scenama tokom trajanja celog putovanja. Hamit kaže da su ljudi bežali glavom bez obzira, traktori male i srednje veličine nosili su šporete, a srpska policija tukla izgnanike, uzimajući ono malo stvari koje su tim ljudima preostale: novac, prstenje ili dragocenosti.

Nekoliko puta tokom putovanja policija je zaustavljala autobus na punktovima. Posebno se seća jednog incidenta nekoliko stotina metara pre ulaska u selo Žur, kada su paravojne formacije “sa maskama” ušle u autobus.

“Devojčice su bile užasnute”, priseća se on, dodajući da nedelju dana nakon putovanja nisu mogle spavatin kako treba. “Rekao sam im da se ne brinu, jer nas neće maltretirati.”

Na poslednjem kilometru pre dolaska na granični prelaz sa Albanijom, policajac koga je Hamit poznavao iz detinjstva u Prizrenu ponovo je preneo poruku koju je policija dobro upamtila i rado ponavljala: “Ajde, beži odavde, jer se nikad više ovde nećeš vratiti!”

Onima u autobusu koji su tražili sigurnost u Albaniji bilo je teško da veruju da to nije istina.

Kada su pristigli u Kukeš, Hamit kaže da je video tako mnogo izbeglica da je pomislio da se celo Kosovo tamo sjatilo.

Izbeglice u Albaniji

Tokom rata na Kosovu, Albanija je primila oko pola onih koji su izbegli sa Kosova. Procenjuje se da je oko pola miliona izbeglica sa Kosova otišlo u Albaniju.

Do maja 1999, oko 100.000 izbeglica se smestilo u Kukešu, gradiću udaljenom 15 kilometara od kosovske granice. Ipak, Kukeš je bio zabačeni grad i nije imao kapacitet da pruži smeštaj hiljadama izbeglica koje su svakodnevno pristizale; takođe, bio je predmet povremenog granatiranja srpskih snaga. Tako je albanska vlada, u saradnji sa međunarodnim organizacijama, pokušala da izmesti jedan deo izbeglica u južne opštine uz pomoć autobusa.

Albanija je ukupno imala 49 zvaničnih kampova u tom periodu, od kojih su mnogi bili pod šatorima, a neki su uspostavljani u zgradama u vlasništvu države. Kao i u drugim zemljama, meštani su otvorili svoja vrata ljudima koji su izbegli sa Kosova, gde se smatra da je Albanija imala oko 129.000 porodica koje su ugostile izbeglice.

Ipak, kako su osnovni životni uslovi nedostajali, ujutro posle besane noći, uzeli su taksi i uputili se ka Tirani. “Često, kada imate neku muku, Albanci vam dupliraju cene”, Hamit kaže kivan, sugerišući da su platili 400 tadašnjih njemačkih maraka za to putovanje.

Međutim, toga dana je bilo nemoguće ući u Tiranu; Hamit kaže da je ulaz u prestonicu bio blokiran zbog velikog priliva izbeglica sa Kosova. Odlučili su da ponovo promene maršrutu, uputivši se prvobitno ka Draču, nakon čega su doneli odluku da putuju još 20 kilometara ka jugu, do primorskog sela Ćereta.

Hamit se ne seća koliko su se dugo tamo zadržali, ali se priseća da je stalno razmišljao o Kosovu; kontakt sa domom su ostvarivali jedino tako što su gledali televizijske reportaže ili čitali novine.

“Prvobitno smo mislili da se nikada više nećemo vratiti, ali kada je NATO počeo stvarno da bombarduje [intenzivnije], onda smo se ponadali”, rekao je.

Zatim, početkom juna, pojavile su se vesti o tome da je Kosovo oslobođeno — što je događaj koji je delovalo nezamislivo samo nekoliko meseci ranije.

Hamit se priseća emotivnog slavlja zbog te vesti, gde su se ljudi toliko radovali da je delovalo kao da se čuje buka sa fudbalskih stadiona u Engleskoj ili Španiji, kada obožavaoci slave zabijeni gol.

“Mislim da je celi Drač urlao”, kazao je on. “Dobili smo dobre vesti da se vraćamo!”

Urim Ćerkini se među prvima vratio na Kosovo posle rata, a u to vreme je radio kao medicinski prevodilac za američku vojsku. Fotografija: Ferdi Limani / K2.0.

Isterani, ali bez izlaza

Urim Ćerkini (Çerkini) je bio student treće godine na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Prištini 1990. godine, kada je otišao da upiše šesti semestar. Ipak, za razliku od prethodnih nekoliko puta kada je upisivao semestar, sada na šalterima nije bilo službenika — vlada je zatvorila fakultet.

U stvari, stavljen je katanac na sve druge fakultete ovog univerziteta, a u skladu sa sistematskim potezom koji je podrazumevao otpuštanje Albanaca iz javnog sektora, od škola i bolnica do fabrika i medija.

Ovo sećanje teško pada Urimu jer ga upućuje na besomučna vremena koje je tek trebalo da uslede.

Nastavio je svoje studije u Prištini, ali kao i drugi studenti, bio je primoran da studira u tajnosti, u privatnim kućama, a u okviru paralelnog obrazovnog sistema.

Kako je svaki dan morao da putuje od svog rodnoga grada Uroševca do Prištine, rizik je bio veliki, posebno za studente. Policija je redovno sprovodila provere autobusa i vozova, posmatrajući, hapseći i ispitujući putnike koji su se sumnjičili da su delovali protiv režima.

Srpska policija ga je više puta hapsila u Prištini, ali je ovu tajnu krio od svoje porodice kako bi ih poštedeo neizbežne brige; njegovi roditelji su već morali da se izbore sa stresom onda kada je njegova starija sestra uhapšena deceniju ranije, 1979, te kada je mlađa sestra hapšena, pretučena i mučena 1981.

Urim je do 1998. položio svoje ispite i čekao da diplomira. Seća se da je 5. marta bio na žurki kod prijatelja u Prištini, kada je vesela atmosfera prekinuta vestima o masakru porodice Jašari (Jashari) u selu Prekaze.

Masakr je bio trenutak koji je ubrzao tok događaja koji su usledili.

“Prvobitno smo počeli da slavimo, misleći da su avioni NATO bombardovali barake, ali smo ujutru bili užasnuti kada smo saznali istinu.”

Oko godinu dana kasnije, situacija na Kosovu se pogoršala. Srpska policija u Uroševcu bila je smeštena u zgradi u kojoj se sada nalazi škola “Ahmet Hodža” (Ahmet Hoxha), jedva 100 metara udaljeno od puta kod Urimove kuće; komšiluk je bio sasvim izolovan, a srpske snage su koristile snajpere da bi stavile pod kontrolu kretanje meštana po dvorištima.

Osoblje međunarodne zajednice koje je nadgledalo situaciju smestilo se u drugoj zgradi preko puta škole. Urim pretpostavlja da je zato ova kuća postala meta — jednog dana, kada je kuća ispražnjena, srpske snage su je minirale i digle u vazduh.

Urim i njegova porodica jasno su čuli detonaciju.

“Nalazili smo se u kući rođaka kada smo čuli glasnu detonaciju”, priseća se. “Prvobitno smo počeli da slavimo, misleći da su avioni NATO bombardovali barake, ali smo ujutru bili užasnuti kada smo saznali istinu.”

Kuća je bila sasvim srušena, dok se noću odvijala snažna pucnjava.

Nakon noćnih dešavanja za porodicu Ćerkini postalo je neizdržljivo da ostanu u svojoj kući. Ipak, odluku o odlasku bilo je teško doneti. Urim se seća da je njegova majka insistirala na da odu odatle, uprkos protivljenju njega i njegovog mlađeg brata.

Urim, njegova majka i njegov otac napustili su kuću 1. aprila 1999; porodica njegovog brata, u kojoj je bilo šestoro dece, otišla je iz susedne kuće i uputila se ka uroševačkoj železničkoj stanici.

Kada su pristigli, ipak, veliki broj ljudi koji se kretao ka stanici i novopristigli vozovi koji su se ubrzano punili učinili su da evakuacija postane nemoguća misija. Kako su doneli mučnu odluku da napuste svoj dom, kada se ispostavilo da nisu mogli da pobegnu iz Uroševca toga dana učinilo im se da je to bio još jedan okrutan udarac.

Brojno prisustvo policije onemogućilo je povratak kući, pa su tako, zaglavljeni na ničijoj zemlji između proterivanja i nemogućnosti da pobegnu, bili primorani da noć provedu u rođakovoj kući u drugom kvartu, zajedno sa desetinama drugih ljudi koji nisu uspeli da odu.

Narednog dana, 2. aprila, svi su se ukrcali na autobus za Elez Han i uputili se ka granici sa Makedonijom.

Ipak, ovo nije bio kraj njihovim mukama.

Tražeći međunarodnu pomoć da bi se izborila sa iznenadnim prilivom ljudi, Makedonija je donela odluku da zatvori svoju granicu sa Kosovom. Kao rezultat toga, hiljade ljudi koji su bili primorani da potraže utočište ostavljeni su na ničijoj zemlji poznatoj kao Polje Blace. Ovo hladno i blatnjavo polje urezalo se u kolektivno sećanje kosovskih izbeglica.

Izbeglice u Makedoniji

Polje Blace, ničija zemlja na makedonskoj granici, gde je 65.000 izbeglica bilo danima suočeno sa užasnim životnim uslovima, a pre nego što im je dozvoljeno da pređu granicu sa Makedonijom, postalo je sinonim za ratno progonstvo stanovnika Kosova.

Tokom rata na Kosovu, oko 360.000 izbeglica potražilo je utočište u Severnoj Makedoniji. Mnogi od njih živeli su u osam kampova koji su se svi nalazili u području Skoplja i Tetova. Na svom vrhuncu, maja 1999, ovi kampovi su pružili sklonište za 110.000 ljudi, a najveći kamp ugostio je više od 20.000 osoba.

Baš kao u susednoj Albaniji, većina izbeglica bila je smeštena u privatnim kućama i stanovima, kod ljudi koji su otvorili svoja vrata da bi pružili smeštaj onima kojima je on bio najpotrebniji.

Urim se priseća da je padala kiša, da nije bilo hrane i da su uslovi bili nesanitarni. Deca nisu htela da prestanu da plaču. Ostavljeni pod otvorenim nebom, svi su hteli da im se omogući da pređu granicu.

Oko 48 sati nakon što su Urim i njegova porodica stigli u Blace, granica je otvorena i izbeglicama je dozvoljeno da pređu. Dvoje njegovih rođaka u Skoplju omogućili su brzu evakuaciju iz Blaca uz pomoć kamiona; Urim se seća da je ovaj kamion nosio i jedan sanduk.

Oko šest nedelja boravili su kod rođaka u skopskom komšiluku Čair, u kući za koju Urim kaže da je postala mesto sastanka albanskih izbeglica. Ipak, kako je prostor bio skup za iznajmljivanje i usled pritiska vlasti da izbeglice moraju da se prijave u zvanične kampove, oni su odlučili da se izmeste u glavni izbeglički kamp u Stenkovcu, na pola puta između prestonice i granice sa Kosovom.

Kako je studirao medicinu i znao engleski jezik, Urim je ubrzo pronašao posao u Doktorima sveta, organizaciji koja je radila u kampu zajedno sa mnogim drugim međunarodnim misijama i organizacijama.

Sedmog juna, nekoliko sedmica nakon što je Urim pristigao u Stenkovec, sporazum je potpisan u obližnjem mestu Kumanovu, a čime je okončan rat.

Urimu je brat rekao da su američke trupe, koje su bile stacionirane u Makedoniji, tražile prevodioca. Odlučio je da se prijavi, pa je tako dobio posao medicinskog prevodioca u tada neizgrađenom kampu Bondstil (Bondsteel) u blizini njegovog rodnog mesta.

Rad sa Amerikancima značio je da će on biti jedan od prvih povratnika u Uroševcu, koji je tamo stigao vojnim helikopterom samo nekoliko dana po završetku rata.

Ipak, kako mu je sloboda kretanja bila ograničena i kako nije mogao da stupi u kontakt sa svojom porodicom, za nekoliko sedmica je odlučio da podnese ostavku i uputi se kući da bi bio sa majkom, za koju je saznao da je sama bila kod kuće.

Uvideo je da je njegov komšiluk bio skoro sasvim ispražnjen. Svuda je bilo tuge, na pustim ulicama i u ljudima koji su preživeli svaku vrstu nezamislivih patnji.

Najveća briga je bila sudbina naroda. Jedan meštanin je pogubljen na svom kućnom pragu; drugo ubistvo se desilo u drugoj kući niz ulicu.

Sem slobode, sve ostalo je nedostajalo. Urim kaže da je, od tog trenutka, život počeo od nule.

“Nadam se da niko na svetu, čak ni moj neprijatelj, neće biti proteran iz svoje zemlje kao izbeglica, kao što se to nama desilo tada”, rekao je kroz suze. “To je najgori osećaj koji neko može da doživi.”K

Naslovna fotografija: Ferdi Limani / K2.0.

Video: Trendelina Halili / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.