Blogbox | Feminizam

Šta imaju zajedničko feminizam i albanstvo?

Piše - 08.03.2020

Uticaj tradicije protiv feminističkog talasa.

Dok sam surfovala internetom u potrazi za publikacijama na temu prava žena na Kosovu, naišla sam na iritantan komentar o kome nisam mogla prestati da razmišljam. Istaknuta feministička istraživačica Eli Krasnići (Krasniqi) priseća se nečije izjave o tome da zakoni koji štite žene “ne zvuče albanski”.

To me je nateralo da razmislim o tome da li je feminizam kompatibilan sa konceptom “albanstva”? Kada kažem “albanstvo”, mislim na zajednički identitet Albanaca i Albanki širom sveta, na sistem verovanja koji je poznat kao “feja e shqiptarit asht’ shqiptaria”.

Ako ste pripadnik albanskog naroda i čitate ovo, onda ne moram dublje da zalazim u tematiku. Ako, pak, niste, onda treba da znate da ovaj naširoko poznati citat potiče iz perioda albanske renesanse, a grubo se prevodi ovako: “Vera Albanaca je albanstvo”. Mi, Albanci, veliki smo rodoljubi, ako to dosad niste primetili.

Ženska prava — to jest, njihovo nepostojanje — na Kosovu u poslednjih nekoliko godina s pravom je stavljeno pod lupu javnosti. Prošlogodišnji slučaj navodnog silovanja devojčice iz dreničke škole dospeo je na naslovnice svetskih medija. To je samo dodatno naglasilo nepodesnost i neuspeh kosovskog pravosuđa u zaštiti svojih građanki.

Neka suštinska shvatanja albanskog identiteta sežu do fraza kao što je ova: “Žena je džak koji je pravljen da istraje.”

Traljava primena vladavine prava na Kosovu nije novina, ali sam ipak primetila simptome suštinskog i podsvesnog uslovljavanja, jednu vrstu neprimetne struje koja protiče kroz naš narod, koja se spaja sa našim institucijama i tamo pušta korenje.

Da bismo stvarno analizirali poziciju žene u albanskom društvu, prvo moramo tu tematiku da posmatramo kroz istorijske naočare. Gde bismo počeli, ako ne od Kanuna? Za vas koji niste Albanci i Albanke, Kanun — skup albanskih tradicionalnih zakona napisan pre više od 500 godina — ni u čemu ne prikriva status Albanki kao drugorazrednih građanki u svakodnevici. 

Iako je Kanun još davno stavljen van snage i više ne diktira svakodnevicu, mislim da njegovi obrisi i dalje podsvesno utiču na pripadnike albanskog naroda koji žive u Albaniji i na Kosovu, kao i na svest onih u inostranstvu. Ne treba da nas iznenadi to što seksizam u albanskom društvu buja kada uzmemo u obzir da neka suštinska shvatanja albanskog identiteta sežu do fraza kao što su ove: 

“Žena je džak koji je pravljen da istraje.” Kanun, treća knjiga, 29. poglavlje 

“Ako se žena nepodesno ponaša prema mužu, onda se od muškarca očekuje da iseče kosu svoje žene, da je skine do gole kože, da je istera iz kuće u prisustvu rođaka i da je zatim provede kroz celo selo sa bičem.” Kanun, sekcija XXXI

“Pod određenim okolnostima, muškarac nekažnjeno može da ubije svoju ženu (ili da je ostavi) zbog preljube ili zato što nije gostoprimljiva. Zbog ovakvih činova ‘nevere’, muž ima pravo da ubije svoju ženu bez krvne osvete, jer su njeni roditelji primili cenu njene krvi i dali mu čauru s kojom može da je upuca uz njen miraz, jemčeći njeno dobro vladanje na dan svadbe.” Kanun, sekcija XXXI

Ne iznenađuje to što žene nisu bile obuhvaćene krvnom osvetom. To nije bilo zbog brige za njihovu bezbednost, već zato što su smatrane nedovoljno vrednim za ubijanje, a radi odbrane časti.

U celokupnoj istoriji, Albanke su jedino imale svoj glas onda kada više nisu smatrane ženama. Uzmite kao primer fascinantni i čudni fenomen “burrnesha” (burrë znači ‘muškarac’, a nesha je ženski sufiks).

Nakon što poprime izgled muškarca i zareknu se na celoživotni celibat, ove žene konačno dobijaju na važnosti, mesto u odi i nasledna prava (setite se da danas samo 1 od 5 žena na Kosovu poseduje imovinu). Biološka svojstva, intelekt i snaga burneše nisu se iznenada promenili onda kada je žena stavila albansku tradicionalnu kapu na svoju glavu, ali njen položaj u društvu jeste. Samo zato što joj se (društveni) položaj promenio.

Ovaj zaglušujući seksistički proglas ugušio je glasove mnogih žena na Kosovu, dovodeći tako do niza smrtnih slučajeva koji su mogli da budu sprečeni.

Ova uverenja odjekuju i danas u našem društvu. Niko ih već duže vreme nije osporavao, pa su se ukorenila u našim najznačajnijim institucijama.

Šta su navodni silovatelji u slučaju devojčice iz Drenice imali zajedničko, sem toga što su navodni silovatelji? Pa, svi su muškarci na pozicijama moći. Koje su šanse da će vas nastavnik silovati, a zatim i policajac kome ste slučaj prijavili? Ispostavilo se da su poprilično velike, posebno kada glavne pozicije u pravosuđu drže muškarci koji su odgajani da na žene gledaju kao na inferiorna bića.

Ovaj zaglušujući seksistički proglas ugušio je glasove mnogih žena na Kosovu, dovodeći tako do niza smrtnih slučajeva koji su mogli da budu sprečeni. Mreža žena Kosova je saopštila da je 68% žena na Kosovu iskusilo neki vid porodičnog nasilja u svom životu.

Zejnepu Beriša (Zejnepe Berisha) ubio je njen suprug uprkos tome što je prethodno u više navrata prijavila nasilničko ponašanje.

Diana Kastrati je podnela zahtev za hitno stavljanje pod zaštitu tri nedelje pre nego što ju je ubio bivši suprug. Sud u Prištini nije reagovao, a Diana je nekoliko sedmica kasnije ubijena usred bela dana, nekoliko metara od svog doma, dok je njena ćerka bila svedokinja ove scene. Njen bivši suprug još nije uhapšen.

Žena koja kaže da je često tražila utočište u policijskoj stanici na jugu Kosova, u pokušaju da pobegne od svog supruga-zlostavljača, naposletku ga je ubila, a nakon što je on u više navrata pokušao da joj oduzme život. Pre toga je u policijsku stanicu nosila suprugov pištolj, kao dokaz zlostavljanja. Po dolasku, policajac (ujedno i prijatelj njenog muža) rekao joj je da, kada bi stvarno bila njegova žena, ne bi ni dobila priliku da donese pištolj, jer bi je on pre toga ubio.

Ove potresne priče odslikavaju simptome manjka društvene i ekonomske mobilnosti žena na Kosovu. Prema Kosovskoj agenciji za statistike, u 2019. je samo 13,3% žena bilo zaposleno, u poređenju sa 43% muškaraca. U najsiromašnijoj evropskoj zemlji, ovakva dinamika utiče na raspodelu moći u intimnim odnosima u kojima je obično muškarac jedini koji zarađuje za porodicu.

Još kada imate i element marre (sramota) u našem društvu, onda dobijete situaciju u kojoj se mnogi krivični slučajevi uopšte ne prijavljuju zbog straha da će porodica ili zajednica da odbace žrtvu. Pored toga, silovanje u braku na Kosovu i dalje nije eksplicitno definisano kao krivično delo.

Da bismo iskorenili dugovečni seksizam sa polazištem u “tradiciji”, prvo moramo da rasformiramo i preispitamo sopstveno uslovljeno razmišljanje tako što ćemo istinski da se zabrinemo za naše ophođenje prema devojčicama i ženama.

Molim vas da imate u vidu da nemam nameru da zabašurim napredak koji je Kosovo ostvarilo u borbi protiv seksizma — kipim od samopouzdanja kada vidim da Albanke menjaju stanje na terenu i preispituju društvena očekivanja. Prvi put u svojoj istoriji, Kosovo ima predsedavajuću u skupštini i pet žena na čelu najvažnijih ministarstava. Stavovi ljudi su počeli da se menjaju, iako je trebalo da prođe više od dve decenije da se u društvu održi diskusija na ovu temu.

Na 12. godišnjicu od proglašenja nezavisnosti Kosova, u februaru mesecu ove godine, obznanjeno je da će koncept spomenika Njuborn (NEWBORN) za 2020. biti usredsređen na “žrtve seksualnog nasilja u sukobima širom sveta”. Na taj način se, između ostalog, odaje priznanje ženama žrtvama silovanja i seksualnog zlostavljanja koje je korišćeno kao oružje za vreme rata na Kosovu.

Prekoputa Njuborna, spomenik “Heroinat” — podignut u znak sećanja na 20.000 silovanih u ratu — ulio mi je nadu kada sam ga posetila poslednji put dok sam boravila u poseti Prištini.

Pored toga, uprkos tragičnim dešavanjima u Drenici koja su u prestonici inicirala prošlogodišnji protest sa parolom #MeToo, bilo je ohrabrujuće videti muškarce koji su nosili transparente u znak solidarnosti sa žrtvama seksualnog nasilja koje su dugo bile zaboravljene.

Srce mi obuzima neka toplina kada čitam o takvom napretku; međutim, mislim da istinske promene počinju od manjih stvari. Ne smemo da dozvolimo sebi da slavimo ove uspehe i da se onda vratimo u svoju svakodnevnu rutinu. Da bismo iskorenili dugovečni seksizam sa polazištem u “tradiciji”, prvo moramo da rasformiramo i preispitamo sopstveno uslovljeno razmišljanje tako što ćemo istinski da se zabrinemo za naše ophođenje prema devojčicama i ženama.

Zapazite samo koliko se ponašanje žena stavlja pod lupu u medijima. Mediji se bave time šta žene nose, da li imaju partnera i, najvažnije, kako izgledaju. Pogledajte kako se zalazi u privatne živote naših političarki i kako glasine o njihovom navodnom promiskuitetnom ponašanju šire nesigurni muškarci koji misle da je najgora stvar za jednu ženu ta da bude promiskuitetna. Zapazite kako su novinarke često predmet stereotipa i kako se od njih očekuje da budu “lepuškaste” voditeljke. Primetite samo nadmenost muških slavnih ličnosti Š-kategorije koje s ponosom daju seksističke izjave na državnoj televiziji, jer su ubeđene da će njihova mizoginija naići na odobravanje.

Ova uverenja se formiraju u ranom detinjstvu i adolescentskom periodu. Nisam sigurna koliko se prosvetni sistem promenio otkako sam pohađala školu u Prištini, ali se sećam da sam jednom sedela na času građanskog vaspitanja, kada je nastavnica žurno preskočila lekciju o seksu. Ona je svoju pažnju usmerila samo prema učenicama, rekavši nam sledeće: “Seksualne aktivnosti se za vas, devojčice, ne preporučuju sve dok se makar ne verite sa partnerom.”

“Pa, s kim mi onda to da radimo?” upitao je jedan dečak iz odeljenja.

“Jedni sa drugima!” drugi dečak je uzviknuo, na šta su svi počeli da se smeju, dok je pocrvenela nastavnica građanskog oštro negodovala na ovakve posprdne komentare.

U retrospektivi, iako je reč o smehotresnom sećanju iz školskih dana, reč je o narativu i učenju koje usmerava devojčice na to da osećaju sramotu dok su još male. Marre.

Opasno je da svoj albanski identitet, čak i podsvesno ili izokola, povezujemo sa zastarelim verovanjima koja su napisana pre više vekova.

Preuranjeno svaljujemo krivicu na devojčice umesto na profesore sa zlobnim pogledima koji se udvaraju učenicama, i to često bez ikakvih posledica. Pored toga što su nastavnici često seksualizovali maloletne učenice, reč “kurvë” (kurva) je nesmetano i učestalo korišćena još dok sam pohađala školu.

Muški učenici su pravili video-kolaže na kojima su prikazane sve navodne “kurve” iz naše tekuće školske godine, zatim ih deleći međusobno. Tada nisam razmišljala o njihovom ponašanju, jer među tim devojčicama na snimcima nisam bila ja.

Dok sam odrastala, shvatila sam da smo učene da za žene postoji samo jedna dihotomija — one koje se smatraju “čistima”, “domaćicama” (çikë e shpisë) i one za koje se veruje da su “kurve”. Razlog za to da vas nazovu kurvom mogao je da bude taj što nosite čarape do kolena (to sam saznala kada sam imala 14 godina) ili taj što ste stupile u seksualni odnos (bez obzira na to da li je reč o seksu sa pristankom ili nije). Kao što sada vidite, tu postoji više nijansi.

Danas je očigledno da su se Kanunom utvrđeni zakoni vekovima slivali u mnoge pore našeg društva. Kao što možemo da vidimo u vestima koje sam iznad podelila, opasno je da svoj albanski identitet, čak i podsvesno ili izokola, povezujemo sa zastarelim verovanjima koja su napisana pre više vekova. Odanost lažnom uverenju o tome šta znači biti autentični “Albanac” ili autentična “Albanka” i nespremnost da promenimo svoje ponašanje jesu stvari koje sprečavaju naš razvoj, kao društva i kao nacije.

Uprkos sumornom prikazu realnosti u kojoj žene na Kosovu žive, očito je da se ulaže napor u to da se uklone prepreke koje se ženama isprečuju na putu. Dobrodošle su velike promene koje je još odavno trebalo da se dese, ali one kreću od svih nas. One počinju od toga da ljude u svom okruženju opomenemo kada lakomisleno koriste reč “kurva”. Počinju od toga da svoju majku pitamo o tome zašto se uvek samo od devojčica u domaćinstvu očekuje da pospreme sto, ali ne i od dečaka. Počinju od toga što ćete se prvo zapitati zašto ste izrekli predrasudu o nekoj razvedenoj ženi pre nego što ste je uopšte upoznali.

Možda bi, u stvari, trebalo da postavimo pitanje o tome da li je naše shvatanje albanstva — odnosno onoga šta znači biti Albanac ili Albanka u 2020. — kompatibilno sa feminizmom?

Naslovna: Arita (Arrita) Katona / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.