Blogbox | Dijaspora

U potrazi za pričom o ljubavnom životu

Piše - 20.08.2019

Gravitiranje između onoga što je ispravno i onoga što se od tebe očekuje.

Prošlog leta, nakon višemesečnih neprestanih pitanja koje je moja majka postavila o mojim vezama i biološkom satu koji ubrzano otkucava (imala sam 23 godine), konačno sam se izbrbljala da imam dečka. Moj ispad, koji sam kasnije zažalila, bio je rezultat višemesečnih ispitivanja skrivenih, odnosno sasvim jasnih namera.

Došlo je vreme da pronađem Albanca koji će mi biti životni saputnik. Naglasak je na Albancu.

Moji roditelji (uglavnom moja majka, jer moj otac obično izađe iz prostorije čim se ova tema pomene) nisu bili sasvim nerazumni u ovom slučaju. Naravno, oni nisu očekivali od mene da na Kosovu pronađem odgovarajuću osobu — jer sam veći deo života provela u Londonu. Bila sam suviše “vesternizovana”, pa sam morala da nađem dobrog Albanca na Zapadu koji bi se oženio mnome.

Osim toga, kada bih tražila muškarca sa Kosova, on bi hteo da bude sa mnom zbog očigledne prednosti koju sam imala — zbog mog britanskog pasoša. Zaboravite moje druge ublažujuće kvalitete.

Koliko god da se protivim osnaživanju ovog stereotipa, sećam se jasno da sam prisustvovala venčanju jednog rođaka kada je jedna žena prišla mojoj baki da je pita da li sam qikë e shpisë (“devojka iz kuće”). Imala je sina koji je tražio dobru devojku koju bi doveo kući i, na moju sreću, činilo se da se ja uklapam u tu ulogu (majka Albanka zaista jeste najveći adut i partner u tim poslovima).

Pitala je, bez ikakve suptilnosti, da li je tačno da imam britansko državljanstvo. Znate, njen sin je oduvek hteo da se otisne na “Zapad” i činilo se da mogu da mu budem žena i viza u ljudskom obliku.

Kakav skandal! Izdaja! Smelost da ja, 'shqiptare' (Albanka), nisam sledila narativ koji mi je određen na rođenju.

Prema rečima moje majke, bila sam dobar ulov za brojne albanske neženje, pa sam morala da budem proaktivna prilikom pronalaska odgovarajućeg albanskog partnera. Na svu sreću, dok sam još studirala, mogla sam da koristim izgovor da su moje studije preuzele primat u odnosu na moj ljubavni život (iako, obično, to nije bio slučaj) i ovo je bio dovoljno dobar odgovor koji je moja majka koristila dok su je moje tetke u Nemačkoj propitivale i saletale.

Međutim, nedugo nakon završetka studija, ova pitanja su postala još prisutnija. “Da li si pokušala da pronađeš nekoga na Fejsbuku? Tvoja tetka poznaje jednog finog Albanca u ruralnim oblastima Nemačke(!), zašto mu ne bi dala priliku? A ovaj Albanac iz Norveške? On je advokat!”

Kako su ova provokativna pitanja postala sve češća, počela sam da gubim strpljenje koje je ubrzo preraslo u frustraciju, što je dovelo do prethodno opisanog izliva emocija. Nakon višegodišnjeg izbegavanja blago prikrivenih primedbi o mom neizvesnom ljubavnom životu, konačno sam sa majkom bila potpuno iskrena. Imala sam skoro dvogodišnju vezu sa — spremite se — čovekom koji nije Albanac.

Kakav skandal! Izdaja! Smelost da ja, shqiptare (Albanka), nisam sledila narativ koji mi je određen na rođenju. “Ali kako ću ubuduće da razgovaram sa svojim unucima?” pitala me je majka koja je tečno govorila engleski, a nakon što sam joj isporučila ove vesti i slomila joj srce.

Nakon ovog blagog potresa u odnosu između majke i ćerke, trebalo je da prođe veći deo godine da se ona sabere i prihvati da je ovo zaista bila ozbiljna veza i da me ne zanima onaj albanski advokat iz Norveške, bez obzira na njegovu uglađenost. Kako se klupko polako odmotavalo i kako je nevoljnost moje majke počela da bledi, počela sam da se pitam da li je ovo zajednički problem s kojim se suočavaju Albanci u dijaspori — posebno imigranti druge generacije.

Nedavno sam se našla na piću sa starim prijateljem iz detinjstva koga nisam videla skoro 15 godina. Njegova je priča bila slična onoj mnogih albanskih iseljenika sa Kosova — jer je njegova porodica zatražila azil u UK na proleće 1999. Upravo je tu naučio da čita, piše i govori, dok mu je akcenat ličio na istočno-londonski zvonak zvuk.

"Čoveče!" odgovorio je nakon što sam kazala celu istinu. "Mora da voliš tog tipa čim si se zavadila sa porodicom zbog njega"

Dok smo razgovarali o prošlim vremenima, studijama i karijerama, naši privatni životi su se, što je prirodno, nametali u razgovoru. Rekao mi je da se njegova starija sestra verila za Albanca sa Kosova. I on je bio u vezi sa Albankom — devojkom iz Tirane koju je upoznao na Internetu.

Bila sam pomalo zaprepašćena time — kakve su šanse da će pronaći Albanku s kojom će se skrasiti? On je u Londonu živeo mnogo duže od mene, imajući u vidu da sam dobar deo tinejdžerskih godina provela u Prištini.

Znala sam da će uskoro na dnevni red doći i moj ljubavni život, pa sam u panici razmišljala o tome da slažem. Šta bi pomislio kada bih mu rekla istinu da mi je dečko Englez? Svakako sam znala da ću tako postaviti osnove za neprijatan razgovor između mojih i njegovih roditelja, jer će ovaj grumen informacije ponovo biti tema onda kada se sledeći put sretnu.

Ipak, zanimala me je njegova reakcija, pa sam bila direktna.

“Čoveče”, odgovorio je nakon što sam se izjasnila. “Mora da voliš tog tipa čim si se zavadila sa porodicom zbog njega.” Zvučao je kao da me optužuje i nije radio ništa da mi umanji osećaj krivice. Lako je osećati krivicu koja nije tvoja, posebno kada — gde god odeš — nailaziš na optužbe i osude zbog ličnih izbora.

“Ipak”, dodao je on, na simpatičniji način ovaj put. “Znam da je pogrešno to što naši roditelji očekuju od nas.” Oko toga smo se saglasili, ali je razlika bila u tome što sam ja skrenula sa puta kojim je trebalo da se krećem.

Sada sam svesna da u našoj kulturi porodica ima prednost u odnosu na sve ostalo. Kao Albanci, mi se držimo zajedno; postoji neizrečeni osećaj drugarstva, bratstva i sestrinstva kada se sretnu Albanci u dijaspori.

Kako sam odrastala kao žena u albanskom domaćinstvu, uvek je postojalo očekivanje da treba da igram ulogu pokorne i poslušne ćerke. Reči “Duhet me marr shqiptar” (“Moraš da se udaš za Albanca”) odmah bi se pojavile kada bi se pričalo o ljubavi i romansi, čisto da ne bih slučajno zaboravila svoju obavezu.

Nisam mogla da otresem osećaj anksioznosti. Kako ću da sakrijem dečka kada stignemo tamo?

Ove reči su ponavljane u celom mom detinjstvu i moja svest na koju je tada lako moglo da se utiče internalizovala je ovo uverenje u toj meri da sam odmah odbacivala svaku vrstu osećanja koje sam gajila prema nekome ko nije ispunjavao ovaj kriterijum. Imala sam veliku želju da sretnem Albanca u koga bih se zaljubila i ko bi bio podjednako integrisan u britansko društvo kao što sam to bila ja, a samo da se roditelji ne bi razočarali.

Ipak, kako sam sazrevala i borila se sa onime što se očekivalo od mene i šta sam htela da radim (ili ko sam htela da budem), shvatila sam da, bez obzira na moja postignuća, nisam pratila unapred određeni sled u ljubavnom životu, postala sam poznata u albanskom krugu prijatelja kao ona Albanka koja je izabrala stranca. A ipak je bilo tako mnogo Albanaca na raspolaganju. Kako sam samo smela!

Kako bih sebi otežala život, planirala sam putovanje na Kosovo sa svojim dečkom i grupom prijatelja sa fakulteta. Međutim, kako se datum sastanka približavao i kako sam gurala prazničnu odeću u torbu, nisam mogla u nju da uguram i osećaj anksioznosti. Kako da sakrijem dečka kada tamo stignem?

Moji roditelji nisu bili preterano oduševljeni mogućnošću da ću reći ljudima s kim izlazim i niko iz moje porodice nije imao pojma o tome. Dakle, na putu ka Prištini, u neudobnom i pretrpanom kombiju iz Budve, počela sam da pravim strategiju o tome kako da ušunjam dečka u kuću i da ga skriveno izvedem iz kuće čim stignemo, kako bi se izbegli radoznali pogledi i lepršavi šapat.

Težak je to zadatak kad se ima u vidu da moja Nana živi u blizini. Imala je naviku da se pojavi baš u tim inkriminišućim trenucima koje smo hteli da izbegnemo. Svaki put kada sam pokušala da se iskradem da bih otišla na žurku, ona je bila tu, ispred, kobojagi zalivajući baštu u svom dvorištu. Noću.

Zbog mene se moj dečko osećao nepoželjno i nelagodno. Kao da sam ga dovela nepozvanog na žurku.

“Možda da staviš periku?” predložio je jedan prijatelj, iako njegov smisao za humor nije uspeo da potisne rastuću bol koju mi u grudima prouzrokuje anksioznost. Nije trebalo da se brinem. Nije bilo moguće da prevarim svoju Nanu, pa tako jedno jutro, kada sam otišla na čaj, ona me je već provalila.

“Jesi li ti sa onim visokim Englezom?”

Eto ga. Ipak, umesto osude na koju sam se pripremila, skoro da sam u njenom glasu osetila nadu. Ponovo sam izbegavala istinu, ali sam je na kraju izgovorila. Tačno je, imam dečka.

Ono što nisam očekivala bile su reči olakšanja koje su usledile. Ove vesti su je razveselile — zračila je pozitivnošću. I dalje šokirana time što je prihvatila ovu činjenicu, otrčala sam u kuću da bih rekla dečku i da bih ih upoznala, gde sam ja glumila prevoditeljku zbog njenog nedostatka znanja engleskog i njegovih vrlo rudimentarnih veština albanskog jezika.

Krajem toga dana, dok smo se kretali ka putu Rruga B, razmišljala sam o svim ovim scenarijima koje sam izgradila u svojoj glavi. Shvatila sam da, ne samo da sam uzburkala svoju anksioznost time što sam se stalno uzbuđivala zbog ove trivijalne stvari, već sam učinila da moj dečko ne oseti dobrodošlicu i da oseti nelagodu. Kao da sam ga nepozvanog dovukla na žurku, znajući da tamo svi o njemu iza njegovih leđa pričaju. Naljutila sam se što sam dozvolila da ovo postanu predrasude o mojoj rodnoj grudi.

Čitav ovaj razgovor me je naterao da razmislim o tome zašto je moja Nana, žena od skoro 80 godina, koja je jedva mogla da progovori jednu reč engleskog (sem fuck you very much koje je izgovarala kada ju je neko zamolio da zahvali nekome), bila tako tolerantna prema mojoj odluci?

Albanski identitet koji delite s nekim nije garancija da će veza uspeti, koliko god nam takav stav usađivali.

Govorim na osnovu svog iskustva kada kažem da većina dijaspore deluje da je stagnirala u svom mentalnom sklopu i pogledima na društvena pitanja, posebno u poređenju sa sunarodnicima koji žive na Kosovu. Oprostite mi ako vam moje pretpostavke deluju suviše uopšteno, ali je ovo stav koji sam videla kod svojih prijatelja na Kosovu, od kojih mnogi imaju rođake u raseljenju.

Njihove rođake, šacije (schatzi), koji svake godine na leto dolaze na Kosovo, vozeći se u skupocenim be-em-veima (BMW) i noseći markiranu odeću, ohrabruju njihove sopstvene porodice da potraže albanskog partnera, uprkos tome što ispekidano govore albanski. Čula sam priče o Albancima druge generacije koji su se venčali zahvaljujući brakovima unapred dogovorenim na Kosovu, a u skladu sa željama svojih roditelja. Ipak, nakon održavanja gala-venčanja i oglašavanja poslednje udaraljke, ovi parovi, koji nemaju ništa zajedničko sem kulturnog nasleđa, ne traju uvek dugo. Albanski identitet koji delite s nekim nije garancija da će veza uspeti, koliko god nam takav stav usađivali u glavu.

Razumem da postoji volja i dužnost da se zaštiti naša albanska kultura za koju smo se tako snažno borili suočeni sa teškoćama i sistematskom diskriminacijom. Znam da se moji roditelji, poput mnogih drugih albanskih roditelja koji žive u dijaspori, boje da će njihova deca zaboraviti zemlju za koju su se brojni naši preci borili i o kojoj su pisali pesme. Da ćemo odrasti i izgubiti sposobnost da razgovaramo na sopstvenom jeziku. Da naša deca neće poznavati istoriju i da neće znati za žrtvu koju je naš narod podneo.

Moj dečko Englez je sada naučio istoriju Skenderbega. Ume da napravi rukama znak albanskog orla i obožava mantije.

Ipak, da li je to zaista slučaj? Da li imamo poverenje u imigrante druge generacije koji žive u dijaspori? Sigurna sam da ste svesni najnovije svetske dominacije Albanaca — u sportu, umetnosti i muzici.

Dua Lipa, Januzaj, Šaćiri (Shaqiri), Gaši (Gashi) i Rita Ora možda jesu vesternizovani, da tako kažemo, ali ovi Albanci koji su proveli veći deo života (ako ne i celi život) daleko od svoje domovine i dalje se ponose svojim korenima. Ako prođete kroz njihove profile na Instagramu, naći ćete brojne objave sa unverzalnim albanskim simbolom dvoglavog orla, kao i fotografije sa proslave Dana nezavisnosti, pa čak i snimke na kojima se igra šota.

Oni, baš kao i svi Albanci u dijaspori, gaje neizmernu ljubav prema svojoj domovini i vezani su za nju. Mi smo shqipe, bez obzira na to s kim smo u braku. Moja odluka da se viđam sa onima koji ne potpadaju pod moju unapred određenu etničku grupu ne čini me manje pripadnicom albanskog naroda.

Moj dečko Englez je sada naučio istoriju Skenderbega. Ume da napravi rukama znak albanskog orla i obožava mantije. Preuzeo je aplikaciju preko koje uči albanski i, što je još impresivnije, sada može iz aviona da prepozna Albanca.

Dakle, moj stav je da budemo blaži prema našim sunarodnicima Albancima u dijaspori, jer oni vode unutrašnje bitke između onoga što zaista žele i onoga što se od njih očekuje. Pokušaj da se asimiluju i integrišu u stranoj zemlji, dok se trude da zadrže svoj albanski identitet, nije lak zadatak.

Želim sledeće da poručim Albancima u dijaspori: hajde da se popnemo na nivo na kom se nalaze naša braća i naše sestre sa Kosova. Ako moja Nana može da prihvati onoga s kim sam u vezi, onda i vi treba to da učinite.

Naslovna fotografija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.