U detalje | Prošlost danas | Tranzicionom Pravda

Sećamo se na drugačiji način

Piše - 28.09.2018

Aktivisti iz postjugoslovenskih zemalja pokušali su proširiti opseg zvaničnih komemoracija.

Tokom opsade Sarajeva, stotine hiljade ljudi bili su žrtva bombardovanja i pucnjave sa obližnjih brda, bez hrane, vode i električne energije skoro četiri godine. Više od 11.000 ljudi je poginulo, uključujući 1.100 dece. To je najduža opsada jedne prestonice u istoriji savremenog ratovanja u Europi.

Kako bi ovakav događaj trebalo obeležavati i pamtiti? Jedan pokušaj se pojavio u godinama nakon opsade, kada je crvena smola stavljena u kratere koje su napravile minobacačke granate, ubijajući troje ili više ljudi nakon odbijanja eksplozije od betona. Stvarajući blede crvene bleske širom grada, improvizovani spomenici postali su poznati kao Sarajevske ruže.

U svojoj knjizi “Sarajevske ruže: ka politici sećanja”, Azra Junuzović identifikuje čoveka po imenu Nedžad Kurto, profesora arhitekture na Univerzitetu u Sarajevu, kao osobu koja je došla na ideju da ovo budu spomenici — iako je i dalje misterija ko je prvi obojio kratere. Junuzović otkriva da je Kurto hteo da se na ovaj način seća onih koji su umrli i patili bez personalizovanja određenih mesta.

Prilikom svoje posete gradu 2014, novinar Peter Korčnak (Korchnak) razgovarao je sa aktivistima Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR), koji su preuzeli na sebe obavezu da ožive Ruže tako što će ih oslikati crvenom bojom. Aktivisti su pokazali Korčnaku video-snimak u kom sredovečna žena izražava svoje poštovanje prema Ružama, otkrivajući da ona oseća da one “omogućuju ljudima da budu sami sa svojim mislima”.

Građani, novinari i akademici vide snagu u Sarajevskim ružama. Foto: Imrana Kapetanović / K2.0.

Ovaj sentiment se odražava i na rad iz 2013, “Tihi nasuprot retoričkih spomenika: Sarajevske ruže i komemorativne ploče”. Njegov autor, dr Mirjana Ristić, opisuje Ruže kao “tiha mesta sećanja koja omogućuju prolaznicima da konstruišu sopstvene verzije sećanja i višestrukih narativa o istoriji grada”.

Korčnak i Ristić stavljaju Ruže nasuprot memorijalnim pločama koje je širom grada podigao Komitet za obeležavanje ljudi i događaja iz istorije Grada Sarajeva. Korčnak je posetio spomenik posvećen masakru na Markalama, gde stoji sledeće: “Na ovom mestu su 2.5.1994. srpski zločinci ubili 67 građana Sarajeva.”

Korčnak kritikuje spomenik “zato što on govori ljudima šta da misle o onome što se dogodilo”, dok Ristić opisuje čitav niz ploča kao “konvencionalne retoričke spomenike koji artikulišu selektivnu verziju istorije zasnovanu na određenom etnicitetu”.

Selektivne istorije širom regiona

Ova bitka sa komemoracijom i uvođenjem selektivne istorije često je vođena širom bivših jugoslovenskih republika. U maju ove godine, holandska ljudskopravaška organizacija, Impjuniti voč (Impunity Watch), objavila je izveštaj, koji primećuje da potraga za ‘istinom’ na Balkanu biva preispitivana zbog jednostranog javnog diskursa poricanja.

Pod nazivom “Ispunjavanje obećanja: adresiranje nekažnjivosti na Zapadnom Balkanu”, ovaj izveštaj navodi da civilno društvo i mediji nemaju snagu da naprave razliku u društvu i da se ovaj region i dalje nalazi na bojnom polju suprotstavljenih narativa, gde svaka strana tvrdi da je ona žrtva i svaljuje krivicu na druge. “Istorijom se manipuliše da bi ona poslužila nacionalističkim narativima koji se protive svim ozbiljnim pokušajima da se odredi odgovornost za prošlost”, izveštaj navodi.

Komemoracija događaja postala je ključni deo ovoga aspekta. U junu ove godine, srpski parlament usvojio je novi zakon o regulisanju spomenika o ratu, prema kom spomenici mogu da budu uklonjeni ako su posvećeni događaju koji nije u skladu sa tradicijom ‘oslobodilačkih ratova’ Srbije. Kritičari zakona sugerišu da bi se tako mogla sprečiti komemoracija žrtava ratova koje je vodila Srbija, jer bi se ratovi devedesetih mogli smatrati ‘oslobodilačkim’.

Marko Milosavljević iz beogradske kancelarije Inicijative mladih za ljudska prava veruje da novi zakon koji regulišu memorijale može jedino pojačati narativ koji zagovara država. Foto: Lazara Marinković. / K2.0.

Marko Milosavljević iz beogradskog YIHR-a kaže da će se preko ovog zakona “državni narativ dodatno ojačati”. Ovaj aktivista tvrdi da je važno za srpsko društvo da se usprotivi ovim merama ne samo zarad budućeg mira u regionu, već i da bi se pokazalo poštovanje prema žrtvama prošlih sukoba.

Upravo su žrtve te kojima je YIHR imao nameru da obezbedi mesto u narativu sećanja. Početkom ove godine, tokom predizbornih kampanja za lokalne izbore, beogradska kancelarija je zahtevala da se kandidati obavežu da će izgraditi spomenik u znak sećanja na civile čija su se tela dve godine nalazila u Batajnici, na obodima Beograda, što je inicijativa ove organizacije koja i dalje traje.

Tela u Batajnici su premeštena sa juga Kosova u pokušaju da se zataška serijal masakara, što je zločin za koji je ministar unutrašnjih poslova, Vlastimir Đorđević, osuđen od strane Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Od 2001, više od 700 tela je ekshumirano sa ovoga mesta, što se i dalje koristi kao centar za obuku u ovom ministarstvu, i to od strane specijalne antiterorističke jedinice.

U međuvremenu, u Hrvatskoj, avgusta 2010, aktivisti YIHR-a postavili su ploču u znak sećanja na sve civile koji su napustili svoje domove tokom Operacije Oluja. Prema hrvatskom ogranku Helsinškog komiteta, vojna operacija od 4. avgusta 1995. dovela je do ubijanja 677 srpskih civila, dok je još 200.000 napustilo Hrvatsku. Uprkos tome, godišnjica Operacije Oluja često se slavi kao trijumf, gde se vojne parade redovno održavaju.

Na ploči koju su podigli aktivisti na 15. godišnjicu Operacije Oluja, stoji sledeće: “od hrvatskih građana, koji se izvinjavaju žrtvama u odsustvu izvinjenja od onih koji su odgovorni”. Jula ove godine, aktivisti ove organizacije pripremili su vodič za pružanje pomoći političarima da nađu načina da se izvine za zločine počinjene nad srpskim civilima, sugerišući da bi trebalo uputiti javno izvinjenje i osude.

Godine 2016., kosovski odel Inicijative mladih pokušao je osigurati da nestale osobe nakon rata u ovoj državi ne nestanu i sa političke agende slanjem kutije cipela koje simboliziraju nestale tadašnjem premijeru Isa Mustafi. Foto Jetmir Idrizi, zahvaljujući YIHR Kosovo.

Sa svoje strane, YIHR Kosovo je učinilo sve da više od 1.500 nestalih osoba iz rata na Kosovu i nakon njega ostanu u sećanju javnosti kroz simboličke akcije, posebno 30. avgusta, na Međunarodni dan nestalih. Godine 2016, ova organizacija je poslala kutiju sa cipelama koje simbolizuju nestale tadašnjem premijeru Isi Mustafi, zajedno sa pismom u kome se navodi da su “zabrinuti zbog [institucionalnog] nemara prema nestalim osobama”.

Marigona Šabiu (Shabiu), direktorka kancelarije YIHR-a na Kosovu, izjavila je za K2.0 da je jedan od glavnih ciljeva organizacije upravo kreiranje “ispravnog sećanja” na rat na Kosovu. Prema mišljenju Šabiu, to znači “priznanje svih civilnih žrtava iz svih zajednica, kažnjavanje počinilaca zločina i zadovoljavanje pravde”.

Kako bi pomogla u ovoj nameri, ova organizacija se priprema za pokretanje Virtuelnog muzeja izbeglica poslednjeg rata na Kosovu. Izgrađena onlajn, ona će sadržati audio i tekstualne priče, kao i privatne fotografije, koje će oslikati različita iskustva kroz koja su kosovski građani prošli dok su bili izbeglice.

“Ovaj muzej će prikazati put i lična iskustva građana kao izbeglica, a kako bi se dao doprinos kreiranju kolektivnog sećanja i simboličkog priznanja patnje civila iz svih etničkih grupa tokom rata na Kosovu”, objašnjava ona. “Egzodus naroda tokom nedavnog rata na Kosovu esencijalni je deo naše prošlosti i sadašnjosti, imajući u vidu da je oko jedan milion ljudi napustilo svoje domove”.

Prema mišljenju Šabiu, kolektivno sećanje na Kosovu i dalje je blisko povezano sa zvaničnim narativima. “Ono što je očigledno jeste manjak priznanja za druge otpore, a ne samo za one vojničke prirode. Otpor, kao što je bio onaj u paralelnom sistemu obrazovanja, zdravstvu, otpor žena i drugih nedominantnih grupa na Kosovu, i dalje je na marginama sećanja”, rekla je ona.

Profesorica Linda Gusia je posvetila karijeru pokušajima da u kolektivnoj memoriji raširi ideju o otporu na Kosovu tokom 90tih, na drugih način od sjećanja samo na vojnike. Foto: Majlinda Hoxha / K2.0.

Linda Gusia, profesorica sociologije na Univerzitetu u Prištini, ima slično mišljenje. “Našim kolektivnim sećanjem dominiraju vojnici, štaviše, to su vojnici muškarci”, izjavila je ona za K2.0. “Drugi doprinosi nisu predmet sećanja i vrednovanja. Heroji su važni, ali žrtve i ljudi koji su doprineli tome na mnoge načine, iskustva i narativi svake etničke zajednice takođe su važni.”

Tokom cele svoje profesionalne karijere, Gusia je istraživala ulogu drugih grupa u devedesetim godinama na Kosovu, posebno protesta koje su vodile žene i izložbe koja je zasnovana na njenom radu, a koja je održana u Muzeju Kosova početkom ove godine. Izložba se usredsredila na mart 1998, na mesec u kom su se četiri protesta održala, a koje su predvodile žene, pa se tako pokušalo da se ovaj aspekt kosovske istorije devedesetih zadrži u životu kroz fotografiju i snimke intervjua sa onima koji su u tim dešavanjima učestvovali.

Lične priče

Lična iskustva i narativi jesu kamen-temeljac druge organizacije koja se na Kosovu bavi prošlošću na holističniji način, a to je Usmena istorija Kosova. Ova onlajn platforma prikuplja priče ljudi različitih godina, nacionalnosti i zvanja, koji dele svoja iskustva o određenim dešavanjima ili periodima, uključujući pomilovanje za krvnu osudu početkom devedesetih godina, iskustva iz rata i o deklaraciji o kosovskoj nezavisnosti 2008.

"Usmena istorija ne doprinosi kreiranju krupnih, zvaničnih narativa. Ona nudi različitost, a ne crno-belu sliku." -

Aurela Kadriu iz Usmene istorije Kosova

Aurela Kadriu, istraživačica iz ove organizacije, kaže da metod usmene istorije čini da pripovedanje životnih priča bude lakše za ispitanike i nema za cilj da se nužno potvrde datumi i činjenice, već se više tiče iskustava raznih ljudi.

“[Usmena istorija] ne doprinosi kreiranju krupnih, zvaničnih narativa”, kaže Kadriu za K2.0. “Upravo suprotno, Usmena istorija nudi različitost, a ne crno-belu sliku. Siva se istražuje preko verbalne istorije, gde se nijanse nalaze negde posred krupnih narativa”.

U jednom od brojnih intervjua objavljenih na veb-sajtu ove organizacije, nalazi se intervju sa Vaitom Krasnićijem (Krasniqi), nastavnikom muzičke kulture iz Prizrena, koji je počeo da drži nastavu ranih devdesetih godina, kada se situacija u Jugoslaviji pogoršavala. U intervjuu, Krasnići govori o paralelnom sistemu albanskog školstva na Kosovu koji je nastao sredinom osamdesetih, kada je nastava držana u privatnim stanovima nakon što je srpski režim uklonio skoro svu albansku decu iz obrazovnih ustanova.

“Sećam se muzičke škole iz tog vremena”, rekao je. “Iako smo se nalazili van zvaničnih prostorija škola, nikada nismo zaustavili aktivnosti. Organizovali smo razne koncerte sa studentima. To su bila teška vremena. Međutim, na neki način, svi smo se saglasili sa time da škole na albanskom jeziku opstanu sa kapacitetima koje su imale van školskih zgrada.”

Projekti Usmene istorije sprovođeni su i u Bosni i Hercegovini (BiH), uključujući Usmenu istoriju BiH, koja, prema napisu na veb-sajtu, ima za cilj da “doprinese međusobnom razumevanju posledica rata za sve stanovnike BiH”.

Iako ova inicijativa predstavlja pokušaj pomirenja, suosnivačica Usmene istorije BiH, Leila Bičakčić, tvrdi da je, u stvari, u Bosni i Hercegovini sve teže preduzeti zajedničke inicijative radi kreiranja atmosfere poverenja. “Nemamo zajedničku istinu ili zajedničke vrednosti koje bi trebalo da se ogledaju u zajedničkim inicijativama”, izjavila je ona za K2.0.

Uprkos teškim okolnostima, drugi slični projekti u BiH pomogli su u tome da se okupe preživeli i svedoci rata kako bi podelili svoje priče kroz intervjue koji su objavljeni na onlajn platformama. Među projektima je Filmska biblioteka genocida, koja ima za cilj da prikupi audio-vizuelna svedočanstva 10.000 onih koji su preživeli genocid u Srebrenici. Specijalna platforma je kreirana da bi se podelile priče o opsadi Sarajeva, a uz pomoć projekta Virtuelna FAMA kolekcija: opsada Sarajeva.

Deo kolekcije sećanja koju je objavila Fama pripoveda priču o pekaru, Kemalu Mesaku, koji se seća opsade. On govori o poteškoćama u prehrani građana tokom opsade, posebno kada je manjkalo kvasca.

“Dodali smo vrlo male količine sode bikarbone brašnu i tako smo pravili hleb koji je bio relativno dobrog kvaliteta”, Mesak otkriva u svom intervjuu. “Bilo je najviše kore, ali smo pravili oko 30.000 svakoga dana sedam ili osam dana zaredom kako bismo mogli da zadovoljimo potrebe mušterija, makar delimično. Kada su nam predstavnici raznih humanitarnih organizacija prilazili, tražili smo od njih da nam makar pošalju malo kvasca. Kada je francuski predsednik [Fransoa, François] Miteran (Mitterrand) došao, doneo je plastičnu kesu sa oko 2-3 kilograma”.

Iako nisu uspeli da se odupru zvaničnim, selektivnim narativima koji se nalaze u kolektivnom sećanju naroda, ovi projekti su makar uvrstili hleb i ruže u sećanje o Opsadi Sarajeva.

Edited by Besa Luci.

Feature image: Majlinda Hoxha / K2.0.

Vrati se na monografiju 

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.