Jedan na jedan | Albanija

Edi Hila: Želim da pričam o svojoj umetnosti, ne o režimu

Piše - 25.08.2017

Albanski umetnik govori o učešću na izložbi Documenta 14.

Čim smo seli sa Edijom Hilom u njegov studio u Tirani, prva stvar koju nam je pojasnio pre intervjua za K2.0 jeste da ne želi pričati o tome što je proganjan. Hila je frustriran zbog toga što narativ “progonjenog umetnika” zamagljuje druge diskusije o njegovom radu, čak i danas, skoro trideset godina nakon pada režima.

Umesto da činjenicu što je bio denunciran i zatvaran iskoristi u cilju samoodlikovanja, Hila ne zanima da sebe prikaže kao umetnika otpora ili slično. On, umesto toga, naglašava važnost prevazilaženja suludosti koja je bila svetska umetnost u to vreme i začetak razmišljanja o onome šta bi albanska umetnost mogla da postane, o čemu bi mogla da govori, van konteksta režima.

Hila kaže da je to teško učiniti, jer establišmentom umetnika u Albaniji i dalje dominira socrealistična estetika, ali bi veliki broj albanskih umetnika koji su predstavljeni na ovogodišnjem Documenta 14, jednom od najprestižnijim međunarodnih umetničkih izložbi na svetu, mogao da bude znak nekog poboljšanja.

Fotografija: Ljorina Hodža / K2.0.

Hila sam ima 50 radova koje izlaže na izložbama Dokumente u Kaslu i Atini. Najraniji radovi jesu serijal grafita i crteža sa vodenim bojama na kojima je počeo da radi sredinom sedamdesetih tokom svog trogodišnjeg interniranja; reč je o papirićima koje je presavijao u svojim sveskama i tako krio. Značaj ovog perioda za Hila leži upravo u ovim malim crtežima koji su se pojavili kao fizički ostaci jednog snažnog iskustva, a ne političkih uslova koji su ga tamo odveli.

Hilovi crteži bi mogli da se smatraju vizuelnim svedočanstvom Albanije koja se nalazi u neprekidnom stanju tranzicije. U središtu ove umetničke produkcije nalazi se istraživanje mitologija, psihologija i neuspeha koje je takvo stanje prouzrokovalo.

Hila misli da je arhitektura najveći svedok i nosilac ove prošlosti. Jedna od njegovih najzapaženijih preokupacija u celoj karijeri je bavljenje Bulevarom Majke Tereze u Tirani (koji se ranije, u komunističko doba, zvao bulevar “Mučenici naroda”). On ovo mesto drži kraj sebe kao mesto koje baštini njegova najranija i omiljena sećanja, ali ga za Bulevar istovremeno, vežu i stvari koje nose sudbonosni politički značaj, a čiju misteriju teži da razotkrije.

Hilov serijal Bulevara, baš poput slika Penthausa i šatora, karakterističan je za transformaciju svakodnevnog okruženja u apsurdne strukture kroz razne manipulacije boja, prostora i dimenzija, izlažući latentne kvalitete. Dok se njegov raniji rad usredsređivao na to šta urbanizam u Tirani govori o njenom identitetu, najnoviji serijal crteža za Dokumentu, pod nazivom “Šator na krovu automobila”, istražuje najvažniji fenomen s kojim se Evropa danas suočava.

K2.0 je razgovarao sa Hilom radi diskusije o psihogeografiji Tirane, kao i o učešću u Documenta 14.

Serijal Edija Hila prikazuje centralni bulevar u Tirani, što su samo neki od njegovih radova koji se izlažu na Documenta 14. Fotografija: Majkl Nast.

K2.0: Vaš serijal bulevarskih crteža iznikao je iz dugotrajne veze sa Bulevarom Majke Tereze u Tirani, što je proces koji je počeo u vašoj mladosti. Da li možete da opišete neke interakcije sa Bulevarom i njegovom arhitekturom u to vreme, i kako se sve to menjalo dok ste odrastali?

Hila: Prirodno je da, kada je reč o njegovoj umetnosti, umetnik sebe zapita šta treba da izmeni u svom radu — šta je poruka koju će poslati, šta ga iz te poruke okružuje u svakodnevnom životu i kako se njegov prekid ukotvi u probleme širom njegove zemlje.

Često zaboravljamo da problemi kojima treba da se bavimo jesu vrlo blizu nama, da smo čak i mi sami deo njih i da nema potrebe da ih tražimo negde drugde, sem unutar naše kuće, koju poznajemo bolje od ičega drugog.

Upravo se ovo desilo Bulevaru gde smo proveli svoju mladost, svoj život. Tamo smo se susretali i zaljubljivali. Na tom bulevaru smo se sudarili sa politikom koja je proizvodila našu istoriju godinama, jer je Bulevar bio svedok mnogih događaja: veličanstvenih vojnih parada, proslava komunističke diktature i drugih demonstracija koje su se obično dešavale u gradskom centru. Taj bulevar je grad uzdizao do nivoa metropole.

Teške senke koje fasade oko hladnih zgrada u centru prenose, kao što to čini zgrada u kojoj boravi premijer, zgrada bivšeg Centralnog komiteta, Univerzitet koji se nalazi prekoputa, kao i druga zdanja — povezani su sa osećanjem tajanstvenosti koja obuzima svaku nepoznatu stvar. Ja sam na taj način posmatrao ovaj serijal slika.

Hilov rad se često fokusirao na fontanu koja se nalazila na bulevaru tokom komunističkog režima Envera Hodže, a koja je kasnije uklonjena. Fotografija: Majkl Nast

Fontana koja je izgrađena na Trgu Majke Tereze, a koja je kasnije uklonjena, jeste predmet nekoliko slika. Zašto vam je ova fontana bila toliko važna?

Fontana na Trgu Majke Tereze izgrađena je tokom komunističke diktature i ostala je u mom sećanju kao “fontana bez vode”.

Ako posmatrate arhitekturu trga koji se sada naziva “Majka Tereza”, nije bilo lako umešati se u nešto tako. Ovaj trg je bio zaštićen racionalnošću svojih proporcija i britko omeđenim granicama, a svako mešanje je bilo u nesaglasju sa estetikom i konceptualnom nužnošću arhitekture u njenoj celosti, koja je bila monumentalne, imperijalne grandioznosti. Ali je fontanu izgradila politika komunističke propagande.

Bio je to nesrećan trenutak našeg urbanizma, nasilno-kreativni čin, ali i politički. Posle nekoliko godina, fontana je srušena, ostavljajući iza sebe važnu poruku, posebno kada je reč o urbanističkom planiranju.

U mnogim slučajevima, na mojim slikama, udaljim se od postojanja fontane, izmeštam je među raznorazne zgrade, a ponekad je postavljam uzduž bulevara, a kako bih dao drugačiji ritam kompoziciji i kako bih naglasio nadrealnu atmosferu i kreiranje imaginarnih situacija.

Zašto na vašim slikama nema ljudskih figura?

Kako bih očuvao estetičke težnje Bulevara — što se zasniva na imperijalnoj rimskoj tradiciji fašističke arhitekture i neoklasicističkog duha ove arhitekture — smanjio sam ilustrativni prikaz događaja: vojne parade, popularne manifestacije, protesti, itd.

Racionalistička estetika je ono što je, uglavnom, poslužilo za stvaranje ovih slika i orijentisalo njihovu formalnu konceptualizaciju. S druge strane, takođe mislim da su težina oblika, jačina i prostori između njih bolje poslužili napetoj atmosferi koja je bila rame uz rame sa godinama našeg odnosa — ili odnosa mnogih generacija — sa ovim bulevarom. Hteo sam da naslikam Bulevar baš iz ovog ugla, a ne kao reprodukciju scena koje se nalaze povrh, sa idejom da će na ovaj način ono što čini suštinu biti prikazano na snažniji i moćniji način.

Još jedna Hilova serija, “Šator na krovu automobila“ povezuje Documenta 14 širu temu vezanu za migracije. Foto: Mathias Voelzke.

Vaš nedavno kompletirani serijal, “Šator na krovu automobila”, trenutno se izlaže u Atini i Kaslu kao deo Documenta 14. Možete li nam reći nešto o ovom serijalu i kako se on vezuje za širu temu izložbe — “Lekcije iz Atine”?

Izbor koji napravim u kreativnom delovanju donosim kao rezultat iskrenog iskustva stečenog u realnosti u kojoj živim. Moje učešće u Dokumenti se odigralo kroz kreativni period u kom sam tragao za istinom u najširem smislu reči. To nije jasno samo po odabiru teme, već i po tome kakvu bi estetsku poziciju zauzeo. Ideja za “Šator na krovu automobila” pojavila se na jednostavan način: trenutak kupovine šatora (onaj tip šatora koji se koristi za turizam u divljini) i simbolizam postavljanja šatora povrh automobila bio mi je vrlo provokativan i smislen.

Počev od bliskog odnosa koju šator gaji prema arhitekturi, kombinacija šatora i automobila, gledano sa pozicija arhitekture, pronalazi svoje opravdanje u Korbizjeovoj formuli: “the machine for living in”.

Pojam automobila kao proizvoda savremenog doba podržan je od nekoliko tačaka koje su blisko povezane sa novim estetičkim zahtevima. Kola predstavljaju sintezu: reč je o novom duhu, reč je o rezonu, estetici, poeziji i tehnici, reč je o funkciji i konstrukciji, arhitekturi i, bez ikakve sumnje, reč je o istoriji.

S druge strane, šator nije ništa drugo sem kratke pauze i naknadna demontaža s jednog na drugo odredište. On je i dalje pokretna i krta struktura, dok je odnos sa njim privremen. Šator je neposredno rešenje za preživljavanje koje nosi svoj veo misterije. On vas poziva na beg, u izolaciju, garantuje vam mir, ali je istovremeno pokretna i preteća silueta.

Svakako da je celi slučaj situiran u kontekst šoua u Atini, u vezi sa širom temom, “Lekcije iz Atine”. Atina je jedna od najvećih luka koja očekuje brojne dolaske preko mora. Emigracija je suočila licem u lice dva različita sveta i ta dva sveta se upravo sastaju na ovim obalama, gde se žrtva izbegavanja tragičnih krajeva ratova suočava sa neprikosnovenom humanošću ljudi sa nepoznatih teritorija, koji su, takođe, sada u opasnosti od istog neprijatelja.

Moje slike se upravo fokusiraju na ovu temu, one pokušavaju da izraze složenu atmosferu [današnjice] i da prate što je više moguće dramatičnih avantura čovečanstva u savremeno doba. Istorija šatora je istorija privremene realnosti: prag koji se mora preći kako bi se otpočeo novi život. Sve do juče, šatori su bili najstarija skloništa na svetu, a danas, zbog automobila, šatori se predstavljaju kao nešto novo, kao novi način života. Ali, s obzirom na to da šatori potiču iz antičkog perioda u pesničkom smislu, nova estetika ne može biti ništa drugo do automobila.

Imate i veliki broj crteža napravljenih vodenim bojama, koje izlažete u galerijama EMST i Odeion u Atini. Šta nam možete reći o tim radovima?

Serijal crteža koji sam izložio u Documenta 14 pokriva širok vremenski period, koji je počeo 1970. i trajao sve do 1990. Crteži, uglavnom, pripadaju vremenu kada sam radio na živinarskoj farmi i gde sam bio “ponovo školovan” od radničke klase, kako se to ranije nazivalo.

Takav blizak kontakt sa stvarnošću nikada ranije nisam poznavao. Pod psihološkim pritiskom koji izaziva činjenica da sam kažnjavan, posebno u tako brutalnom diktatorskom režimu, moj odgovor je bio vrlo složen i on je izražen u ovim crtežima koje sam sačinjavao godinama.

"Ne sećam se da je bilo trenutaka u kojima sam se, pre nego što bih počeo da radim, zapitao kako ću nešto da naslikam."

Edi Hila

S druge strane, taj period je bio ohrabrujuć i inspirativan u pogledu moje pozicije kao umetnika, u smislu da je to afirmisalo moje iskustvo komuniciranja i prenošenja poruke kroz kreativni rad, ne samo u svojoj sadržini, već i u umetničkoj formi.

Izražajnost ovdašnjeg života, u vezi sa propisanom društvenom kategorijom, koja je sadržala niz problema iz svih dimenzija: političkih, emotivnih, ekonomskih, ideoloških, ljudskih, duhovnih — a da ne pominjemo neizvesnost, strah i pretnje; sve ovo je stvorilo umetnost koja se isključivo bazira na istini života, čime se štiti ova istina čak i uz pomoć formalnog konteksta umetničke ekspresije.

Ne sećam se da je bilo trenutaka u kojima sam se, pre nego što bih počeo da radim, zapitao kako ću nešto da naslikam, niti koju ću poziciju da zauzmem u odnosu na estetsku realizaciju nekog rada. Moj kontakt sa životom je bio toliko moćan i traumatičan, a moja želja da to uhvatim snažna, da to izložim, neposredno, bez gubljenja vremena, da prikažem istim intenzitetom snagu svoje percepcije događaja na crnoj stranici, svakog dana posle radnog vremena sa kesama brašna u rukama.

Ovi crteži napravljeni grafitom i vodenim bojama podeljeni su po temama. Kategorije nose sledeće nazive: “Propaganda” 1974-1985, “Živina” 1970-1976, “Dostojanstvo čovekovo” 1970-1986. i “Južno more, povratak sebi” 1972-1989.

Imate više od 50 izloženih radova na Dokumenti — kako se odlučivalo o tome koji će radovi biti predstavljeni u galerijama EMST i Odeion Conservatoire u Atini, a koji u Neue Neue (Hauptposte), Novoj galeriji i galeriji Torwache u Kaslu?

Pjer Bal Blank, koji je i kustos mog rada, mislio je da ga je najbolje podeliti po grupama na osnovu sadržaja ili pitanja kojima se radovi bave, uvek u konjukciji sa radom drugog umetnika koji se bavi sličnim temama i čiji se rad podudara s mojim. Mislim da je ovakav pristup bio pravi i ostavio je značajan utisak, obogaćujući izlaganje jednog umetnika čiji je rad izložen pored rada drugog umetnika, i tako dalje. Isto ovo se desilo sa radovima Lale Meredit-Vulja i Sokoljom Bećirijem.

Bulevarski serijal je izložen u Kassel Documenta, galerija Towache, koja je okružena bulevarom Vilhelmshoe u ovom gradu. Kao što je slučaj sa našim bulevarom, za vreme nacističke okupacije, ali i pre toga, ovaj bulevar sadrži tragove drugih događaja iz istorije ove zemlje. Upravo je postavljanje ovih dvaju bulevara jednog pored drugog, imajući u vidu njihove paralelne prošlosti, predstavljalo konceptualnu osnovu kustoskog pristupa ovom delu događaja Documenta 14.

Šta mislite o velikoj zastupljenosti albanskih umetnika na Documenta 14?

Da, tačno je da su Albanija i Kosovo vrlo dobro zastupljeni na ovom ogromnom međunarodnom umetničkom događaju, gde svako dobija priliku da bude deo oprezno osmišljenog procesa odabira, kao i da učestvuje u univerzalnoj poruci Documenta 14 koja treba da se prenese.

Šta mislim o našem učešću na Documenta 14, pored dostojanstvene zastupljenosti i pohvala koje je naš rad dobio od kritičara i stranih medija, i pozitivnih mišljenja koja smo čuli u prostorijama Documenta 14, jeste ravnodušnost medija prema ovom događaju. Mislim da je vaš članak jedini koji pokriva ovaj sjajan događaj o našoj umetnosti i kulturi.

Naše prisustvo na Documenta 14 vidim kao nastavak napora da afirmišemo Albaniju.

Ovaj intervju je urađen na albanskom, a preveden na engleski/srpski.

Naslovna fotografija: Lorina Hoxha / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI