Monografije | LGBTI prava | LGBTI

Goran Miletić: Većina političara sa Zapadnog Balkana različitost ne smatra poželjnom

Piše , - 09.10.2017

Veterani iz oblasti ljudskih prava diskutuju o slabom napretku na polju LGBTI prava u regionu, prkoseći granicama i prilagođavajući aktivizam dobu interneta.

Aktivista za ljudska prava duže od dve decenije, Goran Miletić, postao je poznat kao jedan od najistaknutijih regionalnih ličnosti koje pozivaju na ravnopravnost. Početkom devedesetih godina, kada je počeo da studira pravo u Beogradu, pridružio se Arkadiji, prvoj LGBT organizaciji u Srbiji. Zajedno sa drugim aktivistima iz organizacije, počeo je da učestvuje u antiratnim i antimiloševićevskim akcijama.

“Počeo sam u to vreme da se bavim ljudskim pravima, kao i mnogi drugi — kada sam video nepravdu koja se dešava preda mnom. Tada još nisam bio znao šta su ljudska prava, ali sam znao dovoljno da bih na studijama odabrao pravac koji je obuhvatio predmete iz ove oblasti”, Miletić je rekao u intervjuu iz 2014. posvećenom korenima njegovog aktivističkog rada.

Posle njegovog angažovanja i rada u brojnim istaknutim ljudskopravaškim organizacijama, kao što je Fond za humanitarno pravo, pridružio se Braniocima građanskih prava (Civil Rights Defenders) 2004. godine. Danas je programski direktor za Zapadni Balkan. Na svom putu aktiviste, bio je bitan činilac za LGBT prava i jedan od organizatora Parade ponosa u Srbiji.

Pred prvu zvaničnu LGBTI paradu na Kosovu, K2.0 se sastao sa Miletićem da bi s njim porazgovarali o evoluciji LGBTI prava u regionu, odnosu institucija sa zajednicom i preprekama s kojima se LGBTI osobe suočavaju.

K2.0: Već se duži niz godina bavite ljudskim pravima i LGBTI aktivizmom na Zapadnom Balkanu. Kako se LGBTI aktivizam razvijao u regionu?

Goran Miletić: Izuzetno je teško biti aktivista za LGBTI prava u ovom regionu. Društva su vrlo mala i isključenost iz ostatka društva je na vrlo visokom nivou kada odlučite da budete vidljivi u medijima kao aktivista. Međutim, imamo neke hrabre ljude, uglavnom iz pokreta za ljudska prava, koji se sada otvoreno bore za ljudska prava LGBT zajednice.

Mnogi mladi aktivisti su odrastali kada je homoseksualnost bila legalna i ne sećaju se vremena kada je policija mogla da vas uhapsi ako ste gej. U skladu s tim, oni su spremniji da se angažuju i ja mislim da je internet bio bitna faza u ovoj evoluciji. Sada možete da se povežete s ljudima koji slično razmišljaju kao vi, da se povežete sa aktivistima iz regiona, da organizujete bilo koji događaj i još mnogo toga. Štaviše, LGBT+ aktivisti u svakoj zemlji i u regionu su međusobno vrlo dobro povezani. Međutim, i dalje nam ne ide dobro kada treba da motivišemo lokalne zajednice van okvira interneta.

Fotografija: Goran Miletić.

Ko su lokalne zajednice van okvira interneta? Starije LGBTI osobe i ljudi koji žive u izolovanijim ili ruralnim područjima? Kakve napore treba uložiti i intervencije napraviti kako bi LGBTI aktivisti širili aktivizam u zajednicama koje nisu na internetu?

U stvari, mislim da građani iz ruralnih područja sada mnogo više vremena provode na internetu. Jednostavno je, nemaju izbora, kao što je slučaj i sa ljudima u gradovima. Slično tome, LGBT+ zajednice u malim gradovima i ruralnim područjima su sada mnogo više na internetu. Kada ste starija LGBT osoba na Zapadu, onda je to lepo i imate mnogo izbora, društveni krug kojim se krećete, dok je, na Balkanu, ovaj deo LGBT zajednice gotovo nevidljiv.

Kada je reč o širenju aktivizma van interneta, mislim da je to pitanje za milion dolara. Prvo i osnovno, ljudi se plaše posledica ukoliko budu vidljivi u društvu ili ako učestvuju u događajima koji imaju veze sa LGBT zajednicom. U slučajevima u kojima izlaze i provode se, ne razmišljajući ili ne brinući o posledicama, oni se plaše uticaja koji njihova vidljivost na javnim mestima može da ima na njihove roditelje i njihovu porodicu, posebno ako i dalje žive u malim gradovima.

Svake godine pred Prajd u Beogradu dobijamo pozive od grupa aktivista koje bi došle iz manjih gradova i traže od nas da im garantujemo da se neće pojaviti na televiziji, jer ne žele da imaju probleme sa svojim roditeljima, rođacima, itd. Mislim da je faktor vremena bitan i da ćemo željene promene imati u bliskoj budućnosti.

U poređenju sa periodom od pre nekoliko godina, postoji povećan broj ljudi koji smatraju da je ovaj region doživeo napredak u pogledu LGBTI prava. Da li biste se saglasili s ovom tvrdnjom?

Postoji neki napredak, ali stvari koje su napravljene za 10 godina mogle su da se dese i za šest meseci ili tako nešto. U svakoj državi regiona imamo zakone protiv diskriminacije, seksualna orijentacija se pominje u mnogim drugim zakonima, dok javni događaji, Prajd i slična dešavanja postaju stvarnost. Ljudska prava LGBT+ osoba nalaze se na dnevnom redu.

"Mnogi aktivisti su dobro povezani sa svojim kolegama iz regiona i Evrope... 20 aktivista za ljudska prava sa Kosova je učestvovalo na Prajdu u Beogradu 2017."

To nije dovoljno i daleko smo od zadovoljavajuće pozicije. Ali, u poređenju sa periodom od pre 10 ili 20 godina, vidi se napredak. Međutim, nalazimo se daleko od situacije koja postoji u većini država-članica EU, uprkos činjenici da imamo registrovana partnerstva u susednim državama: Slovenija, Hrvatska, Grčka. U pogledu vidljivosti, ima napretka, dok je prihvaćenost i dalje ograničena.

Mislite li da danas postoji globalna povezanost kada je reč o aktivnostima za ljudska prava?

Zajedno sa drugim stvarima, internet igra ključnu ulogu u globalnoj povezanosti. Lako je deliti znanje, iskustvo, ideje i organizovati bilo šta kada imate internet i društvene mreže. Štaviše, prevoz nije onoliko skup koliko je bio pre nekoliko decenija i globalni događaji koji se bave ljudskim pravima se održavaju poprilično često. Ja sam postao aktivista kada nismo imali internet ili mobilne telefone, i kada smo pisali pisma na pisaćoj mašini kako bismo dobili podršku i solidarnost iz inostranstva.

Posle dva javna marša, prva Parada ponosa se organizuje na Kosovu. Kako procenjujete ovakvu situaciju, imajući u vidu da ste upoznati sa aktivizmom u ovoj zemlji?

Svaki javni događaj LGBT+ zajednice u regionu je izuzetno važan. Možemo da se složimo ili ne sa nekim elementima, ali je potpuna vidljivost u javnosti važna radi smanjenja stepena homofobije i transfobije u tom društvu. Aktivisti sa Kosova su vrlo hrabri i znam koliko je teško organizovati bilo šta javno u takvom okruženju.

Nadam se da će u paradama učestvovati više ljudi ubuduće, jer su mnogi aktivisti vrlo dobro povezani sa svojim kolegama iz regiona i Evrope. Na primer, 20 aktivista za ljudska prava sa Kosova učestvovalo je na Prajdu u Beogradu 2017. Siguran sam da će i parade na Kosovu, takođe, doprineti poboljšanju stanja ljudskih prava za LGBT+ zajednicu na Kosovu na duže staze.

Fotografija: Goran Miletić.

Prva otvoreno gej premijerka Srbije učestvovala je u ovogodišnjoj Paradi ponosa u Beogradu, čime je postala prva šefica srpske vlade koja je učestvovala u ovom događaju. Neko je izveštavao da je rekla sledeće: “Srbija poštuje različitosti. Ovo je moja današnja poruka, da je srpska vlada ovde za sve svoje građane i da će poštovati prava svih građana”. Da li mislite da Vlada Srbije zaista poštuje prava svih građana, uključujući LGBTI prava?

Uprkos međunarodnim standardima, članstvu u Savetu Evrope, ustavu i Zakonu protiv diskriminacije, Srbija i dalje ima velikih problema sa diskriminacijom. Prema istraživanjima, tri grupe sa najvećom društvenom distancom kod građana Srbija jesu Romi, LGBT+ i Albanci, a nad ovim grupama se vrši najveća diskriminacija.

Verujem da politička volja postoji u nekoj meri, ali je primena standarda na niskom nivou, dok je zadovoljavanje pravde za grupe koje su najdiskriminasije pre izuzetak, nego pravilo. Kada ste član neke manjinske grupe, nećete biti ravnopravno tretirani u većini slučajeva. Premijerka Brnabić ima dobre namere, ali su reforme i dalje na niskom nivou.

Otvoreno gej premijerka Srbije ostavlja utisak da je srpsko društvo otvoreno prema LGBTI zajednici. U stvari, Aleksandar Vučić, najpopularniji političar u državi, bio je taj koji je postavio Brnabić za premijerku. Kako je javnost reagovala nakon što je ona došla na najvišu funkciju u vladi? Da li smatrate da će ova odluka imati direktan uticaj na to da srpsko društvo postane otvorenije prema LGBT zajednici?

Ako je ikada bilo iznenađenja ili šokiranja, onda je toga bilo kada ju je Vučić predložio za ministarku za javnu upravu i lokalnu samoupravu [2016]. On je pomenuo da je ona lezbijka, a kako su mediji pod potpunom kontrolom vlade, niko nije reagovao negativno. Mislim da je javnost bila pomalo šokirana, ali su svi na to zaboravili za nekoliko dana.

Posle toga je pominjana kao najbolji kandidat za premijera nekoliko meseci zaredom, a na kraju se niko nije iznenadio kada ju je Vučić predložio za premijerku. Svi mediji su podvukli da je ona “prva premijerka Srbije”, a ne to što je lezbijka.

"Političari često usvajaju neke zakone, dok misle da mogu da izbegnu njihovu primenu."

Mislim da njen izbor neće unaprediti ljudska prava LGBT+ zajednice direktno, jer ona nije članica nijedne vladajuće partije. Međutim, kada imate otvoreno LGBT+ osobu na jednom od ključnih položaja, to će imati uticaj na javno mnjenje na duže staze. Ova promena se neće desiti prekonoći i zavisiće od mnogih aspekata.

Postoji rasprostranjena percepcija da političari na Zapadnom Balkanu koriste dvostruke standarde. S jedne strane, njihove tvrdnje o podršci LGBTI pravima smatraju se performansom koji je namenjen međunarodnoj zajednici, dok, s druge strane, aktivisti za LGBTI prava stalno optužuju institucije za zanemarivanje prava i potreba LGBTI osoba. Kako na ovo gledate?

Većina političara na Zapadnom Balkanu različitost ne smatra poželjnom karakteristikom svog društva. Najčešće opravdanje je to da nešto “nije u skladu sa tradicijom” ili da to “građani ne žele”. Čak i kada daju izjave koje, naizgled, podržavaju neku ugroženu grupu, uvek se sumnja u njihovu iskrenost.

Međunarodna zajednica je poprilično strpljiva i retko kad reaguje, imajući u vidu da je stabilnost ključni cilj za region, ali performansi bez rezultata i promena posle nekog vremena više neće biti mogući. Pre ili kasnije, političari će biti pritisnuti da ostvare konkretne rezultate. S moje tačke gledišta, mnogo je skuplje za njih i za građane ukoliko nastave da odlažu reforme i sprovođenje međunarodnih standarda.

Većina država na Zapadnom Balkanu ima progresivne zakone kada je reč o LGBTI pravima. Da li mislite da strogo sprovođenje ovih zakonima može da ima uticaja na promenu mentaliteta na duže staze, a kada je reč o prihvatanju i poštovanju LGBTI osoba?

Apsolutno, ali smo izuzetno daleko od prihvatljive implementacije zakona. Političari često usvajaju neke zakone, dok misle da mogu da izbegnu njihovu primenu — za probleme u primeni će da svale krivicu na izostanak kapaciteta uprave ili na mentalitet građana. Nekažnjivost je raširena i zvaničnici često smatraju da nisu odgovorni za to. Kao posledica toga, kada počinioci ili građani vide da zakoni ne važe za jednu grupu nad kojom se vrši diskriminacija, oni će pomisliti da takva grupa nije bitna, jednaka ili poželjna u društvu.

Šta se još mora učiniti u društvima širom regiona kako bi se doprinelo promeni mentaliteta?

Stručnjaci stalno pominju obrazovanje, kako kroz medije, tako i kroz prosvetni sistem. Sasvim sam saglasan s tim, ali je izuzetno opasno reći da se ništa ne može učiniti bez obrazovanja. Moramo da usvojimo relevantne zakone i da ih u potpunosti sprovodimo, što bi bio prvi korak. Obrazovanje je dug proces i škole moraju da budu otvorene za različitosti. Kada danas pomenete seksualnost ili seksualnu orijentaciju u kontekstu obrazovanja, bićete označeni kao pedofil. Strah od seksualnog obrazovanja je na visokom nivou na Balkanu.

"Svako društvo na Balkanu ima svoje tabue. Međutim, dva tabua postoje svuda. Prvi je onaj koji se tiče ratnih zločina... Drugi je LGBT+ zajednica."

Seks je oduvek bio važan deo života u svim balkanskim zajednicama i diskusija o njemu sa prijateljima na kafi nije retkost. Međutim, ozbiljna priča o seksualnosti ili u javnosti, na primer — u medijima ili školama, i dalje predstavlja tabu. Postoji uverenje da razgovor o seksualnosti predstavlja nešto amoralno, da će to doprineti “neprirodnom ponašanju” i da razgovori o seksualnosti nisu u skladu sa tradicijom. Kao posledica toga, časovi na temu seksualnosti su nešto što vlast izbegava, uprkos presudama Evropskog suda.

Fotografija: Goran Miletić.

U jednom ste intervjuu naveli da novinari i aktivisti za ljudska prava trpe mnogo pritisaka kada žele da se bave ratnim zločinima i LGBTI zajednicom. Da li možete ovo da pojasnite?

Svako društvo na Balkanu ima svoje tabue. Međutim, dva tabua postoje svuda.

Prvi tabu je onaj koji se tiče ratnih zločina koje su počinile “naše snage” kada su “oni” žrtve. Prema istraživanjima, svaka nacija na Balkanu želi da bude “najveća” žrtva. Veliki je tabu kada zagovarate utvrđivanje istine o konkretnim kršenjima ljudskih prava devedesetih godina — ko, kada, kako. Svakako da je zanemarivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava posebno zastupljeno u Srbiji, a suočavanje s prošlošću nalazi se na vrlo niskom nivou.

Drugi tabu je LGBT+ zajednica i čak kada neki ljudi postanu “tolerantni”, i dalje veruju da je homoseksualnost bolest. Kada otvoreno podržavate LGBT+ zajednicu, ljudi će, verovatno, pomisliti da ste gej ili lezbijka.

Sem toga, ima dosta “malih tabua” u svakom društvu. Na primer, u Srbiji ne bi trebalo da u pitanje dovodite ćirilicu, odnose sa Rusijom, Novaka Đokovića, srpsko priznanje kosovske nezavisnosti ili Srpsku pravoslavnu crkvu. Međutim, LGBT+ i ratni zločini koje su srpske snage počinile nalaze se na samom vrhu tabua.

Imajući u vidu zamršenu istoriju regiona i vidljive zidove između različitih nacionalnosti i zajednica, da li mislite da je aktivizam za LGBTI prava nešto što prevazilazi granice i etničke linije? Čini se da samo na marševima i paradama LGBTI zajednice vidimo aktiviste iz različitih zemalja kako marširaju i protestuju zajedno, dok jedva da ima nekog povoda koji okuplja različite etničke grupe.

Tačno je da LGBT+ aktivisti iz regiona odlično sarađuju. Međutim, svi drugi aktivisti za ljudska prava to, takođe, čine. Svi regionalni događaji imaju veliku posećenost, prekogranični projekti su nešto vrlo uobičajeno i aktivisti imaju snažne međusobne veze. Mislim da takva saradnja postoji za sve teme i probleme: LGBT+, mediji, monitoring zatvora, borba protiv diskriminacije, suočavanje s prošlošću, itd.

Branioci građanskih prava podržavaju mnoge od ovih inicijativa i problemi [koje oni doživljavaju u organizovanju takvih inicijativa] uglavnom su povezani sa nekim drugim pitanjima. Na primer, vizni režim između Kosova i Bosne i Hercegovine. Apsolutno sam uveren da LGBT+ aktivisti ne mogu samo da sarađuju po pitanju parada, već i u monitorisanju i zagovaranju aktivnosti.K

Naslovna fotografija: Goran Miletic.

Povratak na monografiju o LGBTI

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI