Jedan na jedan | Zdravlje | Zdravlje

Ilir Begoli: Zdravlje pacijenata nije u centru pažnje

Piše - 05.06.2018

Doktor sa četrdesetogodišnjim iskustvom rada na Narodnom institutu za javno zdravlje govori o zdravstvu na Kosovu.

Godine 1925, Kosovo je ustanovilo Narodni institut za javno zdravlje (IKShP). Ovaj institut je otada bio nadležan za sastavljanje i sprovođenje strategija za unapređenje javnog zdravlja. Neke od aktivnosti IKShP-a obuhvataju primenu higijenskih i sanitarnih mera, sprečavanje epidemiija, promociju zdravstvene nege, analizu vode, hrane i kvaliteta vazduha, te sprovođenje naučno-istraživačkih studija. Institut ima svoje kancelarije u svim većim urbanim centrima zemlje.

Ilir Begoli (Begolli), u ulozi doktora koji se specijalizuje za pitanja javnog zdravlja, bio je deo instituta od 1978. dok se nije penzionisao u martu 2018. U toku ovog perioda, bio učesnik dvaju zdravstvenih sistema: bivšeg jugoslovenskog, gde je radio dve decenije, i kosovskog, gde je radio skoro jednako toliko dugo.

Kao profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Prištini, Begoli je kritičan prema oba sistema. Iznenađen je nostalgijom prema bivšem zdravstvenom sistemu i smatra ga gorim od postojećeg.

Međutim, Begoli nema sklonosti ni prema aktuelnom zdravstvenom sistemu, rekavši da zdravlje pacijenata nije u centru pažnje. On smatra da proteklih 18 godina nije dovoljno dobro iskorišćeno da bi se reformisao zdravstveni sistem, pa za ovo krivicu svaljuje na odgovorne političke i zdravstvene institucije.

K2.0 je razgovarao sa Begolijem o tome da li zdravstvo ima jasan obrazac kojim se rukovodi, o primenjenim politikama i strategijama, pitanjima u vezi sa medicinskim osobljem, ulozi međunarodnih fondacija i percepciji javnosti o kosovskom zdravstvenom sistemu.

Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

K2.0: Vi radite na Narodnom institutu za javno zdravlje (IKShP) već duže vreme. Bili ste i na čelu ove institucije nekoliko meseci. Cilj institucije jeste da organizuje, razvija, nadgleda i sprovodi politike javnog zdravlja na Kosovu. Da li kosovski zdravstveni sistem ima jasnu osnovu ili model politika koji je pratilo u proteklih 18 godina?

Ilir Begoli: U poslednjih 18 godina smo svedoci mešavine politika i strategija, a kao rezultat rada mnogih inostranih institucija koje su došle na Kosovo da poboljšaju zdravstvo.

Međutim, od ‘99 godine svedoci smo i reformi u nekim oblastima, posebno primarnog zdravstva. Ovaj sektor nudi usluge za ogromnu većinu ljudi. Svedoci smo i promena u drugim sektorima, a na osnovu strategija sastavljenih posle ‘99. Ipak, osoblje, institucije i narod nisu dobro primili sve ove politike.

Razlog ovome je taj da možda nismo bili dovoljno spremni da intervenišemo u zdravstvenom sistemu, koji je vrlo glomazan i kao takav ne može da doživi velike promene. Priprema medicinskog osoblja i građana je potrebna ako želimo da vidimo promene.

"Obuka osoblja u primarnom zdravstvu nije u skladu sa zahtevima građana."

Nije lako navići se na nove regulative. Da uzmem jedan primer: Jedna politika je trebalo da eliminiše specijalizacije u primarnom zdravstvu — dakle, da se ne obuhvate, na primer, pedijatri i ginekolozi sa tog nivoa — ali su sada oni neophodni, jer nismo uspeli da obezbedimo ove usluge na drugim nivoima.

Obuka osoblja u primarnom zdravstvu nije u skladu sa zahtevima građana, jer roditelji više veruju pedijatrima nego lekarima opšte prakse, a ženama je lakše da posete ginekologe nego lekare opšte prakse, jer u prve imaju veće poverenje.

Kakvu su ulogu imali stručnjaci u pisanju politika za zdravstvo? Da li su u obzir uzeli parametre kosovskog društva?

Politike su dobro napisane, ali kao u svakoj drugoj sferi, primena zaostaje. To je zato što nisu svi spremni da preuzmu predviđene odgovornosti. Na nesprovođenje politika uticali su i individualni kapaciteti ljudi koji je trebalo da primene strategije. Bilo je mnogo blagotvornih pozicija [predviđenih u strategijama], ali ljudi koji su zauzimali ove pozicije bili su nesposobni. Kreatori politika bi trebalo u obzir da uzmu i ove parametre.

Međutim, s druge strane, imali smo ljude koji su bili obrazovani za menadžment u zdravstvenom sektoru, ali nikada nisu pronašli posao. Možda nisu ispunjavali političke kriterijume. Čini se da je to bilo bitnije od stručne spremnosti. Ovako se proces otaljava. Moramo da identifikujemo kvalifikovane ljude i da ih postavimo na ključne pozicije.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Mnoge vlade dolaze i odlaze već godinama. Na osnovu vašeg iskustva, da li sukcesivne vlade sprovode politike izgrađene u prethodnim vladama ili se pristup menja od vlade do vlade?

Ovo bi mogao da bude jedan od ključnih problema: održivost svake politike i svakog zakona. Obično, kada nove vlade dođu na vlast, njih prate novi pristupi zdravstvu. Međutim, oni imaju i drugačije prioritete, nešto što nije nužno predviđeno ranijim politikama i strategijama.

Sve dosad smo sastavili pet ili šest petogodišnjih strategija, što znači da smo u vrlo kratkom vremenskom roku strategiju promenili mnogo puta. U našim strategijama ne postoji održivost. Strategije bi trebalo da imaju duže implementacione periode, jer se stvari ne mogu promeniti prekonoći. Ne možete specijaliste da pripremite u roku od nedelju dana. Za ovo je potrebno pet godina.

Ako smo odlučili da nam trebaju novi specijalisti i potrebno nam je pet godina da ih obučemo, a u nekom trenutku neki novi ministar kaže da nam ne trebaju novi specijalisti — šta se onda desi? Nema analize o potrebi za specijalistima. Ubuduće bismo mogli da doživimo odliv mozgova, jer mi obrazujemo ljude, ali ne uspevamo da im pronađemo radno mesto.

IKShP se bavi i ekonomijom i upravom u zdravstvu. Mnogi iznova naglašavaju da je budžet u zdravstvu mali. Da li mislite da se budžetom dobro upravljalo?

Nažalost, niko ne zna šta se dešava sa budžetom za zdravstvo. To je zato što nemamo pristup većini podataka o budžetu. Da nešto razjasnimo: sredstva za zdravstvo nisu jedina sredstva koja država alocira. Veliki deo jeste i novac koji troše pojedinci [za zdravstvene probleme]. Čisto sumnjam da neko zna koliki je iznos u pitanju. Možda trošimo 170 miliona evra [alociranih za zdravstvo iz državnog budžeta], ali možda građani daju podjednaki iznos iz svojih džepova. Ne znamo koliko zdravstvo na Kosovu košta.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Institut za onkologiju se suočava sa manjkom lekova i medicinske opreme za lečenje pacijenata. S druge strane, imamo Program za lečenje van okvira javnog zdravstva koji od 2002. godine ima budžet od više miliona evra. Neki kažu da bi ovaj novac trebalo uložiti u javne zdravstvene institucije, tvrdeći da je stepen stručne osposobljenosti doktora dobar i da treba samo da ulažemo u opremu, administraciju i drugu infrastrukturu. Šta mislite o ovome?

Dobro je da imamo fond koji omogućuje ljudima da se u inostranstvu leče za bolesti koje ne mogu da izleče na Kosovu. S druge strane, ako obezbedimo lekove, infrastrukturu i medicinsko osoblje… naše osoblje je poprilično pripremljeno na stručnom planu. Za sve ovo je potrebno dobro upravljanje, počev od Ministarstva zdravlja, pa sve do zdravstvenih institucija koje rade sa ministarstvom.

Ako se na ovo gleda kao na sekvence, kao slagalicu… kada je sastavimo, rezultat će biti jedan ružni Frankenštajn. Dakle, neophodno je da tretman ima početak i kraj, i da se sve to čini u skladu sa protokolima.

Hoćete da kažete da, ako želimo da imamo dobar zdravstveni sistem, moramo da imamo jasan model i da ga pratimo, jer ad hok potezi nisu efikasni?

Ima dosta ‘rupa’ i problema koje moramo da zakrpimo. Uzmimo primer manjka insulina za dijabetičare. Insulin je moguće dobaviti — jer se, ipak, svuda u svetu proizvodi — ali sled događaja, od zahteva za insulin, dok on stigne do pacijenta kome treba lečenje, sve to dosta dugo traje.

Većina dijabetičara ne može sebi da priušti toliko čekanje, jer im lekovi hitno trebaju. Ovu proceduru [dobavljanja insulina] bi trebalo istražiti, da bismo znali da li je odgovarajuća. U zdravstvu je sve hitni slučaj.

"Činjenice pokazuju da bi određene društvene grupe mogle da pretrpe posledice zbog ograničenog pristupa zdravstvenim uslugama. Nije da smo bili vrlo uspešni u našoj borbi protiv predrasuda."

IKShP je obavezan da “proceni medicinsko stanje populacije, posebno svojih najugroženijih grupa”. Da li institut ima spisak ugroženih grupa? Ako ima, koje su to grupe, kako su tretirane i šta se mora učiniti ubuduće?

Naši zakoni nikoga ne diskriminišu. Ali, u praksi, mogli bi da se dese neuspesi u tom smislu. Sproveli smo istraživanja, posebno kod romske, aškalijske i egipćanske zajednice i saznali da oni nisu diskriminisani na osnovu svoje etničke pripadnosti.

Međutim, činjenice pokazuju da bi određene društvene grupe mogle da pretrpe posledice zbog ograničenog pristupa zdravstvenim uslugama. Nije da smo bili vrlo uspešni u našoj borbi protiv predrasuda. Ovo je slučaj u svim sferama, ne samo u zdravstvu.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Da li je zdravstveno osiguranje jedno od rešenja, posebno za marginalizovane grupe?

Zdravstveno osiguranje je za sve. Sve dok nemamo osiguranje, nad svima se vrši diskriminacija. Kada se razbolimo, nemamo nikoga da nas podrži. Ja sam doktor i ja nemam zdravstveno osiguranje. Čak i životinje imaju identifikacione brojeve i veterinarsko zdravstveno osiguranje. Zašto mi nemamo zdravstveno osiguranje? Zato što na tome nismo intenzivno radili. Nacrt zakona se trenutno radi i očekuje se da će biti završen za nekoliko sedmica.

Neki kažu da će zdravstveni sistem sa zdravstvenim osiguranjem da procveta, ali mi — kao u svakoj zemlji — i dalje ćemo se suočavati s problemima. Ovo je posebno tačno za zemlje u kojima postoje ograničena prikupljena sredstva. Nemamo mnogo zaposlenih, ali imamo mnogo ljudi kojima je potreban medicinski tretman.

Čini se da javno mnjenje nema poverenje u kosovski zdravstveni sistem. Da li je to pravedna percepcija? Kakve korake bi trebalo preduzeti u ovakvoj situaciji?

Ovo je negativna percepcija o zdravstvenom sistemu. Jedan od razloga za to jeste da u sistemu postoje neodgovorni ljudi koji su zloupotrebili fondove namenjene pacijentima. Profesionalna etika je često skretala sa puta, jer čak i ljudi koji bi trebalo da nadgledaju ovakva pitanja nisu kontrolisali situaciju. Nisu preduzete mere protiv onih koji su zloupotrebili situaciju. Kako da eliminišemo takve fenomene? Potrebna nam je saradnja između osoblja, građana, medija i institucija. To nije nedostatak jedne strane, već celog sistema.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Kakvu ulogu ima časni doktor u denunciranju ovakvih slučajeva?

Oni moraju da osude ono što je urađeno. Moramo to da učinimo bez oklevanja. Ima slučajeva u kojima sami doktori denunciraju radnje koje nisu zasnovane na profesionalnoj etici.

Ne govorim samo o etici. Bilo je korupcionaških slučajeva i drugih prestupa…

Medicinskom osoblju je teško da obavi ovaj posao. Imamo druga tela koja bi trebalo da se bave ovim problemom. U ovakvim okolnostima, pacijenti moraju da podignu svoj glas putem mehanizama koji su ustanovljeni kako bi se zaštitila prava pacijenata. Moramo da policiji prijavimo svaki slučaj, jer ako ostanemo nemi, onda ćemo da imamo mnogo više slučajeva i situacija će se pogoršati.

"Pacijenti su finansijski objekti. Ovo je posebno tačno za privatni sektor."

Kakvu je ulogu imao privatni sektor u kosovskom zdravstvu?

Čini se da nije ostvario cilj zbog kog je stvoren: da neguje zdravu konkurenciju između javnog i privatnog sektora. Verujem da je privatni sektor — koji je izgrađen od osoblja koje radi i u javnom sektoru — unazadio pristup drugim pacijentima. Tako je stvorena situacija u kojoj samo ljudi koji imaju novac mogu da se leče.

Tako je pogoršana situacija u javnom sektoru, zbog toga su pacijenti postali skeptičniji, optužujući javni sektor da ne nudi usluge kakve bi trebalo. Privatni sektor ima mogućnosti, jer ima bolje uslove. Ali ne zaboravimo da veliki broj medicinskog osoblja koje radi u javnom sektoru — radi i u privatnom.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Da li je zdravlje pacijenata u centru pažnje ovih dvaju sektora?

Trebalo bi da bude, ali nisam siguran da jeste. Pacijenti su finansijski objekti. Ovo je posebno tačno za privatni sektor. Situacija je opisana u mnogim izveštajima koji su isticali da postoji potencijal za dodatnu devijaciju i pogoršanje. Pacijenti se iz javnog sektora prelivaju u privatni, dok doktori onima koji imaju novac preporučuju da idu u privatni sektor.

Zdravlje pacijenata nije u centru pažnje. Postoji prostor za poboljšanje, posebno u pristupu ugroženim grupama: deci, starijima, ljudima koji pate od hroničnih bolesti, osobama sa invaliditetom, ljudima pogođenim siromaštvom.

Kakvu su ulogu odigrale međunarodne fondacije u definisanju kosovskog zdravstvenog sistema?

Sve sfere su se suočile sa posledicama raznolike mešavine stranih institucija i interesnih grupa koje su učestvovale u povećanju kapaciteta kosovskog zdravstvenog sektora. Na primer, na primarno zdravstvo su više uticali Britanci i njihov model, naime, model [državnog] zdravstvenog osiguranja, koje mi nemamo. Amerikanci su se usredsredili na bolničku zdravstvenu negu. Ko god da je pomogao, sprovodio je njihove politike. Dakle, imamo mešavinu svega i pokušavamo nešto da postignemo.

Ako smo nezadovoljni zdravstvenim sistemom generalno, onda možemo da zaključimo da nijedan od gorepomenutih modela nije bio uspešan. Dakle, moramo da transformišemo ove male kreacije u našu veću kreaciju, kako bi slike u galeriji mogle da naprave jedinstvene politike.

Ako ostanu nemi, tako se neće stvoriti funkcionalni i integrisani zdravstveni sistem. Ne mogu da budu razdvojeni. Ako se neko povredi, ne možemo da mu kažemo da će dobiti lečenje samo u primarnom zdravstvu. Možda mu je potrebna sekundarna ili tercijarna nega. Ako ne uspemo da ih povežemo, zasigurno ćemo imati neuspehe i razočaranja.

Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Zar ovu spregu nije trebalo da naprave institucije, institut, fakultet i stručnjaci?

Institut je imao kapaciteta da to učini, ali su se često fondacije nametale sa svojim novcem. Kada su nam dali novac, imali smo obavezu da obavimo njihov posao, nesvesni štete koja će biti pričinjena dugoročnim politikama. Možda je nešto poboljšano, ali uglavnom samo fasada. Unutra je sve bilo haotično. Sada, kada imamo nadležnosti, moramo da orijentišemo naš zdravstveni sistem.

Po završetku rata, oko 700 doktora je bilo potrebno zaposliti u primarnom sistemu zdravstva. Ministarstvo zdravlja je ponudilo specijalizacije koje možda nisu služile svrsi — sistemu. Uložene su investicije koje se ne prevode u praktične benefite. Dakle, verujem da je ovo naš generalni neuspeh i ponovo ne mogu da kažem da postoji samo jedan krivac. Da li se to dešava zato što nismo podigli svoj glas, zato što niko nije čuo naš glas ili zato što nam je nedostajala profesionalnost?

Ovaj razgovor je uređivan radi dužine i jasnoće. Intervju je sproveden na albanskom.

Naslovna fotografija: Ade Mula / K2.0.

Vrati se na monografiju o zdravlju

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI