U detalje | DokuFest 2017

Ljumbardi: Šta znači evoluirati

Piše - 04.08.2017

Priča o istorijskom bioskopu Prizrena.

Navečer 4. avgusta, otvoreno je 16. izdanje Dokufest-a i to u Lumbardiju, duhovnom srcu festivala. Rečima Aslihana Demirtasa, arhitekte koji djeluje iz Istanbula i Njujorka a trenutno je uključen u renoviranje zgrade, Ljumbardi predstavlja “prostor i instituciju koja nema fiksni karakter ili rigidni identitet. Razvija se sa vremenom, upotrebom, uz ljude, i daje sebi dovoljno vremena da razmišlja o procesima, a zatim da se ponovo revidira.”

Ljumbardi je više puta pronalazio  svoju svrhu od kada je 1948. godine smešten preko puta starog kamenog mosta koji vodi do historijske vodene fontane u centru Prizrena, poznate kao Šadrvan. Tek tri godine kasnije je prvi film bio prikazan u zatvorenoj sali, što se preklopilo sa novim zakonom koji je zabranio pokrivanje velom i bilo koju vrstu pokrivanja lica u starom otomanskom gradu. Počela je nova era socijalizma, a filmovi su se direktno prikazivali “nuklearnoj porodici” i njihovim “obnaženim” licima i kosi kroz koju prolazi vetar.

Par godina kasnije, država je takođe zauzela i prednji vrta kao deo bioskopa, a od 1958. godine je od njega napravljena  ‘sala na otvorenom’, iliti bioskop na otvorenom. Prošle su godine, a mesto je postalo omiljeno za sastajanje prijatelja i ljubavnika. Za radnike iz Prizrena postao je više od bioskopa, bio je dom daleko od kuće. Ljudi bi čekali u redu jer im je bioskop doneo svet: jugoslovenski filmovi, vesterni i ostali holivudski filmovi, turske drame i svakako kratki i igrani filmovi sa svih strana sveta.

Kao i obično u to vreme, filmove su obično pratile poruke Komunističke partije i kratke informacije novim dešavanjima u Jugoslaviji. Sve do 80-ih, bioskop je uvek bio pun, a, prema izvršnom direktoru fondacije Ljumbardi Aresu Športi, pojavilo se i crno tržište za preprodaju karata.

Ljumbardi je prikazivao filmove iz širog sveta u punom ambijentu tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, pre no što je prešao na druge kulturne događaje u 1980. Fotografije: Zasluga arhiva bioskopa Ljumbardi.

S vremenom, Ljumbardi je postao više od bioskopa i bliži kulturnom centru – to je bila lokacija za koncerte i druga okupljanja. Godine 1986. osnovan je “Zambaku i Prizrenit” (“Ljiljan Prizrena”), festival tradicionalnih albanskih pesama, balada i serenada, koji je još uvek aktuelan.

Ali, sa raspadom Jugoslavije, eksplozijom vlasništva nad televizijom i drugih promena u polju javne zabave, razonode i načina života, Ljumbardi je polako spao sa pijedestala svoje slave kao svetionika kulture. Do 90-ih, bioskop je postao stigmatizovan u gradu pošto je porno žanr postao glavni vid audiovizuelne zabave koja se prikazivala, kao što je i bio slučaj u bioskopima širom Jugoslavije. Sa ratom na Kosovu krajem veka, bioskop je u potpunosti prekinuo sa svojim aktivnostima.

Tokom posleratne ere zgrada nije dobila institucionalnu podršku i bila je u velikoj meri napuštena. Jedino su je povremeno posećivali bivši uposlenici u bioskopu i njihovi prijatelji, koji su ga koristili kao mesto za sastanke i igranje igara, kao i za sporadično korišćenje za letne koncerte i festivale.

Ali kako izreka kaže, ožiljci grada su stimulans za um. Iako se misli da će državne institucije primetiti prelepu zgradu i da će biti zaokupljene njenom restauracijom, to nije način na koji su se stvari odvijale na posleratnom Kosovu. Prvo je primećen 2007. godine kada je gradonačelnik Opštine Prizren želeo da ga uništi, ali je civilno društvo, naročito tim DokuFest-a i NVO Ec Ma Ndryshe, sakupilo osam hiljada potpisa kao protest protiv njegovog rušenja.

Nekoliko meseci kasnije gradonačelnik je izgubio položaj na lokalnim izborima, ali se Ljumbardi ponovo našao u opasnosti u julu 2014. godine, kada se ponovo pojavio na radaru državnih institucija, ovog puta Kosovske agencija za privatizaciju (KAP/PAK). Agencija je, u odluci koja podseća na mnoge druge, nameravala da ga likvidira kao javnu imovinu, i najverovatnije pretvori komad kulturnog nasleđa u parking.  

Tim DokuFest-a se još jednom žestoko suprotstavio ovom zahtevu, tim koji ga je od 2002. koristio kao bioskop za Festival, i još nisu bili spremni da parkiraju svoje automobile tamo  gde je nekada stajao svetionik emancipacije i zabave. Oni su izrazili nezadovoljstvo na ceremoniji otvaranja na 13. izdanju DokuFest-a 2014. godine.

“Mesto u kome smo se okupili je prostor koji nikada neće umreti”, izjavio je Veton Nurkolari, umetnički direktor DokuFest-a. “Rođeni smo i odrasli ovde, najlepša sećanja nas vezuju za ovo mesto, zauvek – za Prizren. Bioskop Ljumbardi, prvi bioskop u Prizrenu, nam biva otet. Čuli ste za to, čitali ste o tome i to je tačno. Mi ne nameravamo da odustanemo od njega. Mi ćemo ovo promeniti zajedno, zbog čega zvanično otvaramo Dokufest filmom koji će nas uveriti koliko smo jaki kada smo ujedinjeni. Promenite se! Ne krijte se!”

Uvodni govor Nurkolarija je propraćen filmskim dokumentarcem “Everyday Rebellion/Svakodnevna pobuna”, film o nenasilnom protestu i građanskoj neposlušnosti iz širom sveta. Borba za Ljumbardi je počela.

Vraćanje moći

Ono što je usledilo jeste formiranje inicijative za razmatranje postojećeg zakonodavstva o mogućnostima spasavanja Ljumbardija. Na kraju je u januaru 2015. godine Ministarstvo kulture, omladine i sporta potvrdilo da će bioskop biti deo spiska nasleđa, a KAP je objavila da je postupak likvidacije odložen. Ukazana je prilika da se stvori kulturni program, uspostavljena je fondacija Ljumbardi, a Ares Športa je izabran za izvršnog direktora.

Izvršni direktor fondacije Ljumbardi, Ares Športa, želi da prostor postane dom za sve vrste umetničkih i tehnoloških organizacija. Fotografija: Majljinda Hoxdža / K2.0.

Trenutno, kao što je Športa rekao u intervjuu datom ranije za K2.0, bioskop nastavlja da bude u nadležnosti Agencije za privatizaciju, ali Fondacija je uspela da pogura Ministarstvo kulture da pošalje zahtev za eksproprijaciju kako bi Ljumbardi postao državno vlasništvo pod upravom Ministarstva kulture.

Iako tekuće pitanje vlasništva tek treba regulisati, ovo nije zaustavilo Fondaciju da već započne sa radom na ovome. Od zgrade koja nije imala vode, struje i koja se potpuno raspadala, postala je regulisani i razvijeni prostor. Sada kada uđete u “kompleks” Ljumbardija osetićete snažan miris sveže farbe.

Novi dašak života za Ljumbardi

Ljumbardi je kao prostor započeo sa najaktivnijim radom  2015. godine nakon osnivanja fondacije Ljumbardi, koja je objavila kratak program događaja koji se održavao u spoljnom delu bioskopa. U toku kratke tromesečne sezone bilo je prikazivanja filmova, koncerata, festivala, predavanja, uglavnom ad hoc programa, kaže Športa, kao opipavanje pulsa za potencijal prostora.

Programski gledano, Športa je veoma zauzet pokušavajući da sazna šta odgovara publici u Prizrenu, a u tom procesu kreira identitet prostora. “Cilj je da se Ljumbardi pretvori u multifunkcionalni kulturni centar,” kaže on. “Postepeno pokušavamo kako ćemo to učiniti, i to je čitav proces. Želimo da to bude prostor koji stvara kulturni život tokom sveg svog vremena u Prizrenu. Platforma za rasprave i razgovore o važnim društvenim i javnim pitanjima koja dotiču sve. Da bude institucija koja misli, proizvodi znanje, kritikuje i uključuje ljude.”

Športa kaže da tim želi to da postigne tako što će imati otvoreni prostor za ljude i pokretati inicijative za njegovo korišćenje, istovremeno pružajući nešto zauzvrat. „Ljumbardi vidimo kao veoma važnu platformu koja će raditi na boljoj budućnosti grada – mesto koje će okupiti razne organizacije, grupe i različite zajednice i ujediniti ih.”

Deo tima koji radi na obnovi Ljumbardija je arhitekta Aslihan Demirtas (desno) i dizajner Ali Cindoruk (levo). Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Prema rečima Demirtasa, iznad pomenutog arhitekte, fasada volje postaje otvorena za umetničku, grafičku i društvenu produkciju. “Ljumbardi je zanimljiva zgrada, tačno je uz reku, javni je prostor veoma blizu centra, ali čudno je da je okrenut leđima,” kaže Demirtas. Čini se da bi takva živahna i lepa struktura na otvorenom trebalo razgovarati sa gradom na nivou urbanog planiranja, nadam se čak i “na globalnom nivou.”

Zbog toga tim radi na tome da fasadu načini platnom na koju se umetnost može projektovati, utisnuti ili oslikati. Plan je da se kustosi za fasadu rotiraju svaka tri do šest meseci, ili čak i godinu dana, ali na način da se to stalno menja. “Ništa ne bi trebalo da ostane fiksirano. Jedna stvar treba da zameni drugu, a onda treba da se akumulira”, dodaje Demirtas.

Fondacija je takođe sklopila dogovor sa Agimijem kulturno-umetničkim društvom, da mogu vežbati i oprobati svojih pet umetničkih nastupa u Ljumbardiju i trenutno razgovaraju sa Gradskim orkestrom, različitim amaterskim bioskopskim grupama i drugim talentovanim mladim ljudima. Fondacija ima cilj da osigura da sve grupe ovo mesto mogu nazivati svojim domom kako bi vežbali svoje umeće i izrazili svoje talente.

Ali Fondacija Ljumbardi ne želi da udomi samo umetnost u svoj prostor. Športa dodaje da je bilo i sastanaka sa grupama poput Open Space Community i FloSSK, i da imaju za cilj stvaranje tima od ovih organizacija koji će naseliti deo zgrade i raditi na pronalaženju tehnoloških rešenja za praktične probleme u javnoj sferi.

Istraživanje ili istražna faza koja ima za cilj stvaranje identiteta Ljumbardija nastaviće se još godinu i po dana, kaže Športa. Mogućnosti Ljumbardija su brojne, a trenutno imaju planove da nastave sa filmskim, muzičkim i performativnim umetničkim programom.

Postoje i planovi za neke divne zimske koncerte jer, kako kaže Športa: “Nikada u životu nisam išao na koncert u Prizrenu tokom zime”. Nadamo se da će ova zima u Prizrenu imati mesto za neku živu svirku, ali ako ne ove godine, ljudi na Kosovu su dobri u čekaju na sledeću, i sledeću. Bolje ikad nego nikad. K

Naslovna fotografija: Majlinda Hodža / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI