Perspektive | Demokratija

Manjkavosti ‘regulisanja granice’ između Kosova i Srbije

Piše - 03.09.2018

Privatni poslovi iza zatvorenih vrata jesu recept za buduće sukobe.

Pre jednog veka, američki predsednik Vudro Vilson (Woodrow Wilson) je osudio praksu tajnih sporazuma između političkih lidera kao nešto što je uzrok sukobima i ratu. U pogledu užasa Prvog svetskog rata i sa perspektivom da se uspostavi svetski poredak zasnovan na međunarodnoj saradnji, pravdi i zakonu, u svom poznatom dokumentu ‘Četrnaest tačaka’ od 8. januara 1918. on je zahtevao “otvorenu obavezanost za postizanje mira do kog se otvoreno dolazi, posle čega neće biti privatnih međunarodnih sporazumevanja bilo koje vrste, već će diplomatija uvek iskreno da se sprovodi i pod okom javnosti”.

Danas, tajni sporazumi prete Kosovu, čije postojanje kao države jeste rezultat međunarodnog angažmana koji je podstaknut od vilsonovskih ideala o ljudskim pravima i humanitarnim intervencijama, multilateralizmu i demokratskoj samoupravi.

Kosovski predsednik Tači (Thaci) i srpski Vučić razgovaraju o sporazumu o ‘regulisanju granice’, što je samo eufemizam za razmenu teritorija i podelu. Dok obojica predsednika otvoreno razgovaraju o ‘regulisanju granica’ između Kosova i Srbije, oni ne otkrivaju šta pod tim podrazumevaju.

Gde će granice biti regulisane? Koje će teritorije pripasti Srbiji, a koje Kosovu? Javnost na Kosovu i u Srbiji je izgubljena u divljim spekulacijama o tome da takvo ‘regulisanje granica’ dovodi do fantazija o razmeni stanovništva, za šta se zalažu neki ekstremisti.

Pored tajnosti koja okružuje ove razgovore i manjka jasnoće po pitanju toga šta ‘regulisanje granica’ zaista znači, postoji logička greška u razmišljanju obojice predsednika. Ako će Kosovo i Srbija da preurede svoje granice, koja će biti osnova od koje će se meriti ovakvo preuređenje?

 

Kosovo ne može da prihvati bilo koje druge polazišne tačke, jer bi se time narušila politička i zakonska osnova postojanja Kosova kao države.

Granice se jedino mogu regulisati ako već postoji granična linija koju priznaju obe strane. Zanimljivo je posmatrati raznorazne reakcije međunarodne zajednice na predlog o ‘regulisanju granica’. Nemačka i Ujedinjeno Kraljevstvo se protive promeni granica, dok su Sjedinjene Države i EU sklone pokazivanju spremnosti da prihvate svaki sporazum koji postignu Kosovo i Srbija, čak i onaj koji obuhvata ‘regulisanje granica’. Niko od njih ne postavlja pitanje o tome na osnovu čega će se meriti ‘granično regulisanje’.

Koja je granica Kosova u odnosu na Srbiju? Kosovske granice su definisane u njegovoj Deklaraciji o nezavisnosti. Deklaracija o nezavisnosti eksplicitno navodi da “odražava volju naroda i jeste u potpunom skladu sa preporukama specijalnog izaslanika UN-a Martija Ahtisarija i njegovim Sveobuhvatnim predlogom za rešavanje kosovskog statusa”.

Sveobuhvatni predlog za Kosovo potvrđuje da se teritorija Kosova definiše prema “granicama Socijalističke Autonomne Pokrajine Kosovo u okviru Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, onako kako su te granice bile postavljene 31. decembra 1988, sem kada su korigovane sporazumom o graničnoj demarkaciji između Savezne Republike Jugoslavije i Bivše jugoslovenske republike Makedonije od 23. februara 2001” (Aneks VIII, član 3.2).

Sve države koje su priznale Kosovo to su učinile na ovim osnovama i sa ovim graničnim ograničenjem na umu. Bilo bi razumno pretpostaviti da osnova za svako ‘granično regulisanje’ između Kosova i Srbije mora da bude granica definisana u Sveobuhvatnom predlogu za rešavanje kosovskog statusa i onako kako je prihvaćena u kosovskoj Deklaraciji o nezavisnosti. Kosovo ne može da prihvati bilo koje druge polazišne tačke, jer bi se time narušila politička i zakonska osnova postojanja Kosova kao države. Ipak, znači li to da i Srbija mora da prizna ovu granicu kao osnovu za bilo koje drugo ‘regulisanje granica’?

Druga zagonetka je ona koja se tiče toga s kim će Srbija pregovarati o ‘regulisanju granica’? Sa pokrajinom ‘Kosovo i Metohija’, kako Srbija i dalje vidi Kosovo, ili sa Republikom Kosovo kao državom? Kosovo ne sme da prihvati ništa manje od ovog drugog. To znači da Srbija prvo treba da prizna Kosovo kao državu u postojećim granicama kako bi se ubuduće moglo pregovarati o ‘regulisanju granica’.

Tako je bilo sa Crnom Gorom koja je prvo priznala Kosovo kao državu u svojim granicama, a onda se pregovaralo o ‘regulisanju granica’. Ne može se to činiti suprotnim pravcem, kako to rade Tači i Vučić, posebno ne u obliku pravnoobavezujućeg međunarodnog sporazuma, kako to zahteva EU.

 

Osnova novog političkog diskursa biće da granične promene na osnovu etničke pripadnosti predstavljaju legitimni način za rešavanje međunarodnih problema.

Druga greška se reflektuje u izjavi komesara EU, Hana (Hahn), da mora da postoji “bilateralno rešenje koje ne treba da posluži kao osnova za druga pitanja”. Naivno je verovati da će promena granica (ili, da je nazovemo pravim imenom, ‘razmena teritorija’ ili ‘podela’), koju bi dogovorili Kosovo i Srbija, biti prihvaćena kao jedino primenjiva na ove dve strane, te da ne treba da bude upotrebljena kao presedan za druge sporne teritorije, kao što su Bosna i Hercegovina i Makedonija; takozvani sui generis. Kao da bi bilo dovoljno uvrstiti klauzulu u sporazum između Kosova i Srbije da ova ‘promena granica neće biti presedan za druge države’.

Mnogi političari i stručnjaci pokušavaju da prikažu kosovski primer kao sui generis. Jedinstvene okolnosti raspada bivše Jugoslavije nalažu specijalno rešenje za kosovske specijalne probleme i okolnosti.

Zakonski gledano, ovo je način za protivljenje pojmu presedana. Ipak, politički gledano, to neće funkcionisati.

Rusko upućivanje na Kosovo kao opravdanje za aneksiranje Krima pokazuje šta se desi kada se politički narativ promeni. Čim se ustanovi narativ da su Kosovo i Srbija postigli sporazum na osnovu teritorijalnih izmena duž etničkih linija, te da je međunarodna zajednica ovo prihvatila, to će promeniti politički diskurs bez obzira na specifične okolnosti u kojima se nalazi Kosovo.

Advokati će u beskraj diskutovati o tome da li je ova situacija sui generis, ali osnova novog političkog diskursa biće da granične promene na osnovu etničke pripadnosti predstavljaju legitimni način za rešavanje međunarodnih problema.

Savetnik SAD za nacionalnu bezbednost Džon (John) Bolton govorio je o spremnosti Sjedinjenih Država da prihvate ‘razmenu teritorija’ između Kosova i Srbije kao način da se normalizuju odnosi, što je izjava koja je data u Kijevu, a mogla bi da bude predznak toga gde će ovaj politički diskurs pronaći sledeće mesto na kom će biti primenjen, ne nužno u Bosni i Hercegovini ili Makedoniji, već u Ukrajini i na Krimu. Takav narativ bi ozbiljno podrio napore EU — a posebno Nemačke — da stabilizuje situaciju u Ukrajini i na Zapadnom Balkanu, ali bi bio sasvim u skladu sa realnom spoljnom politikom nazvanom ‘of-šor balansiranje’.

Trampova politika ‘Prvo Amerika’ (America First) se prevodi na politiku ‘of-šor balansiranja’ da Sjedinjene Države moraju da ostanu jedini svetski hegemon. Da bi se to ostvarilo, nijedna druga sila ne sme da postane hegemon u njenom regionu i da dođe u poziciju da uzdrma Sjedinjene Države. Uz poštovanje Evropi, to znači kreiranje takmičenja u bezbednosti između dveju najvećih sila u regionu, na primer Nemačke i Rusije. Da bi se dotle stiglo, prvo se mora podeliti EU što je više moguće i napraviti da se Nemačka i Rusija međusobno suprotstave. Gde? Na Zapadnom Balkanu i u Istočnoj Evropi.

 

 

Šta je sa kompenzacijom za ratom nanesenu štetu? Šta je sa nestalima? Šta je sa sukcesijom države u odnosu na imovinu, arhive i druga važna pitanja?

Poslednji sastanak kancelarke Merkel i predsednika Putina, te pokušaj da se pronađe zajednički jezik za zbližavanje, prema tome, nije iznenađenje; to je pokušaj da se izbegne takvo takmičenje u bezbednosti. ‘Regulisanje granica’ između Kosova i Srbije, dakle, ima dalekosežne političke implikacije i deo je mnogo veće političke igre, nečega što kosovsko rukovodstvo mora da razume. Ipak, mogli bi da pronađu utehu u činjenici da čak ni komesar EU ne može da prozre ono o čemu je reč.

Ozbiljnija greška je vidljiva u narativu Tačija i Vučića o tome da je ‘regulisanje granica’ konačno rešenje za probleme između Kosova i Srbije. Aktuelni diskurs kreira sliku o tome da treba da ‘pustite Kosovo i Srbiju da ostvare promenu granicu, pa će sve ostalo biti u redu’. Složenost političkih problema između Kosova i Srbije, koji se moraju rešiti kako bi se postigla pravilna normalizacija odnosa, svodi se na magičnu formulu o ‘regulisanju granica’. Možda takav redukcionistički pristup ima smisla u očima visoke predstavnice EU Federike Mogerini (Federica Mogherini) i komesara EU Hana, koji bi hteli da ostvare površan diplomatski uspeh pre nego što naredne godine isteknu njihovi mandati.

Ipak, to ne rešava nijedan politički problem između Kosova i Srbije. Čak iako se oni saglase o ‘regulisanju granica’, šta će se desiti sa Kosovom? Da li će ostati multietničko društvo? Šta će biti sa Zajednicom srpskih opština na Kosovu? Da li će biti uspostavljena ako bude dogovora o promeni granica? Kakva će ovlašćenja takva zajednica imati? Ili ćemo odustati od nje? Kakva će prava imati manjine na Kosovu? Da li ćemo morati da promenimo ustav? Da li će Srbija promeniti svoj ustav da bi odustala od Kosova?

Šta je sa priznanjem Kosova kao države od strane Srbije? Šta je sa kompenzacijom za ratom nanesenu štetu? Šta je sa nestalima? Šta je sa državnom sukcesijom u odnosu na imovinu, arhive i druga važna pitanja? Šta je sa penzijskim fondom u Srbiji koji nikada nije isplaćen Kosovarima? Šta je sa dogovorom sa Srbijom koji bi odobrio Savet bezbednosti UN-a, kojim bi se omogućilo Kosovu da postane država-članica UN, a čime bi se poništila Rezolucija 1244, koja i dalje navodi da je Kosovo autonomni entitet u okviru Savezne Republike Jugoslavije. Čini se da sva ova pitanja nisu relevantna. Ono što je bitno jeste ‘regulisanje granica’.

Jedan vek posle Vilsonovih Četrnaest tačaka čini se da se vraćamo na ‘privatno međunarodno sporazumevanje’ među političkim liderima koji imaju svoje lične interese na umu, umesto interese naroda. Složenost problema između Kosova i Srbije se ne može svesti na prostu formulu ‘regulisanja granica’. Ignorisanje složenosti i pretvaranje da je postignut ‘istorijski sporazum’ prostom korekcijom neke granične linije nije recept za normalizovanje, već za buduće sukobe.

Naslovna fotografija: Besnik Bajrami / K2.0.

 

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI