U detalje | Aktivizam

Tri decenije protesta

Piše - 09.03.2018

Istorijat ženskog aktivizma za 8. mart.

Žene i muškarci Kosova su juče (8. marta) zauzeli glavne ulice prestonice da bi ponovo obeležili Međunarodni dan žena zahtevajući socijalnu i rodnu ravnopravnost. Pod istim sloganom, “MARS’hojmë S’festojmë” (“MARširanje, a ne slavlje”), kao što je to bio slučaj sa aktivnostima u protekle dve godine, feministički kolektiv istog naziva pripremio je niz akcija, uključujući tradicionalni marš, kao i poziv na štrajk.

Stotine okupljenih građana i građanki na prištinskom Trgu Zahir Pajaziti zaustavilo se ispred vladine zgrade, nakon čega su se uputili na marš širom grada. Usred energične atmosfere, mogli su se čuti uzvici koji pozivaju na ravnopravnost i jednake mogućnosti za zapošljavanje, osuđuju patrijarhat, kapitalizam, homofobija i transfobija.

Uzvici su postali posebno živahni i intenzivni kada je kolona prolazila pored triju bilborda koji su postavljeni u blizini sedišta Policije Kosova u Ulici Ljuana Haradinaja (Luan Haradinaj). Na dva bilborda su bili prikazani likovi Dijane Kastrati i Zejnepe Bitići (Bytyqi), koje su ubili njihovi supruzi, dok je na trećem bilbordu stojao natpis ‘još koliko propuštenih poziva?’, gde se aludira na neuspeh vlasti da zaštite žrtve na vreme. Bilbordi su delo kolektiva Haveit art i nadahnuti su filmom nominovanim za Oskara, “Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju”.

Prištinski umetnički kolektiv ‘Haveit’ preneo je protest protiv rodno zasnovanog nasilja na gradske bilborde, upućujući na ime dveju žena ubijenih od svojih supruga i na neuspeh državnih organa da ih zaštite. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Brojni građani su se pridružili Međunarodnom štrajku žena, organizovanom širom sveta u okviru “Dana bez žena” — što je pokušaj da se javno govori o ekonomskoj neravnopravnosti, kao i o nepriznatom neplaćenom radu koji opterećuje žene povrh plaćenog zaposlenja.

Jučerašnji ženski aktivizam, kako u Prištini, tako i širom zemlje, deo je višedecenijskog niza protesta na Kosovu za Međunarodni dan žena. K2.0 vam ovde donosi neke od ključnih dešavanja koja su se održala za 8. mart i koja su oblikovala aktivizam za ženska prava koji danas vidimo.

Osmi mart 1990.

Osmog marta 1990, nekoliko stotina žena, uključujući članove Ženskog udruženja Demokratske lige Kosova (LDK) — stranke koja je pružala nenasilni otpor srpskoj represiji devedesetih — okupilo se u Omladinskom centru Boro i Ramiz u Prištini. U vreme koje je kasnije postalo poznato kao početak decenije represije Miloševićevog režima, Žensko udruženje LDK-a javno je najavilo otcepljenje od Jugoslovenske socijalističke lige žena.

Knjiga koju je 2008. objavio Kosovski centar za rodne studije, “History is Herstory too”, sadrži detalje demonstracija i obuhvata prvobitni poziv na proteste koji je izdala Ljuljeta Pulja-Bećiri (Luljeta Pula-Beqiri), predsednica Ženskog udruženja LDK-a. Tom prilikom, Pulja-Bećiri je govorila o mladima koji su ubijeni na studentskim protestima u Prištini tokom osamdesetih godina, kao i o sistematskom policijskom nasilju; ona je ohrabrila bojkote organizovanih proslava za 8. mart.

Uprkos istorijskoj prirodi protesta, formiranje Ženskog udruženja LDK-a samo nekoliko dana pre demonstracija naišlo je na razočaranje nekih članica ženskog pokreta na Kosovu.

Krajem osamdesetih mnogi su verovali da, pored učešća u političkim aktivnostima, žene treba da imaju jedinstveniji glas i sve je više rastao pokret koji podržava stav prema kreiranju nezavisne ženske asocijacije koja bi se razlikovala od svake političke partije.

Kako su Safete Rogova citirali u knjizi “History is Herstory too”: “Žene su htele da doprinesu nezavisno od muškaraca i, ponekad, da zahtevaju odgovornost od muškaraca koji treba da zadovoljavaju potrebe žena, pored toga što zadovoljavaju potrebe nacije”.

Ipak, Rogova se kasnije razočarala. Većina žena koje su podržale stav nezavisne organizacije kasnije se pridružila LDK-u u okviru Ženskog udruženja LDK-a – koji je kasnije postao poznat kao Ženski forum LDK-a. Sevdije Ahmeti, koja je kasnije stala na čelo Centra za zaštitu žena i dece, smatra ovaj trenutak ‘velikom izdajom’. Ahmeti i Rogova su ostale među vrlo malim brojem žena koje se nisu pridružile LDK-u.

Kada je reč o sestri Safete, Igbale Rogova (Igbale), direktorki Mreže žena Kosova (KWN), – Rogova sestre su pokušavale da eliminišu nepismenost i represivne tradicije uz pomoć svoje organizacije Sestre Ćiriazi (Motrat Qiriazi) tokom devedesetih – prkos koji je pokazan prilikom pridruživanja LDK-u označio je rađanje feminističkog pokreta na Kosovu. “Mislim da je prvi korak bi onda kada su rekle ‘Ne’ Udruženju”, izjavila je Rogova za K2.0. “Bila je to poruka koja poručuje ‘i žene imaju probleme’ kada se dešavao rast nacionalnog pokreta.”

Osmi mart 1998.

Na Međunarodni dan žena 1998, oko 15.000 kosovskih žena protestovalo je pred Američkim centrom u Prištini, zahtevajući da se hitno reše kršenja ljudskih prava na Kosovu. Okružene velikim policijskim snagama u Prištini, sve žene su kod sebe držale belu posteljinu. Slični protesti su održani u mestima i gradovima širom Kosova.

“Protesti širom sveta na Međunarodni dan žena ciljali su režime koji i dalje osporavaju jednaka prava”, stojalo je u izveštaju Bi-Bi-Sija (BBC) toga dana 1998. “Najveća demonstracija je održana u gradu Priština, prestonici srpske pokrajine Kosovo, gde je u poslednje vreme bilo dosta nasilja.”

Dok su aktivisti i građani mirno protestovali u glavnom gradu Kosova, samo nekoliko kilometara dalje, stotine žena i dece je bilo u opasnosti od srpskih snaga koje su u opsadi držale Drenički region.

Početkom 1998. desili su se prvi masakri srpskih snaga nad civilima kosovskim Albancima u dreničkim selima, zverstva za koja se često veruje da predstavljaju početak rata na Kosovu. Demonstrantkinje, svesne toga da su žene i deca na Kosovu podvrgnuti napadima i ubistvima, slale su apel međunarodnoj zajednici da interveniše.

“Držale smo belu posteljinu, jer nije imalo ništa više što bismo poručile”, sociološkinja Linda Gusija (Gusia) priseća se šta joj je rekla Sevdije Ahmeti, potonja istaknuta aktivistkinja koja je vodila Centar za zaštitu žena i dece u to vreme. Gusija objašnjava da su u toj fazi aktivistkinje bile te koje su češće kršile pasivni otpor i održale toliko protesta zbog brojnih kršenja ljudskih prava na Kosovu devedesetih godina da do marta 1998. više nisu imale ništa da poruče — sem da istaknu belu posteljinu.

Bi-Bi-Si je opisao protest za 8. mart u Prištini kao najveći na taj Međunarodni dan žena. Fotografija: Snimak ekrana.

Samo nekoliko dana posle protesta za 8. mart, Centar za zaštitu žena i dece inicirao je najprepoznatljiviji ženski protest održan na Kosovu do dana današnjeg. Šesnaestog marta 1998. njima su se pridružile brojne ženske aktivističke organizacije i Ženski forum LDK-a prilikom poznatog protesta pod sloganom: “Hleb za žene i decu u Drenici”.

Nekoliko hiljada žena šetalo se ulicama Prištine, noseći vekne hleba u rukama, s namerom da se prošetaju do Drenice. Ovaj marš, koji je poslao poruku međunarodnoj zajednici i humanitarnim organizacijama da su žene i deca iz Drenice u velikoj opasnosti, kako od gladi, tako od srpskih snaga, zaustavila je srpska policija.

“Zahtevi za ravnopravnost su devedesetih godina bili isprepleteni sa slobodom, nacijom i državom”, objašnjava Eli Gaši (Gashi), suosnivač Alter Habitusa, Instituta za društvo i kulturu. “Ipak, pokret iz devedesetih nam je omogućio da nastavimo da se zalažemo za našu agendu i da onda diskutujemo o drugim elementima koji čine da feministički pokret bude još održiviji.”

Osmi mart 2000.

Osmog marta 2000. održani su neki od prvih protesta posle rata na Kosovu. Protest je organizovala Unija nevladinih organizacija kosovskih žena (neformalna koalicija koja je formalizovana kao KWN 2003. godine), a održan je ispred Narodnog pozorišta u Prištini.

Žene su držale uvećane fotografije nestalih članova porodica i delile su prolaznicima pamflete na kojima je pisalo sledeće: ‘Kosovo ne može da bude slobodno dok Srbija ne oslobodi sve albanske demonstrante’. Fotografije nestalih osoba postavljene su na ogradama oko današnje Skupštine Kosova i vladine zgrade.

Nakon što su 2013. uklonjene fotografije koje su bile deo demonstracija 2000, aktivisti su ih zamenili 8. marta 2014. Fotografija: Mreža žena Kosova (KWN).

Aktivistkinje su narednih dana nastavile da protestuju i održavaju štrajk glađu kako bi podigle svest o nestalim osobama, kao i da bi zahtevale puštanje na slobodu albanskih političkih zatvorenika koji su bili držani u srpskim zatvorima.

Krajem rata 1999, procenjuje se da je više od 5.000 osoba nestalo. Ovaj broj je umanjen kako su godine prolazile, delimično zbog postepenog otkrivanja masovnih grobnica — tela stotina kosovskih Albanaca koje su srpske snage premestile u Srbiju i sahranile u masovnim grobnicama kako bi sakrile dokaze o zverstvima.

Fotografije nestalih su uklonjene 2013, dok su političari obećali da će biti podignut spomenik nestalim osobama. Kako obećanje nije ispunjeno, KWN je bila među onima koji su pozvali vladu da se pozabavi ovim pitanjem i učinila da nestale osobe budu u fokusu protesta za 8. mart 2014. Posle marša, fotografije su se ponovo pojavile na ogradi.

Smatra se da se 1.665 osoba i dalje vodi kao nestalo.

Osmi mart 2006.

Početkom 2006. otpočele su pripreme za pregovore o konačnom statusu Kosova — reč je o razgovorima pod pokroviteljstvom UN koji su doveli do proglašenja kosovske nezavisnosti 2008. Neuspeh da se zadovolje potrebe žena i odgovori na njihove zahteve prilikom pregovaračkog procesa izazvao je veliko nezadovoljstvo kod aktivistkinja za prava žena.

KWN je organizovala protest 8. marta zahtevajući učešće žena u pregovorima. To je postao prvi protest na kom se pojavio znameniti slogan “Nećemo cveće”, što je bio slučaj i sa protestima svake naredne godine. “Nećemo cveće, hoćemo moć”, aktivistkinje su uzvikivale na protestima.

“Pregovarački tim je sačinjen, ali nije bilo žena u njemu, pa smo osnovali Koaliciju žena za mir”, priseća se Rogova. “KWN i srpska mreža Žene u crnom izašli su na ulice istovremeno u Prištini i Beogradu.”

Aktivisti su 2006. pozivali žene da učestvuju u pregovorima po pitanju konačnog statusa Kosova, u skladu sa Rezolucijom 1325 Saveta bezbednosti UN. Fotografija: Mreža žena Kosova (KWN).

Prilikom procesa uspostavljanja mira, organizacije za ženska prava su bile vrlo glasne u svojim zahtevima da primene Rezoluciju 1325 Saveta bezbednosti UN, koja poziva na usvajanje rodne perspektive koja bi uvrstila posebne potrebe žena i devojčica u posleratnu obnovu društva, te bi se tako povećao značaj uloge žena u izgradnji mira i bezbednosti.

“UNMIK je zaboravan u mnogo čemu kada je reč o istoriji pre intervencije i njegovog uspostavljanja”, Nita Luci, profesorka sa Prištinskog univerziteta, izjavila je za K2.0 početkom ove godine. “Protesti aktivistkinja i njihov pristup najvišim nivoima u Unmiku pokazuju da one nisu dozvolile da se izbriše istorijat [njihovih nastojanja].”

Osmi mart 2012.

Ponavljajući slogan o cveću se do 2012. razvio u “Nećemo cveće, hoćemo pravdu za žene i devojčice silovane u ratu”, gde je KWN organizovala osmomartovski protest pozivajući na zadovoljenje pravde za preživele od seksualnog nasilja. Istoga dana, aktivistkinje su poslale pismo Ksavijeru Boutu de Marnjaku (Xavier Bout de Marnhac), tadašnjem šefu Euleksa, zahtevajući da se posveti posebna pažnja istragama o rodno zasnovanom nasilju tokom rata na Kosovu.

“Ovo nije bilo nešto iz vedra neba, već zahtev preživelih”, priseća se Rogova. “Neposredno posle rata, oni su govorili o svom iskustvu, stotine su svedočile pred Unmikom i onda su izolovani. Više nisu hteli da pričaju o tome. Stigmatizovani su.”

Rogova kaže da je zahtev napravljen u koordinaciji sa Grupom poslanica Skupštine Kosova koja je narednog dana (9. marta 2012) pokrenula pitanje preživelih od seksualnog nasilja u istoimenoj skupštini. Izveštaj Hjuman rajts voča (Human Rights Watch) iz 2000. prepoznao je da su u ratu “silovanje i drugi oblici seksualnog nasilja bili korišćeni kao oružje rata i instrumenti sistematskog ‘etničkog čišćenja’”.

Tek je u martu 2014. pravo preživelih na reparacije, uglavnom u formi mesečne novčane nadoknade, priznato u izmenama i dopunama postojećeg zakona koji se bavi statusom žrtava rata.

Tek je u februaru ove godine pokrenuta inicijativa da kosovske žrtve seksualnog nasilja u vreme rata mogu da počnu da se prijavljuju za proces verifikacije statusa, čime bi trebalo da se utaba staza za dugoočekivano priznanje i reparacije za štetu koja im je pričinjena tokom rata na Kosovu.

Niz protesta KWN-a pomogao je da se u javni diskurs uvrste ove teme, pa i 2006. godine, kada su aktivisti zahtevali da se u kosovsko zakonodavstvo uvrsti porodično nasilje kao problem. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Rogova veruje da je protest 2012. bio jedan u nizu protesta koje je organizovala KWN, a koji su pomogli da se ova teška tema uvrsti u javni diskurs. “Prekršili smo tri tabua”, kaže ona za K2.0. “Prvi je bio porodično nasilje koje je uvek tretirano kao privatna stvar, a mi smo ga izneli na videlo. Drugi tabu je rak dojke, jer se o njemu nikada javno nije govorilo. A treći je seksualno nasilje u ratu.”

Ova organizacija je prvi put naglasila temu porodičnog nasilja prilikom javnih demonstracija 8. marta 2004, kada su aktivisti održali protest zahtevajući da se zaštita od porodičnog nasilja uvrsti u zakone države. “Hoćemo zakone!” bio je jedan od ključnih slogana protesta koji je organizovala KWN.

Čak i posle usvajanja zvaničnog Zakona o zaštiti od porodičnog nasilja, nesprovođenje istog je učinilo da rodno zasnovano nasilje postane tema brojnih budućih protesta.

U pogledu raka dojke, KWN je 8. marta 2008. zajedno sa Kosovskim centrom za borbu protiv raka dojke organizovala potpisivanje peticije kako bi se podigla svest o ovoj bolesti koja se širi.

Osmi mart 2016.

Mnogi aktivisti su marš 2016. smatrali posebnim, pa čak i istorijskim, jer je ovo bio prvi put da su protesti predvođeni Kolektivom “MARS’hojmë S’festojmë” koji su činili žene i muškarci, a među njima je bilo i LGBTI osoba i članova raznih etničkih grupa.

Rogova smatra da su aktivnosti 2016, održane van okvira KWN-a, dale sasvim drugačiji prizvuk ženskom aktivizmu na Kosovu. “Učešće na protestima koje je organizovala KWN nije bilo zadovoljavajuće i ovaj kolektiv je pobeda za sve nas”, rekla je. “Kada sam videla sve ove mlade ljude, to me je obnovilo i dalo mi novu nadu. Samo sa KWN-om na čelu, bilo je teško da drugi aktivisti dođu na videlo.”

Kolektiv “MARS’hojmë S’festojmë” je organizovao aktivnosti za 8. mart u Prištini, a gde je učestvovao veći broj ljudi i različite su bile kategorije građana koji su se pridružili protestima. Fotografija: Mreža žena Kosova (KWN).

Kontinuirani pozivi ovog kolektiva odnose se na zapošljavanje bez izrabljivanja, zdravstveno osiguranje, nediskriminaciju na radu i snažni prkos seksizmu, homofobiji, transfobiji i rasizmu.

“Ovaj kolektiv je postao društveni pokret koji obuhvata različite kategorije građana spremnih da izađu na ulice da bi se borili protiv rodne neravnopravnosti”, dodaje Ilirijana Banjska, zaposlena u KWN-u i jedna od istaknutijih aktivistkinja kolektiva.

Osnivanje ovog kolektiva je dovelo do toga da i muškarci feministi budu zastupljeni, kako iza kulisa, tako i na ulicama. “Nikada ranije nije bilo jasnije da od [feminizma] koristi imaju svi: muškarci, žene i svi drugi rodovi kojima se ljudi predstavljaju”, objašnjava Erbljin Ajdini (Erblin), stručnjak za rodni mejnstriming i član Kolektiva “MARS’hojmë S’festojmë”

“Zbog mog rada sa rodnim mejnstrimingom i znanja koje usvajam svakodnevno od drugih feminista i čak feminističkih publikacija, osećam da treba nečim da doprinesem borbama kakva je ona koja se promoviše 8. marta”, nastavlja Ajdini. “To je akcija koja nema veze sa slavljem, već datum kada govorimo o rodnoj neravnopravnosti s kojom se žene suočavaju.”

Osmi mart 2017.

Sledeće godine, Kolektiv “MARS’hojmë S’festojmë” izašao je na ulice da bi se zalagao za rodnu i ekonomsku ravnopravnost. “Neću cveće, hoću ugovor o radu”, “Zaštita na radu” i “Povećajte minimalnu zaradu” bili su neki od istaknutih slogana.

Bila je to prva godina u kojoj je ovaj kolektiv svoje akcije povezao sa globalnim inicijativama. Godine 2017. promovisana je tema rada pod vođstvom Agencije UN za žene pod nazivom “Žene u promenljivom svetu rada: Planeta 50-50 do 2030”.

Gusija tvrdi da je pokretanje pitanja ekonomskih prava širom sveta učinilo da se fokus stavi na uticaj ekonomske neravnopravnosti na rodnu neravnopravnost. “Sada se feministički pokreti vraćaju i osnaženi su”, rekla je za K2.0. “Sada postoji i teorijska veza između kapitalizma i patrijarhata. Ideja feminizma danas je ta da je on povezan sa drugim identitetima. Reč je o međusektorskoj povezanosti. Sistem neravnopravnosti nije samo izgrađen na ideji pola, već je povezan sa drugim aspektima, posebno sa onim ekonomskim.”

U 2017. je počela i decentralizacija ženskog aktivizma na 8. mart, kada je FEMaktiv, grupa mladih feminističkih aktivista u Prizrenu, protestovala protiv javnog i političkog diskursa u gradu, koji su opisali kao ekskluzivistički prema ženama.

Ženski aktivizam je decentralizovan u odnosu na Prištinu u proteklim godinama, dok se akcije održavaju i u drugim kosovskim gradovima, uključujući ‘mart u crnom’, što je akcija održana u Prizrenu 2018. Fotografija: FEMaktiv Prizren.

Decentralizacija je doživela vrhunac ove godine, gde se marševi održavaju u Uroševcu i Mališevu, pored onih u Prištini i Prizrenu. Aktivisti iz Mališeva protestovali su protiv ugovorenih dečjih brakova, dok je FEMaktiv marširao pod slogaom ‘N’zi Marshojme’ (Marširanje u crnom) u ime svih žena koje su izgubile svoje živote zbog nasilja koje je počinjeno nad njima.

“Patrijarhalni sistem je vrlo ukorenjen u društvu da je počela čak i normalizacija nasilja nad ženama”, Adelina Hasani, aktivistkinja FEMaktiva izjavila je za K2.0. “Protiv ovog fenomena moramo da se borimo preko društva, pa se državne politike moraju menjati u ovom pravcu. Promena državnih politika je neophodna za sprečavanje nasilja nad ženama.”

Eli Gaši kaže da je ženski pokret narastao kako su godine prolazile u pogledu broja aktivista koji su podržali ravnopravnost, ali i u sadržini, gde sada postoji nova kritika establišmenta.

“Godinama se ženski pokret bavio uglavnom zastupljenošću ženama u društvu, sa akcentom na političko zastupanje”, kaže Gaši. “Ipak, zahtev da žene budu zastupljenije samo u smislu brojke ne znači neophodno da će se tako omogućiti društvena ravnopravnost kojoj teži feministički pokret. Ako pogledamo poslednja dva protesta organizovana za 8. mart od strane Kolektiva ‘MARS’hojmë S’festojmë’, onda vidimo da je socijalna nepravda centralna tema zahteva ovog kolektiva.”

Fotografije: Ade Mula / K2.0
Urednik: Džek Robinson (Jack Robinson)

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI