Tri muškarca zakorače u kafić: sportski trener, verski vođa i vlasnik medija. Tako stoji u scenariju.
Uz pretenciozne osmehe i razmetljivo ponašanje kreću se ka slobodnom stolu.
Konobar im prilazi i pita šta bi hteli da popiju.
Primećuju da je dostupno piće iz televizijske reklame u kojoj se izgovara tekst: “Za muškarce, ne za dečake.”
“Šveps”, odgovaraju jednoglasno.
Konobar im donese piće koje su tražili. Sa slamčicama u ustima gledaju unaokolo i klimaju glavama uz ritam pozadinske muzike. Uskoro kreću da koordinisanom sinhronizacijom usana šapuću stih pesme hip-hop grupe sastavljene od trojice repera, Liričkog sina (Lyrical Son), MC Kreše (MC Kresha) i Ljedi Vulje (Ledi Vula):
Ti menon që munesh ndamas (Misliš da možeš sama da se snađeš)
Po s’munesh as tanga me ble pa mu (Ali ne možeš sama ni da kupiš donji veš)
Le mo Louis e ksi gjana (Ostavi na miru Luja [Vitona] i te stvari)
Për ty janë tema t’randa me i bo (To su nedostižne teme za tebe)
Njihovo pevanje uz muziku prekida smeh triju žena za stolom preko puta njihovoga. Tri muškarca pokušavaju da ostvare kontakt očima, ali njihov pokušaj flertovanja biva ignorisan.
Neuzdrmanog samopouzdanja pokušavaju drugi put da privuku pažnju, uzvikujući neke nejasne reči u stilu Džonija Brava. Ipak, tri žene ih i dalje ignorišu.
Sportski trener iznenada kaže: “Ove žene su jedino dobre da slažu prazne flaše i čiste po kuhinji.”
Verski vođa odobrava klimajući glavom: “Sasvim si u pravu, čoveče! Ženi je mesto u kuhinji.”
Vlasnik medija diže obrve i stavlja osmeh na lice:
“Ma dajte, ljudi, nemojte da ste takvi. Mogu da pronađem lepše žene od ovih i da vam ih donesem za ovaj sto.”
Scenario se završava napomenom: Zasnovano na istinitim događajima, inspirisano medijima na albanskom jeziku.
* * *
Goreprikazana scena možda deluje kao neka jeftina šala, ali je suviše blizu svakodnevnoj realnosti da bi bila smešna.
U proteklih nekoliko dana tri istaknute ličnosti — fudbalski trener Tahir Batatina, jedan od vođa islamske zajednice na Kosovu Šefćet Krasnići (Shefqet Krasniqi) i medijski veteran Baton Hadžiu (Haxhiu) — postale su najnoviji protagonisti eklatantnih, namernih, mizoginih izjava, od kojih su dve prikazane u udarnom televizijskom terminu.
Pojedini novinari, aktivisti i ostali građani žestoko su reagovali na njihove reči. Mnogi su kritikovali i voditelje emisija, novinare i vlasnike zato što daju prostor gostima poput Krasnićija, koji je poznat po tome što širi netrpeljivost prema ženskom polu i iznosi seksističke komentare.
Međutim, čak i da svi mediji donesu uređivačke odluke da nikada više u studio ne pozovu muškarce koji su ranije pospešivali mizogine medijske narative na račun žena, tako bi se samo zagrebala površina duboko ukorenjenog problema: Moći patrijarhata u srcu medijske kulture.
Diskriminacija u udarnom terminu
Hajde da pogledamo stvarni televizijski scenario iz protekle nedelje.
Na stanici KTV Sport, u emisiji “Sporti Total” od 11. aprila, novinarka RTK Ćendresa Kreljani (Qendresa Krelani) kritikovala je fudbalskog menadžera i aktuelnog trenera Fudbalskog kluba Lapi (Llapi), Batatinu, sugerišući da su navijači izgubili poverenje u njega kao trenera; pritom je postavila i pitanje u vezi sa lošim rezultatima njegovoga tima.
“U novinarstvu možete da slažete novine ili da nešto čistite, ali ne da na ovaj način analizirate fudbal”, odgovorio je Batatina. “Vaš nivo nije novinarski, počev od vašeg izgleda…”
Udruženje novinara Kosova i Udruženje sportskih novinara osudili su ove seksističke i uvredljive izjave, dok je disciplinska komisija Fudbalskog saveza Kosova pokrenula disciplinski postupak protiv trenera.
Nije prošlo mnogo vremena, a oni su morali da iskritikuju i treći visokoprofilisani incident u nedelji.
Međutim, vesti o Batatini već su narednog dana zastarele, jer je imam Šefćet Krasnići odlučio da podeli svoje mišljenje o ženama. Pozvan da gostuje u jednoj od najgledanijih večernjih emisija, “Debat Plus me Erlam Pandurin” na RTV Dukađini (Dukagjini), da govori o solidarnosti za vreme Ramazana, on je, umesto toga, iskoristio prostor koji mu je dat da radi ono što seksistički i homofobični stručnjaci najbolje umeju: Zgrabio je da govori o podeli rodnih uloga i dominaciji patrijarhalnog poretka.
“Vera svima pokazuje gde je kome mesto: Muškarcima je mesto u odi — oda je za muškarce. A za žene treba da se napravi nova oda”, predložio je. “Muškarci mogu da uče od muškaraca, a žene od žena. Kada se pomešaju, više ne može da se razazna ko je muškarac, a ko žena… žena ide da ratuje, ali ona ne ume da se bori kao muškarac. Žena ima oruđe, ali ne može da ga koristi onako kako to znaju muškarci.”
Krasnićija su dočekale oštre kritike, posebno iz raznih društvenih sfera. Međutim, nije prošlo mnogo vremena i, onako iscrpljeni, kritičari su morali da iskritikuju i treći visokoprofilisani incident u jednoj nedelji.
Dok je imam govorio o tome kako svet treba da bude segregisan i rodno podeljen, novinarski veteran Baton Hadžiu — koji je sada vlasnik Pošte Albanije i česti politički analitičar u Albaniji — sprovodio je ekološku analizu.
Bivši direktor TV KLAN na Kosovu je kazao da Albanija ne mora da sluša pozive stranaca, među njima i Leonarda di Kaprija, koji apeluju na vladu da reku Vojušu i njeno okruženje proglasi “Nacionalnim parkom”. Umesto toga, on je predložio drukčije aktivnosti.
“Pronađite prelepu devojku za Leonarda di Kaprija i ponudite mu je [na stolu]. Recite mu da je to poklon, ali nemojte o drugim temama da govorite za stolom.”
Mediji učvršćuju patrijarhalni narativ
Rečenice koje su tako olako izgovorili Batatina, Krasnići i Hadžiu služe stvaranju objektivišućeg i tlačiteljskog odnosa prema ženama. Upravo su to dominantne ideje koje se reprodukuju i održavaju kao standard uz pomoć dnevne medijske produkcije.
Čovek treba da bude stručnjak za fudbal da bi mogao da oceni izražavanje sportskog novinara, ali se Batatina nije prema njoj snishodljivo poneo zbog toga što nije stručna u svom poslu, već zato što je žena, kao što to Krasnići radi u ophođenju prema svim ženama.
Štaviše, hegemonistički maskulinitet u sportu i religiji tradicionalno je na stanovištu da su sportske novinarke, ali i sve žene, neželjene pridošlice u muški svet sporta i da je trebalo da ostanu u kuhinji. A mediji reprodukuju upravo tu deformisanu realnost u sferi patrijarhalne ideologije.
Model učešća medijskih organizacija u jačanju tlačiteljske kulture najjasnije se vidi kroz neposrednu reakciju — odnosno, izostanak reakcije — novinara, urednika i vlasnika medija naspram seksizmu poteklom od Batatine i Krasnićija. Novinari u studiju i njihovi nadređeni su reagovali minimalno, iako smo očekivali da će njihovi sopstveni komentari da im se obiju o glavu.
Da li ste se nekada zapitali: Iz čije se perspektive ova priča pripoveda?
Njihovo reagovanje i ćutanje takođe šalje određenu poruku: Mi vam ovde dajemo prostor za direktnu i potpunu rodno zasnovanu diskriminaciju. Ova zaprepašćujuća poruka dobija na snazi zahvaljujući postupcima medija koji ne filtriraju govor mržnje u komentarima na svojim veb-sajtovima, čime se samo dodatno potpaljuje vatra mizoginog prezira usmerenog ka sportskoj novinarki Ćendresi Kreljani, ali i drugim ženama.
Čak i kada i same žene dovedu u pitanje podelu poslova i rodnu segregaciju, stereotipi ipak istrajavaju, poduprti uredničkim odlukama.
Ženski i glasovi svih koji nisu heteroseksualni Albanci skoro da nisu prisutni na ključnim pozicijama u medijima i organizacijama koje i dalje javni život predstavljaju kao domen kojim vladaju muškarci. Na primer, muškarci čine ogromnu većinu politikologa i komentatora, dok se žene češće pozivaju da komentarišu društvene teme, zdravlje i obrazovanje, što su teme koje su zanemarene u emisijama sa udarnim terminima.
Patrijarhat dominira u vestima. Ovakva diskriminacija žena i njihovog doživljaja ne ispoljava se samo u upotrebi jezika, već i u uglu priče koja se prikazuje. Da li ste se nekada zapitali: Iz čije se perspektive ova priča pripoveda? Ko u njoj učestvuje, a ko je izopšten? Među onima koje slušam i gledam, koliko ima žena?
Pošto to uzmemo u obzir, hajde da ponovo pogledamo Krasnićijev predlog da žene ne treba da ratuju. Ovo svakako nije prvi put da u proteklim godinama čujemo ovu tvrdnju. Od kraja rata na Kosovu, u medijskom okruženju kojim dominiraju muškarci neprestano se forsiraju pojmovi iz, u ovom slučaju, Krasnićijevih reči, i to na način da se žene prikazuju kao pasivne žrtve. One su tako lišene svog identiteta i integriteta, svoje ličnosti, a tako se učvršćuju narativi o ratu i oslobođenju kao nečemu što su izdejstvovali muškarci, pa zato o tome sada oni i pišu.
Neravnopravna zastupljenost u medijima odražava konstruisanu realnost koja je rezultat raznih stavova i odluka medijskih radnika koji plasiraju poruke slične onima koje su izneli Batatina, Krasnići i Hadžiu.
Iako je scenario odavno zastareo, ne možemo sebi da priuštimo da prosto promenimo kanal.
Komentari ovog poslednjeg su posebno jadni i bedni, jer on, kao muškarac koji dugo ima snažan uticaj u medijima na albanskom jeziku, šalje javnu poruku da institucionalizovani seksizam treba da bude dominantan.
Pošto je ležerno i neobavezno nagovestio da podržava trgovinu ljudima za potrebe seks-industrije, Hadžiu je normalizovao objektivizaciju žena, sugerišući da one postoje jedino da bi bile potčinjene i potlačene — a ne da se zalažu za promene u društvu. Bio je to otrežnjujući podsetnik da se i dalje nalazimo daleko od ozbiljne diskusije o javnim politikama koje treba da reše problem rodno zasnovanog nasilja, diskriminacije i socijalne nepravde u pomenutim udarnim terminima.
Iako je scenario odavno zastareo, ne možemo sebi da priuštimo da prosto promenimo kanal. Većina medija koji posluju po principu klikbejta (eng. clickbait) čine sve što je u njihovoj moći da učvrste patrijarhalnu realnost, ali sve dok novinske organizacije ne počnu da predstavljaju feminističku tačku gledišta, mi moramo i dalje da se bunimo protiv ovakvih pojava.
Naslovna ilustracija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.
Ovaj članak je zasnovan na podacima proisteklim iz praćenja medija koje je obavila Mreža za izveštavanje o različitostima 2.0 (Reporting Diversity Network 2.0), uz finansijsku podršku Evropske unije, Balkanskog trusta za demokratiju, projekta Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i Ambasade Kraljevine Norveške u Beogradu.
Isključivu odgovornost za ovaj članak snose Kosovo 2.0 i članice mreže te njegov sadržaj ne odražava nužno stavove Evropske unije, Ambasade Kraljevine Norveške, Balkanskog trusta za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država ili njihovih partnera.
