Stipendisanje | Ljudska Prava | U detalje | Prava Manjina

Život i smrt: Okrutna stvarnost trudnoće na Kosovu

Piše - 10.12.2018

Žene iz manjinskih zajednica nemaju pristup zdravstvenom osiguranju i lekovima za porodilje.

Jednog letnjeg dana u julu 2018, dok sedi na parčetu betona ispred jednospratne zgrade, Ljindita Ćosa (Lindita Qosa) plače prepričavajući detalje najbolnijeg životnog iskustva. Pre samo mesec dana, dvadesetjednogodišnja Ljindita bila je u devetom mesecu trudnoće i očekujući svoje prvo dete.

“Nakon sedam godina braka, Bog mi je podario radost”, kaže Ljindita koja se udala sa 14 godina. “Međutim, samo što je trebalo da se porodim, izgubila sam bebu.”

Mesec dana ranije, Ljinditi je dijagnostifikovana hipertenzija ili abnormalno visoki krvni pritisak. To je trebalo biti upozorenje za lekare da se ona što hitnije leči. Ipak, okolnosti u kojima se nalazila nisu joj dozvoljavale da se leči i dobije neophodnu lekarsku negu, dok su je i zdravstvene institucije zanemarivale, one koje je trebalo da joj pomognu.

Smernice za perinatalnu negu, koju su publikovali Američka akademija za pedijatriju i Američki koledž za akušerstvo i ginekologiju, savetuju da nove majke bez zdravstvenih problema budu podvrgnute redovnim pregledima svake četiri nedelje u prvih sedam meseci trudnoće, odakle te posete treba da se sprovode na dvonedeljnom i na nedeljnom nivou dok se dete ne rodi.

Stvarnost na Kosovu je, međutim, mnogo drugačija.

Memlji (Memli) Morina, ginekolog na privatnoj klinici u Prištini, kaže da je prethodna preporuka na Kosovu bila minimum od četiri zdravstvena pregleda tokom trudnoće, ali da je taj broj otada porastao, te doktori sada preporučuju minimum osam poseta.

“Veći broj poseta utiče na otkriće potencijalnih komplikacija i rukovođenje istima”, kaže on, dodajući da se uz pomoć osam lekarskih pregleda pre rođenja, rizik od perinatalne smrti — smrtni slučaj koji se dešava u rasponu od 22. nedelje trudnoće do šeste nedelje posle rađanja — smanjuje na osam u 1.000 porođaja.

Za mnoge trudnice na Kosovu vrlo je nerealno očekivati ovoliki broj redovnih pregleda. Kada je reč o ženama iz manjinskih zajednica kao što je Ljindita, koja je Romkinja, verovatnoća da će dobiti makar i osnovni nivo prenatalne nege dodatno se umanjuje.

Ona je deo 23 procenta građanki Kosova koje potiču iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice, a koje nisu bile podvrgnute minimumu od četiri zdravstvena pregleda pre rođenja deteta, navodi se u Unicefovom izveštaju objavljenom u oktobru 2017. Ta brojka je 15 odsto viša nego ona koja važi za celokupno stanovništvo.

Rezultati su šokantni, jer su neizbežni.

Na osnovu podataka Istraživanja višestrukih pokazatelja 2013-14, koje je objavila Kosovska agencija za statistiku (KAS) oktobra 2014, stepen mortaliteta novorođenčadi u romskoj, aškalijskoj i egipćanskoj zajednici iznosi 41 na 1.000. To je više od tri puta veći broj od odgovarajuće stope koja se odnosi na celokupno stanovništvo, što je 12 na 1.000.

Rasprostranjeno siromaštvo i diskriminacija nad Romkinjama, Aškalijkama i Egipćankama ograničava njihov pristup zdravstvenoj nezi, čak i tokom trudnoće. Fotografija: Arber Murturi.

Ljindita je već bila u 39. nedelji trudnoće u vreme kada je bila na trećem pregledu na Ginekološkom odeljenju Mitrovačke bolnice u južnom delu grada. To je tri kilometra udaljeno od komšiluka 2. juli (2 Korriku) u kom ona živi — gde 90 posto stanovništva čine Aškalije.

Prilikom tog termina 16. maja, medicinsko osoblje je utvrdilo da Ljindita pati od hipertenzije, što je potencijalno ozbiljno stanje za jednu trudnicu.

Prema Nacionalnoj zdravstvenoj službi Engleske, usled nelečene hipertenzije, žene mogu da dožive razvoj preeklampsije i eklampsije, što može dovesti do komplikacija opasnih po život majke i deteta. Publikacija iz 2012. u režiji Američke akademije za pedijatriju i Američkog koledža za akušerstvo navodi da se komplikacije koje su rezultat hipertenzije i preeklampsije nalaze među glavnim uzrocima smrtnosti kod majki i odojčadi.

Na osnovu izveštaja o Ljinditinom slučaju, Avni Fejza, direktor Ginekološkog odeljenja, potvrdio je da je Ljindita obavila posetu i da joj je dijagnostikovana hipertenzija, pa je i rekao da joj je savetovano da otputuje u Prištinu radi podrobnijeg lečenja.

“Na osnovu podataka o dijagnozi u našem registru, Ljinditina beba je bila živa kada je ona bila na pregledu”, rekao je Avni Fejza.

Ipak, Ljindita nije otputovala u Prištinu. Nije mogla.

“Rekli su mi da odem u Prištinu jer imam hipertenziju”, rekla je. “Odakle mi novac da odem u Prištinu? Preživljavamo od prodaje flaša i gvožđa koje moj suprug skupi.”

Ljindita, koja živi sa svojim suprugom i još devetoro drugih članova šire porodice, objašnjava da niko u njenoj porodici nije završio osnovnu školu i da svih 11 članova porodice živi od novca koji njen suprug, tridesettrogodišnji Ibrahim, zaradi od prevoza gvožđa koje on i njegovi susedi skupe preko sedmice.

Za svako putovanje, Ibrahim prima oko pet evra. Svake subote, on zarađuje do 20 evra.

Ljindita kaže da prihod njene porodice iznosi do 100 evra mesečno. Prema državnoj shemi za socijalnu pomoć, koja obezbeđuje isplate siromašnim porodicama na osnovu troškova osnovnih prehrambenih proizvoda, jednoj jedanaestočlanoj porodici je potrebno 125 evra mesečno da bi svaka osoba unela preporučen broj dnevnih kalorija.

Pedeset četiri odsto romskih, aškalijskih i egipćanskih porodica ima mesečni prihod od 0 do 200 evra mesečno, prema istraživanju Kosovskog edukacionog centra iz 2016; s druge strane, Program Ujedinjenih nacija za razvoj navodi u istraživačkoj studiji iz 2011. da je opšti nivo nezaposlenosti kod ovih zajednica između 60 i 80 odsto.

Dvadesetjednogodišnja Ljindita Ćosa drži dete svog zeta. Ćosa živi ispod granice siromaštva sa svojom jedanaestočlanom porodicom. Fotografija: Arber Murturi.

“Moj suprug ima probleme sa kičmom i ne može da diže teške stvari”, kaže Ljindita, dodajući da je njegova povreda kičme rezultat dizanja teških predmeta. “Tokom radnih dana diže gvožđe koje nije preteško, zato je zarada manja.”

Primećujući manjak sredstava, Ljindita kaže da se vratila kući a da nije lečena zbog visokog krvnog pritiska, umesto da ide na Univerzitetski klinički centar Kosova (UKCK) radi preporučene i esencijalne nege.

Mesec dana nakon termina, Ljindita kaže da je donela odluku da ode u Opštu bolnicu u severnom delu grada — poznatu kao 30. jul — koja radi u okviru srpskog zdravstvenog sistema. Kaže da joj je tamo rečeno da je njeno dete bilo mrtvo nedelju dana i gde se njeno preminulo odojče rodilo.

Ljindita kaže da je primljena u bolnici 13. juna, dva dana pre Bajrama, što bi značilo da se nalazila u 43. nedelji trudnoće. Iako je njen prijem potvrdio zamenik direktora Ginekološkog odeljenja Saša Zakić, on nije otkrio dodatne detalje o njenom slučaju, navodeći poverljivost pacijenta.

Ljindita kaže da joj je trebalo više informacija, umesto što su joj jednostavno dali dijagnozu hipertenzije i što je upućena u Prištinu.

Klinika za hitne slučajeve koja radi u okviru UKCK-a ima specijalizovanu jedinicu za hitno ginekološko-akušersko lečenje, za koje član 8 kosovskog Zakona o hitnoj medicinskoj nezi navodi da bi pacijenti trebalo da se pozovu na njega u hitnim okolnostima. Nakon treće posete bolnici u južnoj Mitrovici mesec dana ranije i nakon dijagnostikovanja hipertenzije — potencijalnog stanja opasnog po život nerođenog deteta i majke u kasnijim fazama trudnoće — bolnica je imala zakonsku obavezu da ponudi Ljinditi ambulantu koja bi je prevezla direktno na kliniku u Prištini radi preporučenog tretmana, ali Ljindita kaže da joj bolnica nikada nije ponudila tu mogućnost.

“Ambulanta nije taksi-služba”, kaže direktor Akušerskog odeljenja Mitrovačke opšte bolnice, Sadik Fejza, koji tvrdi da, pošto Ljindita nije upućena na UKCK preko ambulante za hitne slučajeve, ona nije bila u opasnosti u to vreme.

Ljindita kaže da joj je trebalo više informacija, umesto što su joj jednostavno dali dijagnozu hipertenzije i što je upućena u Prištinu. Na prethodnim zdravstvenim pregledima, njoj je rečeno da joj nije ništa. “U Mitrovačkoj [opštoj] bolnici rekli su da sam dobro”, kazala je ona. “Na kraju se ispostavilo da nisam.”

Direktor Akušerskog odeljenja Sadik Fejza kaže da su to samo glasine. “Ona može da prati zakonsku rutu kroz tela nadležna za istragu”, rekla je.

Ipak, Ljindita kaže da joj “ulaganje žalbi neće vratiti dete”.

Kako je kad ste izloženi diskriminatorskom tretmanu

Ljindita kaže da je tokom cee trudnoće doživljavala razne oblike diskriminacije. U aprilu, kada je bila u osmom mesecu trudnoće, pala dok je postavljala zavese na prozorima svoje kuće. U strahu da će izgubiti dete, otišla je u Mitrovačku opštu bolnicu — što je bila jedna od njenih triju poseta — radi pregleda.

“Doktori su mi rekli da još nije termin i da moram da sačekam”, rekla je. “Ja sam im rekla da nisam došla da se porodim, već zato što sam pala. Oni su i dalje odgovarali, ‘ništa ti ne fali’. Čekala sam u hodniku sat vremena dok me konačno jedan doktor nije pregledao… nakon što su svi njegovi Albanci već bili unutra.”

Ljindita kaže da se mnogo puta osetila diskriminisanom u ovoj bolnici, što pripisuje svojoj etničkoj pripadnosti. “Gledaju nas popreko, jer smo Romi”, kaže.

Ipak, zakon navodi da bi pacijenti trebalo da imaju jednaki tretman u zdravstvenim ustanovama.

“Svaki građanin ima pravo na zdravstvenu negu… [koja] bi trebalo da bude odgovarajuća i kontinuirano dostupna svima bez diskriminacije” stoji u članu 4 Zakona o pravima i obavezama građana u zdravstvenoj nezi. Štaviše, Zakon o zaštiti i promociji prava zajednica i njihovih članova navodi da Vlada mora da preduzme odgovarajuće mere kako bi manjine imale jednaki pristup zdravstvenoj nezi, bez diskriminacije.

Ipak, kako Ljindita kaže da je takav bio njen slučaj, to bi značilo da medicinsko osoblje ne poštuje uvek zakone.

Mitrovačka opšta bolnica nije htela da potvrdi Ljinditinu posetu u aprilu, ali se direktor Akušerskog odeljenja, Sadik Fejza, načelno usprotivio njenim izjavama.

“Njih tretiramo kao sve druge pacijente. Činjenica da pripadaju manjinskim zajednicama ne igra nikakvu ulogu”, rekao je. “Vrata su im uvek otvorena. Ipak, te žene ne posećuju našu kliniku.”

Ljindita smatra da je tretirana sa većim dostojanstvom na severu nego na jugu. Pored nege koju je dobila od doktora, ona je i pohvalila činjenicu da je na severu dobila više lekova.

Bolnica 30. jul u severnoj Mitrovici tretira više Romkinja, Aškalijki i Egipćanki na godišnjem nivou nego što to čini južna Mitrovačka opšta bolnica, za koju žene iz manjinskih zajednica kažu da se tamo suočavaju sa većom diskriminacijom. Fotografija: Artina Mućići.

Na osnovu izjava dvaju mitrovačkih bolnica, broj pacijenata iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice koji odlaze na preglede veći je na severu. Zakić kaže da 15 do 20 odsto pacijenata lečenih na Ginekološkom odeljenju bolnice 30. juli čine pripadnici manjinskih zajednica.

“Žene iz ovih zajednica nas generalno posećuju radi pregleda ili intervencija”, kaže on. “Mali broj njih dođe da se porodi usled problema sa dokumentacijom koju imaju, jer deca moraju da budu prijavljena u mestu u kom su rođena.”

Na većinski srpskom severu — gde kosovske državne institucije imaju slabi uticaj — kosovski sistem i srpski paralelni sistem funkcionišu nezavisno jedan od drugog. Podaci o prijavi rođenja kod srpskih institucija ne registruju se u kosovskom sistemu.

Prema izveštaju Unicefa, to posebno pogađa romsku, aškalijsku i egipćansku zajednicu, “koje su registrovane u srpskom paralelnom sistemu i koje suočene sa problemima u vezi sa inkluzijom u kosovske institucije”, kako ova dva institucionalna sistema ne komuniciraju i ne razmenjuju podatke međusobno.

Mitrovačka opšta bolnica na jugu je saopštila da nije u mogućnosti da obezbedi tačan broj porođaja žena iz ovih triju zajednica, pravdajući se time da novorođenčad ne registruju na osnovu etničke pripadnosti. Međutim, prema rečima direktora Akušerskog odeljenja u bolnici, broj žena iz ovih zajednica koje dolaze da se porode veći je od broja žena koje dolaze na preglede.

Direktor Ginekološkog odeljenja, Avni Fejza, kaže da se doktori često plaše ovih slučajeva. “Mi često ne znamo da li su bili na redovnim pregledima i s kakvim su se komplikacijama susretali”, rekao je.

Broj porođaja u Mitrovačkoj opštoj bolnici 2017. bio je 1.496, dok je do avgusta 2018. bilo 973 zabeleženih porođaja; jedan smrtni slučaj je registrovan svake godine. U severnoj bolnici 30. juli, zamenik direktora Zakić kaže da imaju registrovanih 800 porođaja svake godine, ali nije obezbedio tražene podatke o broju smrtnih slučajeva. Južna bolnica je pružila podatke o 17 novorođenčadi koja su sa ozbiljnim zdravstvenim komplikacijama i u svrhe posebnog lečenja upućena na Neonatološku kliniku u prištinskom UKCK-u, što je referentna tačka za novorođenčad sa patologijama u svim regionalnim bolnicama; 209 novorođenčadi je tu umrlo 2017.

Osećaj diskriminacije nije ograničen na majke u Mitrovici. Njega dele članovi drugih manjinskih zajednica na Kosovu, uključujući dvadesetdevetogodišnju Ljenditu Ćalaku (Lendita Qallaku), koja ima aškalijske korene i živi u komšiluku 7. septembar (7 Shatori) u Peći.

Ljendita nije mogla da spava od porodiljskih bolova u jutro 15. juna 2015. Ona, njen suprug Šaip (Shaip) i njihovih petoro članova porodice uskoro su dobili novog člana familije, Fatljuma (Fatlum). To je bio njen šesti porođaj, pa je Ljendita mislila da nema šta da se brine. Ipak, ona je do 20.45č primljena u Pećku opštu bolnicu nakon što je osetila velike bolove.

“Doktori su mi stalno govorili, ‘I dalje nema ništa’”, kaže Ljendita. “Ustala sam iz kreveta i otišla u toalet. Tada sam shvatila da je beba počela da izlazi. U hodniku se nalazila još jedna trudnica, odmah je obavestila doktore kada me je videla. Kada su me ugledale, medicinske sestre su počele da viču na mene, pitajući me zašto sam ustala iz kreveta.”

Ljendita je bila zaprepašćena nemarom doktora u ovom odsudnom trenutku.

“Čak i pre pravilnog nameštanja na krevetu, beba je izašla. Da ga medicinska sestra nije prihvatila u svoje ruke, danas ne bih imala svoga sina”, rekla je. “Stalno sam im govorila da sam počela da se porađam, ali doktori nisu dolazili. Ne znam zašto nas gledaju popreko.”

Ljendita Ćalaku, koja živi u kvartu 7. septembar u Peći, kaže da je doktori nisu zbrinuli tokom najtežih trenutaka njene trudnoće. Aškalijka Ćalaku pripisuje ovakvo ponašanje diskriminaciji. Fotografija: Arber Murturi.

U zvaničnim registrima Ginekološkog odeljenja u Pećkoj opštoj bolnici, ovaj porođaj je prijavljen kao “spontani”. “Odmah po rođenju, beba je bila dobrog zdravlja. Porođaj je bio spontan, bez anomalija ili drugih zdravstvenih problema. Ovo je registrovano kao Ljenditin šesti porođaj”, kaže direktor odeljenja Ramadan Dacaj.

Dacaj je rekao da je proces porađanja složen i da je drugačiji kod svake žene, pa se tako ne može na doktore svaliti krivica za sve.

“U trenutku porođaja, žene misle da ništa ne radimo. Proces porođaja može da počne 24 sata ranije, ali je precizni trenutak nepoznat”, rekao je. “Može da počne na podu, u toaletu, ili gde god. Bitno je da su majka i dete dobrog zdravlja.”

Dacaj podvlači istorijat svog odeljenja, sa 2.017 porođaja registrovanih prošle godine i 11 smrtnih slučajeva odojčadi; do 25. oktobra ove godine odeljenje je registrovalo 1.617 porođaja sa četiri smrtna slučaja novorođenčadi.

“U proteklih pet godina, nismo registrovali nijedan smrtni slučaj majki u odeljenju”, kaže Dacaj. “Takođe, niska je i stopa smrtnosti novorođenčadi.”

On je kategorički odbacio tvrdnju da bilo ko ima drugačiji tretman na osnovu etničke pripadnosti. “Kao direktor odeljenja, nisam primetio bilo kakve diskriminatorske elemente ili drugačiji tretman manjina”, rekao je, procenjujući da između 20 i 30 odsto pacijenata tretiranih u Ginekološkom odeljenju potiče iz romske, aškalijske ili egipćanske zajednice. “Nismo dobili žalbe.”

Međutim, postoje raznovrsni dokazi za to da je diskriminacija nad ženama iz manjinskih zajednica rasprostranjeni fenomen u kosovskim zdravstvenim institucijama.

Istraživačka studija iz 2015, koju su sprovele organizacije Solidar svis (Solidar Suisse) i Balkan sanflauers (Balkan Sunflowers), navodi da je diskriminacija na osnovu etničke pripadnosti jedna od glavnih prepreka za članove romske, aškalijske i egipćanske zajednice u pristupu uslugama zdravstvene nege i korišćenju istih. Prema ovoj studiji, 50 odsto ispitanika — od 1.592 učesnika studije — iz ovih zajednica izjavilo je da su njihovi rođaci izbegavali korišćenje zdravstvenih usluga zbog dugog čekanja na sistematski ili specijalistički pregled.

“Kada bih rekla da ne postoji diskriminacija, slagala bih”, kaže Agnesa Toska, aktivistkinja Prospekta+, projekta koji podržava manjinske zajednice koji sprovodi pećka nevladina organizacija koja se bavi demokratskim učešćem, Siri i vizionit (Syri i Vizionit).

“Žene su se povremeno žalile da ne dobijaju redovne lekarske preglede, da su primorane da čekaju, da nisu primljene u bolnici nakon što im je rečeno da su nečiste. Bilo je slučajeva gde smo sproveli opservacije i videli da su ostavljene da čekaju vrlo dugo i da su se prema njima ophodili sa nemarom, dok su doktori odlazili na produžene pauze ili tretirali ljude koje su poznavali.”

Prema podacima Sudskog saveta Kosova (SSK) koji su ustupljeni Kosovu 2.0, u Odseku za teška krivična dela bilo je pet slučajeva neodgovornog lekarskog tretmana i četiri slučaja u kojima nije pružena medicinska pomoć u 2017. godini. Slične brojke su registrovane 2016. i 2015. godine.

Opšti odseci sudova, koji se bave lakšim slučajevima, dobijaju više prijava, a prema SSK-u. Na primer, broj slučajeva je 2017. bio viši nego u obe prethodne dve godine, sa ukupno 18 slučajeva neodgovornog lekarskog tretmana i dodatnih 27 slučajeva u kojima nije pružena medicinska pomoć.

Međutim, SSK nam nije ustupio precizne podatke o tome da li se među tim slučajevima nalaze i oni u vezi sa etničkim manjinskim zajednicama.

Iako često nisu prijavljene sudovima, žene iz manjinskih zajednica se žale na slučajeve diskriminacije zdravstvenih institucija širom Kosova, uključujući UKCK, koji predstavlja najveći bolnički centar u zemlji.

Ovde je Valjbona Beriša (Valbona Berisha), dvadesetšestogodišnja Romkinja, otišla na lečenje 17. juna 2017.

Samo što se bila porodila sa trećim detetom u jednoj sobi u šestospratnoj zgradi u Plemetini, opština Obilić, gde živi 36 romskih, aškalijskih i egipćanskih žena. Njeno dvoje dece je rođeno kod kuće, ali nakon što se toga dana porodila, Valjbonin suprug Safet je potražio pomoć svojih suseda da je odvedu u Prištinu na postnatalnu negu.

Malo koji podaci postoje o ženama iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice koje se porađaju kod kuće, ali prema izveštaju Kosovske agencije za statistiku iz 2014, 98 odsto porođaja žena iz ovih zajednica dešava se u javnim zdravstvenim institucijama. Direktor Neonatološke klinike u UKCK-u, Dževdet (Xhevdet) Gojnovci, kaže da se u 2017. desio jedan slučaj u kom je medicinski tretman zahtevan nakon porođaja kod kuće. Kaže da ove godine nije bilo takvih slučajeva.

"Jedan doktor je kazao, 'Kada nemaš uslove, zašto rađaš?'", priseća se Valjbona.

Kada je Valjbona odvedena u UKCK, nije ponela lične stvari kao što su odeća, prekrivači, pelene, flaše vode, što su sve stvari koje doktori u javnom sektoru savetuju ljudima da sami kupe.

Ipak, Valjbona i Safet primaju socijalnu pomoć od države, jer su zvanično zavedeni kao porodica koja živi u siromaštvu.

“Jedan doktor je kazao, ‘Kada nemaš uslove, zašto rađaš?’”, priseća se Valjbona.

Takvi komentari se mogu čuti u kosovskoj javnosti. Bivši ministar za ekonomski razvoj Bljerand Staviljeci (Blerand Stavileci) takođe je davao slične izjave u televizijskom intervjuu u februaru 2015.

“Često imamo ljude koji nemaju znanja o planiranju porodice i obrazovanju o finansijama”, kaže Staviljeci. “Mislim da u 21. veku osoba koja prima platu od 300 evra ne treba da ima porodicu od sedam članova. Oni bi trebalo da znaju koliki im je kapacitet. Oni opterećuju decu koja imaju jednu, dve ili tri godine. Zašto? Jer nisu valjano planirali.”

Izvršna direktorka NVO Kosovski centar za rodne studije, Ljuljeta Demoli (Luljeta Demolli), protivi se ovakvom narativu, rekavši da bi ljudi koji vode ekonomiju trebalo da znaju da je raskorak u natalitetu između različitih segmenata stanovništva direktno povezan sa visokim stepenom siromaštva i strukturnim problemima koji nastaju usled nejednakih prilika za obrazovanje.

“Političar koji se nalazi na tako visokom položaju ne može da okrivi siromašne građane zbog nepostojanja planiranja porodice kada državne institucije — čiji je on deo — nisu angažovane pri kreiranju efikasnih politika za podizanje socio-ekonomske svesti među [onima koji žive u siromaštvu]”, kaže Demoli.

“Pre moralisanja, državni predstavnici bi trebalo da učine ono što je neophodno sa svoje strane da bi obezbedili suštinski važne informacije različitim slojevima društva o međuzavisnosti između pojedinačne odgovornosti i institucionalne odgovornosti — uključujući pitanje planiranja porodice.”

Međutim, analize o ekonomskim uslovima u kojima se nalaze manjinske zajednice i njihovoj integraciji u društvo podvlače da su radnje institucija postigle tek slabe rezultate. Izveštaj iz 2017, koji je finansirala Evropska komisija i Fondacija za otvoreno društvo, kritikuje kosovsku vladu zbog izostanka koraka ka primeni sopstvene Strategije za inkluziju zajednica i naglašava da bi trebalo obaviti dosta posla da bi se manjine ekonomski integrisale.

“Ovakva integracija bi doprinela izgradnji društvene kohezije i poboljšala bi napore za poštovanje osnovnih prava, uključujući prava zajednica, što bi pospešilo eliminaciju rasne, etničke i socijalne diskriminacije”, stoji u izveštaju.

Kada je posebno reč o zdravstvenoj nezi, strukturni nedostaci su dodatno naglašeni u izveštaju iz 2016. u režiji Mreže žena Kosova, koji pokazuje da se ljudi iz većine etničkih manjinskih zajednica suočavaju sa poteškoćama kada treba da dobiju pristup zdravstvenim uslugama, a u poređenju sa većinskom albanskom populacijom. Finansijska, geografska i kulturološka pitanja se spominju kao neki od glavnih uzroka.

Izveštaj nalazi da se, pored opšteg stanja u kom imaju značajno veće finansijske prepreke nego većinsko albansko stanovništvo, članovi manjinske zajednice suočavaju često i sa problemima zbog razdaljine, jer najčešće žive u ruralnim oblastima koje su izolovanije i udaljenije od zdravstvenih institucija. Mreža žena Kosova navodi da pristup prevozu može da utiče na pristup zdravstvenoj nezi, gde je 51 odsto ispitanih Roma, Aškalija i Egipćana izjavilo da su morali da pešače do poslednje obavljene posete doktoru.

Mali broj dostupnih lekova: ženama onemogućeno lečenje

Prema studiji iz 2015, koju su sproveli Solidar svis i Balkan sanflauers, 80 odsto ispitanika iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice izjavilo je da ne posećuju doktora jer ne mogu da priušte da plate za tretman ili lek.

U državnim bolnicama, gde je medicinski tretman besplatan, lekovi se često propisuju za kupovinu na tržištu, čak i zalihe koje bi trebalo da budu plaćene iz državnog budžeta.

Ljindita Ćosa kaže da su svi lekovi koji su joj propisani u Mitrovačkoj opštoj bolnici na jugu grada propisani radi kupovine, ali su joj besplatno obezbeđeni tokom tretmana u bolnici na severu, kada je izgubila svoju bebu.

Usled finansijskih troškova terapije propisane za nju kada joj je dijagnostikovana hipertenzija, Ljindita kaže da je bilo teško voditi trudnoću. Predstavnici Mitrovačke opšte bolnice priznaju da nisu dobro opremljeni kada je reč o medicinskim zalihama.

“Primorani smo da upućujemo pacijente da sami kupuju lekove”, kaže Sadik Fejza, direktor Akušerskog odeljenja. “Ako ih nemaju, nemamo ih ni mi.”

Bolnice širom Kosova imaju manjak lekova i medicinske opreme, uključujući osnovne zalihe koje bi trebalo da obezbedi država. Fotografija: Arber Murturi.

Ministarstvo zdravlja proizvodi Listu osnovnih lekova za zdravstvo, a koji bi trebalo da se dostave bolnicama o trošku državnog budžeta. Ipak, mnogi od ovih lekova nedostaju u UKCK-u, prema rečima direktorke Ginekološke klinike, Mirvete Paćarada (Myrvete Paçarada). “Nekad imamo neke lekove, pa ih onda nemamo”, rekla je. “Kada imamo male zalihe, govorimo pacijentima da odu da sami kupe lekove.”

Ipak, ne mogu svi pacijenti to da priušte.

“Neki lekovi koji su mi propisani [u Mitrovici] koštaju pet evra, tri evra”, kaže Ljindita Ćosa. “Gde mogu da nabavim taj novac kada niko u mojoj porodici ne radi? Retko kada sam mogla da ih kupim.”

Aktivistkinja Agnesa Toska iz pećke organizacije Siri i vizionit kaže da je prilikom aktivnosti ove organizacije postala svesna brojnih slučajeva u kojima žene iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice nisu bile u mogućnosti da kupe propisane lekove, a nisu ni bile u mogućnosti da kupe kontraceptivna sredstva ili kontraceptivnu spiralu za sprečavanje neželjenih trudnoća.

U Kosovu Polju, aktivistkinja Bajramšah Šalja (Bajramshah Shala) često kupuje lekove koje daje ženama iz manjinskih zajednica u apoteci koja je u blizini kvartova 28. i 29. novembar, što su komšiluci dominantno naseljeni romskim, aškalijskim i egipćanskim porodicama.

“Oni ne mogu da kupuju lekove koji su im propisani za terapiju i nalaze se u teškoj situaciji”, kaže ova aktivistkinja, koja radi za Ideas Partnership, nevladinu organizaciju koja se uglavnom bavi obrazovanjem manjinskih zajednica. “Ako im ih mi ne damo, oni verovatno nikada ne bi imali pristup tim lekovima.”

Početkom ove godine, ministar zdravlja Uran Ismaili je obećao da će unaprediti sistem planiranja i raspodele osnovnih lekova. “Napravili smo ažurirani sistem za monitoring zaliha i ugovora [za zalihe], koji će nam omogućiti da pratimo zahteve do četiri meseca unapred pre isteka ugovora”, napisao je Ismaili na zvaničnoj fejsbuk-stranici 3. marta.

Ipak, na osnovu podataka koje je Kosovu 2.0 dostavila Centralna apoteka za farmaceutske usluge – UKCK/SHSKUK, nije bilo napretka u pogledu zaliha lekova na Listi osnovnih lekova, a u poređenju sa prethodnim godinama.

Za prvih šest meseci 2018, Centralna apoteka je zadovoljila samo 65 posto potražnje za lekovima koje su tražile klinike, 55 odsto potražnje za osnovne medicinske zalihe i 50 odsto potražnje za citostaticima (koji se često koriste u lečenju raka). Ove brojke su slične brojkama iz 2017, kada su zadovoljili 62 odsto potražnje za lekovima, 54 odsto potražnje za osnovnim medicinskim zalihama i 45 odsto potražnje za citostaticima.

Situacija je, u stvari, bila bolja 2016, kada su medicinske zalihe zadovoljile 70 odsto potražnje, dok je 60 odsto bio stepen zadovoljenja potražnje za osnovnim medicinskim zalihama i citostaticima.

Osetljiva farmaceutska industrija se u više navrata suočavala sa problemima u pogledu kvalitetnih proizvoda i koruptivnih sprega između doktora i dobavljača, kao i naduvanih cena lekova, ali i sa drugim problemima. Prema izveštaju Instituta Kolumbo (Columbus Institute) iz maja 2018, Ministarstvo zdravlja je kupilo oko 200 medicinskih proizvoda i opreme po naduvanim cenama. U izveštaju se navodi da budžet za Listu osnovnih lekova raste, ali da se to ne odražava u boljoj snabdevenosti lekovima u javnim bolnicama.

Donacije pomažu pri snabdevanju klinike ne samo lekovima, već i tehnologijom i medicinskim uređajima, te pomažu pri kompenzaciji za manjak lekova sa Liste osnovnih lekova.

Centralna apoteka nije obezbedila podatke o zalihama na Ginekološkoj klinici ili Neonatološkoj klinici u UKCK-u. Međutim, za razliku od Ginekološke klinike, gde lekova često ima malo, prema rečima direktora, na Neonatološkoj klinici situacija je znatno bolja zahvaljujući donacijama.

Direktor Neonatološke klinike, Dževdet Gojnovci, kaže da su primili donacije od nevladinih organizacije, fondacija i farmaceutskih kompanija u vrednosti od 150.000 evra u 2017. godini, dok je do juna 2018. pristiglo 50.000 evra.

Donacije pomažu pri snabdevanju klinike ne samo lekovima, već i tehnologijom i medicinskim uređajima. Ove godine je, na primer, Akcija za majke i decu donirala aparate za merenje stope hemijskog jedinjenja bilirubina, tako omogućujući doktorima da otkriju slučajeve hiperbilirubinemije koja može da izazove oštećenja na mozgu. Ovaj uređaj obično košta oko 3.000 evra. Dodatne donacije obuhvataju pokretne uređaje za ultrazvuk u vrednosti od 17.000 evra, kao i lekove kao što su tobramicin, deksametazon i metronidazol za lečenje infekcija i zapaljenja.

Štaviše, klinika je primila 30 paketa odeće za decu kojoj je potrebna socijalna pomoć, kao i lekove i osnovne medicinske zalihe u vrednosti od 6.000 evra od organizacije Care for Kosovo Kids. Druge primljene donacije obuhvataju sredstva za dezinfekciju, mleko u prahu i aparate za dezinfekciju, što su primili od Medikos farma (Medikos Pharm), 400 komada OVE filma za skenere od Medika Kosova (Medica Kosova), kartridže za analizatore koji mere stopu ugljen-dioksida kod novorođenčadi od firme Kosova Export Import Supply Pharmaceutical, kao i administrativnu opremu od Banke NLB.

Prema Gojnovcijevim rečima, donacije su pomogle pri kompenzaciji manjka lekova sa Liste osnovnih lekova.

NVO uskače tamo gde država oskudeva

Među malim oštećenim kućama u kvartovima 28. i 29. novembar u Kosovu Polju nalazi se trospratna zgrada u kojoj trudnice iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice svake srede okuplja organizacija Ideas Partnership.

Tokom ovih sastanaka, organizacija govori o neželjenim trudnoćama i planiranju porodice, pa i obezbeđuje pristup besplatnim pregledima. Trideset žena učestvovalo je u ovim aktivnostima samo u julu 2018.

Ideas Partnership veruje da je bitno podići svest kod žena, jer izostanak informacija o zaštiti od neželjene trudnoće i izbegavanju iste, kao i ekonomski uslovi, dovode to povećanja broja abortusa u ovim zajednicama.

Izveštaj ombudsmana iz 2016. navodi da je 37 odsto Romkinja, Aškalijki i Egipćanki prijavilo da su imale abortus. Prema slovu istog izveštaja, oko 19 odsto žena iz ovih zajednica koristi savremene metode kontracepcije i zaštite.

Štaviše, Istraživanje višestrukih pokazatelja iz 2013-14. koji je sproveo ASK došlo je do nalaza da devojčice iz ovih manjinskih zajednica imaju veću mogućnost da se porode pre 18. godine i imaju manje informacija o tome kako da se zaštite od neželjenih trudnoća.

Šestog jula 2018, na aktivnosti u organizaciji Ideas Partnership-a, četrdesetogodišnja Romkinja je progovorila sa doktorom o svojim problemima, verujući da je trudna.

“Kasni mi menstruacija. Imam šestoro dece. Možda sam ponovo trudna. Osećam se umorno”, rekla je.

U centru nije bilo testova za trudnoću, pa joj je doktor savetovao da ode na pregled u Centar za porodičnu medicinu u Kosovu Polju.

“Ne želiš da zatrudniš?” pitao je doktor.

“Ne, sramota me je”, kazala je žena. “Stara sam. Moja ćerka ima 20 godina. Verena je.”

“Idi kod doktora u sredu”, rekao je lekar, savetujući ženi da porazgovara sa svojim suprugom o mogućnosti abortiranja trudnoće ako se ispostavi da je trudna.

“Ni moj muž ne želi da budem trudna”, rekla je žena.

“Kada odete tamo, recite doktoru ono što ste meni kazali. Imate 40 godina, rađanje u to doba može da bude opasno”, rekao je doktor.

Žena nije imala novca da kupi kontraceptivna sredstva, a već je iskoristila ono što joj je u centru dato pre nekog vremena.

Buduće majke iz manjinskih zajednica takođe prisustvuju predavanjima u organizaciji Akcije za majke i decu na Ginekološkoj klinici UKCK-a u 12.00 sati utorkom i petkom. Na ovim sesijama, pacijentkinjama koje bi uskoro trebalo da se porode savetuju se tehnike za olakšavanje bolova tokom porođaja, kako da zbrinu ožiljke od carskog reza, kako da se hrane, da doje bebu, ali se govori i o opštoj nezi novorođenčadi.

NVO rade da bi pružile ženama iz manjinskih zajednica pristup obrazovanju i kontracepciji. Fotografija: Siri i vizionit.

Slični napori se ulažu u kvartu 7. septembar u Vitomirici na obodu Peći, gde Siri i vizionit organizuje kampanju za planiranje porodice među članova manjinskih zajednica. Ovi informativni sastanci sa ženama organizuju se svakog meseca i na makar sat vremena. Kako je malo žena koje umeju da čitaju i pišu, aktivnosti su, uglavnom, vizuelne prirode.

Ljendita Ćalaku bila je jedna od žena koje su učestvovale na ovim informativnim sastancima. Nakon rađanja četvoro dece, imala je šest abortusa, koje je sve izvršila uz pomoć pilula nakon 10. nedelje trudnoće.

Uprkos više abortusa, Ljendita je još dvaput zatrudnela i rodila još dvoje dece. Nakon što je rodila dečaka u Pećkoj opštoj bolnici, Ljendita kaže da je žrtvovala svoju hranu samo da bi pronašla rešenje za to da više ne zatrudni. Ona je rešenje pronašla u obliku injekcija za kontrolu rađanja, koje je primala svaka tri meseca i što ju je koštalo po 20 evra na svakih 12 sedmica.

“Tri godine sam primala injekcije”, rekla je. “Menstruacija mi je prestala i dosta sam se ugojila, pa sam prestala da ih primam.”

Injekcije predstavljaju jedan od metoda za zaštitu od neželjene trudnoće. Prema rečima ginekologa Memljija Morine, injekcije — poznate i kao Depo-provera — daju se jednom u tri meseca i smatraju se bezbednim kontraceptivnim sredstvom. “Ako se injekcije primaju redovno, postoji vrlo mala šansa za trudnoću”, rekao je.

Ljendita trenutno ne koristi kontraceptivna sredstva za zaštitu od neželjene trudnoće i čeka da reguliše svoj menstrualni ciklus kako bi mogla da uzme u obzir preporuku doktora za postavljanje kontraceptivne spirale.

Podrška organizacija omogućuje ženama da dobiju pristup klinikama u kojima se pružaju zdravstvene usluge. Agnesa Toska iz Siri i vizionita kaže da je prisustvo treće osobe važno. “Komunikacija i pristup se menjaju u trenutku kada neko ode tamo sa njima”, rekla je.

U prvoj polovini 2018, ukupno se 30 žena iz dva komšiluka u Kosovu Polju porodilo nakon što su dobile pomoć od Ideas Partnership-a; prošle godine su pomogli ukupno 65 žena.

Ideas Partnership pruža pomoć ženama pri prevozu radi porođaja ili pregleda u ginekološkim centrima.

“Žene imaju moj broj telefona. Rekla sam im da mogu da me pozovu kad žele”, kaže aktivistkinja Bajramšah Šalja. “Nisam lenja, ne smeta mi ni da me pozovu u pola noći. Bilo je slučajeva u kojima sam istrčala u pidžami, samo sam obukla jaknu, neke pantalone i odvela ih u bolnicu da se porode.”

Šalja često čeka ispred porodilišta dok joj ne kažu da su se žene porodile i da je njihovo stanje stabilno.

Stotine žena su dobile pomoć samo od Ideas Partnership-a. Od januara do juna 2018, ukupno se 30 žena iz dva komšiluka u Kosovu Polju porodilo nakon što su dobile pomoć od Ideas Partnership-a; prošle godine su pomogli ukupno 65 žena.

Na ginekološkim i neonatološkim klinikama UKCK-a, medicinske sestre iz Akcije za majke i decu vode brigu o ženama kako ne bi bile diskriminisane.

“Bilo je slučajeva kada smo imali tri pacijentkinje iz [romske, aškalijske i egipćanske] zajednice i nismo ih smestili sve u jednu sobu, kako bi mogle da se socijalizuju sa drugim zajednicama”, kaže medicinska sestra i predavačica Ćamila Begoli Zećiraj (Qamile Begolli Zeqiraj). “U tri kreveta smo smestili jednu Romkinju i dve Albanke.”

Međutim, ovakve inicijative trenutno sasvim zavise od postojanja i kapaciteta organizacija iz trećeg sektora.

Istovremeno, diskriminacija i ekskluzivistički tretman preovlađuju u javnim institucijama. Za žene iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice, to znači stalnu nesigurnost i manjak podrške njihovom i zdravlju njihovih beba.K

Uređivao Artan Mustafa.
Dodatna redakcija: Besa Luci, Džek Bučer (Jack Butcher).
Jezička redakcija: Loren Pis (Lauren Peace).

Naslovna fotografija: Arber Murturi.

Ovaj članak je napisan u okviru programa za stipendisanje novinara u oblasti ljudskih prava, 2018.

Vrati se na monografiju

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.