Blogbox | Demokratija

Prevazilaženje ukočenosti američkih izbora

Piše - 14.11.2016

Mnogi Amerikanci smatraju da pobeda Donalda Trampa predstavlja poziv da se nešto preduzme.

Izbori 2016. su za mene, kao američku muslimanku, bili od posebnog interesovanja. Sve za šta se borim je u prethodnih godinu dana poljuljano. Iako su mnogi moji prijatelji, članovi porodice i ostali uradili sve što mogu da se suprotstave onome što se dešava, ja sam osećala određenu obamrlost prema svemu tome.

U Teksasu sam pohađala jedan pomalo konzervativni univerzitet — Južni metodistički univerzitet — sedište Predsedničke biblioteke Džordža V. Buša. Uprkos tome što ovaj univerzitet ima konzervativne crte, nikada se na kampusu nisam osećala nepoželjno. Da, situacija nikada nije bila savršena za manjine, ali nikada se nisam osećala ugroženo, ili kao da ne smem da govorim o svojim uverenjima.

Aktivno sam učestvovala u Udruženju muslimanskih studenata na svom kampusu i dobili smo podršku od raznih grupa tokom svog dugogodišnjeg boravka tamo. Niko nikad nije hteo da se osetimo izopšteno — toliko da su nas petnaest puta pitali da li bi nas uvredilo ako bi u biblioteku oni doneli svinje kao način oslobođenja od stresa tokom finala. Ja sam lično stalno dobijala podršku od uprave da se bavim čime god želim. Uspevala sam da predstavljam univerzitet u mnogo prilika i nijednom se nisam osetila diskriminisano.

Da, znam da to možda nije doživeo svaki musliman na kampusu, posebno kada uzmete u obzir diskriminaciju van kampusa, ali šta da kažem…? Ja sam optimistična osoba.

Iz tog razloga se nikada nisam bojala komentara Donalda Trampa. Mislila sam da će većina Amerikanaca videti da su netrpeljivost i, čak, izražavanje interesovanja za isterivanje jedne grupe ljudi na osnovu njihove vere — sasvim besmisleni.

Na primer, učestvovala sam u dvostranačkom programu politika u Vašingtonu tokom dve nedelje u 2015. Većina mladih konzervativaca koji su polaznici ovog programa izrazila je jasno negodovanje prema Hilari Klinton, ali čim je Tramp postao republikanski kandidat, oni su ga se odmah odrekli i stali protiv njegove netrpeljivosti. Oni su javno podržali Klintonovu i dali su mi tako nadu. To su bili pametni i uspešni pojedinci s kojima nisam mogla ni o čemu da se dogovorim na političkom planu, a oni su mi pojašnjavali da partijske vrednosti ne znače ništa suočene sa nesumnjivom nepravdom.

Na Kosovo sam otišla u septembru, uzbuđenja što ću izborni dan provesti u zemlji u kojoj je porodica Klinton poštovana više od svake druge. Zamišljala sam da će dan kada će Amerika izabrati prvu predsednicu biti dan kada će ulice Prištine biti pune slavlja u albanskom stilu. Nažalost, takav dan nikada nije došao.

Mnogi ljudi koji žive ovde i dalje poštuju ono za šta se Amerika zalaže i ja moram isto to da učinim.

Umesto toga, čitavog utorka uveče sam ostala budna u neverici zbog onoga što se desilo kod kuće. Mali deo mene je mislio da se ovo može dogoditi (uglavnom zbog broja ljudi koji su glasali “u znak protesta”), ali nisam mislila da je to realno.

Ali, čini se da sam pogrešno protumačila stanje stvari u Sjedinjenim Državama. Možda sam bila predobro zbrinjena u svom “muslimanskom” mehuru, ali prosto ne razumem. Fiskalna politika, međunarodni odnosi i domaća politika jesu jedna stvar, ali je sasvim druga stvar, koju nikada ne bih očekivala, da izaberete nekoga ko čini da se veliki deo Amerikanaca oseća nebezbedno.

Kada ste tako udaljeni od svega toga, onda to ima neke svoje prednosti i mane. Ja i dalje osećam obamrlost prema tome, jer su protesti i osećanja koji besne po Sjedinjenim Državama tako daleko od mene. Ali, moram da se pomirim s time, jer trenutno u kosovskim učionicama predstavljam SAD, a tamo su me pitali: “Šta će nam se desiti sada, kada je Tramp izabran za predsednika?” Moram da smislim neki odgovor.

Dok se moji prijatelji kod kuće bore sa rastom diskriminacije u svojim gradovima i dok im se govori da se “vrate u svoje rodne zemlje” trudeći se da produže sa svojim svakodnevnim životom, borim se da shvatim šta sledeće da uradim.

Ono što smatram vrlo uzdižućim tokom mog boravka na Kosovu jeste što su mi mnogi ljudi prilazili od srede i govorili mi: “Čestitam na novom predsedniku!” Prvo što me je iznenadilo je što su prvi koji su mi to rekli bile moje kolege sa Medrese Alaudin, islamske škole u kojoj sam asistent za engleski jezik. Pomislila sam: “Šta? Vi podržavate Trampa?” Oni ga nisu podržavali, ali su poštovali američku demokratiju i mislili su da poštene izbore treba slaviti.

Mnogi ljudi i dalje poštuju ono za šta se Amerika zalaže i ja moram učiniti isto to. Ovo su bili izbori koji su mi pokazali da sam bila obamrla u pogrešno vreme. I dalje još posla treba obaviti u zemlji koju, inače, s ponosom predstavljam; želim da ponovo budem ponosna.

Nisam sigurna šta je sledeće, ali znam da ovo nije kraj ničega. Amerikanci koji praktikuju slobodu govora, koji protestuju i koji prave kotao pretapanja za sve (eng. melting pot) jesu oni koji od Amerike čine zemlju u koju toliki ljudi širom sveta veruju — a jedna osoba, ili oko 25 odsto Amerikanaca koji su glasali za tu osobu, ne može to da promeni. Ono što se, pak, može uraditi je da pomutimo rasne, verske i partijske linije i da smislimo način na koji možemo od Amerike da ponovo načinimo bezbedno mesto za sve.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.